Жича, Преображење, свечаност уручења „Жичке хрисовуље“ Мошу Одаловићу
Има појава које никад не добију право име, можда и зато што својом ширином и дубином измичу тачном именовању. Мошо Одаловић није само тзв. песник за децу, он је песник „из детета“, из „дечјег у човеку“, одакле делује најосновније лирско језгро. „У породичном густишу научиш најпре – да си неважан.“ У томе је главни наук основне школе коју је Момчило Одаловић изучио у своме кућевном одељењу, у Старом Грацком под епском и реалном Голеш планином, близу епске реке Ситнице што се, у његовом детињству, реално свела на ситницу. Као што ми данас увелико сводимо и сам појам Косова на ситницу од које се ваља отрести – па да коначно лепо поживимо. Присетимо се речи Одаловићевог земљака, почившег књижевног и језичког зналца Новице Петковића. У тексту „Словенске пчеле у Грачаници“, од пре тачно тридесет година, Петковић указује на косовске лирске песме с мотивом пчела – а пчеле су „по правилу божји весник“ – песме певане „на падинама Шаре, понад српског старог престоног града Призрена, на другу недељу ускршњих или велигданских празника“, или у колу пред Грачаницом. Слика високог дрвета у гори, с лишћем широким, цвећем црвеним и пчелама попалим по цвећу преводи се из паганског у хришћанско рухо, у древном лирском паралелизму: „Штоно је дрво високо, / То јесте црква Грачанка, / А што су лисја широки, / Све то су књиге попове, / А што је цвеће црвено, / То јесте причес у цркви, / А што су пчелке попале, / Све то су људи у цркви.“
Отуда Мошове пчеле, излетеле из дуговеке меморије старосрбијанског или косовског и метохијског простора. Или по речима Новице Петковића, које ваља непрестано имати на уму: „Сви ми одвећ добро знамо да Косово није ма какав, него почетни простор наше културе, почетни у староме, средњовековном значењу: где је нешто почело, то му је и почело.“ Одаловић ипак није песник давно кристализованог епског и митског Косова, него оног заклоњеног лирског Косова, а надасве Косова сиромашког поратног детињства у породичној кошници. Песникови косовски лирски хероји нису витезови без мане и страха, или подвижници крсног подвига, него су људи-радилице, као што су најбољи столар и благи пијанац Стаја што се деци увек обрадује, сеоски слуга Станислав ненадмашан у хитрим чобанским играма, или Крста бунарџија што бунар прокопа до „земљане осовине“: „Кад зида бунар, као да цркву гради!“
Одаловић је прерадио и разиграо наслеђену симболику повлашћених летећих „мрва од живота“ – а свако је у његовој песничкој оптици заправо мрвуљак, мрав, зрнце васионе. Неважан, али ипак дивна честица тога неописивог људског и живућег роја. Тако ће и калуђер Озостије у здравици почастити домаћина Јанаћка из Велике Хоче титулом „тврде пчеле“. И чувеном звонару Благоживићу „у недрима не мирују пчеле“, јер пчеле су, у песниковом претумачењу, не само људска посвећена, делатна мнозина него и отеловљен импулс живота и смислотворења у нама. За изградњу онога што Жича треба да буде и остане – а то је наша веза са небесима – једино је кадар пчелињи богомдани хармонички поредак. Пчела је, као и човек, тајна. Пчелиње градитељско умеће још и више. Најбистрију пчелу песник моли да зазуји нешто о чудесном умећу „да се Сунце устоличи, / како Небу и приличи – ту у Жичи!“
Јер ако ћемо право, не толико пали човек – пчелињак је најживља, брујна икона савршенства Божије творевине, спрам које Одаловић упире лирски безазлен поглед пун дивљења, очекивања, али и претераности дечачке игре. У хиперболичким лирским ситуацијама песник маштом преудешава устаљене животне односе, смишљајући толике врцаве лексичке изуме. У томе се најпре исказује као „племенита дечачина“, носилац необуздане имагинативности, упоредиве с обешењачком поетском митоманијом Бране Петровића, пре других. Отпор према егзистенцијалним компромисима људске дозрелости заокупљао је модерне неодрасле и непомирљиве бунтовнике, да би, у међувремену, стигли постмодерни свезнајући ироничари и циници. Којима је све свеједно.
Значењски потенцијал из архетипске старине песник беспрекорно остварује у двема песмама, у којима се, у мотиву пчеле Матице, помаља матерински прволик, као и низ алузија на словенско прапамћење. Матица је Сунчево чељаде, мистична културна хероина, родоначелница (косовског) пчелињег људства. С друге стране, Јевросима, епско име-симбол за етос мајчинства, у саливеном српском десетерцу, расте до зрачне свеобухватности, на корак до лика Богородице.
