Translate

24. јул 2017.

СЛАВА БОГУ ЗА СВЕ

Где-то там далеко, и когда-то давно
Жил премудрый и опытный старец.
Он говорил, непрестанно твердил:
«Слава Богу за скорбь и за радость»,
Слава Богу за все, слава Богу за все,
Слава Богу за скорбь и за радость.

Разговори о вери: Промоција књиге "Веровах, зато говорих"

Протојереј Александар Шаргунов: НЕДЕЉА СЕДМА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

   Данашње Јеванђеље благовести нам о исцељену двојице слепаца и немога. У каквом се само жалосном стању налази овај свет и како су разноврсне несреће људске! Немога су привели Христу, одмах након што су отишли слепци који су прогледали. Како је неуморан Господ наш у делању добра и како непрекидно једно добро дело следује за другим! Ризнице његовог милосрођа су свагда изобилне и ма колико чудеса чинио, њихов извор никада не може пресушити.
   Два слепца иду за Христом и вичу: “Помилуј нас Исусе, сине Давидов. Обећање дато Дави­ду, да ће се од његових потомака, јавити Месија, било је добро познато израиљском народу. У то време је било свеопште очекивање Његовог доласка. Ови слепци знају, исповедају и обја­вљују по улицама Капернаума да је Месија дошао, да је Он овде. Заиста задивљујуће: они који су, Божјим Промислом, лишени телесног вида, могу имати очи разума у тој мери просвећене да могу распознавати велика дела Божија, сакривена од мудрих и разумних. Пред собом има­мо праву, истинску, веру.
ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

   Они моле једино за милост. Научимо се и ми оваквој молитви. Ма колико да су велике наше потребе, наше невоље, не треба нам ништа више, осим тога, да Господ буде милостив према нама. Само једно молимо од Господа: да будемо причасни Његовом милосрђу. Нека нас чак и не исцели и не избави од те несреће, која нас је данас задесила – уколико милост Његова буде са нама, то ће нам бити довољно – бићемо утешени.
   Обратимо пажњу на то да они не говоре сваки за себе: „помилуј ме“, већ обојица моле један за другог: „помилуј нас“. Они су се спријатељили у својој несрећи и њихова је молитва сједињена ка Господу. Уколико би сав наш народ схватио у каквој се само невољи налазимо, каква нас је општа несрећа све задесила, уколико би се једним устима и једним срцем обратили Господу, чудо би се дого­дило. У Христу има довољно милости за свакога и за све.
   Слепи иду за Христом вичући за помоћ, а Он као да их не примећује. Много је народа ишло упоредо са њима и сви су они викали, а затим, можда, када би Христос прошао, они су једно­ставно заборављали на све. Он управо жели да види да ли је њихова молитва истинита, да ли је ре­ално схватање несреће у којој се налазе. Понекад Он не реагује одмах на наше молитве, да би оне постале дубље и да би смо још више зажелели избављење, које не можемо задобити од­мах након прве речи. Господ жели да нас научи да будемо истрајни у молитвама, да се увек молимо и не очајавамо.
   И још један важан детаљ. Када је Христос ушао у дом, слепи су ишли за њим и тек тамо му пришли. Због тога што им није одговорио док су ишли друмом, били су принуђени да уђу за њим у кућу. Свети оци у томе виде нарочит смисао. Пре или касније, сваки од нас мораће да се сретне са Христом насамо. Добро је молити се у Храму са свима, у присуству бројног на­рода, великим празницима када дух свопштег празновања и нас невољно захвата. Али на крају краје­ва, сваки од нас треба да се сусретне са Христом лично и то је од пресудног значаја. То се може догодити или у храму или на домаћој молитви или када нас задеси несрећа. Сам Господ жели да се то са нама догоди. Двери Христове увек су отворене за оне који непоколебиво иду за њим. Али тај сусрет са Христом треба да буде скривен и зато, када су слепи прогледали, Христос им је строго рекао: „гледајте да нико не сазна“.
   Данашње Јеванђеље нам напомиње да наша молитва треба да буде спојена са несумњивом вером. Христос пита слепце: „Верујете ли да могу то учинити?“ и одговара им: „По вери ва­шој нека Вам буде“. Он би могао, каже св. Јован Златоусти, једном речју одмах исцелити све слепе, неме и глуве по свој земљи. Али који би био смисао тога? Човек би био постављен на исту раван са неразумним животињама, без слободне воље и слободног избора, лишен свог узвишеног предназначења. Али човек је управо зато човек, што стоји пред избором добра и зла. Уколико изабере добро, ступа у зајеницу са Богом и постаје син светлости, наследник Његовог небеског Царства. Уколико изабира зло, постаје униженији од неразумних створења, погружавајући се у таму најкрајњу.
   Није ли се исто то догодило и са немим, о чијем се исцељењу даље говори у данашњем Је­ванђељу? Он је био попут бесловесног створења. Често понављамо да се данас све чини да би се људи, пропагандом скотске похоте, претворили у бесловесна бића. И оно најважније, што се данас дешава у свету, јесте обесмишљавање речи. Мешају се свете и нечисте речи, лаж од­јекује телевизијом као и развратност и већ се нико не стиди да јавно износи срамоту сваке врсте. Још мало, чини се и почеће да мумлају и реже.
   Христос је најпре из немога изагнао демона а потом је овај почео да говори. Замислите да га је Господ исцелио од немила, а оставио све остало као и до тада. Шта би се догодило?    Ослобођеним језиком, развезаним од уза које су га спутавале, неми би почео да хули на Бога и на човека и да похваљује грех. Господ нам данас показује колико је таква слобода застрашу­јућа и где ћемо наћи спас од данашњег свеопштег слепила и немила. Он удара у корен зла и отклања његов узрок. Сатанска сила, која је свезала наш народ, може бити уништена једино силом Божијом. Само истинском вером можемо стећи дар прогледања. Само кроз праву моли­тву отварају се уста која приносе хвалу Господу.

   извор: manastirpodmaine.org

23. јул 2017.

ПОБЕДНА ПЕСМА

Дечији црквени хор "Благослов", Сремска Митровица
Манастир Вазнесење, 23.7.2017.


ОД ТРАЖЕЊА ДО МОЛИТВЕ - КАКО СЕ ОДНОСИМО ПРЕМА СВЕЦИМА

Где је дугме које треба да притиснем?

   Вероватно се сваки свештеник и помагач у цркви, много чешће него што би желели, сусрећу с питањима верника ком свецу треба приложити свећу, како би решили неки одређен животни проблем. Још више брига задаје чињеница да та питања не постављају само они који о хришћанском животу скоро ништа не знају, већ и они који редовно посећују цркву. Недостатак неопходног поимања како се успоставља однос овоземаљске Цркве и небеске Цркве, неизбежно се одражава на црквени живот човека, стога сматрам да је важно попричати о томе.
ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

22. јул 2017.

ВОЗБРАНОЈ ВОЈЕВОДЈЕ


извор: Max Fabris
Света Православна Црква празнује икону Мајке Божије Казанске 21/8. јула....Безбројне милости указује Дјева Богородица онима који се моле пред Њеном Казанском иконом - једном од најраспрострањенијих у Русији икона Пречисте наше Матере, Покровитељице православног руског народа. Посебно поштована чудотворна Казанска икона налази се у Московској Богојављенској патријаршијској саборној цркви.

