Translate

05. јул 2017.

Теодор

   О једном  роману проповеднику православне ортопраксије 
   Љуба Стојановић: Теодор, Шабац 2016, стр. 320.

   Писац овог дела је познати професор Богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи (раније и Богословског факултета у Београду) на којем предаје Пастирско богословље из које области је написао заиста много вредних студија. Потписнику оцих редова је много познатији као предавач на појединим трибинама на теме хришћанског живота у савременом свету, првенствено по његовом сведочењу вере у средствима информисања, као што су телевизија, радио или већ писана средства – новине, часописи. Проф. Стојановић спада међу оне духовнике високог интелектуалног успона који су вазда спремни да православну веру излажу у свој њеној чистоти, ослобођеној од сваке овосветске идеологије и прилепљености овоземаљским потребама и, уопште, упошљавања вере у било који вид корисности, осим назидања верних.
                                               
   Појава романа „Теодор“ можда нас и није изненадила; аутор је могао да своја промишљања која је износио у својим беседама у цркви Ружици на Калемегдану или у својим радовима, унесе у текст наратива, па и у заплете, којих нема много, тако да читање није отежано испреплетеним и отуда често неухвативим догађањима, и то на начин да уемсто уобичајених описа природе, собног амбијента, градске вреве,  лова или сличног, може да главног јунака прати, рекао бих, на чисто догматским и етичким путовањима.
   Отуда бих овај роман назвао мисионарским, проповедником православног опхођења у животу, романом неосуђивања.
   Радња романа се одвија у једном семберијском селу, да би се пренела у Банат, односно у Поцерину. Време је послератно, комунистичко, атеистичко, када су се поједини Срби просто такмичили ко ће више и боље угодити Вођи, па су, тако поступајући, изгубили или заборавили све норме нормалног домаћинског понашања, у граду понајвише.
   У питању су две благочестиве породице, па ће из једне син Теодор (ово име је добио јер је општинским властима сметало предложено светачко име, мада Теодор управо теофорично име изначи Божји дар, Божидар, што поклоници атеистичке идеологије нису тако протумачили)  и постаје свештенослужитељ, а једна девојчица из исто тако честите куће (бар кад је бака у питању) израста у девојку Индиру, студенткињу права и касније судију, и тиме постати протагониста атеизма и свега с тим у вези. И док је једна породица остала привржена својем православљу и светковању крсног имена, друга је то чинила све док је бака била жива.
   Будући да је романописац и сам свештено лице, а с обзиром на то да у сваком селу, па и у најбезизлазнијим временима, парох свагда даје тон понашањусвојих парохијана, у спису се јављају и пароси надлежни за то село у Босни, као и монаси у неком западносрбијанском манастиру. Све док се сеоски поп о. Ристо није замонашио, забуна и комешање међу верницима и није много приметно, да би најзад томе увелико допринео нови парох Часлав.
   Мада из свог искуства познајем та поратна времена и треба да сам их искусио на себи лично, па и моја родбина, не могу прихватити да је неки парох до те мере могао сарађивати с партијским комитетом, и то тако често и предано како је описан овај парох. Можда је писац хтео да изобличи све ништавило човека који је, иако призван (а не позван!) на свету службу, могао да тако ниско падне... Или је то можда блиставо изложење шта се све може десити с парохом који није на својој бразди... Исто тако, не могу да прихватим да је и у средњој богословској школи био понеки доушник „онима са стране“...
   Својевремено се говорило, овде у Србији, како су у светој Русији атеисти послали неке будуће архијереје на школовање у духовним академијама. Лично сам упознао тројицу таквих високих архијереја, који су заузимали највиша јерархијска места, а за које се зна да су још као деца на грудима својих мајки знали напамет Оченаш и Вјерују, као и друге молитве... Бог другачије суди.
   Кроз све ова описе збивања на селу и око школовања у богословији Теодора романописац има прилику да изложи непатворну Христову истину о љубави према ближњима, и то до те мере да често наводи библијске исказе и православно морално учење о неосуђивању, непристајању на световни начин мишљења докле год је у супротности са кристалним јеванђељским учењем, о самосмиривању, бодрењу вером и чврстом жељом за уздизањем ка добру.
