Translate

30. април 2018.

Уски пут, Витезда

Одузети човек лежао је дуго немоћан да стигне до чудесне воде
којом Анђел Божји Божју силу даје да се болни своје патње 
ослободе.
Треба стићи први кад Анђео сиђе и узбурка воду и здравље донесе,
али немоћ не да, не помаже жеља, не помаже вапај- људи смилујте се!
Пун вере и наде немоћни болесник лежао је мирно и спокојно чекао,
а једнога дана дошао је човек благога погледа, пришао и рекао:
Желиш ли да будеш здрав? Верујеш ли да то може бити?
Предај ми се сав, ја те могу исцелити.
Ја сам Вечна Божја Реч Којом Бог све људе води,
опраштам ти грех. Устани и у здрављу ходи.
Као што се сунце раним јутром јави
и одагна таму и светлост заблиста,
у верном човеку заблиста се тада
дивна светлост здравља благодатна, чиста.
Снага му се врати, он уста на ноге
неизмерно срећан и блажен због тога.
Знајући да Христос здравље му је дао
он подиже руке и прослави Бога.
-Иди и не греши јер грех болест носи-
рече му на крају Лекар што све лечи. 
До краја живота ко највећег блага
благодарни човек сећао се речи:
Желиш ли да будеш здрав?...

прота Бранко Керкез, Манастир Вазнесење, Недеља Раслабљеног, 29.4.2018.


У Пећкој Патријаршији почело заседање Светог архијерејског Сабора СПЦ

фото: www.spc.rs

29. април 2018.

ПОТРЕБНА НАМ ЈЕ ИДЕЈА ОЦА

   Када је човек уплашен, он виче: „Мама!“ То је инстинктивни крик човека који се налази у опасности. На мој поглед, реч „мама“, означава усмереност ка биолошком животу и његовом очувању.
   Реч „тата“ значи нешто сасвим друго. Да поменемо Дан очева у нашој земљи – две трећине грађана је затражило да се у наш календар званично уведе овај празник.
    Мама је симбол за удобну топлину и очување биолошког постојања. Са мамом је топло, ушушкано и слатко. Ушушкано као у утроби, као у загрљају. Живиш ништа не примећујући, док се кријеш иза њене сукње.
    Реч „тата“ садржи сасвим друге асоцијације и други смисао. Тата је цивилизација. У речи „тата“ садржана је власт, послушање, одговорност. Отац је у старом свету означавао јединство три власти. Тата је био и војни командант, и имућни домаћин, и биолошки отац, који има пуну власт над свима који су под његовом руком.
   То јест тата је цивилизација, вертикала. Мама је хоризонтала. Потребни су и тата и мама. Без тате није добро. Тата је, из неког разлога, у нашем сазнању на маргини.
    Делимично је он сам себе тамо сместио, делимично су га изместиле маме. Ево те инфантилизације и феминизам сазнања секу живу породицу. То је, по свему судећи, самоубиство. Као када би некоме одсекли главу – то више није човек.
   Зато Дан очева, наравно, треба да се уведе. Дан одговорности, дан преузимања на себе права и обавеза. Дан силе са којом је добро живети. Јер не може се дуго живети само од доброте и топлине. Потребна је још и нека сила, која крупном сољу соли доброту и топлину, и претвара их у укусно јело.
    Потребна је идеја оца. Неки идеал оца треба да се снесе у нашем друштву. Код маме нема шта да се носи, чињеница је да је она мама. Или се залетела, или је из љубави родила, или има једно дете, или има осморо деце – ништа то није важно, јер је она мама. Једном мама, увек мама. Чињеница материнства чини жену мајком – и крај.
   А са татом не. Чињеница очинства, чињеница зачећа човека, не чини неког оцем. То је само залог будућих односа. Потом је потребно формирати одговарајући однос према жени, према будућим новорођенчадима. И цео тај социјум, који се формира око трудног стомака, и то је исто идеја оца.
   Народ треба да излегне идеју оца. Благу идеју правог родитеља. И, наравно, да га празнује.
   Тата може све на свету – и да плива прсно, и да грми басом, и да цепа дрва. Само не може да буде мама. То је исправна совјетска песмица, апсолутно исправна.
   Тата у кући – све је у реду, ложи се и не гаси се светло. Тата је у кући, наравно, главни, ако, наравно, мама није ту.
   Добре песме су биле у то време. Данас треба да се вратимо на то нормално сазнање.
   Прави мушкарац је ловац, заштитник. Онај који иде и на пецање, и који може пиштаљку да направи, и ако затреба, може да заштити. Онај који, што је најважније, неће оставити. И који неће пре времена да умре од тешког пијанства. Који ће научити молитви – јер то треба да учи мушкарац.
   Отац је главни кад је вера у питању.

