Translate

05. август 2017.

ВОЈВОДА СТЕПА, ПОСЛЕ РАТА

Прво 1924-те, па онда и 1926. године појавио се предлог (са највишег места) да се на власт у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, у улози председника владе, доведе војвода Степа Степановић.
На српску жалост, овај предлог се није остварио. И то, пре свега, због тога што се стари и заслужни српски војсковођа (иначе, рођени Београђанин), разочаран послератним догађањима, повукао из јавног живота и није напуштао своју кућу у Чачку (била је то, у ствари, кућа његовог таста). 
Фотографија корисника Dragoslav Bokan
   Политику је презрео када је видео шта се догодило након првог децембра 1918. године, згађен полтикантством, похлепом и бездушношћу нове политичке класе у престоници и Парламенту. И није више хтео да учествује ни у каквим комбинацијама, ма од кога потицао предлог и ма шта му се нудило.
   Њему је све било јасно и схватио је куда срља нова држава и колико је трагичан и неисправљив курс потцењивачке политике режима према народу који је поднео онолике жртве у Великом рату, а за награду изгубио и она права која је имао пре 1914-те.
   Због свега тога није пристајао ни да се појављује на патриотским јубилејима и државним свечаностима, не желећи да изиграва украс и маскоту неким новим господарима његове издане и понижене Отаџбине.
   Обичавао је да, после пензионисања, шета обалом Западне Мораве у обичној војничкој униформи, без китњастих еполета и бројних одликовања. И ником није отпоздрављао на поздраве, нем и далек од свих празних прича, као да је и тиме хтео да каже да то није више његова земља, она у којој је командовао легендарном Другом армијом, за коју је освојио Једрене, победио у Церској бици и први од свих официра српске војске у Првом светском рату добио чин ђенералштабног војводе (које је до тада носио само Радомир Путник, добијен у Балканским ратовима)...
   Био је и доживотно почасни председник родољубиве, свесрпске ”Народне одбране” и прави човек-институција, као репрезентативни представник српства и живи симбол српске идеје.
   Ускоро ће одјекнути Рачићеви хици у Скупштини, па ће, након тога, бити проглашена унитарна Краљевина Југославија и уведена ”Видовданска диктатура” (што је својеврстан апсурд, јер ће један од првих актова те краљ Александрове диктатуре бити управо - укидање Видовдана као државног празника, да се не би љутила наша хрватско-словеначка разбраћа).
   Стварање Краљевине Југославије (у октобру 1929-те) војвода Степа није дочекао.
Умро је пре тога, у пролеће исте године, у Чачку.
   Место за свој гроб је сам изабрао, по сопственом нацрту, на природној осматрачници (најуздигнутијем месту) чачанског гробља, а од своје пензије је уштедео за трошкове сахране.
Сам је изабрао (обичну ”походну”) униформу у којој ће бити положен у ковчег, захтевајући да се на његов одар постави она сабља коју је добио на дар (1898, као ђенералштабни потпуковник) од својих официра, као командант Шестог пука.
   На сахрани су служили патријарх Димитрије и војводин рођени брат, владика жички Јефрем Бојовић (московски ђак, учени епископ и професор богословије, наследник Николаја Велимировића на овом духовном положају), а око лафета са ковчегом се тискала непрегледна маса Степиних бивших сабораца и поштовалаца...
   Војвода Степа је читавог живота спавао на гвозденом војничком кревету, из дна душе презирући ”луксузни живот” (сматрао га је нижим обликом људског постојања) и није се обазирао на људске похвале и покуде, знајући колико су крхке и трошне.
Веровао је само у Божију правду и то да ће ”свако добити по заслузи”.
   Причешћивао се редовно и заједно са својим војницима и официрима се молио Богу, под шатором и у цркви, чувеним речима:
   ”Чувај, Боже, моје војнике, синове Србије, а непријатеља, који хоће да отме оно што си нам Ти дао, нагнај у бекство..."
   Када чујемо овакве речи и живе, истините примере из једног тако целовитог, из једног комада као исклесаног живота нашег славног и узорног претка, тешко нам је да поверујемо да су, некада, по српској земљи заиста ходали, марширали, молили се и борили овакви див-јунаци и данас апсолутно непостојеће моралне, људске громаде попут војводе Степе Степановића.
  Та неверица је цена свега оног што смо пропустили да одбранимо и засејемо после јуначког освајања Кајмакчалана и неустрашивог пробоја Солунског фронта.

   П. С.
   Војводине омиљене изреке су биле:

”Много смо грешили и зато нас је Бог казнио!” (током повлачења у Валони),

”Где сви остали, ту и моја породица” (ништа није хтео да учини да на ма какав начин помогне својим најближима током повлачења из Србије преко албанских планина),

”Не тражим ни да ме хвалите, ни да ме кудите”, 

”Коме треба Пантеон, нека се у њему сахрањује. Ја сам скроман човек. Хоћу овде да се сахраним” (коментар поводом чуђења војводиног зета - лекара, потпуковника Драгомировића - због недовољно репрезентативне гробнице коју је Степа Степановић себи наменио),

”Треба бити скроман и чувати државну касу више него своју” (савет поручнику из команде у Крагујевцу, после рата),

”Нема ”немогуће”!”, био је командни мото војводе Степе у рату (у шта су се уверили, на лицу места, многи официри Друге армије, током најжешћих бојева Великог рата),

"Из народа сам поникао; он ме је начинио овим што сам; морам се покоравати његовој вољи и служити му до последњег дана" (у једном од ретких интервјуа које је Степановић дао током свог живота),

”Изгубљена Отаџбина - увек је Отаџбина. Прегажено царство - увек је царство. 
Иако је Отаџбина изгубљена - она је још жива у души народној. 
И док у срцу гори вера у себе, вера у обнову снаге, у морално здравље народа, у његов велики стваралачки чин - дотле Отаџбина постоји!”,

”Нека му Бог плати!” (кад год би му неко урадио нешто неправедно или га оклеветао, лажно оптужио...).

   П. П. С.
   ”Сељачко-демократска (хрватска) коалиција” (Стјепана Радића и Светозара Прибићевића) је, из бунта против српских (тачније: србијанских) политичких странака, предлагала нешто формално слично, али суштински потпуно различито од овог са војводом Степановићем. Наиме, 1927. године су предложили краљу Александру Карађорђевићу да оформи ”ванпарламентарну владу” и повери је (као премијеру) једном генералу од његовог поверења.
Предлог је пао на двору блиског, армијског генерала Стевана Хаџића, некадашњег команданта Прве српске добровољачке дивизије (формиране у Русији, претежно од аустроугарских добровољаца), вишеструког министра војног (у десет различитих влада од 1919. до 1931), али су тај предлог одбили и радикали (Веља Вукићевић) и демократе (Љуба Давидовић) и ”загребачки план” је тако пропао.

   www.facebook.com/dragoslav.bokan

Нема коментара:

Постави коментар