И у опису припреме за сеобу из косовског завичаја, у песми „Ршуме, јеси ли знао Црњанског“, обнавља се много пута остварена идентификација човека са пчелом: „Тешко је и пчели кад се сели.“ Шта видимо, као на длану, у сеобном лирском видокругу: непресељен прошли живот, тесно скопчан с матичним пределом, јер не може све стати у отежао унутарњи пртљаг. Сеоба повлачи собом основни губитак оријентације. Појединка је урасла у завичај, почетни простор лични и колективни. У другој, номинално дечјој песми, „Неко је украо ласту“, тај мотив постаје буквализован, купац купује песникове стране света, његове базичне слике, „и сад побркано све је“. Мотив дезоријентације, у који се стекао актуелни удес српског расељеног косметског народа, сели се и у друге песме, као ону о Зочишту, која као да проговара Змајевим снохватичним гласом: „Пронађи нам, мили Бого, / под небеси коначишта; / просули нам стране света – / не можемо до Зочишта.“ На дискретан начин, благохуморан с примесом старокосовског дијалекатског зачина, у песми „Трајко се изгубија“, исти мотив се обнавља. „Трајко Моравац / изгубија правац“, човек и његова путања драматично се разиђоше, без правца је изгубљен: „кад га / нађе / правца, / и ми ће / нађемо / њега!“
Вратимо се песми о песниковој властитој сеоби. У претпоследњем катрену њеног лирског десетерца затичемо митски заустављену, обезвремењену слику словенског потукача: „Нада мном гори луча макрокозма. / Световид звездано труње спаја. / Песник ће своју снагу да спозна, / тек када оде из завичаја.“ Чак и при тектонском губитку рођених „страна света“, овај пчелињи песнички сој, адамско колено у кућној кошници, син Тодоров и Душанкин, те брат Мирославке, Јевросиме, Илинке, Стане, Милијане, Миодрага, Милисава, Михаила и Љубомира – именом Момчило, не топи се у многе несреће, него у несрећама и невољама открива дубља изворишта виталне, што ће рећи поезијске снаге. Тако откривеном снагом ведри и очарава и оснажује читаоце који са њим деле срж истоврсног заједничког искуства.
Има појава које никад не добију право име, можда и зато што својом ширином и дубином измичу тачном именовању. Мошо Одаловић није само тзв. песник за децу, он је песник „из детета“, из „дечјег у човеку“, одакле делује најосновније лирско језгро. „У породичном густишу научиш најпре – да си неважан.“ У томе је главни наук основне школе коју је Момчило Одаловић изучио у своме кућевном одељењу, у Старом Грацком под епском и реалном Голеш планином, близу епске реке Ситнице што се, у његовом детињству, реално свела на ситницу. Као што ми данас увелико сводимо и сам појам Косова на ситницу од које се ваља отрести – па да коначно лепо поживимо. Присетимо се речи Одаловићевог земљака, почившег књижевног и језичког зналца Новице Петковића. У тексту „Словенске пчеле у Грачаници“, од пре тачно тридесет година, Петковић указује на косовске лирске песме с мотивом пчела – а пчеле су „по правилу божји весник“ – песме певане „на падинама Шаре, понад српског старог престоног града Призрена, на другу недељу ускршњих или велигданских празника“, или у колу пред Грачаницом. Слика високог дрвета у гори, с лишћем широким, цвећем црвеним и пчелама попалим по цвећу преводи се из паганског у хришћанско рухо, у древном лирском паралелизму: „Штоно је дрво високо, / То јесте црква Грачанка, / А што су лисја широки, / Све то су књиге попове, / А што је цвеће црвено, / То јесте причес у цркви, / А што су пчелке попале, / Све то су људи у цркви.“
 |
| преузми везу: Стихови Моша Одаловића |
Отуда Мошове пчеле, излетеле из дуговеке меморије старосрбијанског или косовског и метохијског простора. Или по речима Новице Петковића, које ваља непрестано имати на уму: „Сви ми одвећ добро знамо да Косово није ма какав, него почетни простор наше културе, почетни у староме, средњовековном значењу: где је нешто почело, то му је и почело.“ Одаловић ипак није песник давно кристализованог епског и митског Косова, него оног заклоњеног лирског Косова, а надасве Косова сиромашког поратног детињства у породичној кошници. Песникови косовски лирски хероји нису витезови без мане и страха, или подвижници крсног подвига, него су људи-радилице, као што су најбољи столар и благи пијанац Стаја што се деци увек обрадује, сеоски слуга Станислав ненадмашан у хитрим чобанским играма, или Крста бунарџија што бунар прокопа до „земљане осовине“: „Кад зида бунар, као да цркву гради!“