ГОДИШЊИ ПОМЕН СХИ-АРХИМАНДРИТУ ЈУЛИЈАНУ (КНЕЖЕВИЋУ)

   GODISNJI POMEN SHI-ARHIMANDRITU JULIJANU 2017 - 10
    У понедељак 17.јула одслужен је годишњи помен о. Јулијану, игуману студеничком, који је сахрањен на гробљу манастира Градац. Окупило се много оних који су га за живота познавали и волели: монаштво из манастира Студенице, Раче, Вазнесења, Каменца, мештани из околине манастира Студенице и Градца.
   Отац Јулијан је благословом епископа жичког Стефана (Боце) заслужан за изградњу и обнову монашког живота у манастиру Градац.

   извор: manastirgradac.rs
                       GODISNJI POMEN SHI-ARHIMANDRITU JULIJANU 2017 - 24
                       GODISNJI POMEN SHI-ARHIMANDRITU JULIJANU 2017 - 33

Обновљени споменици родитеља Николе Тесле

   Благословом Његовог Преосвештенства Епископа Горњокарловачког г. Герасима, у претходном периоду изведени су радови на обнови и заштити споменика родитеља Николе Тесле.
   Отац нашег светски познатог научника, прота Милутин Тесла (1819-1879) службовао је при храму Светих апостола Петра и Павла у личком селу Смиљану, и не само да је био одличан свештеник, већ и просветитељ, врсни проповедник и песник, а његова мајка Георгина (Ђука) Тесла (1822-1892) потиче из старе свештеничке породице Мандића, од оца свештеника Николе Мандића. Прота Милутин и протиница Ђука имали су петоро деце. Два сина: Данила и Николу и три кћерке: Милку, Ангелину и Марицу. Позната су имена три Ђукине сестре које су такође биле удате за свештенике: Стака, удата Алагић, Марија удата Мајсторовић и трећа Смиљана удата за Тому Обрадовића (свештеник у Грачацу, 1887).

   Иницијативом садашњег пароха госпићко-смиљанског јереја Драгана Михајловића, а несебичношћу и добротом донатора г. Душка Љуштине из Загреба и г. Раде Шербеџије, обновљен је споменик овим знаменитим људима и родитељима нашег генијалног научника Николе Тесле, чију оставштину треба да чувамо за будућа поколења, као што је он своје изуме несебично дао човечанству и тиме га задужио за вечност.

   извор: www.eparhija-gornjokarlovacka.hr

Студеница међу манастирима европске културне баштине

СТУДЕНИЧКИ КАМЕН

Кад год дођем у Студеницу спопадне ме необична фасцинација каменом. Не знам ни једну грађевину коју кад видим толико желим да је додирнем и помилујем. Лепота обрађеног мермера, прикује пажњу сваког ко приђе чипкама на прозорима и вратима мајке свих српских цркви. О каменим украсима Студеничке Богородичине цркве објављене су многе монографије и студије, али мермер на најлепшој фасади Србије, камен њених подова и зидина које је штите, у својој једноставности је још је скупљи и лепши.
А агресивна оштрина технике која се користи на снимању некако још више подвлачи мекоћу камена.

ђакон Ненад Илић

313. ( 1700 година слободе хришћанства ) 6. епизода, У овом знаку ћеш победити

21. јул 2017.

Свети Прокопије

1. Св. вел. муч. Прокопије. Рођен у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошке. Најпре му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског идолопоклонства. Кад одрасте Неаније, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га толико заволи да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви цар поче гонити хришћане, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу. У трећи час ноћи би јак земљотрес и у том јави му се Господ и чу се глас: „Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?“ у великом страху упита Неаније: „ко си ти, Господе? Не могу да те познам.“ У том се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји“. И још му Господ рече: „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом“. Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим. Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије. Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове.“ Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их св. Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички. Зато се у чину венчања брачних помиње св. Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа, те свих 13 буду погубљене. Када св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена. И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада св. Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303 год.

око 1600.
извор: riznica.hilandar.org
2. Св. Прокопије Јуродиви. Устјужски чудотворац, †1303. Пореклом Варјаг а занимањем трговац. Дошавши у Новгород трговачким послом он се удиви красоти Православља и прими веру православну. Пожели да буде савршен хришћанин, због чега раздаде сиромасима све своје имање, и поче се вежбати у свима осталим врлинама. Правио се луд, да га људи не би хвалили, но прозирао у срца и судбине људи као и у природне догађаје, који су се по том заиста и догодили. Својом плачном молитвом пред иконом Богородице одвратио ужасну тучу од града Устјуга и тако привео грешни град к покајању. Тело му је нађено на улици мртво и снегом покривено. Над чудотворним моштима сазидан храм.

3. Преп. Теофил мироточиви. Родом из Македоније, из села Зики. Човек врло учен и велики подвижник. По поруџбини Цариградског патријарха Нифонта путовао у Александрију, да испита, истина ли је, да је патријарх Јоаким покренуо гору и испио отров без повреде, нагнан на ово од јевреја и муслимана. Уверивши се у истинитост ових чудеса Теофил се врати у Св. Гору, где се подвизавао, најпре у Ватопеду, па у Иверу, и најзад у келији св. Василија близу Кареје. Понуду да се прими за архиепископа Солунског овај свети човек одбије. Дубоким безмолвијем, богомислијем и срдачном молитвом успео да очисти ум свој од свих страстних помисли, тако да је постао чисти сасуд Духа Светога у коме је живео Христос. Пред смрт нареди свом ученику Исаку, да кад буде умро не сахрањује га но веже конопцем за ноге, одвуче и баци у поток. Са великим страхом ученик тако и учини. Но Промисао Божји открије мошти св. Теофила, и када их пренесу у његову ћелију, почну точити миро чудотворно. Упокоји се 8 јула 1548 год.

Кад је воља Бога свемудрога
Гонитељи постају му слуге,
Мрзитељи – дивни апостоли,
Безбожници – вере ревнитељи.
Вољом Божјом Савле поста Павле
Неаније – свети Прокопије.
Прокопије против Христа пође,
К’о хришћанин својој мајци дође.
Муке спреми, а сам муке прими,
Изненадно познаде истину,
Поклони се Божијему Сину,
Преста служит’ цару земаљскоме.
Поста слуга цару небесноме.
Цар небески дарива га даром,
Даром моћи невољним помоћи.
Како онда тако и данаске:
Прокопијем невољни се блаже,
Јер он данас к’о негда помаже.

РАСУЂИВАЊЕ

Св. Антоније учи: „страхуј, да не постанеш чувен због ма каквог дела свога. Ако те почну хвалити због твојих дела, не радуј се томе и не наслађивај се тиме: држи их у тајности колико можеш и не дозвољавај никоме да говори о њима“. Колико би више било мира и радости међу људима на земљи, кад би бар један део људи примио к срцу ове свете речи! Св. Теофил и ако је живео повучено у св. Гори као прост монах био је чувен у свима патријаршијама источним како због своје учености тако и због добродетељног, подвижничког живота. Једном се догоди, да патријарх цариградски Теолипт посети Солун. Архиепископска столица у то време беше у Солуну упражњена. Солунски хришћани једногласно замолише патријарха, да им постави Теофила за архиепископа. Патријарх, земљак и пријатељ Теофилов, напише Теофилу својеручно писмо, којим га позове да се прими архиепископског престола. Смирени Теофил, бојећи се славе људске, а не могући лако отказати патријарху, одмах прими велику схимну, и о томе извести патријарха додавши: „ако Бог да, видећемо се у царству небеском“. Тако су се духовни дивови, које Црква назива светитељима, бојали сујете и славе људске.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно претварање горке воде у слатку (II Мојс. 15), и то:

1. како жедни Израиљци наиђоше у Мери на горку воду, и не могоше је пити, те народ поче викати на Мојсеја;

2. како Бог нареди Мојсеју, те метну дрво у воду, и вода поста слатка;

3. како то дрво предображава Крст Христов, којим се горчина живота нашег претвара у сласт;

4. како је цело моје биће горка вода док год не унесем у себе Христа распетога.


