Translate

22. август 2017.

ВЕРА НАША

извор: pojtebogunasempojte

Задовољни у малом

Сви смо ми дошљаци и најамници. Власништво постоји само по имену, а у самој ствари сви смо ми власници туђега. Нама припада само оно што пошаљемо испред себе у онај свет. Оно пак што се овде налази није наше и за живота нашег на земљи оно одлази од нас. Нама припада само оно што сачињава наше душевне подвиге: милостиња и човекољубље.
                        

20. август 2017.

Жичка хрисовуља додељена песнику Моши Одаловићу

   На лучезарни празник Надумне и Нетварне Светлости просијавше из Преображеног Богочовека Христа, овог лета Господњег у Манастиру Жичи, “пчелином чеду“ по наслову истоимене збирке песама, награда “Жичка хрисовуља“ је додељена песнику Момиру Моши Одаловићу.
                                      
   Својом поезијом за “децу и безазлене“, овај песник је један од  тихих штитоноша православног културног етоса који у простору дезоријентисане друштвене стварности указује одакле смо пошли и куда треба да идемо. Простор древног манастира је био аутентичан  амбијент у коме су се песник и песме могли препознати, осетити као свој на своме.
Добитнику је награду уручио градоначелник Краљева др Предраг Терзић. Песника и све присутне, у име Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина,  поздравио је Архијерејски заменик Епископа жичког протојереј-ставрофор Љубинко Костић.

   јереј Александар Р. Јевтић
   извор: eparhija-zicka.rs

Преображење у Вазнесењу

Песма "Преображење" са диска "Ко то грли мог Данила", Чувари, Београд
фото: Иван Шушић

ПРЕОБРАЖЕЊЕ - ИКОНА ВЕЧНОГ САДА

   Све је у Цркви иконично. Сама Црква се може тумачити и као икона Царства Небеског, икона самог Бога. Место сусрета. Спој невидљивог и видљивог. Видљиво помаже да се посматра оно невидљиво, а невидљиво да се разуме оно видљиво.
   За људе, истина створеног света не налази се ни у прошлости ни у садашњости, него у будућности, кад ће Бог бити све у свему. Када ће за све бити само вечно сада.
   До тада нам је потребна икона.
   Могло би се рећи да је на неки начин Преображење Христово на гори Тавору пред изабраним ученицима освећење Цркве као иконе. Најважнији догађаји Христовог живота на земљи тек предстоје: смрт на крсту и васкрсење. Предстоји потом и силазак Светог Духа на апостоле, као дан рођења Цркве. Али да би могло све то што следи правилно да се доживи и разуме, као догађање у историји али за вечност, Христос води тројицу најпоузданијих и најспремнијих ученика, Петра, Јакова и Јована, на планину Тавор да се пред њима преобрази.
   Да им покаже своју Божанску славу.
   Да начини пред њима величанствену икону која ће им учврстити веру.
   На врху планине Христос се пред ученицима преобрази на начин који је и њима било тешко описати.
   „Засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше беле као светлост.“
                   Фотографија корисника Ненад Илић
   Али дешава се и нешто више осим сусрета ученика са нествореном божанском светлошћу.
   Христос тада на Тавору отшкрине за њих врата вечности, вечног сада.
   Из вечности поред Христа стају две велике личности из давне прошлости. Мојсије и Илија.
Бог се не поиграва са законима које је уградио у творевину. Због тога је скоро тајно, само најупућенијима и само за тренутак, укинуо законе времена.
   Заправо, не славимо ми на Преображење то што се Богочовек преобразио, шта би ту било толико посебно за Бога, него то што се смиловао на људе, што је ученицима, и свима нама који их с вером пратимо, за тренутак отворио капију вечности. Што је направио пред нама икону вечности коју можемо да памтимо. Преобразио је нас!
   Радост која се осећа пред вечношћу у којој нема немира избија код увек најтемпераментнијег – Петра. Ужурбано, као дете, он предлаже да тренутак показане будуће вечности одмах ту продуже у вечност на планини Тавору.
  „Господе, добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овде три сенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији. “
   Од силне наваље љубави, на себе Петар ни не мисли, а опет без времена да размисли, спремно заборавља на остале ученике, и на цео свет који треба да буде спасен. Додир са вечношћу чини да све постаје неважно.
   Због тога се и оглашава небески глас да ученике врати у реалност.
   Свака црквена икона нуди надилажење времена и сусрет са коначном будућношћу где ће владати само вечна садашњост. На икони Преображења као посебне иконе Царства Небеског у светој традицији Цркве временом се усталило приказивање Христа у символички представљеном кругу нестворене светлости, Илије и Мојсија поред њега, и три ученика који су попадали на земљу престрашени од небеског гласа који им је објавио: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте. “
   На већим икона често се појављује још нешто, као подвлачење знања о томе да вечно „сада“ Царства Небеског надилази појмове садашњег, прошлог и будућег. У том „сада“ све је истовремено присутно.
   Тако, на икони видимо Христа са ученицима како се пре догађаја преображења пењу на гору и истовремено како после догађаја силазе са горе, пошто их је Христос подигао са земље и охрабрио. Све је на икони истовремено присутно: прошлост, садашњост и будућност догађаја, али и крајња будућност - вечна садашњости која одређује целокупну форму иконе, оживљава и стене и даје призору светлост без сенки. Тек рупе таме у стенама наговештавају да још увек није Бог постао све у свему. Да још увек постоје чауре ништавила.
   Христос ученицима док силазе са Тавора говори:
   „Ником не казујте што сте видели док Син Човечији из мртвих не васкрсне. “
   Зашто?
   Зато што само Христово Васкрсење због нас даје смисао познавању вечног „сада“. Иначе мистична потрага за вечним „сада“ може да буде замка индивидуалне погубне гордости. Можда нас на ту замку и опомињу оне црне рупе у таворским стенама.
   Један западни мистик рекао је „Време не допушта човеку да спозна Бога.“
   Живети у времену и по законима времена није само по себи лоше. Не би нам Бог дао време да оно није корисно за освајање слободе и наш пут ка Бог. Проблем је ако нам време заклони вечност.
   Због тога и долазимо у Цркву на Литургију.
  Сваки одлазак у храм на Литургију је ходочашће. Ходочашће у потрази за вечношћу. Да не бисмо заборавили вечност. Да не бисмо у потпуности постали робови времена и смрти.
   Да не бисмо постали равнодушни према бесмртности, према вечности.
  Јер смрт на неки начин и јесте последица равнодушности према бесмртности.

