Translate

02. јун 2017.

Поводом пола века новина Православље

Архимандрит Јован Радосављевић, Цар Душан у Београду 1968. године

   Велика радост за све нас, студенте теологије у Београду, као и за сав наш народ, била је 1968. године прослава доношења моштију цара Душана и постављања у Маркову цркву, у нову, уметнички израђену царску гробницу за вековно у миру почивалиште у нашем престоном граду Београду. Мошти цара Душана налазиле су се код Призрена у његовој задужбини манастиру Светих Архангела. Турци су манастир порушили у XVI веку и од материјала цркве направили Синан-пашину џамију. Векови су остатак рушевина тог царског манастира прекрили земљом да се лако није распознавао где је.
   Тек 1927. године проф. Радослав Грујић са ђацима Призренске богословије открије рушевине Светих Арханђела и у њима оштећен гроб цара Душана. Испретуране мошти у гробници проф. Радослав Грујић је са ђацима пажљиво сакупио и ставио у мањи ковчег. По завршеном послу донео их је у Београд и предао у Српску Патријаршију где су чуване до бољих прилика.
   После II светског рата, 1968. године, Његова Светост Патријарх српски Герман на Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве предложио је да се мошти цара Душана не држе више у Патријаршији. Предлог је усвојен од свих Архијереја и тако је Српска Црква одредила као најпогодније место да мошти буду постављене у Маркову цркву у Београду.
   По благослову Патријарховом нас неколико студената припремили смо мошти за пренос и у пратњи Патријарха Германа превезли смо их на њихово место. Храм Светог Марка био је препун народа; из почасти присуствовали су том чину на вечерњем бденију представници амбасада многих држава.
   И док се сав народ радовао да су цара Душана мошти једном нашле свој стални мир у престоном граду свог народа, дотле су тадашње наше комунистичке власти с неповерењем проверавале да ли то Црква у социјализму повампирујући царев долазак у Београд прижељкује или слути у Србији промену власти. Ради сигурности стављен је део моштију на анализу и показало се да су презасићене оловним отровом, чиме је вероватно цар Душан по историји и отрован. О томе су све државне новине писале. Православље као новине Српске Патријаршије биле су тим поводом пуне радосних чланака.
                 Архимандрит Јован Радосављевић, Посета рушевинама манастира Куманице

   Овде бих, везано за Епископа Павла изнео зашто сам написао чланак у Православљу о манастиру Куманици покрај реке Лима, а сада крај железнице, што је тада изазвало јако велико интересовање. Не сећам се тачно године, било је то негде 1963/1965. Пошао епископ Павле ради храмовне славе на рушевине манастира Куманице, који је тада био у Рашко-призренској епархији. Повео је са собом оца Варнаву, сада архимандрита у манастиру Савина и мене.
   Рушевине манастира Куманице налазиле су се између Бијелог Поља и Давидовице, пут према Пријепољу. Испод пута прешли смо Лим неким чамцем. Тако смо се за непуних 100 метара кроз букову шуму – забран нашли испод стена код темеља манастира Куманице у висини од метра и двадесет центиметара. Народ се почео сакупљати пре нашег доласка са свих страна. Који су долазили путем од Бијелог Поља или Пријепоља имали су кола. Фића је тада био главно возило. Са друге – супротне стране, из брдских села народ је долазио на магарцима или пешке. Магарце су везали по шуми, према манастиру за ниско грмље, да не би ометали својим њакањем богослужење. Међутим, дешавало се често: док је народ испред манастирских рушевина пристизао – многи по буковој шуми ложе ватру и пеку јагањце за вечеру, што је у вечерњим сатима изазивало чудесну сензацију, као чудесан пожар. Путници који још долазе у Куманицу тражећи на путу места или пролаза за своја кола – фићу оглашавају се сиреном. То подбуни са друге стране у брдовитим шумарцима гомиле магараца да се својим њакањем придруже сиренама многих фића. Тако се образује нечувена музика. Такву громко чудесну музику у клисури Куманице о црквеној слави Светог арханђела Гаврила, 26. јула, није имао срећу и прилику ниједан филм да забележи. То је један од древних народних сабора ове светиње коју народ српски није заборавио вековима ни после турскога рушења. Чак и музика (фиће и магараца) подсећа на Христов улазак у Јерусалим на магарету, а у овом случају звона којих је нестало са порушеном светињом.
   Када је епископ (потоњи Патријарх српски) Павле почео бденије у предвечерњим часовима око темеља је било неколико израслих јасенова. На први мах помислили смо да се љуљају гране крај стена од великих птица. Кад смо боље загледали, приметили смо младиће и дечаке који су се попели на јасење да кроз њихово грање лакше прате вечерње богослужење које служи Владика са свештеницима.
   Народа је било око темеља већ неколико стотина. Многи са старијим женама иду око темеља и у букетима пале свеће на темељима на неколико комада као на чирацима каменим. Тако је небо са звездама овом храму порушеном служило уместо најбоље куполе. Завршено је веома свечано бденије. Завршена је сутрадан још свечанија света архијерејска Литургија са неколико присутних свештеника и великом масом српског православног народа. Десетак метара даље од темеља цркве налазила се скромна нова колиба и у њој једна храбра, снажна старица са одећом сличној монашкој; звала се Јагода, колико се сећам. Имала је седам коза. Била је чувар те светиње са преосталим темељом, бринући и о свом стаду од кога је живела. Тога празника са надлежним свештеницима показала се добар домаћин.
   После годину дана, због железничке пруге Београд - Бар, југословенске комунистичке власти донеле су одлуку да се темељи те цркве уклоне, преко којих се поставља железница. Због тога је Епископ Павле неколико пута био приморан да иде у Београд подносећи властима молбу да се сачувају ти темељи као светиња из средњег века. С муком је успео да се железничка пруга помери од темеља цркве за 10 метара. То је убрзало и обнову манастира Куманица који је данас један од најлепших манастира крај стена. Железница је уништила сву лепу букову шуму поред реке Лима (у Лепом Лугу) с богатом ливадом и баштом.

  Православље. бр. 1204 (15. мај 2017. г), стр. 8–9.
  извор: www.spc.rs

Нема коментара:

Постави коментар