БЕСЕДА О КАМЕНУ ЖИВОМ

Кад дођете к њему, као камену живу…
и ви као живо камење зидајте се у кућу духовну
и свештенство свето. (I Петр. 2, 4- 5)

Шта означава камен, браћо, ако не постојанство? Чему нас учи камен, браћо, ако не постојанству? Камен живи пак означава бесмртност. Каменом живим именује апостол Христа Господа, зато што је Он бесмртник и дародавац бесмрћа. Камењем живим именује апостол и хришћане, као причаснике бесмрћа Христова.
Како мисле неверници, браћо, шта бива с човеком на крају крајева? Они мисле, да с човеком на крају крајева бива што и с каменом: човек умире, постаје нечувствен, и претвара се у прашину. А камен је већ мртав, нечувствен, и под околностима претвара се у прашину. И тако и неверни и верни упоређују човека с каменом, неверни – због мртвости и нечувствености камена, а верни – због трајности и постојанства камена. За прве је камен символ смрти, за друге – символ бесмрћа.
У истини без Христа људи су били, и јесу увек, као мртво камење. Но Христос је као камен живи; прикосните се само Њега, и ви ћете бити као живо камење. Зидајући кућу зидар бира само оно камење, које је отесано и приготовљено да згодно улегне уз друго камење у зиду; неотесано, неприготовљено, рогобатно и трошно одбацује. Зидајући дом, или храм, Свога бесмртнога царства Христос бира људе, као зидар камење, са једном особином, на име – живе, духовно живе. Духовно мртве људе Господ одбацује као трулу грађу, а само оне прима, који као живи личе не Њега, и који згодно улежу уз друго живо камење, а то су ангели, пророци, апостоли, и светитељи уопште. Постарајмо се, браћо, да будемо свештена грађа за свештени дом царства Христова, које Он даноноћно зида, да га са свршетком времена потпуно заврши.
О Господе Исусе, стројитељу царства небескога, оживи нас Духом Твојим Светим, и узидај и нас као живо камење у дом славе Твоје вечне. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

3D панораме руских светих места

3D панораме руских светих места
Погледајте панораме на сајту http://rossia3d.ru/
 
Владимир Ештоки, фотограф онлајн православног журнала „Фома“, креирао је нови сајт са 3Д панорамама различитих православних светилишта у Москви и у другим градовима и селима Русије.

Сајт тренутно пружа панораме десет светих места:

Црква Нерукотворене иконе у Убори: Ова црква у московском региону је позната као „Испод звона“. Она комбинује традиционалну архитектуру руског белог камена и иновације западноевропске архиетектуре. Такве цркве карактерише декоративност и осветљеност, у контрасту са комбинацијом црвених зидова и белих урезаних детаља.

Савино-сторожевски манастир: Манастир је основан 1398. године крај Звенигорода, 30 миља од Москве, од стране Светог Саве Звенигородског Чудотворца, другог сина Великог московског кнеза Светог Димитрија Донскога.

Вазнесењска црква у Елпатјеву: Племићки посед, племићки парк и црква Вазнесења Господњег у Елпатјеву, која се налази на обали реке Волге, заједно чине предиван споменик руске природе, историје и културе.

Високопетровски манастир у Москви: манастир је основан 1315. од стране Митрополита кијевског Владимира и Митрополита све Русије г. Петра. Помиње се у писаним изворима из 1317. године. Главни део манастирског архитектонског комплекса је саграђен у 17. и 18. веку. Манастир су затворили бољшевици 1929. године.

Новодевички манастир у Москви: Манастир је основао Велики војвода Василије III 1524. године у част Смоленске иконе Мајке Божје у знак захвалности за преузимање Смоленска 1514. године.

Црква Покрова Пресвете Богородице у Черкизову: Црква је саграђена 1903. године по нацрту архитекте В.П. Десјатова. Главни олтар је освећен у част Покрова Пресвете Богородице. Десни олтар је посвећен Светом Николи, а леви Светом Сергију Радоњешком.
Радоњеж: Радоњеж су основали Словени у 11. веку у области река Волге и Олхе.

Благовештењска црква: Црква у селу Благовештење помиње се у писаним текстовима 1587. године.

Црква Богојављања и Светог Владимира у селу Бородино: Место Богојављанске цркве у Николско-Богојављанском позната је од 16. века. Према традицији села Челобитева, које је у то време припадало Светотројицко-сергејевској лаври, дрвена црква била је саграђена и освећена у част Сретења.

Крутицко подворје у Москви: Кнежевско село Крутицки налази се на древном путу који води до Коломне над Рјазаном, а који је био веома важан за Москву. У данима оснивања манастира, лева обала реке Москве била је веома стрма (крутим) па је манастир који је основан у 13. веку добио назив по њој.

   извор: www.spc.rs

Хлеб као евхаристијски принос

    Када говоримо о Светој Евхаристији као јавном делу многих, увек нам се намеће питање везано за наш принос који представља дело нашег труда. Још у Старом Завету саздавање хлеба људским трудом и бригом подразумевало је читав процес почев од сејања пшенице, па све до производа у виду хлеба. Сведочанства о зрневљу пшенице налазимо још код Плинија Млађег који казује да не постоји плодније, благословеније и обилније зрно од пшеничног зрна. Богослужбени принос хлеба присутан је и у Старозаветном богослужењу јерусалимског храма.
                               

У ЦАРСКОЈ ЛИТИЈИ У ЈЕКАТЕРИНБУРГУ УЧЕСТВОВАЛО ВИШЕ ОД 60 ХИЉАДА ЉУДИ

   На ноћ између 16. и 17. јула, на годишњицу убиства свете царске породице, у Јекатербиргу је одржан покајнички крсни ход од места страдања до места где су остаци царске породице били сакривени. На том месту данас стоји манастир посвећен светим царским мученицима, преноси Јекатеринбуршка епархија.
   Литија је почела одмах након свршетка Божествене литургије, којом је началствовао митрополит Астански и Казахстански Александар. Њему су саслуживали архипастири митрополит Ташкентски и Узбекистански Викентије, митрополит Јекатеринбуршки и Верхотурски Кирил, епископ Рибински и Даниловски Венијамин, епископ Нижетагилски и Серовски Инокентије, епископ Исиљкуљски и Руско-пољански Теодосије, епископ Каменски и Алапајевски Методије, епископ Средњеуралски Евгеније и викари Јекатеринбуршке епархије.

   У три часа ноћу, после Литургије, верници су кренули у молитвену шетњу истим путем, којим су 1918. године одвезли убијене чланове царске породице: кроз центар града, до насеља Визово. преко Таганске пијаце и насеља Сортировка, па до села Шувкаиш.
   На челу шетње су били преосвећени архијереји. По прелиминарним проценама у шетњи је учествовало више од 60 хиљада људи, што је приближно бројки од прошле године. Али ваља напоменути да је ове године број оних који су се причестили много већи – било их је скоро 7 хиљада.  
   Око 7 часова ујутру колона, предвођена свештенством, стигла је до манастира посвећеног Царским страстотерпцима на Ганиној јами, где су комунисти скрили остатке царске породице. Ходочаснике и свештенике су манастирска браћа дочекала свечаном звоњавом.
  