   Протојереј Андреј Ткачов
   Са руског Ива Бендеља
   избор: www.pravoslavie.ru

МИ СМО ДЕЦА НЕБА

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

Звона објављују Свето Васкрсење

28. април 2018.

Стубови културе: Изложба "Дакле Ви сте тај Урош Предић"

КОСОВКА ДЕВОЈКА
Музеј града Београда
Кнез Лазар се одриче земаљског царства, 1900.
Народни музеј, Крушевац
ХЕРЦЕГОВАЧКИ БЕГУНЦИ, 1889.
Легат Михајла Пупина
Народни музеј, Београд
извор: www.riznicasrpska.net

Нови број Православља - новина Српске Патријаршије

Насловну страницу новог броја Православља, од 1. маја 2018. године краси фотографија начињена на радионици православног иконописа одржаној у Лос Анђелесу у организацији издавачке куће Епархије западноамеричке „Севастијан прес“ од 12. до 15. марта 2018. године.
   Током радионице проф. др Јоргос Кордис, чувени савремени иконописац из Грчке, представио је полазницима византијски иконопис и православну црквену уметност, показавши им и како у пракси настаје једна православна икона.
   У овом броју читалачкој јавности скрећемо пажњу на текст Марине Марић „Могу ли Српска Православна Црква и Срби да опстану на Косову и Метохији?“, текст Биљане Цинцар Костић о Урошу Предићу, као и на интервју са Јадранком Јовановић и текст протојереја Александра Михаиловића о „духовностима“ и духовности. У првомајском броју Милена Стефановић пише о пауну у Светом Писму, а протонамесник Горан Мићић прилаже покушај антрополошко-богословске егзегезе јеванђељске приче о Марти и Марији... Лела Марковић наставља да пише о знаменитим Призренцима – овога пута о Димитрију Младеновићу-Мишетовићу. Од овог броја Православља доносимо и рубрику у којој ћемо читаоце извештавати о активностима Верског добротворног старатељства, а као и раније, о новим издањима и културним дешавањима читаоце информишемо кроз краће натписе у припадајућим рубрикама. Исто важи и за вести из живота наше Цркве.
   Овај број новина Српске Патријаршије представљамо „у новом руху“ – у новом дизајну, осмишљеном према савременим нормама и критеријумима, дизајну попут онога који одликује водеће светске листове.

   извор: www.spc.rs

Псалам 65.

За крај, Псалам Давидов, песма; (Јеремије и Језекиља),
од народа из расејања, када имађаху излазити.
(МТ: Псалам 65)

2. ТЕБИ приличи песма, Боже, на Сиону,
и Теби ће се одати молитва у Јерусалиму.
3. Услиши молитву моју;
к Теби ће свако тело доћи.
4. Речи безаконика надјачаше нас,
и безбоштва наша Ти ћеш очистити.
5. Блажен је кога си изабрао и примио,
настаниће се у дворима Твојим.
Испунићемо се добрима дома Твога;
свет је Храм Твој, чудесан у правди.
6. Услиши нас, Боже, Спаситељу наш,
надо свих крајева земаљских,
и оних на мору далеком;
7. Који припрема горе снагом Својом,
Који је препојасан силом,
8. Који потреса дубину морску;
шум валова морских (ко ће поднети)?
Смутиће се народи,
9. и устрашиће се који живе по крајевима (земље) од чудеса Твојих;
изласке јутра и вечера (Ти) украшаваш.
10. Посетио си земљу, и напојио си је,
умножио си да је обогатиш.
Река Божија испуни се водама;
припремио си храну њихову, јер је таква припрема Твоја.
11. Бразде њене напој,
умножи плодове (=жита) њена;
у капљама њеним обрадоваће се растући.
12. Благословићеш венац године благости Твоје,
и поља Твоја испуниће се плодношћу;
13. обогатиће се лепоте пустиње,
и брегови ће се опасати весељем.
14. Оденуше се овнови овчији,
и долине ће умножити пшеницу;
кликтаће, јер ће химне певати.

    извор: svetosavlje.org

27. април 2018.