   Усвом „Летопису“ о. Теодор ће забележити: „Жао ми је сваког човека који под теретом живљења пристаје да буде роб људи и идеологија. Тражећи краћи пут, човек увек залута и много је оних који се никад не врате на прави пут, јер су у себи отупели жељу за истином пристајући да се прилагођавају руковођени сами собом и својим себичним интересима...“ Свештеник Теодор се пита: „Зашто бих дозволио да фашизам, антифашизам, партизани или честници ... буду одредница моје мисије у свету! ...  Свако од нас добровољно се предао у ропство, и само снагом одговорне слободе можемо превазићи безумље у које смо ушли ... Ми који верујемо треба да будемо при руци онима који верују да не верују како бисмо им помогли у новом трагању за смислом.“
   Свештеникова мисија је проповед библијске науке како нам ју је изложио Господ Цркве, Исус Христос, а не вечито позивање на блиске или даље историјске догађаје и њихово тумачење независно од црквеног учења, а чега се нису разрешили поједини пароси. Наравно да су душеполезне теме на историјске догађаје у Цркви, али увек постоји могућност да буду дескриптивне, тек информативне, не остављајући слушаоце у стању размишљања о свом духовном стању, тим више уколико су моралистичке.
   Богослов Теодор је постао парох проповедник, али и хроничар збивања у парохији, али на начин да се не осврће на појединачне догађаје, него да обрађује суштинске теме живота и понашања у свету око њега. Наравно да је  почео бости очи комитетлијама који су били спремни да се обруше на доброг пароха. И чињеница је да непријатељ људских душа ђаво не напада грешне, сличне себи, него благочестиве, побожне, чврсте у вери и у добрим делима.
   Измишљен је разлог за хапшење које је обављено међу окупљеним свештеницима, а необразложену осуду на вишегодишњу робију изриче – Индира, која је његова кума (Тодоров отац ју је у договору с њеном баком тајно крстио). Зенички затвор је суров, но утеха је у свему томе што су овде, и поред строгих мера, унете честице Светог причешћа да би се њима о. Теодор могао повремено причешћивати ради свог духовног крепљења.
   У овом спису запажамо да се милиционери, инспектори и судије Муслимани понашају много трезвеније, људскије од Срба на тим положајима, што би био показатељ велике залуђености српског човека идеологијом свеспаситељног комунизма, а што смо ми иначе у тим худим времениам добро запажали...
   Времена се мењају, о. Теодор долази из затвора дома, али из неких разлога прелази у Панчево, где добија парохију при цркви с два торња, да би касније постао духовник при цркви Ружици на Калемегдану. Грађански рат деведесетих година је узроковао многе, многе непотребне жртве, а идеолози партије изгубили су смисао живота, јер им је темељ у потпуности поткопан – нема више комунистичког учења и заклињања у Вођу и Партију!
   Многи Срби и добронамерни људи других народности избегли су из Босне у Србију, па и некадашњи неумитни судија Индира! Она у Панчеву отвара адвокатску канцеларију и – враћа се вери! Препознаје о. Теодора којег је  својевремено невиног осудила, настаје грижа савести и, најзад, после дугих разговора у манастиру о начину вођења духовног живота, и сама постаје монахиња Теодора.
   Ово је оквир приповедања, уз неколико, рекао бих, описа спорадичних догађања који романописцу пружају могућност да изнесе и друга црквена учења о животу у Христу. Како не осуђивати оне који су допринели – какав је био  о. Часлав - да о. Теодор буде осуђен? Како да он лично не уображава да је неко посебно биће зато што је невин пострадао, па се мора смиравати? Како човек може доживети преумљење и водити нови живот и после свих злостављања свог ближњег?
   Многе животне ситуације обрадио је духовник Љубивоје Стојановић, које је, иначе, ревносно износио у својим ТВ говорима пред широком публиком. Отуда он у уста свог главног јунака ставља и ова размишљања: „Молим се Богу да нас све сачува од зловоље ... од јефтиног политикантства ... да нас свештенике, и све вернике, сачува од страхова који доносе мржњу и зловољу како бисмо могли да и сами доринесемо бољитку, а не да будемо део неке безличне масе која се колеба сталним посртањем од лидера до лидера...“
   Ако би требало да окарактеришем овај роман, који је првенче аутора Стојановића, казао бих да је то прекрасно излагање Христовог учења о животу у данашњем свету. Једном речју – мисионарски. Или - црквени роман.

   протођакон Радомир Ракић
   извор: www.spc.rs

Нема коментара:

Постави коментар