   По доласку до рударског окна број 7, у којем су цареубице покушале да скрију доказе својих злочина, одслужен је молебан. Верницима се обратио архијереј Јекатеринбуршке епархије митрополит Кирил:
   - Литија није само прошла улицама града, по пољима и шумама. Она је, што је најважније, дирнула душе наше. Тешко да сада можемо пронаћи човека, који би остао равнодушан овог дана, на кога не би утицала ова служба и ова литија, које представљају лик нашег покајања и наше љубави према Цару и нашој отаџбини – Светој Русији. Благодаримо свима вама, драге браћо и сестре, и надамо се, ако нам Бог подари милост, да ће и сваке следеће године свештена литија ићи као овом светом месту.
   Митрополит Ташкентски и Узбекистански Викентије, који је такође стигао у манастир на челу литије, честитао је ходочасницима дан светих царских мученика и што су успели да заврше тако физички тежак, али за душу благодатан, пут:
   - Желим да честитам свима вама што смо се, захваљујући Божијој милости и молитвама Царских страстотерпаца, удостојили да пређемо овај крсни пут и дођемо до места скрнављења остатака царске породице. Светост овог места осећа свако од нас, ко овде долази са страхопоштовањем, са трепетом Божијим, с љубављу.
   Ходочасници нису журили да напусте манастир после литије. Многи од њих су смогли снаге да учествују у Божественој литургији, која је одржана у 9 часова ујутру у Державном храму манастира.

   С руског Александар Ђокић
   извор: www.pravoslavie.rs
   20.7.2017.

20. јул 2017.

Θεοτόκε Παρθένε - Ψάλουν οι μοναχοί της Σιμωνόπετρας

ПРИЗВАНИ СМО ДА ПРЕБИВАМО У РАДОСТИ

У Цркви се врло често може чути призив: „Радујте се!“ А шта је радост? Како је осетити? Можемо ли се радовати када је око нас много тешког, драматичног, па чак и трагичног? Са овим питањима смо се обратили једном од најстаријих московских клирика - настојатељу храма Рођења Пресвете Богородице у Крилатском, протојереју Георгију Брејеву. Узгред буди речено, књига беседа оца Георгија која је изашла пре неколико година, тако се и зове - „Радујте се!“ (М., 2009).
                                
- Оче Георгије, добар дан. Захваљујемо се што сте пристали да одговорите на питања портала „Православие.ру“. Желели бисмо да поразговарамо о радости. Стално у Цркви чујемо призив: „Радујте се!“. О радости се много говори у Светом Писму. А шта је радост? Како је осетити?

Јустин Ћелијски, Онај који напредује у радости

   Онај који напредује у радости, напредује у свему. А онај који напредује у тугама, не напредује ни у чему. Зато, радујте се животу и радујте се једни другима. Како је могуће да неко не воли другог човека,а да не воли светлост, радост, овај свет, биљке и сво растиње његово, све што живи и дише у њему? Како је могуће да се неко тако загледа у своју тугу, у злобу, у увреду која му је нанесена од стране другог човека и да не види да су све туге људске као једна кап у океану Божијег милосрђа? Како је могуће да неко на увреду узвраћа увредом, на љутњу љутњом, кад се свакодневно молимо Ономе који све опрашта да нам опрости дугове наше као ми дужницима својим? Остајмо бестрасни у ономе што нам се догађа, то јесте у разним непријатностима од других људи и не дозвољавајмо памћењу да убележи у ум нешто од тих жалосних догађања. Јер тако чини Бог, а ако му се нелажно и нелицемерно молимо молитвом Оченаш, онда смо и ми позвани да чинимо исто. У противном, живот нам се може претворити у адско роптање.
                                            
   Онај који ружно чини другом, који ружно говори о другом, који оговара другог тиме највише оштећује самог себе. Кад год свесно или несвесно повређујемо другог, ми тиме повређујемо себе. Стражите и бдијте над овим градом, јер ако будете спавали стојећи на његовим бедемима, доћи ће вуци грабљиви који ће га опустошити. Ако не будете имали будност и бригу за овај град, доћи ће време када се нећете више моћи назвати његовим становницима, јер сте својом немарношћу и себичношћу сами себе отцепили од њега. Јер светлост и радост коју примамо од Господа, искључују нерад и немар, лењост, злобу.
   Ако се неко можда плаши да ће му бити ускраћен земаљски хлеб ,да ће га неко осујетити на његовом путу да делима својих руку заради тај хлеб па зато озлобљује себе,нека буде спокојан. Господ је рекао да се не бринемо шта ћемо јести, нити шта ћемо пити, нити у шта ћемо се обући. Али ми разумемо ту људску бригу управо зато што је она људска.
   А ако се неко брине не само како ће се наситити, него и како ће се обогатити, нека зна да је без Бога свако богатство мука. И обогаљен је и наказан сваки који се без Бога богати, нарочито ако то чини уништавајући друге и наплаћујући њихову патњу. Већ смо говорили да ће сваки трговац и злодејственик остати пуст и да ће му бити пусто богатство његово. Ако погледате њихова лица, већ сада видите да је на њима предизображена пустиња и тама. Ко има очи да види, нека види; ко има уши да чује, нека чује.
   Иштите као Илија,тражите као Мојсије, молите се као Јаков, волите као Јован, и искрено се кајте као Петар. Све то само из једног великог разлога – да никад не изгубите радост живота, то јесте Живот сâм.


   извор: kulturakv.blogspot.rs

МОЈА СТРАНА СВЕТА

Нећу више да се жалим
на своју осаму,
нећу да се препуштам
немоћи 
и безнађу.

Излазим пред родну кућу
и гледам на све стране света
како бих препознао
на коју страну да кренем.

Стојећи на капији схватам
да је моја једина страна
света
Јеванђеље.

Душа додирује звезде
које светле
са Христовог крста,
у Христовом венцу од трња.

Драган Драгојловић, Лестве Патријарха Павла, Просвета, Београд, 2017.
извор: ПРАВОСЛАВЉЕ, бр. 1204, 15.5.2017.
                               Фотографија корисника Патријарх Павле

19. јул 2017.

Патријарх Иринеј у руском храму у Чикагу: "Хришћанство је снага свих словенских народа"

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 17. јула 2017. године свету Литургију у руском храму Покрова Пресвете Богородице у Чикагу. Његовој Светости је саслуживало више архијереја, свештеника и ђакона. На крају торжественог богослужења домаћин, епископ Петар, даривао је Патријарха Иринеја архијерејском митром коју је својевремено носио Свети Јован Шангајски. У дану молитвеног сећања на руску царску мученичку породицу Романов, Патријарх Иринеј је у проповеди истакао блискост руског и српског народа. "У наше време са Запада нас питају шта нас везује за Русију, а ми одговарамо да смо ми словенски, један православни народ, култура истоветна и да нас је Свети Сава заувек ородио својим боравком у руском Светогорском манастиру", казао је Патријарх и додао да нас Руси никада нису бомбардовали, већ су нам увек помагали, а када нису могли да помогну, нису ратовали против нас. Патријарх је поменуо и да се свети Мардарије новоопросијавши борио за јединство словенских народа. Благодарећи протођакону др Дамјану Божићу који се налази у пратњи Његове Светости у наставку можете чути  ОВДЕ  звучни запис проповеди Патријарха српског Иринеја.