Патријарх осветио храм Светог Илије у Млаки, Славонија

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј поручио је 22. априла 2018. године у Млаки код Јасеновца да српски народ не сме заборавити своје жртве, међу којима је више од 20 хиљада убијене деце у Млаки и усташком систему логора Јасеновац, али да хришћански народ мора праштати.
-Овде су убијани најневинији - деца. Ово је света земља натопљена крвљу Светих мученика јасеновачких, рекао је патријарх Иринеј након што је освештао обновљени храм Светог пророка Илије у Млаки и служио свету архијерејску Литургију. Патријарх је истакао да је за српски народ важно што је храм у Млаки васкрсао. -Зато се Срби са овог подручја требају вратити на свету земљу, у вековна огњишта, додао је патријарх Иринеј и подсетио да су у 20. веку, времену науке и развоја, страдали Срби, Јевреји, Роми и антифашисти из других народа, а на најсвирепији начин су убијана деца и жене.
-Можемо само замислити како је било када измучена деца призивају родитеље, а бездушни човек им сече главе, вади очи и мучи их, казао је Патријарх и нагласио да ће Бог судити онима који су починили зверства. -Крвнички су убијани и чланови породице Тесла. Наша стратишта се налазе свуда и зато наше жртве не смеју бити заборављене, рекао је патријарх Иринеј.
Његовој Светости саслуживали су Митрополити црногорско-приморски г. Амфилохије и загребачко-љубљански г. Порфирије и Епископи славонски г. Јован, бихаћко-петровачки г. Сергије и умировљени г. Атанасије. 
Светој архијерејској Литургији присуствали су председник Народне скупштине Републике Српске г. Недељко Чубриловић, изасланик председника Републике Српске г. Миладин Драгичевић, изасланик српског члана Председништва БиХ г. Миленко Ристић, министар просвете и културе Републике Српске г. Дане Малешевић, амбасадор Србије у Хрватској гђа Мира Николић, као и велики број верника. На молитвеном сећању поводом 73 године од пробоја јасеновачких логораша и освећењу храма Светог пророка Илије у Млаки, општина Јасеновац, присутне су биле бројне новинарске екипе.
Обнову цркве Светог пророка Илије у Млаки иницирао је Секретаријат Владе Републике Српске за вере.
Село Млака било је у Другом светском рату сабирни центар логора Јасеновац за жене и децу са Козаре. Дневно је од глади, врућине и заразних болести умирало више од тридесеторо деце. У селу Млака, удаљеном 12 километара од Јасеновца, пре Другог светског рата живело је око 1.500 становника. Комплетно становништво, међу којима и 250 деце, у пролеће 1942. године одведено је у логоре.

извор: www.spc.rs

Иван Јовић: Моји филмови су кораци на путу успостављања културе сећања

   У филмовима „Завештање“ и „Исцељење“ говоре последњи живи сведоци тешких догађаја из Другог светског рата, преносећи утихнуле гласове жртава до нашег времена.
   Као што је један од сведока рекао: „Хвала вам што сте ми омогућили да ово испричам, не само због себе, већ због свих оних који су страдали и никада нису били у могућности да испричају своју причу.” Забележена сведочанства испуњена су наталоженим искуством и мудрошћу и уче нас како живети смислен живот.

    Радио "Светигора"
Звучни запис преузми ОВДЕ

Српска премијера филма „Тихи кутак Христов“

   После светске премијере прошлог лета у Чикагу, играно-документарни филм „Тихи кутак Христов“ први пут ће бити приказан и у Србији. И то, 4. маја у крипти Храма Светог Саве.
   Филм „Тихи кутак Христов“ је снимљен по благослову Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија у продукцији манастира Острог. Извршни продуцент и дистрибутер је Делиус филм, а сценарио и режију потписује Радисав Јеврић. Ово играно-документарно остварење је о Светом Мардарију Либертвилском, првом српском епископу на тлу Америке и његовом путу из родних Корната надомак Подгорице, одакле је кренуо још као дечак, до далеког Либертвила. Филм је снимљен поводом представљања његових светих моштију након 82 године од његовог упокојења.
   – Идеја овог пројекта је да филм „Тихи кутак Христов“ буде савремено Житије светитеља, како би васколики српски народ сазнао о животу Ивана Ускоковића, монаха Мардарија, данас Светитеља признатог од стране Српске, Руске и Молдавске православне цркве – каже извршни продуцент Ивана Костић из „Делиус филма“.
   Светска премијера филма била је 16. јула 2017. у Либертвилу (Чикаго) на свечаној канонизацији. Филм је приказан на Православном фестивалу у Краснодару и Сретењском православном фестивалу у Подмосковљу на коме је награђен. Сада ће бити одржана и српска премијера, 4. маја, у крипти Храма Светог Саве. Улаз је слободан.
   У главним улогама су Радивоје Раша Буквић (владика Мардарије), Небојша Глоговац (отац Жика), Кристина Стевовић (мајка Ивона), Лазар Шћекић, Вук Бундало, Слобода Мићаловић и Симо Требјешанин. Директор фотографије је Миодраг Миша Јелић. Музику за филм урадили су Матеа Прљевић и Елена Караиндроу.

   извор: www.mitropolija.com

26. април 2018.

Радость весны!

Митрополит Амфилохије: Личност и саборност Цркве

Предавање Његовог Високопресвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско - приморског Г. Амфилохија на тему „Личност и саборност Цркве“. У свом предавању Високопреосвећени Митрополит Амфилохије нас, кроз познату бајку Антоана де Сент Егзипериа (Antoine de Saint-Exupéry) “Мали принц“, уводи у суштину хришћанског Богословља.
2011.