   ђакон Ненад Илић

19. август 2017.

Додела награде ЖИЧКА ХРИСОВУЉА песнику Моши Одаловићу, Манастир Жича, Преображење, 19.8.2017.

Фотографија корисника Moso Odalovic
ЗДРАВИЛИЦА

Однекуда
нека туга
пољем јечи...
Кажи нешто
у пет речи -
а да моју
душу лечи,
Миладине!
Жича,
Жича,
Жича,
Жича,
Жича -
Жив ми био,
Живадине!
 Архијерејски заменик Епископа жичког протојереј-ставрофор Љубинко Костић


ЗУЈАЛИЦА

Јецо, Јело, Јелице,
веселе ти пчелице,
увек с њима била,
весела ти крила!
Кад нам неко прети,
ти брже долети,
он-дон-доно-ку,
донеси нам жаоку,
кад нас неко звецне,
ал ће да га пецне,
кад нас неко гњави,
има да поплави!
Лет, лет, јеленче,
лепо ти је временче,
уј-зуј-зуја-зој,
поздрави нам љути рој,
а матицу замоли,
кад нас душа заболи,
да нам душу помилки,
за њу букет толиииики,
да окупи пчелице
и сачува кошнице,
па зује у Жичи,
а ти, Јело, вичи:
он-дон-доно-ку,
ево носим жаоку!
Небојша Дугалић


ИСТИМ ДАХОМ И ЗАМАХОМ

Молимо те, најбистрија пчело,
све нам о пчелама
потанко зазуји.
Знамо понешто,
ал и то се сплело
ко ветрово дете с ветром у олуји.

Молимо те,
ко што ратар моли кишу,
па му цветом,
па му плодом
и кућа и окућница
замиришу и продишу!

Покажи нам, градитељко!
А ми ћемо истог часа,
твојим знањем и зујањем
да плетемо и веземо
Цркву Спаса.

Да се Сунце устоличи,
како небу и приличи -
ту у Жичи!

Своју ларву, чедуљицу,
окрепљујеш цветним прахом.
А у саћу:
све црквица уз црквицу,
озидане истим дахом
и замахом!

Како, пчело?!? То нам реци,
а наша ће деца деци.

Мошо Одаловић, ЖИЧА-ПЧЕЛИНО ЧЕДО, Народна библиотека "Срефан Првовенчани", Краљево, Манастир Жича, 2009.

Радост Преображења Господњег

   Ходите да светкујемо данас, о богољубиви саборе! Ходите да сапразнујемо са празникољубивим Силама (небеским), јер су оне дошле овде да са нама празнују! Хајдете да устима као милозвучним органима запевамо! Ходите да духом заиграмо (од радости)!
Јер коме је ово празник и свечаност? Коме расположење и весеље?  Онима који се боје Господа, онима који служе Тројици (Светој), онима који са Оцем Сина и Духа савечног поштују, онима који душом и мишљу и устима исповедају Једно Божанство у Трима Ипостасима (Личностима) нераздељиво познавано, онима који признају и исказују Христа Сина Божијег и Бога, познаванога као једну Ипостас (Личност) у двема нераздељивим и несливеним природама и у њиховим природним својствима.
                                          
