Translate

22. март 2018.

„НИЈЕ УЧИЛА НИКОГА САМО ЈЕ ЖИВЕЛА”

   Митрополит Антоније Блум о мати Марији Скобцовој

(Ово је интервју са покојним Митрополитом Антонијем у коме се он сећа мати Марије и људи из њеног окружења)

   Нисам познавао мати Марију присно, то јест упознао сам је, виђао сам је, слушао сам је како говори, али нисмо били пријатељи тако да се сећам само кратких епизода.
   Прво чега се сећам, као што је познато, јесте да је била двапут удавана и да је из првог брака имала ћерку Гајану. Гајана је била у Покрету међу старијима, ја сам био међу млађима. Њен отац, Кузмин-Каравајев, је постао Језуита и шалила се говорећи: „Како ми је чудна породица, мој отац је Језуита а мајка православна монахиња.“  Сећам је се као кроз маглу, не могу је баш описати, сећам се силуете како хода, у сваком случају било је то јако давно. То је, дакле, било моје прво сећање на групу тих људи.
   Моје друго сећање је везано за мати Марију док још није била монахиња. Било је то у Хостелу Сергијев. Не сећам се откуд ја тамо, но она је управо говорила на неку тему. Али, са каквом ватром и одушевљењем. Ово ме је погодило, јер  сам сматрао да је била превише запаљена.  Био сам тад повученији човек. Остао ми је осећај да је увек говорила из дубоког убеђења. Чуо сам да је у том периоду ишла у челичану у Крезоу  где је радио велики број руских официра и војника. Ушла је тамо, још није била монахиња, и најавила да спрема низ предавања о Достојевском. Узвратили су једногласно повицима: „Не треба нам Достојевски, треба да нам се опегла, да се очисти, да се ушије а ти нам нудиш Достојевског!“  А она је одговорила: „У реду. Ако је то потребно, остављамо по страни Достојевског.“  И неколико дана је чистила, шила, крпила, пеглала, прала. Кад је све завршила – замолили су је да прича о Достојевском. Ово је на мене оставило велики утисак, јер она није рекла: „Нисам дошла овде да пеглам нити да чистим – зар то не можете сами?“  Она се одмах одазвала потребама и на овај начин освојила је срца људи. Ово је друго чега се сећам.
   Треће сећање везано је за њу кад је већ постала монахиња. Била је веома неуобичајена монахиња у свом понашању и опхођењу. Био сам просто запањен кад сам је први видео  у монашкој одећи. Шетао сам булеваром Монпарнас и  угледао – на тротоару испред  кафеа постављен сточић, на њему криглу пива, а иза кригле седи руска монахиња „у пуном орнату“. Погледао сам је и рекао себи да никад нећу прићи тој жени. Био сам млад и постављао сам високе критеријуме.
   Онда сам сазнао и неке друге ствари о њој.  У то време отворила је хостел у улици Лурмел, где су се окупљали изузетни људи. Долазио је и Фјодор Тимофејевич Пјанов.

МФ:  Иља Фондамински?

МА:  Да, отац  Димитриј Клепињин и…

МФ:  Федотов, сигурно.

МА:  Федотов је био ту, и Мочуљски је играо веома важну улогу. Они су окупљали све оне којима је помоћ била потребна. Нису питали да ли је неко крив или није, нити зашто тако живи.
   Мати Марија је пролазила најопаснијим и најсумњивијим улицама Париза, улазила у гостионице где су се други плашили да уђу, распитивала се да ли ту има Руса, извлачила их одатле – пијанице и просјаке, одводила их у улицу Лурмел, прала их, одевала и хранила, и неко време би живели тамо. Али, онда би одлазили, враћали се у претходно стање јер  им сиромаштво и животни услови нису дозвољавали да истрају, јер су све изгубили и овако су имали само кратак предах. Она се онда поново враћала по њих, доводила их, поново их прала, облачила и хранила, и тако су године пролазиле. И Мочуљски је у овоме учествовао, мада он није обављао физичке послове, већ је био задужен за образовање тих људи. Био је такође експерт за Достојевског. Али није их подучавао Достојевском, већ просто руској култури и покушавао да пробуди у њима интересовање за живот, нешто што би их одвукло од пијанства и незапослености.

МФ:  Кад је то било – тридесетих?

МА:  Било је то касних двадесетих, раних тридесетих.

МФ:  Било је то грозно време, чак су и Французи гладовали.

МА:  Да, чак су и Французи гладовали. Али Руси више, јер изнад свега били су странци. Нисмо имали пасоше; 1925.год. изгубили смо руско држављанство а нису нам дали ново, имали смо „Нансенов  пасош“ који нам није давао никаква права већ само грађанску идентификацију. Нити смо се могли селити  нити путовати.