КАКО ЧОВЕК ПОНЕКАД ОБМАЊУЈЕ СЕБЕ, МИСЛЕЋИ ДА ИМА ЉУБАВ ПРЕМА БЛИЖЊЕМ?

   У наше време људи се врло често варају, мислећи да је потребна само жеља и мало напора да би почели да воле своје ближње хришћанском љубављу. Много се и красноречиво у наше дане у целом свету говори о љубави, сви позивају једни друге да се уједине под заједничком заставом љубави, читав свет је опијен идејом апстрактне човечанске љубави и нада се да ће, на тај начин, разрешити све своје ужасне противречности. У хришћанском учењу се, такође, много говори о љубави према ближњима: Сам Господ је заповест о љубави према ближњем ставио одмах поред прве заповести о љубави према Богу, а сви Оци Цркве једнодушно тврде да без љубави према ближњем нема љубави према Богу. Међутим, да ли је љубав на коју позива свет и којој учи Црква једна иста?

25. април 2018.

о. Милош Весин, ЉУБАВ СВЕ ПОБЕЂУЈЕ

ПРЕДАВАЊЕ ВИСОКОПРЕЧАСНОГ ПРОТОЈЕРЕЈА - СТАВРОФОРА МИЛОША ВЕСИНА, ПАРОХА ЈУЖНОЧИКАШКОГ НА ТЕМУ ,, ЉУБАВ СВЕ ПОБЕЂУЈЕ "

Храм Васкрсења Христова у Бечу 
На вест о Васкрсењу:
"Трчаху пак оба заједно, и други ученик трчаше брже од Петра и стиже први на гроб".
Швајцарско-француски сликар, с краја деветнаестог века. Људи су се некад више трудили да разумеју, да осете. Да "буду" тамо. Можда нам медији ипак умањују способност уживљавања, емпатије.

свештеник Ненад Илић

Манастир Жича, Византијско појање, Βυζαντινή μουσική


                                        
извор:  Nasledje
НЕДЕЉА МИРОНОСИЦА

Минијатура у сиријском богослужбеном Јеванђељу из 13. века, чуваног у Мосулу, у северном Ираку. Некако завршило у Британској библиотеци.
Христос васкрсе!

о. Ненад Илић

Васкрсли у Емаусу

   Има и добрих људи који мисле да да са Богом могу директно да успоставе контакт, кад год то желе, да им за то није потребна Црква. Неки од њих су саблажњени лошим свештеницима или верницима које су сретали, па не желе да се узмућују тамо где су пошли по мир. Неки су иако добри - једноставно лењи. Па налазе интелектуална оправдања за свој неодлазак на Литургију. А неки се просто инате са Богом, као деца.
   У јеванђељу које се чита на Васкршњи уторак, кад обично мало људи због својих послова и успева да дође у храм на Литургију, описан је догађај који нам говори о суштини Цркве и о нашем односу са Богом.
   Док узбуђено коментаришу противречне вести и све гласнија сведочења о Христовом васкрсењу, двојици ученика на путу за Емаус придружи се сам васкрсли Исус, али га они не препознају. Он им објашњава о чему се заиста ради у свим драматичним догађајима којима су били сведоци. Они га, пошто су им се срца загрејала Његовим речима, још увек не препознајући га, зову да са њима вечера.
И тек кад Он преломи за трпезом хлеб и пружи им њима се отворе очи и они га препознају. У одјеку оних речи са Тајне вечере "Ово је моје тело... ово је моја крв".
И чим га препознају он за њих постаде невидљив!
Баш као што се дешава нама на свакој Литургији. Разгоре нам се срца, препознамо Христа при причешћу, али Он до свог Другог доласка који нам је обећао остаје за нас невидљив.
   Васкрслог Христа не можемо препознати сем тамо где се ломи и раздаје као Хлеб живота. А ако га не препознамо, знамо ли коме се обраћамо, с киме разговарамо? Са собом самима, са својим пројекцијама, непознатим духовним силама?...
Не значи то да нам се Он не може јавити и на друге начине, али те начине не можемо да бирамо ми, него само Он.
   Због тога бирамо оно што је у нашој моћи и на шта смо позвани. Иначе нам прете замке гордости.

   Христос васкрсе!

   о. Ненад Илић

23. април 2018.