   Нама је весеље и свака радост празнична. Нама Христос празнике усаврши, „јер нема радости безбожнима“ (Ис. 48, 22). Одагнајмо облак сваке жалости која ум помрачује и не допушта му да се уздигне у висину. Пренебрегнимо све земаљско, јер наше живљење није на земљи. Ка небу ум уздигнимо, одакле и Спаситеља Христа очекујемо Господа (Фил. 3, 20).
Данас бездан неприступне Светлости (изли се)! Данас безгранични излив Божанскога сјаја на гори Тавору Апостолима засија! Данас се обзнањује Старог и Новог Завета Господар Исус Христос, мени драга Личност и Име, заиста најслађе и најжељеније и сваки појам сладости превазилазеће. Данас начелник Старог (Завета) Мојсије, божански законополагач, на гори Тавору стоји пред Христом Законодавцем као Владарем и осветљује се Његовим домостројем (очовечења), у који је у старини био праобразно посвећен  јер то, рекао бих, означавају „леђа Божија“ (2 Мојс. 33, 23)  и јасно види славу Божанства покривен раселином стене, као што каже (Свето) Писмо (2 Мојс.33, 22-23).
   А Стена је Христос, оваплоћени Бог Логос и Господ, као што нас јасно научи божански Павле, рекавши: „А Стена беше Христос“ (1 Кор. 10, 4), који Својега тела као неки најмањи отвор отшкрину и светлошћу изобилном и јачом од сваког вида присутне обасја.
   Данас првоврховни (Апостол) новог Завета (Петар), који је Христа Сином Божјим најјасније назвао, рекавши: „Ти си Христос, Син Бога Живога“ (Мат. 16, 16), гледа начелника старог (Завета  Мојсија) како стоји пред Законодавцем обадва (Завета) и гласно говори: Ово је Онај Који Јесте (2 Мојс. 3, 14), Којега сам прорекао да ће устати Пророк као ја (5 Мојс. 18, 15), то јест: као ја као Човек и као Начелник новога народа, а изнад мене као Господар нада мном и над свом творевином, Који је и мени и теби (Петре) оба Завета, Стари и Нови, завештао. Данас девственику Новог (Завета  Јовану) девственик Старог (Завета  Илија) благовести Девственика Господа из Дјеве.

   Свети Јован Дамаскин, Слово на Преображење Господње
    извор: eparhija-zicka.rs

18. август 2017.

СИРОТИ УГЉЕША

И жилица
и житница
и таблица
множилица
Жича! Жича!

Кад су Жичу запалили,
ко зна више који пут,
Угљеша се наљутио
и рекао целом небу:
Небо моје,
ја сам љут!

Добро дете,
а учено,
страшном ватром измучено,
сишло с ума...

И дан-данас,
на сред друма,
према небу
рецитује -
да се чује:

И жилица
и житница
и таблица
множилица
ЖИЧА! ЖИЧА!
МОЈА ЖИЧААААА...

                                                                          Мошо Одаловић
Фотографија корисника Moso Odalovic
Све песничке књиге написах на просутом лишћу; оном које дограбим. Наравно, графитном оловком. Ваљда научењем сиротињства: причувај свеску за нешто важније... Боже, зар и за Жичу - српску царску лавру - и њених осам векова... Тако и би: хиљаду стихова (40 песама), ал утеха нек је у томе - да је ово једина рукописна целост коју очувах.

ПОГЛЕД НА СЛАВУ ГОСПОДЊУ

   Деветнаестог августа славимо Преображење Господње. Тог дана Исус се преобразио пред
Петром, Јованом и Јаковом, и показао своју Божанску славу, која је сијала кроз Његово тело и
одећу. „И док се молио, његово лице се измени, а његово одело постаде бело и сјајно...“ (Лука 9, 29). Та слава била је увек са Исусом. Њено чудо представљала је чињеница да је била сузбијана. Преображењем Исус није додао ништа својој природи што није одувек поседовао. Само је показао ко је Он заиста. Он је одувек био Божанске природе и преображењем се Његова Божанска слава само открила. Сијала је кроз Његово физичко тело. Они који поричу да је Исус Бог, сматрајући га само за великог учитеља, чине то због свог духовног слепила. Јер, како човек може да гледа заслепљујућу светлост којом је Христос засијао на Преображењу и да затим каже да је Исус само још један велики учитељ?
                        Фотографија корисника Слово љубве - Радио Архиепископије београдско-карловачке
   Преображење није само сећање на један догађај у Христовом животу. Оно што се догодило Христовој људској природи, може такође да се догоди и Христовим следбеницима данас, вама и мени, баш као што један стих из вечерње каже: „Данас Христос преобрази потамнелу природу Адама, и испунивши је светлошћу, Он је учини налик Богу.“
   Путем Преображења, човеку је дозвољено да на кратко види славу Бога у очекивању Судњег Дана када ће га свако око угледати, а верници не само што ће га видети, већ ће поделити и Његову преображену славу. Баш као што кроз крштење делимо смрт и васкрсење Христово, тако ћемо једног дана поделити и Његово преображење. Зато Свети апостол Павле и каже да ћемо се променити у тренутку, у трептају ока, када се зачује последња труба. Јер та труба ће се чути, а мртви ће устати.
   Ако се Исус, глава тела, преобразио, онда ћемо се, са Њим, преобразити и ми који смо делови Његовог тела. Сјајна светлост која је засијала кроз Христа на планини Тавор није тек нешто
што се догодило у прошлости. То је прозор кроз који можемо видети стварност Царства Божијег не само у Христу, већ и у нама. Као што смо део тела Христовог кроз веру и свете тајне, тако постепено постајемо и налик Њему. То је наше лично преображење у Христа. Ми нисмо само глинене посуде подложне универзалном закону смрти и пропадања. Ти земљани судови носе „велико благо“, како Свети апостол Павле каже.
   Они не само да постају носиоци духа, већ и Бога, прожети Божијим присуством. Они су по-
звани да учествују у вечној слави Божијој. Наша људска природа била је та која се испунила Божанском славом на Преображење. Наша људска природа је постала налик Богу и узела учешће у Божијој слави.
   Божанска светлост није само засијала око Христа, већ је и Његово тело било њоме захваћено.
   Лик Божији у нама, који је био затамњен Адамовим грехом, још једном је засијао у људској природи Исусовој. Преображено и освећено милошћу Божијом, ово наше људско тело може заиста постати икона обоженог човека, која је преображена и сија светлошћу Пресвете Тројице. Зато многи православни теолози сматрају празник Преображења Господњег за прославу обожења људске природе у Христу.
   То преображење се одиграва сада, путем молитви и светих тајни, а нарочито евхаристије (светог причешћа). Тако се Преображење Христово на планини Тавор шири у животе припадника Његове Цркве, тј. нас, предсказујући будуће васкрсење мртвих, када ћемо учествовати у Његовој слави.