   извор: РАДИО СЛОВО ЉУБВЕ
Патријарх богослужио у руском Покровском храму у Чикагу
фото: www.spc.rs

Валаамский монастырь, Яко c нами Бог

Патријарх српски ПАВЛЕ, О МОЛИТВИ

   Молитва је побожно управљање душе човекове Богу, или беседа срца са Богом, кроз коју, представљајући невидљиво Бога пред собом, човек излива пред Њим осећања своје душе. Она је уздизање ума и срца Богу; њоме човек узлеће у хорове анђела и постаје учесник њиховог блаженства. Молитва је тамјан најпријатнији Богу, најсигурнији мост за прелаз преко искушења таласа живота, необорива стена свих који верују, мирно пристаниште, Божанска одећа која облачи душу великом добротом и лепотом. Молитва је мати свих добрих дела, чуварка чистоте тела (невиности), печат девојаштва, сигурна ограда против свих лукавстава вечитог непријатеља нашег - ђавола. Гони непријатеље именом Христовим, јер јачег од овог средства нема ни на небу ни на земљи. Молитва је утврђење света, умилостивљење Бога за грехе, пристаниште које таласи не могу обурвати, просвећење ума, секира очајању, разбијање туге, рађање наде, ублажавање гнева, заступница свих којима се суди, радост оних који су у тамници, спасење онима који гину. Она је кита учинила да постане дом Јонин, Језекију је вратила од врата смртних животу, вавилонским младићима пламен је претворила у росу. Молитвом је свети Илија затворио небо, те не паде киша на земљу за три године и шест месеци (Јаков. 5:17). Кад ни сами апостоли нису могли изагнати нечисте духове, Господ им је рекао: Овај се род изгони само молитвом и постом" (Мат.17:21).
Фотографија корисника Хор Веронауке Патријарх Павле

ПРАВО КРШТЕЊЕ

   Данас сам присуствовао крштењу на реци Студеници,испод манастира,
   Млади програмер из Београда стигао је јуче у манастир, а добар део пута ходочаснички је прошао пешице, преко 100 километара!
   Озбиљно се спремио се за крштење.
   Сјајни отац Александар који се као парох стара о селима око Студенице крстио је ватреног катихумена у леденој реци. А рекло би се да му притом није угасио жар.
   У ужурбаном и тако тужно пословном ритму градског живота, па нажалост и градског црквеног живота, лако нам је да заборавимо како крштење заправо треба да изгледа. Колико је начин на које се оно врши значајан за будући живот хришана.
   Одавно је донесена саборска одлука о обавезним припремама за крштење одраслих, о крштењу потапањем или обливањем, А тога се мало ко држи. Нема се времена од разних глупости.
   А кад човек присуствује овако нечему, не треба му много објашњавати како хришћански живот треба и може да изгледа. Срце све одмах прочита.

   ђакон Ненад Илић
Фотографија корисника Ненад Илић
Фотографија корисника Ненад Илић
Фотографија корисника Ненад Илић
Фотографија корисника Ненад Илић

Дорогами святого Саввы

   Горняя Испостница относится к монастырю Студеница и удалена от него на десять километров. Расположена Испостница высоко в горах, это место называется Неманина башня, на кручах вершины Радочело.
   По преданию, Святой Савва именно здесь, в Испостнице, написал Студеничский устав и Житие Святого Симеона, средневековые записи рассказывают нам о том, что в недоступной долине святой положил начало летописанию, которая стала началом сербской словесности и кириллического письма, таким образом подарив народу великое благо – просвещение.

   Здесь находится Саввина пещера-келия, где старец, по преданию, подвизался, и Саввина Барило – источник, защищенный стеной. В стене  есть небольшое отверстие, через которое путники могут зачерпнуть воду длинным ковшом. Вода в этом источнике целебная.
   Не удивительно, что в окружении удивительной красоты Божьего Мира святой трепетно молился Его Создателю, и молитва эта стала общенародной.
   Именно сюда, в горнюю испостницу отправились мы 3 июня, на кануне праздника Преподобной Анастасии.
   Дойти до Испостницы можно лишь пешком. Все время, пока мы добирались, шел дождь. Но даже непогода не смогла поколебать людей, которые отправились в этот день к святому, чтобы поклониться месту его молитвенных подвигов и воссоединиться с ним в своей молитве.
   В этот день к святому шли паломники из разных уголков Земли, было много богомольцев из России и других стран. Холодный дождь не охладил молитву паломников, на этом непростом Саввином пути православные люди поддерживали друг друга, а всех нас – укрепляли Святой Савва и преподобная Анастасия.
   В такой день, когда все мы вспоминаем земную жизнь и подвиги преподобной Анастасии,  невозможно не загореться желанием следовать ее примеру служения ближнему.
   Самый долгожданный момент всего нашего паломничества – Божественная Литургия. В таком намоленном месте нельзя не ощутить присутствие в нем великого множества людей, которые молились здесь годами, столетиями, 800 лет…
   Зазвучала Херувимская Песнь, и все пространсво небольшой испостницы преобразилось! Она словно парило на своей небесной высоте, и невозможно было понять, на земле мы или на небе.
   Благословение святых было с нами и на трапезе, которая была после богослужения.
   На обратном пути мы посетили Дольнюю Испостницу и святой источник, который и в наши дни дает нам свою «живую» воду, как и святые Савва и Анастасия.

   Наталия Джурович
   извор: studenicainfo.rs

18. јул 2017.

Богородица предаје игумански штап Сергију Радоњешком

   Ова икона из друге половине 16. века чува се у ризници манастира Хиландара из периода када је утицај Русије и влашких војвода у манастиру био највећи.

   На њој је приказан Сергије Радоњешки који се данас празнује.

   Велики подвижник и светилник руске цркве. Родио се 1313. год. у Ростову од побожних родитеља Кирила и Марије. По смрти родитеља Вартоломеј – тако му беше крштено име – замонаши се и основа обитељ св. Тројице у шумама Радонежским. Тихи и кротки слуга Божји знађаше само за труд и молитву. Због његове чистоте срца удостоји се дара чудотворства, те је и мртве васкрсавао именом Христовим. Више пута јавила му се Света Богородица. Кнежеви и владике долазили су к њему ради савета. Благословио кнеза Димитрија Донског и предсказао му победу у рату за ослобођење Русије од Татара. Прозирао у срца људска и у догађаје на даљини. Обитељ његова напунила се монасима још за живота његова, и кроз векове и векове служила је једним од најглавнијих центара духовног живота и чудеса Божјих. Св. Сергије упокојио се 1391. год. После смрти јављао се више пута разним лицима.
Фотографија корисника Пријатељи манастира Хиландара
извор: Пријатељи манастира Хиландара

Свети Атанасије Атонски, ЖИТИЈЕ И ЧУДА

   У предговору књиге, Архимандрит Јелисеј, Игуман Свештеног Симонопетритског Манастира подсећа на изузетну личност Светог Оца Атанасија Атонског – оснивача највећег светогорског Манастира Велике Лавре и утемељитеља киновијског начина живота на Светој Гори. Архимандрит Јелисеј истиче да су у данашње време Атанасијев Типик и Житије овог Светитеља, постали веома значајна лектира свима онима који желе да следе правила монашког живота.
   Житије је сачинио хагиограф Атанасије, монах Велике Лавре, убрзо после смрти Светитеља, негде у првој половини 11. века. Остављамо читаоцим да уживају читајући догађаје из Атансијевог живота…

   Са новогрчког, књигу је превела дипломирани филолог Марина Вељковић
   Издање: Манастир Жича, 2012.
Издања Манастира Жича
Издања манастира Жича
извор: zica.org.rs