Концерт духовне музике у Бијељини

У Епархијском центру у Бијељини 19. априла 2018. године одржан је Васкршњи концерт хора Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада.
   Диригент хора, јерођакон Јеротеј из манастира Ковиљ у Епархији бачкој, рекао је новинарима да је то био њихов први наступ у Бијељини и Републици Српској. -Хор Школе црквеног појања чине ученици и дипломци ове петогодишње школе која постоји од 2011. године и у њој се изучава древно источно-црквено једногласно појање. Срби су ово појање примили још са просветитељском мисијом Кирила и Методија, а нарочито се учврстило за време првог архиепископа српског Светог Саве, навео је јерођакон Јеротеј.
   Према његовим речима, појање се током векова неговало и развијало у Српској Цркви све до почетака 19. века када је настао краћи прекид ове музичке традиције, која се обнавља осамдесетих година прошлог века под утицајем Свете Горе, нарочито српског светогорског манастира Хиландара. -У нашој Цркви сад имамо богатсво појања и црквене музике која има просветитељску и обновитељску улогу, рекао је јерођакон Јеротеј.
  Он је додао да је хор Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада до сада наступао на разним црквеним манифестацијама у Србији, Грчкој, Словачкој и Америци.

   извор: www.spc.rs

Под знаком питања​ - Безвременост мисли Епископа Данила (Крстића)

Звучни запис преузми ОВДЕ
Емисију "Под знаком питања" посвећујемо безвременим речима блаженопочившег Епископа Данила (Крстића) и питању - колико смо заиста сачували сећање на духовну и интелектуалну величину једног од најобразованијих личности СПЦ. Владика Данило дипломирао је упоредну књижевност на Сорбони, а докторирао теологију на Харварду. Слушајући одломке из беседа Епископа Данила, подсећамо се његових поука које нас и данас воде кроз живот доприносећи спознаји вере у Господа. Чућемо и живо сећање оца Бранка Ћурчина који је у студентским данима имао ту срећу да слуша Владику Данила у Београду, као и речи мати Макарије из Манастира Соколица са Косова и Метохије која је била духовно чедо Владике Данила. Емисију води Жељка Мрђа.

   извор: Радио Слово љубве
извор:  Prijatelj Bozji

Годишњица избора и устоличења игумана Хиландарског Методија

  Осамнаестог априла 2018. године навршило се осам година од када је братство Свете српске царске Лавре са Свете Горе Атонске, Манастира Хиландара, изабрало оца Методија (Марковића) за игумана и духовног оца древне обитељи Немањића. Устоличење је било 16. маја исте, 2010. године. На многаја љета архимандриту Методију! Опширније о поменутим догађајима у наставку:
Звучни запис преузми ОВДЕ
   Избор игумана:

   Хиландарски монаси су избор игумана извршили у складу са строгим прописима светогорског устава и унутрашњим правилима самог манастира која и данас чувају основна начела Хиландарског типика Светог Саве. Савремена аутономија Свете Горе Атонске чува хиљадугодишња самоуправна права 20 манастира који чине ову „монашкурепублику“, па тако и право да манастирска братства самостално бирају игумане међу својим монасима.

   Устоличење:

   Устоличење је извршила комисија Свештене општине Свете Горе, на челу са представником манастира ВеликеЛавре и представницима манастира Ватопеда, Зографа, Есфигмена и Констамонита. Потом је уследила саборна Литургија игумана и јеромонаха са Свете Горе уз присуство бројних поклоника из Србије. Присуствовали су игумани манастира Ватопеда, Пантоктатора, Ставрониките, Ксенофонта, Филотеја, Есфигмена, представници укупно 16 светогорских манастира као и гувернер Свете Горе.

  Животопис игумана Методија:

  Архимандрит Методије је рођен у Чачку на Божић 1970. године од оца Момчила и мајке Милке. На крштењу је добио име Владимир. Након завршене средње школе и одслужења војног рока, из Чачка, где је на његов духовни живот нарочит утицај имао о. Сава из манастира Светог Вазнесења, упутио се у Београд где је студирао Електротехнички факултет и похађао Мисионарску школу при храму Св. Александра Невског код блаженошпочившег проте Љубодрага Петровића.
   Припадајући поколењу српске омладине коју је тихи глас Духа Светог пробудио за чежњиву љубав према Богу, Владимир се дуго припремао и 1994. коначно упутио у најстарију српску учионицу, у Свети манастир Хиландар. У монашку схиму, под именом Методије, постригао га је хиландарски игуман Мојсије. Угледни хиландарски старац и духовник Агатон, био је његов дугогодишњи духовни руководитељ.
    У чин јеромонаха рукоположен је 1997. Од 1999. године је непрестано обављао послушање манастирског епитропа, потом, по одлуци блаженопочившег игумана Мојсија, био и његов заменик. Од 1999. био је духовник, а од 2003. године је примио у послушање духовно руковођење млађе братије од којих је већину привео монашком постригу.
   Отац Методије је председник Управног одбора Задужбине Светог манастира Хиландара, установе коју је манастир основао 2003. године у Србији ради добротворног рада и бриге о хиландарском наслеђу.
   Након разорног пожара који је 2004. године прогутао половину Хиландара, отац Методије је добио задужење да руководи подухватом његове обнове, која до данас успешно траје, а готово 70 одсто манастирског комплекса је завршено, о чему је, између осталог, игуман Методије, у октобру 2017. говорио за Радио Слово љубве.

