Translate

01. мај 2017.

НА МЕСТУ КРУНИСАЊА СРПСКИХ КРАЉЕВА


   Толико тога је написано о Жичи да је просто бесмислено понављати све то што постоји у безбројним књигама, монографијама, студијама, фото-албумима, путописима... свих српских времена.
   Оно што је, ипак, незаобилазно, поменути је - улога овог манастира (посвећеног Светом Спасу, Вазнесењу Христовом) у историји српске државе и Цркве.
   Овде је Стефан Првовенчани започео своје краљевање са православном круном, по први пут у нашој повести. Овде је столовао, као архиепископ, Свети Сава, довевши из Свете Горе баш на ово место своје прве помоћнике у изградњи националне аутокефалне Цркве. Овде је наш ”вечни архиепископ” (најмлађи син Светог Симеона Мироточивог) одржао свију чувену Беседу о вери, којом се успоставља светосавље као основа српске идеје. Овде су познати цариградски сликари деловали на почетку ”Златног доба српског сликарства”. Овде је зачета идеја хришћанске монархије и започело миропомазања српских владара (почевши од самог ктитора, Стефана Немањића: у монаштву Симона, па до младог Александра Последњег Обреновића и старог Петра Првог Карађорђевића). Овде је краљ Милутин спојио духовни стил Хиландара са жичким фрескописом (обновљеним у његовом времену) и унео нов дух, с почетка 14. века. Овде су одржавани велики црквено-народни сабори у средњем веку (почевши од Спасовдана 1221. године). Овде је било прво седиште српске Архиепископије. Овде се догађало много узастопних рушења манастира, од стране Турака, Татара и Немаца, а скоро читав 17. и 18. век је Жича била потпуно напуштена и без монаха. Овде је лично Карађорђе подигао монашке келије на четири спрата и обновио духовни живот у светосавском духовном упоришту најчистијег српског православља. Овде је 1919. године хиротонисан за Епископа Жичког наш премудри владика Николај Велимировић...
   Одавде је на хаџилук (преко Будве и Акре) у Свету Земљу кренуо наш архиепископ Сава Немањић и у Јерусалиму онда купио од Сарацена кућу Светог Јована Богослова (подигнуту одмах уз гроб цара Давида) у којој је одржана Последња Вечера Христа и Апостола и где им се Он јавио, после свог Васкрсења.
   И одавде су монаси кренули (вероватно 1520. године), потерани невољом, у будући манастир Шишатовац (непосредно пред доношење у то светилиште моштију Светог Српског Ратника Стефана Штиљановића из Шиклоша), који је тада и обновљен, трудом жичког игумана Теофана и његовог братства (и, од тада посвећен Рођењу Пресвете Богородице)...
   Све је то неопходно знати наизуст, као сопствено име и презиме и нашу личну и породичну историју. Јер је овај древни манастир, видљив издалека због своје васкрсно-црвене боје наш духовни завичај и место са кога је почело скоро све оно најважније у нашој историји (уз Хиландар и Студеницу).
   И када овде ходате, у сигурно најлепшем српском врту који данас постоји (уз онај манастира Ћелије и онај београдског Новог Гробља), ви чудесно удвајате корак и тајанствено мешате силне откуцаје свог срца са вашим неумрлим прецима, супер-херојима оног времена у коме су Црква, држава и народ били саборно јединствени као браћа по роду (и у Христу).
   Ја сам, дословно, уживао, сваког часа који сам провео унутар манастирске ограде у Жичи. ”Седмовратој” лепотици. Хришћанској тврђави. Скерлетној каменој сали за крунисање и полагање Христове благодати на главу духовно овенчаних српских владара, Изабраника. Нашем угаоном камену на коме је онако обећавајуће и славно зачет сабор свих мртвих, живих и још нерођених православних Срба и Српкиња.
   Невероватно је шта све имамо ту крај нас, а да то заборављамо и готово не користимо. И онда се жалимо да нам не иде како смо замислили и пожелели.
  Не разумемо шта нам је духовни, исцељујући лек за све наше личне, свакодневне и колективне, националне проблеме.
   И предајемо забораву наше светиње од непроцењиве вредности, потцењујући их из сасвим неразумљивих, лудачких разлога потпуне духовне неосетљивости и погубне дезоријентације.
   Нек нам опросте наши велики претходници и још нерођени потомци што смо скоро па прекинули животворну везу између сршске прошлости и будућности!
   текст и фото: Драгослав Бокан
   април, 2017.

Нема коментара:

Постави коментар