   Каленић, бр.4, 2017.

Злата Коцић, ПРЕОБРАЖЕЊЕ И СТВАРАЊЕ

   Толико се удубите у две речи, које се данас овде тако радосно повезују, реч стварање  и реч преображење, да се оне најзад претворе у два брата близанца. Један од њих је песник, а други испосник. Испосник предложи, песник се сложи, и они се, о Преображењу, састану у подножју високог брда и ћутке се успну на врх. Ту воде дуг разговор о смислу и поруци Преображења Господњег на Тавору, о тешкоћама стицања врлина, о стваралачком немиру и путевима смирења, о души и њеном задатку да на земљи сазри до одређеног ступња нужног за прелазак из времена у ванвремље...Тек на крају, испосник открије брату најважније: "Не знам зашто - каже он - јавља ми се слика како ће то бити кад изађем пред Господа. Пред Њим, пред суштом Светлошћу, клечим, и на трави (ваљда је то небеска трава!?) развезујем свој завежљај. Да покажем шта сам узгојио на земљи, која сам уздарја донео. Кад - нема онога што сам спремио да понесем. Само нешто што не знам ни шта је. Ја збуњен, а иза рамена чујем глас: радуј се, то је твој труд". Тек тада песник схвати зашто га је брат замолио да у завежљају понесе на брдо оно највредније што мисли да је постигао. оно што стварамо огледало је и отисак наше душе, печат њене зрелости и прочишћености. Добро је да повремено завежемо уста и развежемо завежљај, да се преслишамо има ли у њему ичег.
 

Приређен Историјат Епархије жичке на епархијском сајту

17. август 2017.

Прaвославна Сирија

   15. август

   Брат и сестра, Јамен и Хилда Хрекес, синоћ су били гости краљевачке библиотеке. Они су, бираним речима и с пуно љубави, на течном српском језику, говорили о својој домовини, Сирији, у којој букти рат. Њих двоје су пре шест година напустили родни град Алеп и уточиште нашли у Бањалуци, главном граду Републике Српске. Од тада јавно говоре о својој земљи и сиријским православцима. Јамен студира стоматологију, а Хилда фармацију. Обоје су на несебичној помоћи захвални Српској православној цркви и сиријским православцима. Хилда је члан хора Јединство и често наступа у православним храмовима.
Фотографија корисника Народна библиотека "Стефан Првовенчани" Краљево
Преузми везу:

ХРИШЋАНСКИ РАЗГОВОРИ-Хилда Хрекес
                               
   -Наш хор је углавном у Цркви Христа Спаситеља у Бањалуци, али посећујемо и околне градове. Црква је та која нас уједињује, а нама двома помаже да лакше пребродимо невоље. Овде у Манастиру Жичи сам доживела невероватну љубав и духовну чврстину монахиња – каже Хилда.
   Њих двоје су говорили о богатој историји Сирије, природним знаменитостима и ратним збивањима.
   -Сирија је лепа и богата земља и једна је од ретких која никоме ништа није дуговала. Сиријски народ је прихватио много избеглица, Палестинаца, Либанаца, Ирачана. Око 2,5 милиона људи у Сирију је дошло из Ирака. Сада је и сиријском народу потребна помоћ. Хвала Србима што нас подржавају и с љубављу примају – речи су Јамена Херкеса.
Бројни посетиоци с пажњом су слушали причу двоје младих Сиријаца и дугим аплаузом пропратили Хилдино црквено појање.

   извор: Народна библиотека "Стефан Првовенчани" Краљево

                                          

Духа Свјатаго

извор: pojtebogunasempojte

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ (Верске недоумице)

Архимандрит Иларион, СВЕТИЊЕ КОЈЕ СУ ПРЕД НАМА

16. август 2017.