Одаловић је прерадио и разиграо наслеђену симболику повлашћених летећих „мрва од живота“ – а свако је у његовој песничкој оптици заправо мрвуљак, мрав, зрнце васионе. Неважан, али ипак дивна честица тога неописивог људског и живућег роја. Тако ће и калуђер Озостије у здравици почастити домаћина Јанаћка из Велике Хоче титулом „тврде пчеле“. И чувеном звонару Благоживићу „у недрима не мирују пчеле“, јер пчеле су, у песниковом претумачењу, не само људска посвећена, делатна мнозина него и отеловљен импулс живота и смислотворења у нама. За изградњу онога што Жича треба да буде и остане – а то је наша веза са небесима – једино је кадар пчелињи богомдани хармонички поредак. Пчела је, као и човек, тајна. Пчелиње градитељско умеће још и више. Најбистрију пчелу песник моли да зазуји нешто о чудесном умећу „да се Сунце устоличи, / како Небу и приличи – ту у Жичи!“
Јер ако ћемо право, не толико пали човек – пчелињак је најживља, брујна икона савршенства Божије творевине, спрам које Одаловић упире лирски безазлен поглед пун дивљења, очекивања, али и претераности дечачке игре. У хиперболичким лирским ситуацијама песник маштом преудешава устаљене животне односе, смишљајући толике врцаве лексичке изуме. У томе се најпре исказује као „племенита дечачина“, носилац необуздане имагинативности, упоредиве с обешењачком поетском митоманијом Бране Петровића, пре других. Отпор према егзистенцијалним компромисима људске дозрелости заокупљао је модерне неодрасле и непомирљиве бунтовнике, да би, у међувремену, стигли постмодерни свезнајући ироничари и циници. Којима је све свеједно.
Значењски потенцијал из архетипске старине песник беспрекорно остварује у двема песмама, у којима се, у мотиву пчеле Матице, помаља матерински прволик, као и низ алузија на словенско прапамћење. Матица је Сунчево чељаде, мистична културна хероина, родоначелница (косовског) пчелињег људства. С друге стране, Јевросима, епско име-симбол за етос мајчинства, у саливеном српском десетерцу, расте до зрачне свеобухватности, на корак до лика Богородице.
И у опису припреме за сеобу из косовског завичаја, у песми „Ршуме, јеси ли знао Црњанског“, обнавља се много пута остварена идентификација човека са пчелом: „Тешко је и пчели кад се сели.“ Шта видимо, као на длану, у сеобном лирском видокругу: непресељен прошли живот, тесно скопчан с матичним пределом, јер не може све стати у отежао унутарњи пртљаг. Сеоба повлачи собом основни губитак оријентације. Појединка је урасла у завичај, почетни простор лични и колективни. У другој, номинално дечјој песми, „Неко је украо ласту“, тај мотив постаје буквализован, купац купује песникове стране света, његове базичне слике, „и сад побркано све је“. Мотив дезоријентације, у који се стекао актуелни удес српског расељеног косметског народа, сели се и у друге песме, као ону о Зочишту, која као да проговара Змајевим снохватичним гласом: „Пронађи нам, мили Бого, / под небеси коначишта; / просули нам стране света – / не можемо до Зочишта.“ На дискретан начин, благохуморан с примесом старокосовског дијалекатског зачина, у песми „Трајко се изгубија“, исти мотив се обнавља. „Трајко Моравац / изгубија правац“, човек и његова путања драматично се разиђоше, без правца је изгубљен: „кад га / нађе / правца, / и ми ће / нађемо / њега!“
Вратимо се песми о песниковој властитој сеоби. У претпоследњем катрену њеног лирског десетерца затичемо митски заустављену, обезвремењену слику словенског потукача: „Нада мном гори луча макрокозма. / Световид звездано труње спаја. / Песник ће своју снагу да спозна, / тек када оде из завичаја.“ Чак и при тектонском губитку рођених „страна света“, овај пчелињи песнички сој, адамско колено у кућној кошници, син Тодоров и Душанкин, те брат Мирославке, Јевросиме, Илинке, Стане, Милијане, Миодрага, Милисава, Михаила и Љубомира – именом Момчило, не топи се у многе несреће, него у несрећама и невољама открива дубља изворишта виталне, што ће рећи поезијске снаге. Тако откривеном снагом ведри и очарава и оснажује читаоце који са њим деле срж истоврсног заједничког искуства.
Прострла ти срећа пут!
ОдговориИзбриши