    извор: Радио Слово љубве

22. април 2018.

Отпуститељни тропар Пасхе, глас 5.

ШКОЛА СВЕТОГОРСКОГ ВИЗАНТИЈСКОГ ПОЈАЊА
Православни духовни центар "Владика Николај Велимировић", Краљево

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља Мироносица, 22.4.2018.


ДРВО ТОПОЛОВО


Манастир Вазнесење, Недеља Мироносица, 22.4.2018
Песма "Дрво тополово" у извођењу Љиљане Поповић и групе "Жива вода" у манастиру Вазнесењу на Спасовдан, 2016.

Свети владика Николај, ВЕРА НАША


21. април 2018.

Злата Коцић, РАСПЕТИ ПЕТАК

ИЗНОВА

Кад још и копље међу ребра –
и из мојих бризну. Али по скидању,
ужаснух се: не слива ли се – и од руке моје?
Јер, овога презрех, а пљувачка – на Тебе,
на онога разгневих се, а бразготина – по Теби,
овима суд помислих, а клин – кроз длан Твој.
Руке раширим, тако се сетим.
Тако понесем, као Симон.
Ништа за себе не молећи,
но да издржиш то распињање
непрекидно: у свакоме и од сваког
изнова.
ОДУШАК

У дану погребења, мук.
Једино клепала. Бију. Боли.
Звонар пустио конопе: други ритам
оглашава. Откуцаје из груди. Мајчиних.
Уздах пустио, узде: тутњи коњица;
руку пустио: души одушка;
сузу пустио, тврду: она то
одскакује, туче. Туче.

ПЛАТНА

Господе, за ово чувах
платна нежна.
Није достојан
мој бели папир
рана Твојих.
Преболи, добри мој,
Устани. Избели.

Из књиге Бело пуле
извор: Каленић, бр.2, 2018.

СЕЋАЊЕ


Сећање је једно од највреднијих и најснажнијих осећаја коју нека особа може да носи са собом, а по њима се и обликује наш живот. 
Нумера "Сећање" посвећена је нашем прадеди Миодрагу који је стрељан 1943. год у Краљеву. Текст који је изведен јесте из оригиналних писама нашег прадеде које је послао нашој прабаби непосредно пред смрт

ЉУБАВ

    Људи треба да воле једни друге. Мисао помало отрцана, али поред тога, нико је не испуњава, и још је и зачињена бесконачним разговорима на ту тему. Да би се волело, потребна је благодат, и спремност на жртву. Иначе – само егоизам, и замарајуће словоблудије. Није ли истина, када слушаш о обавези да волиш, са једне стране, осећаш да је потребно урадити нешто врло велико. А са друге стране, намеће се провокативно питање: „А шта, заправо, чинити?“

20. април 2018.

Радуйтеся, Бог воскрес! Мир сотряс Он до небес»


Музыка и композиция сделана Андреем Андрејевић и Милинко Ивановић, на текст святого владыки Николая Велимировича.

ПАСХАЛЬНЫЕ СТИХОТВОРЕНИЯ
Из наследия свт.Николая (Велимировича)

Великий пастырь и проповедник, тонкий и глубокий богослов, святитель Николай Сербский был и ярким, замечательным поэтом: в нем как бы сошлись дарования святителя Иоанна Златоуста и преподобного Романа Сладкопевца. Его стихи сопровождают знаменитый Охридский пролог, однако это лишь часть его поэтического наследия. Он писал стихотворения на Господские, Богородичные праздники, памяти святых, о покаянии. Его стихотворения легко запоминаются и легко поются, и это не случайно: святитель Николай писал их во многом для участников Богомольческого движения, и до сих пор в Сербии православные монахи и миряне воспевают его удивительные гимны – простые и глубокие одновременно.

ДУХОВНИ ОГАЊ СРПСКЕ ЦРКВЕ


   Длановима ка духовном жару 

   Колико су промрзли српски дланови док им се гасила духовна ватра кроз историјске ломове, од турског времена, преко савремених робовања под разним завојевачима и „ослободиоцима“, па све до данашњих дана, чини се да свако духовно зрачење уноси неопходно окрепљење, не само промрзлим длановима, већ и промрзлим душама српског народа.
  Духовно озрачје, које доноси књига Светлане Алексејевне Луганске, читаоцу даје, ако је добронамеран, и снагу и подстрек да завири у дубину сопствене душе, испита њену (не)пуноћу, и на тај начин оснажен, нарочито у времену колебања, осмели се да пригрли помисао да није лоза без корена.