Мошо Одаловић, ДА СЕ ЗРНО ЗРНОМ ВЕЖЕ

Жички духовни Сабор „Преображење“ је значајна културна манифестација која за циљ има неговање, проучавање и афирмисање вредности наше националне културе. Програм Сабора почиње свечаним отварањем у Народном музеју Краљево 16. августа уз пробране уметничке и музичке садржаје. Главни део програма је књижевни, са акцентом на стваралаштво награђеног песника. У оквиру манифестације организују се изложбе, научни скупови, промоције књига, позоришне представе, предавања итд. Круна дешавања је додела „Жичке хрисовуље“ песнику лауреату 19. августа у трпезарији Манастира Жича. Добитник Жичке хрисовуље 2017. године је песник Мошо Одаловић. 
Фотографија корисника Moso Odalovic

Хоће ли оживети кости људске?

Свеколико хришћанство темељи се на вери у васкрсење Господа нашега Исуса Христа. Сви остали садржаји са којима се сусрећемо у животу по Христу и у Христу: богословљу, пастирком раду, богослужењу, житијама светих, свакодневним односима међу људима хришћанима, укорењено је у вери у васрксење, о чему сведочи и чудо седморо зазиданих ефеских дечака.
                                  

БОГОРОДИЦИ ЧАЈНИЧКОЈ

                                            
Тебе ширу од небеса
Не виде прах земаљски
Пустињу храниш
И стан свој бираш
у непрегледној слободи,
Лицу твоме време прилази
Повијено и Младенцу потчињава

Тебе ширу од небеса
Ми земни славимо Богородице

Престо крила твојих
Удостојила си за Бога
Образ чудесног зацарења
Целивима нашим дала си
И лек од смрти кад роди

Тебе ширу од небеса
Трулеж не виде

Жртва твоја пресвета
Засењује  муке
И свако злато тамни
Пред богаством душе
Девичанства твога

Тебе ширу од небеса
Усудио се зограф да образи

У храм примаш
Без разлике и гледаш нас
Жељне  твог заступања
Пред сином ти и Господом
Христом

Тебе пресвета собор ангелски
Слави, и ми принели сиротињу


Благост мајчинску којом
Неговала си Бога ми грешни
Тражимо и незнајући
Којим речима, о каквим делима
Треба прићи образу пресветоме

Иконом коју  даровала си
Освештај нас
И брани од лукавог

Александар Марић
извор: aleksandarmaric.blogspot.rs

Епископ Јустин свештенослужио у Манастиру Жичи

                                         
   Дан преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, и ове године је молитвено и радосно прослављен у Дому Спасовом у Жичи. Тог дана Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Божанствену Литургију, а саслуживали су: архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО Епарџије жичке, архимандрит Јаков (Лазовић), служашчи у Манастиру Жичи, протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски заменик Епископа жичког, протосинђел Сава (Илић), секретар Епископа жичког, протојереј Драгослав Павловић, парох у Ченти (Епархија банатска), протојереј Иван Радовановић, благајник ЕУО Епарџије жичке, протојереј Милан Јовановић, парох у Виндзору (Епархија канадска), пароси краљевачки протојереј Миломир Радић и протонамесник Милош Станисављевић, протонамесник Радош Младеновић, парох у Врњачкој Бањи,  јереј Ратко Хрваћанин, парох у Жичи и епархијски протођакон Александар Грујовић. Овој литургијској радости, осим монахиња жичке обитељи, присуствовао је и велики број верујућег народа Божијег, а многи од њих су и причешћени Божанственим Тајнама.
                                    
   У надахнутој беседи Епископ је најпре указао на смисао и значај мучеништва у Цркви. С тим у вези, посебно је значајна личност Светог првомученика Стефана будући да је он први од оних који су били испуњени таквом устремљеношћу у живот будућег века, да су и целог себе предали Богу и ништа нису оставили за себе у свом животу. С друге стране, будући да се налазимо на самом почетку Великогоспојинског поста, Епископ Јустин је указао и на улогу Пресвете Богородице у спасењу рода људскога, односно на то да је она својом смерношћу и безграничном послушношћу постала Богородица, часнија од херувима и славнија неупоредиво од серафима. Пошто је време поста период интензивиране молитве, Епископ је посебно говорио о значају личне молитве и читања светописамских и светоотачких текстова. Ова препорука Епископа Јустина је нарочито значајна будући да, нажалост, наш народ још увек довољно не познаје библијско и светоотачко штиво. Будући да је Свето Писмо, по речима Светог Јустина Ћелијског, „донекле биографија Бога у овоме свету“, један од императива православних хришћана је дубоко познавање истога. Осим тога, познавање светоотачког богословља савременом православном хришћанину умногоме може да помогне не само да пронађе одговоре на многобројне богословске и животне недоумице, већ и да задобије преко потребни дух и ум Светих отаца.
  После Свете Литургије присутни су приступили трпези љубави, коју је припремило сестринство манастира.

   јереј Ратко Хрваћанин,
   парох у Жичи
   извор: eparhija-zicka.rs

15. август 2017.

Свети владика Николај,СРПСКОЈ МАЈЦИ

Фотографија корисника Православни духовни центар "Владика Николај Велимировић"
Православни духовни центар "Владика Николај Велимировић", Краљево

„ОПРОСТИ МИ, СИНКО!“, Како је Господ уразумио заблуделог оца, који је напустио своју породицу

   Ово се догодило пре неколико година. Догађаје ми је испричао мој брат у Христу монах Парамон. Он је прост и вредан црноризац. Цео његов живот је препуњен чудима, стога је увек занимљиво саслушати га. Одмах ћу рећи да није у питању било некакво хвалисање са његове стране, већ само обичан пријатељски разговор старих другова који се познају дуго времена.
   Мајка оца Парамона је велика верница, благочестива и побожна жена. Па иако је била у браку, водила је живот сличнији монашком.
                           