Свети владика Николај, БЕСЕДА О ТРЕЗВЕНОСТИ УМА

1. Преп. Атанасије Атонски. Рођен у Трапезунту од родитеља богобојажљивих. Рано остао сирочетом,но Промислом Божјим неки војвода узе га, доведе у Цариград и даде га тамо на науке. Због кротости и смерности своје био љубимац свих својих вршњака. При дечјим играма деца су бирала овога за цара онога за војводу, а Атанасија за – игумана. Као неко предсказање! Свршивши школе Атанасије (до пострижења Аврамије) удаљи се у пустињу Малеинску, близу Свете Горе, где се подвизаваше као ученик чувеног тада Михаила Малеина. Желећи још тешњег подвига он се пресели у Св. Гору на безмолвије. Но око њега се почну скупљати многи желатељи подвижничког живота, те он би приморан да зида своју славну Лавру. У томе му обилно помагаху цареви Византијски, најпре Никифор Фока, који је и сам намеравао повући се и замонашити се, а по том Јован Цимисхије. Многобројна искушења наваљивала су на Атанасија и од демона и од људи, но он је као храбри војник Христов све одолевао и побеђивао својом безмерном кротошћу и непрекидном молитвом Богу живоме. Пун благодати Божје он се удостојио видети Пресвету Богородицу, која чудотворно изведе воду из стене и обећа му бити за увек Икономиса (Игуманија) манастира. У раду и у молитви Атанасије је претходио братији својој, и све их је волео љубављу духовног оца и пастира. Смрт му је дошла изненадно. Једном се он подигао са шесторицом монаха над једну ново саграђену препрату цркве, да прегледа зид, који тада зидаху, но зид се провали и њих све затрпа. Тако сконча овај велики светилник монаштва 980 год. После смрти он се више пута јављао својој сабраћи, било да утеши или накара.
извор: Apolitikia
Фотографија корисника Пријатељи манастира Хиландара
Кољиво припремљено за славу (панигир) Велике Лавре, Преподобног Атанасија Атонског кога данас празнујемо
2. Преп. муч. Кипријан Нови. Рођен у селу Клицосу у Епиру. По смрти својих добрих родитеља оде Кипријану Св. Гору, тамо се замонаши и преда подвигу у једној келији близу Котломушког манастира. Налагао је на себе труд на труд, и подвиг на подвиг, док не постаде знаменит и поштован у свој Св. Гори. Но он не беше собом задовољан. Мучила га је помисао, да се он не може иначе спасти осим кроз мучеништво за Христа. Остави, дакле, Св. Гору, дође у Солун, изађе пред пашу Солунског и позва овога, да одбаци лажну веру Мухамедову и да прими истиниту веру Христову. Паша нареди, те га избише и истераше напоље. Незадовољан тако малим страдањем за Христа Кипријан оде у Цариград, написа једну хартију великом везиру, у којој изложи лажност Мухамеда и истинитост Христа Господа. Разљућен везир посла га шеик-ул-исламу, а овај пошто чу све што Кипријан имаде да каже, нареди да му главу одрубе. Радостан би Кипријан преко мере, и иђаше на губилиште као на свадбу. И тако пострада за Христа овај Божји човек 5 јула 1679 год. и оствари своју жарку жељу.

3. Преп. Лампад. Заволевши Христа од детињства жарком љубављу Лампад се удаљи у пустињу близу Иринопоља, где се предаде подвигу. Пошто савлада све страсти и жеље телесне, душа његова би обасјана небеском светлошћу и неисказаним миром не од овога света. Чудотворац био иза живота и по смрти. Подвизавао се вероватно у Х столећу.

На Атонској Гори Лавра се сија,
Чудесна обитељ Атанасија,
Хиљаду година низ њу с’ склизало
Ал’ духа и хлеба није нестало,
Нестало јој није духа ни хлеба
Нит, визија сјајних Божјега неба.
У књигама старим тако се писа:
О Лаври се брине Икономиса,
Атонска је Гора држава њена,
Православља правог најтврђа стена;
Та тајанствена Економица
Није л’ то Пречиста Богородица?
Она Лавру држи, и Ивер храни,
И Хилендар чува, и Русик брани,
Каракал и Зограф, Петра Симона,
И Пантократора – све штити Она,
Та тврђаве то су њених грађана
Но свима је Она – мир и одбрана.

РАСУЂИВАЊЕ

Како је Мојсеј ударом штапа извео воду из камена? Како је то Бог пустио ману с неба и нахранио у пустињи народ Израилски? Тако се питају они који имају врло слаб појам о моћи Бога Свемогућег. И још се чуде, зашто се таква чудеса не понављају, да би сав народ поверовао у Бога. Но Израиљци су видели очима безбројна чудеса Божја, па ипак нису поверовали. Међутим, Бог понавља стара велика чудеса где год је и кад год је то потребно. Када једанпут наста глад у лаври Атанасијевој, разиђоше се сва братија куд који. Погружен крете и Атанасије да тражи друго место. „Куда ћеш?“ упита га једна жена на путу. „Ко си ти?“ упита је Атанасије, удивљен што види жену у Св. Гори, где је приступ женама недозвољен. „Ја сам она којој си ти посветио твоју обитељ. Ја сам Мати Господа твога.“ „Бојим се да ти поверујем, рече Атанасије, јер се и демон може преобратити у ангела светла. Чиме ћеш ме уверити у истинитост твојих речи?“ Тада му рече Света Богородица: „Удари у овај камен твојим штапом, и познаћеш ко сам ја што с тобом говорим. Знај само, да ја заувек остајем икономиса твоје лавре.“ Атанасије удари штапом у стену; у том стена затрешта и прште као од грома, и кљук воде изби из расцепљене стене. Устрашени Атанасије обрте се да се поклони Светој Пречистој, но она већ беше ишчезла. Он се поврати у лавру своју, и на још веће своје дивљење нађе све амбаре препуне жита. Ето поновљених великих чудеса, којима се потврђују стара чудеса и којима се верни укрепљују у вери.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесни прелазак народа Израиљског преко Црвеног Мора (II Мојс. 14), и то:

1. како Мојсеј махну штапом, по заповести Божјој, и море се расцепи, и народ Божји прође сухим дном морским;
2. како Мисирци јурнуше истим путем за Израиљем, но Мојсеј махну штапом, и море се склопи;
3. како ме ово учи, да је Богу све могуће што хоће, и да Он верног слугу спасава и од највеће опасности, а неверног кажњава.

Бeседа о трезвености ума

Зато, љубазни, запрегнувши бедра својега ума будите тријезни. (II Пет. 1, 13)

Ум је, браћо, вођ душе и саветник душе. Бог је дао животињама само душу, зато им није дао слободу, него их Он руководи умом својим. Човеку је Бог дао душу и ум, и са умом слободу. Ум и слобода су нераздвојни. Отуда су празне све приче неких философа о томе, како човек, истина, има ум али нема слободу. Јер је јасно из посведневног опита, да је слобода нераздвојни пратилац ума. Но како човек нема савршен ум, то он нема ни савршене слободе, него ипак стоји под надзором и руководством Божјим. Једини Бог има савршен ум и савршену слободу; ми смо пак само образъ и подобїе (слика и прилика) ума и слободе Божје. Ми имамо довољно ума, да можемо познати вољу Божју, и довољно слободе, да се можемо одлучити за вршење воље Божје. Кад ум изгуби самодржавну руководну моћ над душом, тада у души настаје многоначалије, које значи пометњу, хаос и пропаст.
Шта значе апостолске речи: запрегнути бедра ума свога и бити трезан? Значи: не дати уму своме да фантазира него усредсредити га на размишљање о закону Божјем. Још значи: не дати уму своме да злоупотребљава богодану му слободу на сурвавање душе у ропство телу, свету и ђаволу, него приковати га за Христа као за крст, да би душа васкрсла у Христу. И још значи: оградити ум свој, од свију самовољних маштања, којима се он опија и пада у плен ђаволу, и држати га опасана у тескоби срца свога, где би се молитвом трезнио и плачем чистио. Једном речју то значи: извежбавати ум да не злоупотребљава слободу своју хулењем на Бога живога и милоснога и умртљивањем душе страстима.
О Господе Исусе, Уме Божји и Премудрости Божја, помози нам запрегнути ум свој, да би умовао само оно што је од Тебе и што је Твоје, те да би тако трезно водио душу ка спасењу. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, Охридски пролог,Сабрана делаГлас цркве, Шабац, 2013.