   Књига која је пред читаоцем представља прегршт разговора, прецизније казано, венац људовања с најумнијим главама Српске цркве и најздравијим изданцима из темеља њених. Књига је писана о српској православној души, али је и исписана из православне душе. Кад то кажемо, ослоњени смо на структуру сваког разговора, у коме се ауторка скоро и не примећује да води разговор, већ као да је срасла с унутрашњом причом, монологом (са)беседника. То нам, с друге стране, индиректно показује да је ауторка књиге врстан познавалац српске етно-историје, етно-географских посебности појединих српских регија, односно простора, на којима се данас и крсти и говори српски, без обзира на данашње балканске међудржавне међе.
Посебност ове књиге лежи и у чињеници да је сенче поједини животи и судбине српских црквених великодостојника, али књигу обједињује јасно препознатљив духовни огањ који је својствен српском народу, кад се већ, по дефиницији Аве Јустина, нашао на ватреном раскршћу. И то је најважнија карактеристика самог садржаја књиге, која ће јој и омогућити дуг век, не само у коришћењу, него и у сећању читалаца.
   У књизи су заступљени следећи саговорници: патријарх српски Иринеј, архимандрит Јован Радосављевић, протојереј Дејан Дејановић, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, епископ Давид (Перовић), попадија Ирина Војводић, игуманија Фотина (Хасл), јеромонах Рафаило (Бољевић), епископ пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), Игор Зиројевић, протојереј Момчило Кривокапић.
    Дакле, духовнии огањ из наслова ове књиге чини једанаест пламенова, односно једанаест разговора, који читаоцу осликавају историјско наслеђе кроз етичке ломове и духовна устајања, тако да се читаочеви дланови, примакнути било ком од ових пламичака, могу довољно угрејати да му прибаве додатну снагу за самоспознају. А самоспознаја није ништа друго него живот, јер, како рече патријарх Иринеј, вредност и суштину вере показујемо животом. Речи архимандрита Јована Радосављевића који, као ходајућа енциклопедија, не штеди ни себе ни своје историјске претходнике, показују одважност усправног хода. То оцртавају и његове речи из закључка разговора: Бог Отац све чини из љубави према нама, јер је љубав изнад закона, и нема потребе за законом.
   Протојереј Дејан Дејановић је црквицу на Топчидерском гробљу претворио у недељни и празнични литургијски окуп верника из сваког дела града. Како то чине подвижници кад сопствени живот уграде у живот скоро непознате гробљанске цркве, читаоцу остаје да види из овог разговора, јер његова мисао да православље није доктрина и није теорија, већ да је православна вера живот и искуство – то најбоље и потврђује.
   Човек црква, небески човек, су најчешће одреднице које се могу чути од верника о митрополиту Амфилохију. Читалац ће се до детаља уверити у то из разговора који је Луганска водила с Митрополитом. Треба видети како један од најумнијих пастира Српске цркве урања у дане сопственог детињства, с колико топлине и разборитости говори о својим родитељима и својој родбини, и с коликим се уверењем као млад богослов опредељује за свој подвижнички пут, да би нам показао, и не само показао, већ нас и уверио да Бог није Бог мртвих, већ Бог живих. Из свега тога је следила његова спознаја да вера захтева подвиг, али је сазревала и његова непоколебљива снага да прстом упре у савремено паганство националног типа, које подрива темеље Цркве Божије.
   Задивљује и разговор са епископом Давидом (Перовићем), али и показује због чега је овај француски ђак могао постати најближи сарадник патријарха Павла у последњим годинама његовог живота.
   Љубав према животу и потомству иконички илуструје разговор с попадијом Ирином Војводић, прибраном мајком једанаесторо здраве и веселе деце.
    Речи игуманије Фотине (Хасл): Тамо где птице поју Господу, човек не може да му се не диви, како је за манастире код Скадарског језера рекла Мати Фотина, игуманија манастира Бешка, скоро да оцртавају суштаство српске духовности.
   Ако се уз ово дода да је то трећи манастир по реду који је обновљен њеним трудом и подвигом, онда слика тог труда и подвига као склопљени мозаик израња пред читаоцем.
Разговор с јеромонахом Рафаилом (Бољевићем) показује на који начин је за младог човека сусрет с литургијом избављење човековог живота – из окова бесмисла.
   Мисли епископа славонско-пакрачког показују због чега је епископ Јован постојан и стамен на најсветијој и на најтрагичнијој коти српског православног простора. Тамо где је, по усменом предању, Свети Кирило проповедао и где је родно место српског патријарха Павла, епископ славонско-пакрачки Јован данас враћа у живот спаљене храмове и закриљује мошти новомученика, па сада као да над Славонијом одзвања трезвеност његове речи: Биће нам потребно много молитава и много љубави да се ране зацеле.
   Најмлађи саговорник ауторке ове књиге Игор Зиројевић, као аутор јединственог дела Антологија Божанствене литургије, као прве српске богослужбене књиге о византијском појању, у складу са својим свестраним образовањем, ће своју озбиљност према овом послу стопити у исказ да је појање пре свега молитва.
   Разговор с протојерејем Момчилом Кривокапићем показује читаоцу на који се начин људска разборитост и неприкосновена стоичност на духовној простирци, отелотворује у грандиозну фигуру човека који, како сам изјави, верује у Бога од детињства, што даље снажи његово уверење да је темељ љубави према Богу, према Цркви, темељ спремности да за њу дам живот. Само искрен човек је спреман да призна да је особену мудрост све могу у Христу који ми даје снагу научио од руског библиотекара Георгија Свишчева, који је као емигрант радио на Богословском факултету у Београду.
   Претходна реченица из нашег предговора овој књизи, чији је аутор Рускиња Светлана Алексејевна Луганска, на симболичан начин илуструје нераскидиву вековну везу два братска православна народа. Читалац се не може отети утиску да је разговорна нит, као тематска задатост, вешто упредана у мисаоно ткање које са страница књиге израња пламсањем. Снага тог плама је драгоцено неопходна да својом топлином загреје и дланове и душу будућем читаоцу, јер је почаствован ретком приликом да добије овакве сабеседнике.