Пост у част Пресвете Богородице

У Цркви Христовој је личност Пресвете Богородице одувек посебно поштована,  а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част.
Свако помињање поста подразумева и истицање нераскидиве везе са Светом Евхаристијом,
јер је сваки ПОСТ КАО САСТАВНИ ДЕО ЛИТУРГИЈСКОГ ЖИВОТА. Сваки подвиг Хришћана у посту и молитва своју пуноћу добија у активном учествовању у Светој Литургији,
будући да пост сâм по себи никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен
литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну.

14. август 2017.

Архимандрит Тимотеј, Недеља 10. по Духовдану, Манастир Вазнесење, 13.8.2017.




ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

Приступна беседа Епископа нишког г. Арсенија

Знајући да ништа не бива без промисла Божјег, смерно приклањам своју главу пред светом вољом Божјом и благодарим Богу, Једноме у Тројици, Богу Оцу, Богу Сину и Богу Духу Светоме, Тројици једносушној и нераздељивој, Богу Живом и Истинитом, што је благодаћу Духа Светога, кроз Вашу Светост и Свети Архијерејски Сабор призвао моју маленкост да му служим на овом древном и свештеном трону.

Устоличен Епископ нишки г. Арсеније

Његова Светост Патријарх српски Иринеј началствовао је 13. августа 2017. г. светом архијерејском Литургијом у Саборном храму у Нишу и том приликом увео Преосвећеног Арсенија (Главчића)  у трон Епископа нишких. - Свечаности су присуствовали изасланик Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, градоначелник Ниша Дарко Булатовић, високи представници Војске Србије, јавног и културног живота Ниша – Богослужењу и интронизацији присуствовали апостолски нунције Лучијано Суријани и Надбискуп београдски Станислав Хочевар.

13. август 2017.

СИНИ ЈАРКО СУНЦЕ СА КОСОВА

извор: pojtebogunasempojte
Манастир Дечани

КОСОВО НАС УЧИ ДА ТРЕБАМО ЖИВЕТИ НА КОСОВСКИ НАЧИН

Разговор са оцем Василијем, игуманом манастира Завала у Поповом пољу
                                
   У посету косовско-метохијским светињама овога лета је у два наврата долазио јеромонах Василије, игуман манастира Завала, који се налази на ободу Попова поља, под брдом Острогом, на око 50 км од Требиња и 15-так км од Љубиња. Манастир је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, а припада Захумско - херцеговачкој и приморској епархији. У овом је манастиру, још као дечак крочио и замонашио се острошки чудотворац Свети Василије, дошавши из недалеких Мркоњића.
                                

Свето крштење и миропомазање


Буквар Православља, ТВ НС, 1996. / Јеромонах Порфирије Перић садашњи Митрополит загребачко-љубљански 

ЗРНО ГОРУШИЧИНО

   Кад се Христос са изабраним ученицима вратио осталима човек који је имао сина месечара падне му пред ноге молећи га да му помогне, јер Његови ученици то нису могли.
„А Исус одговарајући рече: О роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпљети? Доведите ми га амо.
   И запријети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа.
Тада приступише ученици Исусу и насамо му рекоше: Зашто га ми не могосмо изгнати?
   А Исус им рече: За невјеровање ваше. Јер заиста вам кажем: Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће.
   А овај се род не изгони осим молитвом и постом.“
                            Фотографија корисника Ненад Илић
   Осим што нас црква пред почетак поста подсећа на значај молитве и поста читањем јеванђеља о исцелењу месечара, у Христовим речима које данас чујемо на Литургији налазимо једно важно подсећање.
   Ми у цркви углавном и нисмо верујући, како се често представљамо другима, него, пре би се рекло, они који желе да верују.
   Јер да заиста верујемо свим умом и свим срцем, ако имамо вере колико мајушно зрно горушице, слачице, рекли би смо планини – пређи одавде тамо и она би прешла. Ништа нам не би било немогуће.
   Трудимо се да ово схватио баш као што нам је речено. Христовом моћи, заиста верујући у Њега, све бисмо могли.
  Фотографија корисника Ненад Илић
   Пошто је наша вера мала, пошто се боримо за њу а тек мало живимо њом, пошто Бога молимо пре свега да нам да вере, нема међу нама места гордости. Ако смо род изабрани, изабрани смо као они који желе, који се не задовољавају само пропадљивом природом. Ми смо род оних који имају велику жељу. Жељу за Богом, жељу за вером у Бога. Не можеш се гордити због саме жеље. Уместо да меримо једни другима веру која је ионако тако мала, подстичимо једни другима жељу за Богом.
   То што смо они који желе омогућава нам да сведочимо и пријатељима и непријатељима да и они могу да желе. Свако може да жели и да не да својој жељи да се угаси. Жеља је заразна, жеља је увек наша, моја, људи сем ако се потпуно изолују могу да желе имају потребу да желе. Без жеље не могу. Наша обавеза је да у свету уситњених малих потрошачких жеља, сведочимо и проширимо најважнију жељу. Жељу за Богом. А онда можда долази и вера.
   Вера нам је мања од горушичиног зрна, али Црквом нам је Бог дао могућност да удружујемо своје жеље које теже Истом. Једноставно је - колико више ширимо у овом свету жељу за Богом више ћемо се приближити и вери у Бога. А онда...
 