Извор Светог Атанасија Атонског

Фреска у припрати Саборног храма Велике Лавре
                                             
Акатист Игуманији Свете Горе
Икос 5

Уверавајући нас у своје материнско промишљање о житељима светог наслеђа свога, Ти си се, Богомати, преподобном Атанасију забринутом због оскудице, јавила, саветујући га да изграђену обитељ не оставља и обећавајући да ћеш Ти сама њен економ бити. Тада му заповеди да ради потврде ових речи штапом удари о камен, и из њега одмах чудесни извор потече, који и до сада, као истинити сведок Твога јављања на томе месту, живу и лековиту воду точи. .....
 
Извор воде из 962 (горе поменути у Акатисту)

                                         
                              
                                                          извор: svetogorac.blogspot.rs

Митрополит Амфилохије у САД: "Учимо из личног искуства Св. Мардарија"

преузми проповед  ОВДЕ
                   
Поводом прославе Светог Мардарија Либертивилског и Свеамеричког, у недељу 16 . јула 2017. у манастиру Св.Саве у Либертивилу служена је Божанска Литургија којом је началствовао Патријарх српски Иринеј, потом је одржана Литија са моштима Св.Мардарија, а током службе је проповед произнео Митрополит црногорско-приморски Амфилохије који је прочитао Посланицу Светог Мардарија из 1933. године, две и по године пре упокојења светитеља, у којој новопросијавши сведочи о милости васкрслог Господа према њему, рабу Божјем. Чудесно сведочанство можете чути у нашој емисији Српски мост, 17. јула од 11 часова, као и у наставку ове вести, благодарећи протођакону др Дамјану Божићу који је забележио проповед.

   извор: Радио Слово љубве

17. јул 2017.

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, 16.7.2017.


                              
...потрудите се да опростите, да би васкрсли и себе и њега, да би исцелили и њега и себе за живот вечни и да би његово и наше име било уписано на небесима, у Царству Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Романови

У Либертивилу почео Сабор у славу новообретеног Светог Мардарија (Ускоковића)

Свети Мардарије, моли Бога за нас!
фото: spc.rs

ПОЖУРИ, ЗЛОДУШНИ ЧОВЕЧЕ

Прекрсти се човече. Не вређај. Не лај на Бога. Исповеди се. Знам да имаш шта да признаш. Немој хулити више. Не кради. Не бави се тим злом. Спој се са нечим узвишеним. Слави неког свеца. Запали свећу некоме. Мало ли си их упропастио и унесрећио. Нађи некога коме ћеш одговарати, а да то нису паре. Пусти сузу. Насмеј се. Покажи некако да си жив. Целивај руку свештенику и попричај са њим, па ћеш нешто и научити. Угледај се на њих и поштуј њихово опредељење. Уочи дисциплину и скромност. Пости понекад. Реци нешто, човече божји! Похвали некога. Праштај. Приближи се Богу и цркви. Пожури злодушни човече, видиш ли да ти расту очњаци.

Милан Ружић, Наше су само речи, Службени гласник, Београд, 2017.

16. јул 2017.

Манастир Вазнесење, Хор Цркве Светог Александра Невског (Београд), 16.7.2017.



                                      

СУСРЕТ У ВРЕМЕНУ, ВАН ВРЕМЕНА

   Као саветник у раду на серији "Немањићи" провео сам ову недељу на снимању у рашким манастирима.
   Необично и интензивно искуство.
   И раније сам био у Студеници, Сопоћанима, у Петровој цркви, снимао сам документарне филмове и серије, први пут сам био и у Црној Реци, али до сада нисам учествовао у снимању у манастирима са глумцима.
   Пуно је утисака из свих великих светиња, али у Студеници је било заиста посебно, скоро потресно.
   Ретко у данашњој Србији долази до склада који прижељкујемо и надамо му се стидљиво као неком чуду. А по мени у Студеници се догодило мало чудо.
                                           Фотографија корисника Ненад Илић
   Велика телевизијска екипа, гглумци и статисти, све заједно око двеста људи, два дана су изводили компликоване филмске радове у нашем најважнијем манастиру а да није било никакве нервозе. Све је и даље функционисало манастирски, са монасима добрим и стрпљивим домаћинима и ужурбаним али мирним професионалцима који су шпартали по манастирској порти и у самој цркви.
   Тако искрену и детиње чисту веру или макар поштовање какво је складно показала окупљена екипа на почетку снимајућег дана пред откривеним моштима преподобног Симона, краља Стефана Првовенчаног, ретко можете у данашњој Србији да сретнете. А није увек тако на снимањима.
   Затим су одлични глумци оживљавали историјске ликове који су пре осамсто година стајали на истим, али баш истим местима где и они сада и радили оно што је снимано сада.
Потресно и необично. Још увек размишљам о том чудном пробијању границе времена и сусрету изван времена. У цркви. А баш у цркви је тај сусрет једино и могућ и светао.
  Није било потребно да се прави више дублова сусрета помирења Стефана и Вукана, то је одмах било то.
   А паралелно снимању одвијале су се и редовне активности манастира. Ујутро се служила литургија, увече вечерња, ходочасници са свих страна су у паузама снимања улазили у Богородиину цркву, било је и крштења.
   За тренутак Студеница је изгледала као нека надреална слика манастира будућности који је старији од прошлости коју можемо да досегнемо.
   И то су сви осетили. И екипа и монаси. Растали смо се у љубави и пошли на следеће локације.
   Тешко за поверовати, али има много сведока, није ово само моја идеализована приповест.
   Многи из екипе су ми касније стидљиво прилазили да се распитају о још понечему што су осетили а нису у потпуности разумели, а што им је отворило неке нове погледе. Нисам сигуран да сам умео да им одговорим, јер и ја још увек сређујем утиске.
   Не знам како ће на крају серија испасти. Надам се добро. И навијам да серија успе, очекујући прилику да направимо филм о духовној димензији почетка наше државне историје, који већ дуже времена са сарадницима припремам.
   У серији "Немањићи"су колико видим више испраћени главни историјски догађаји епохе кроз које мора брзо да се пролази.
   Материјал који сам ја видео изгледа одлично. Редитељ Марко Маринковић је сјајан човек и професионалац, глумци одлични, директор фотографије, костимограф, сценограф, не стају. Раде са пуном свешћу о одговорности коју супреузели.
   У оваквим пословима никад са сигурношћу не може да се зна какав ће бити финални резултат, али што се мене тиче - најважније се догодило.
 С пуним поштовањем Срби су коначно посегли за својом драгоценом историјом.    Парадоксалним стицајем околности, баш у време кризе и негирања националног идентитета поставља се темељ за озбиљније сагледавање наше историје. Боже помози нама, данашњим Србима, да одговоримо великим стремљењима и постигнућима наших предака.

    ђакон Ненад Илић

Свети владика Николај, Господе Боже мој (Хор Београдски Мадригалисти)

Сабрана дела оца Георгија Флоровског

   Одбор за просвету и културу Епархије браничевске се од 2015. године латио обимног посла сакупљања, превођења, уређења и штампања сабраних дела блажене успомене о. Георгија Флоровског, једног од кључних родоначелника православне теологије у савременом свету.