МФ:  Је ли било свештеника у Лурмелу?

МА:  Осим оца Димитрија, који је тамо био стално – радећи нераздвојно са својом женом Тамаром, мислим да је био и отац Кипријан Керн.

МФ:  Вршио је дужност игумана?

МА:  Могуће, не сећам се, нисам сигуран.

МФ:  Био сам у Паризу на једном од састанака, и организатори су ми послали кола на станицу. Једна фина млада жена нас је возила и кроз причу сам сазнао да се ради о ћерки о. Димитрија Клепињина. Била је сигурно врло мала кад је он страдао у Букенвалду.

МА:  Био је то диван човек, једноставан, простодушан, чистог срца, јасне мисли, чистог живота који је желео добре ствари и чинио добра дела.

МФ:  Каква је била репутација мати Марије у Паризу? Како су на њу гледали ондашњи православци?

МА:  С једне стране, веома су је ценили због социјалог рада.

МФ:  Због њених „авантура“.

МА:   Да. С друге стране, била је ексцентрична. И због тога – неки су је одобравали неки не.

МФ:   Може ли се њена „ексцентричност“ оправдати тиме што је припадала интелектуалним круговима? Јер је вукла порекло из нерелигиозне лаичке средине и била веома необична?

МА:   Да, то се види ако, рецимо, читате њену поезију. Пуна је живота али се ту могу наћи врло необични редови, нешто што не очекујете, не зато што вређају ваша лична осећања већ зато што не бисте очекивали да их је писала монахиња. Чудно је – зашто би писала такву поезију?

МФ:   Ако је замислите као наследницу петроградских кругова и уопште целог покрета „Сребрног доба“ онда је можда била на свом месту али у новој одећи?

МА:  Мислим да је свакако била на свом месту али би била необична чак и у Русији. Сећам се  док још није била монахиња и неко ко би стајао ту се успротивио њеном мишљењу – она би га зграбила за рамена и продрмусала пред свима. Нису сви предавачи тако ватрени заступници својих тема.

МФ:  Интересантно је какви необични људи постоје, који су спремни не само за авантуру већ и  на мучеништво упркос свему.

МА:  Разне су гласине о њеној смрти. Добио сам писмо од једне Францускиње, која је била са њом у логору Равензбрик. Сакупио сам сву документацију о мати Марији и предао о. Сергеју  Хакелу. Ова жена је писала како су их Немци постројили  једног дана и прозивали за гасну комору. Међу прозванима нашла се једна млада жена која се отимала и вриштала, и мати Марија, која није била прозвана, иступила је из врсте и рекла: „Немој се отимати, није то ништа страшно. Показаћу ти. Поћи ћу с тобом.“ И мати је, као вишак на листи, пошла у смрт. Сведок ми је ово написала. Чак и сад, сведоци нису сигурни шта се заправо десило. О. Сергеј има другачије сведочанство. Било како било, она се добровољно одрекла свог живота због других. Крила је  Јевреје у Паризу и кад су Немци дошли да је ухапсе нису пронашли њу него њеног сина, Јурија. Ухапсили су њега и оставили поруку да ће га пустити ако се она појави. Она је дошла, али га нису пустили. И он је умро у концентрационом логору.

МФ:  Постоји ли неко признање ње као светитељке у Руској Цркви?

МА:  Биле су неке приче о канонизацији, били су чак и неки чланци у руским новинама о овоме. Нисам још чуо да су је канонизовали, али причало се о томе и мислим да је она ништа мање мученик од оних који су хапшени у Русији због вере или због црквених активности. Она није умрла због вере у смислу да је исповедила своју веру или догме, али је живела по законима вере спремна да себе преда до краја за ближњег, па и по цену свог живота. И док није страдала – замислите само глад и хладноћу у Лурмелу и колика је тамо била гужва. Та је кућа била препуна људи којима је била потребна стална подршка, помоћ, храна, одећа, које је требало прати, тешити, давати им наду да би се пре или касније извукли из оних рупа у којима су живели. Без обзира на све, она је била једна образована и префињена жена, али није обраћала на то пажњу. Оставила је тај начин живота. Наставила је да пише – и прозу и поезију – и то је био само један од начина њеног изражавања. Њена се вера састојала од дела. Никада никога није учила како да живи, само је живела. Мислим да је то отприлике све чега се сећам у вези ње.

   Снимљено 21. септембра, 1999.
   (Мати Марија је канонизована у мају, 2004.год)

   извор: orthodoxkovilje.rs

Нема коментара:

Постави коментар