   ђакон Ненад Илић

12. август 2017.

ИВАН В ЛАЛИЋ, ОПЕЛО ЗА СЕДАМ СТОТИНА ИЗ ЦРКВЕ У ГЛИНИ

1.
Нећу да прећутим; зидови су прећутали
И срушили су се. Ја, један, носим њих у себи,
Урасле у моју зрелост, неизговорене,
Иструлелих лица. Не могу да их отерам
Из бескрајног стакленог простора ноћи без сна.
Они нису трава. Они куцају, ноћу,
Изнутра, пажљиво, на затреперене прозоре
Мојих очију; сви мртви, и свима су грла
Расцветана у ружу. Не, нећу да прећутим
То насеље у мојој крви, јер ја сам један,
А њих је тада било више од седам стотина.

2.
Међу зидовима, иза затворених врата
Напуњени стравичним чекањем, као песком,
Испражњених руку, мекани пред оштрицама,
Свесни, под сводом згрченим од слућеног ужаса...
Ја, бивши дечак, мислим на први тупи убод
Што ослободи тамну и топлу крв из тела
Првог од њих; варљиву крв што брзо отиче;
И чујем први крик, влажан од румене пене
Гркљана са заувек пререзаним песмама
И неизговореним речима, располућеним
Као зелене јабуке у његовој тами.
Челик. И онај први, што чека на другове
У смрти, осрамоћеној и довољно пространој
Да их прими. То су очи, то се очи гасе
Двоје по двоје, мртва светла јутарње улице,
А ужас остаје у њима ко трун у коцки леда.
Крв отиче, радознала и разголићена,
Преко камених плоча. Челик, челик у месу,
Затреперен још увек у бдењу бившег дечака.
Падали су у крв, смрсканог слуха; нису чули
Оног што следи, оног спаљених очију,
Или оног челиком окресаног као стабло,
Међу зидовима, одебљалим од крикова,
Обогаћеним страхотом. И црвена уста
Свежих рана остала су нема, пуна крви.
Они су лежали, лежали су понижени,
Лишени себе, лишени свега осим смрти,
Црни, лепљиви, заклани, заклани, заклани.

3.
Нећу да прећутим; зидови су прећутали
И срушили се. А они из цркве, што су мртви,
Нису заспали. Они бдију, незвани бдију
У бившем дечаку. Ја не могу да их протерам
У простор ветра што је сада на месту цркве
Где расте коров, сасвим риђ од њихове крви.
Нека остану и нека бдију, незвани бдију,
Јер презрели би ме да им певам успаванку.

ТЕШКА ВРЕМЕНА СУ НАЈБЛАГОДАТНИЈИ ДАНИ ЗА ЦРКВУ

   Можда ће ово звучати парадоксално, али баш тешка времена прогона свети оци су називали најблагодатнијим за Цркву. Једном приликом су старца Јована (Крестјанкина) упитали који период свог живота он сматра најсрећнијим. Он им је одговорио: «Када су ме затворили у логор због вере, јер тада сам нарочито осећао да је Господ близу.» Када се налазимо у тешким околностима треба да имамо на уму да Бог никада неће оставити Своју Цркву. Наш задатак је да се ујединимо пред искушењима и да без страха проповедамо Јеванђеље, како би сопственим примером показали снагу и дивоту хришћанског живота.
                                             
   Једини одговор на клевету и мржњу предочио нам је Сам Господ – треба опраштати онима који нас вређају, молити се за њих и молити Бога да подари мир нашој измученој души. Само једна сила је способна да се супротстави злу – сила Јеванђељске љубави. Ми смо непобедиви, док год у нашим срцима гори кандило Христове љубави. По речима Светитеља Григорија Богослова, ако хришћане неко упита шта они поштују и чему се поклањају, онда ће њихов одговор бити спреман: «Ми поштујемо Љубав».
   Љубав је основа хришћанског живота. Без ње хришћански подвиг и све врлине губе смисао: «И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже» (1Кор.13: 2–3). Апостол Павле такође дефинише основне показатеље хришћанске љубави: «Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не надима се, не чини шта не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи» (1Кор. 13: 4–7). Ако се у наше срце усели таква љубав, онда ће нам сва искушења изгледати попут капљи у мору.

   Митрополит Бориспољски и Броварски Антоније (Паканич)
   С руског Александар Ђоки
   извор: www.pravoslavie.ru
   11. 8. 2017.

Песма мајке Ангелине


Теби, изабраној војвоткињи Христовој, која си својим благочестивим и страдалним животом и великом љубављу према ближњима стекла слободу код Господа, узносимо топлу синовску молитву: Помози нам, Мајко наша, да се спасемо од зла овога света како би једном наследили Царство Небеско и угледавши тебе у њему ускликнули: Радуј се, Преподобна Ангелина, Мајко небеске доброте и милости!
преузми везу:

Преподобна Ангелина - Мајка Небеске доброте и милости!