   Православна вера у XX и XXI веку би се тешко могла и замислити без лика и дела овог блаженог оца и учитеља, који је поставио темеље на бази којих и данас преживљава
православна свест о Предању Тајне Цркве. Надамо се да ћемо овим допринети даљем развоју богословске мисли и уопште хришћанске свести о Цркви у оквирима наше помесне Цркве, тј. где год се реч Божја чита и мисли на српском језику.
             Сабрана дела оца Георгија ФлоровскогСабрана дела оца Георгија ФлоровскогСабрана дела оца Георгија ФлоровскогСабрана дела оца Георгија Флоровског

15. јул 2017.

Манастир Вазнесење, Хор Цркве Светог Александра Невског (Београд), 15.7.2017.

2/15. јул

1. Положење ризе пресвете Богородице у цркву Влахернску у Цариграду. За време цара Лава Великог (458- 471.), царице Верине и патријарха Генадија, путоваху по Светој Земљи два племића цариградска, Галвије и Кандид, ради поклоњења тамошњим светињама. У Назарету одседну у кући неке девице Јеврејке, која држаше у тајној одаји ризу пресвете Богородице. Многи болесници и невољници добијаху исцелење од својих мука молитвом и додиром те ризе. Галвије и Кандид узму ту светињу и пренесу у Цариград, и објаве то цару и патријарху. То изазове велику радост у царскоме граду. Риза буде свечано пренета и положена у цркву Влахерне. (Ова црква сазидана је од цара Маркијана и Пулхерије на обали једног залива, званог Влахернски, по имену некога Скитског војводе Влахерна, који је ту био убијен). И за спомен положења ризе пресвете Богородице у цркву Влахернску установљен је овај празник.
 2. Св. Јувеналије патријарх Јерусалимски. Савременик великих светила цркве православне: Јевтимија, Теодосија, Герасима, Симеона Столпника и др. Учествовао је на два васељенска сабора, на трећем у Ефесу и на четвртом у Халкидону, и са великом силом и ревношћу борио се против богохулних јереси, и то у Ефесу против Несторија, који је Богородицу називао Христородицом, и у Халкидону против Евтихија и Диоскора, који су учили, да је у Христу била само једна природа, на име, божанска, без човечанске. После победе православља, на оба ова сабора Јувеналије се врати на свој престо у Јерусалим. Но ако јереси беху осуђене, јеретици не беху истребљени. Сплетком и насиљем некога Теодосија, пријатеља Диоскорова, Јувеналије би отеран с престола, и Теодосије самочино уздиже себе на његово место. Овога Теодосија јеретика помагаше у прво време и Евдокија царица, удова цара Теодосија Млађег, која се беше настанила у Јерусалиму. Колебљива и брзоплета Евдокија најзад оде св. Симеону Столпнику, да га пита, где је истина. Светитељ Божји изобличи сва јеретичка учења и упути царицу да се држи православног учења, како је на Саборима утврђено. Царица га послуша, покаја се, и сама се озлоби против лажног патријарха Теодосија. Тада владаху Маркијан и Пулхерија у Цариграду. И дође од цара писмо војводи Атанасију, да протера Теодосија и Јувеналија поново поврати на престо, што војвода убрзо и учини. 38 година управљаше Јувеналије црквом Јерусалимском као њен јерарх, и у дубокој старости представи се Господу, 458. год. да прими од Њега награду за премноге муке и невоље што претрпи за истину. У време св. Јувеналија утврђено је празновање Божића 25. децембра.
 3. Св. Фотије митрополит Московски. Пореклом Грк. Управљао мудро Руском црквом 20 година. Упокојио се 1430. год. На недељу дана пред смрт јавио му се ангел Божји и објавио му тачно време одласка из овог света.
Пречистој Деви ми се клањамо
И милост Божју кроз њу искамо.
У слави вечној она се блиста
И за нас моли Господа Христа.
Молитве њене пуне су силе,
Молитве Мајке Сину су миле.
Она све воли што Син њен створи,
Молитвом за све к’о свећа гори,
И свуда стигне да молбе чује,
Свуда да блажи где туга трује.
Име је њено сласт болеснима,
Име је њено бич демонима.
Крст и Марија где се призову,
Ту храброст дају и снагу нову.
Пречистој Деви ми се клањамо
И милост Божју кроз њу искамо.
    РАСУЂИВАЊЕ

   Свака справа, којом се људи хвастају као проналаском свога разума, у ствари је објављена Промислом Божјим; и свака пронађена справа има два своја назначења, једно физичко а друго духовно. И часовник је једна прекрасна справа; али он није пронађен да нам само показује време дана и ноћи него и да нас опомиње на смрт. То је његово духовно назначење. Кад мале сказаљке оптрче секунде и минуте, тада велика сказаљка достиже наредни час, и часовник откуцава. Тако ће и часовник живота нашег да откуца, када се изброје дани, и месеци, и године живота нашег. Зато св. Тихон Задонски саветује сваког хришћанина да размишља, 1) како време нашег живота непрестано одлази; 2) како је немогуће повратити прошло време; 3) како прошло и будуће време није у нашој власти, него само оно које сад преживљујемо; 4) како је крај нашег живота непознат; како морамо бити готови за смрт сваки дан и сваки час и сваки минут; 5) како због тога морамо бити у непрестаном покајању; 6) како морамо свакога часа бити онако покајани и духом расположени како желимо бити на самртном часу.
    СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам купину горећу на Хориву (II Мојс. 3), и то:

1. како купина гораше сва у пламену, али не сагореваше;

2. како и Пречиста Дева носећи у себи БогочовекаГоспода ношаше огањ божански, но не сагори од њега;

3. како и моју грешну душу огањ божанске благодати подмлађује, исцељује и осветљује.
 БЕСЕДА О КУШАЊУ ВЕРЕ НАШЕ

Да се кушање ваше вјере много вредније од злата пропадљивог, које се куша огњем, нађе на хвалу и част и славу, кад се покаже Исус Христос. (I Пет. 1, 7)

  Вера се наша, браћо, куша чешће него што се трска ветровима љуља. И кушања су као ветрови: слабу ће веру ишчупати, јаку још више ојачати. Још су кушања као огањ у коме слама изгори а злато се очисти.
   Наша се вера куша људским умовањима и вероватноћама. То су врло јаки и љути ветрови. Но ми им можемо одолети, ако се будемо држали речи Божје и ако на супрот оним умовањима будемо истицали науку вере Христове.
   Још се вера наша куша страхом и стидом: страхом од људи, који гоне веру, и стидом од људи, који охоло презиру веру. И ово су јаки ветрови, којима морамо одолети, ако желимо живи остати. Како ћемо одолети? Страхом од Бога,који треба да је навек већи у души нашој од страха од људи; и стидом од апостола и светитеља и мученика, који се не постидеше своје вере пред царевима и кнезовима и мудрацима овога света.
   Још се вера наша куша страдањем и бедом. То је огањ, у коме наша вера или има да сагори као слама или да се прекали као жежено злато. Овоме кушању одолећемо, ако се будемо сећали Христа распетог на крсту за нас, и толиких хиљада страдалника за веру, који стрпљењем све победише и изађоше из огња злато што се кроз векове сија међу ангелима и међу људима.
Још се наша вера куша смрћу, смрћу наших сродника и пријатеља, и смрћу људском у опште. То је огањ љути, укоме је многи сагорео своју веру. Је ли смрт крај свега? Није, веруј; она је почетак свега; почетак новог, правог живота.
  Веруј у Васкрсење Христово, и веруј у загробни живот, и веруј у опште васкрсење и Страшни Суд.
   О Господе благи, утврди веру у нама и помилуј нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

   Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.