Свети изданци владарске породице
Mанастир Крушедол на Фрушкој Гори

11. август 2017.

ГЛАВНА ПОБЕДА JЕ ПОБЕДА НАД СОБОМ

   Када чујемо реч „подвиг“ већина нас пред очима има слику необичних дела несвакидашњих личности, које красе изузетне одлике, о којима се ми, обични смртници, чак и не усуђумо помислити. Како је тек нама, уморним од свакодневице! Међутим, реч „подвиг“ у руском језику је сродна речи „кретати се“, што значи не заустављати се на истом месту, расти, развијати се, а свако је у могућности то да постигне, а то је управо оно што се захтева од једног хришћанина.
   Дакле, шта је то подвиг? Када обичан живот, обичног човека постаје подвижништво? И на каквом начелу подвижнички живот треба да се заснива? Како превазићи страхове, који су данас тако бројни? О томе ми разговарамо са архимандритом Мелхиседеком (Артјухином) – игуманом московског подворја Оптине Пустиње и храма Покрова Пресвете Богородице у Јасењеву, секретаром за штампу Синодалног одсека за манастире и монаштво.
                                      

313. ( 1700 година слободе хришћанства ), 7. епизода, МИЛАНСКИ ЕДИКТ

РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ, Каћ

Недеља десета по Духовима (Верске недоумице)


10. август 2017.

"Бол отрежњује, ограђује"

Бол отрежњује, ограђује,
Чува оног кога боли.
Бол наше страсти спаљује
О вишњем свету говори.

Но, молимо, ко у ослепљења,
за здравље, за цех не питајући,
И просимо, просимо излечења,
Прогонећи бол исцељујући.

Бол помаже да прогледамо,
Не криви за то свет лукави.
И бригу и бол добијамо
Ко пројављење Љубави!

јеромонах Роман Матјушин, ЈАСИКОВ ШУМАРАК
CATENA  MUNDI, Београд, 2015.
ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

Вазнесењски хор из Чачка наступио у Котору

У организацији Српског певачког друштва „Јединство“ у цркви Светог Николе у Старом граду у Котору, одржан је концерт мешовитог црквеног хора „Вазнесењски“ из Чачка. Под диригентском палицом Владимира Котлајића хор, који је основан 1996. године, извео је дела Мокрањца и Архангелског.
Јосиф Маринковић, ПРИЧАСТЕН
„Ово је наш први наступ у храму Светог Николе у Котору. Иначе, идеја о томе постоји већ неколико година јер већ дуго летујемо у Столиву“, каже певач и члан Управе хора Вазнесењски Владимир Миљић. Истиче да је до наступа дошло на иницијативу пароха которског Момчила Кривокапића који је био присутан када је хор испробавао акустику Которског храма и позвао их да у њему уприличе концерт.
„Задовољни смо концертом у Котору. Нисмо отпевали неке песме мушког хора јер нам је недостајао један солиста. У хору се трудимо да квалитним певањем нађемо заједнички језик са публиком. Певамо и световне композиције а добитници смо и многобројних награда а последња је са недавног такмичења у Бијељини. Успехом сматрамо и то што смо подмладили хор са децом од којих је велики број дошао из музичке школе.  Певање нас приближава цркви  тако сам и ја почео да долазим у цркву. Ево већ седма година како сам ту. Волим музику и све доживљавам на тај начин“, казао је Миљић и најавио наставак сарадње са которским хором Јединство.

Предраг Николић
извор: www.mitropolija.com

ОСТРОГ

Фотографија корисника Манастир Острог

Чајничка Красницо - Ризницо чудеса и предивних блага!

   Радуј се, заштито и спасење наше, Чајничка Красницо, Дародавко Драга, Ризницо чудеса и предивних блага!
                                   
   Чајниче је малена планинска варош. Веома необично, занимљиво и неприступачно планинско мјесто. Смјештено је између планина Цицеља и Чивчибрда, на тромеђи Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе. Вјероватно да би уским и вијугавим путем у овај градић свраћао само понеки љубопитљиви путник и намјерник. Што је Чајниче познато поклоничко и завјетно мјесто и светилиште, то је зато што се у овом малом градићу чува Чудотворна икона Мајке Божје. Икона је због своје љепоте названа Чајничка Красница.

09. август 2017.

Хришћанска лекарска етика

                                      
“Хиљадама година у европској култури постојала је блиска и чврста веза између религије, етике и медицине. Циљ човековог постојања на свету који је осмислило и задало Хришћанство испуњавао се конкретним оријентацијама, вредностима, моралним нормама и остваривао се у конкретној практичној делатности милосрђа и лечења. Ту је везу откривала традиционална професионална лекарска етика као ниједна друга форма примењене професионалне етике“.

Преузето из: Ирина В. Силујанова, Православље и савремена медицина
извор: eparhija-zicka.rs

ХОРСКИ МОМЕНТИ: Црквени Хор Светог Александра Невског из Београда

преузми:

Хор Цркве Светог Александра Невског, Манастир Вазнесење, 15/16.7.2017.