   У Београду, на Благовести 2018. Проф. др Михаило Шћепановић
   извор: facebook.com/svetlana.luganskaja

НАЈВРЕДНИЈЕ

   Сопоћани.
   Апостоли у сусрету са Васкрслим Христом.
   Лица озбиљна. Не толико тренутак радости колико драматичан тренутак прихватања вере.
Дато им је да виде Васкрслог Христа, али слобода им није одузета. Суочени су са слободом да поверују. И то се види на њиховим лицима.
   Пред њима је слобода да поверују или не у све што им је учитељ говорио, у то да "свако ко верује у Њега не погине него има живот вечни".
   Да поверују да пред њима није само чудотворац, већи од свих који су се икада појавили, то су видели, већ да је са њима Син Божији. И да се његовим васкрсењем отвара пут васкрсења сваког од њих.
   Да поверују да се онај ко се причешћује Његовим Телом и Крвљу причешћује на отпуштење грехова и на живот вечни.
Та слобода је била и биће и пред сваким од нас.
   Манастор Сопоћани је био оштећен, црква је била без крова више од два века! А фреске на зидовима су опстале. Не било какве фреске него ремек дела, можда и најлепше фреске у Православљу. Запис вере.
   И ми смо пуни ожиљака као ликови на сопоћанским зидовима. Али има нас још увек. Већ дуго смо и сви ми без правог крова, али слободу нам нико не може одузети. Слободу да верујемо у Васкрслог Христа и у оно што нам је обећао.
   Србима је заправо лако.
   Можемо колико год хоћемо да пребирамо по свом културном наслеђу, али нећемо наћи ништа вредније од наших прелепих манастира. Можемо без престанка да преиспитујемо своја постигнућа кроз историју, али нећемо наћи ништа веће од тога што смо и поред свега сачували своју веру. Можемо без краја да расправљамо шта ми то вредно имамо да поделимо са светом, али нећемо наћи ништа боље и смисленије од наше вере.
   Христос васкрсе!

   свештеник Ненад Илић
   www.facebook.com/dakon.ilic

Васкрс прославили потомци древних Маја у Гватемали

Од Лазареве суботе до Васкрса припадници Мајанске Православне Цркве учествовали су у живописним литијама кроз скромно село Агвакате у Гватемали. Преко богослужења током Велике недеље у својој малој цркви верни Мајански Индијанци осетили су моћ Христових страдања, а на Васкрс током веома посећених богослужења енергију истрајне вере прожету благословима које вера Христова дарује.
   извор: www.spc.rsi

19. април 2018.

Необично путовање Серафиме

Руски православни цртани филм. Филм говори о девојчици Серафими, ћерки православног свештеника. Радња се дешава за време Другог светског рата, када девојчица Серафима бива одвојена од породице и смештена у дечији дом. У безбожној средини је чека низ искушења, а у најтежим животним ситуацијама јој помаже Свети Серафим Саровски.
Овај филм је добра прилика да се објасни деци да, како буду одрастала, сретаће дечаке и девојчице који не верују у Бога, као и људе који чак не воле Бога. Да се понекад може десити да им неко види крстић око врата или кад кажу да верују у Бога и иду у цркву, да им неко каже да су „тупави и смешни“ због тога. То не треба да нас забрињава, већ можемо у том тренутку се у себи помолити Богу за ту особу, и можемо тада рећи да „иако ти не верујеш и мислиш да је то глупо – Бог свеједно постоји“. Девојчици Серафими због свега није било лако, јер је била једина међу децом коју су мама и тата учили да воли Бога. Међутим, на крају филма су чак и девојчице које су се подсмевале њеној вери – промениле на боље.
Тако се може догодити са сваким дететом и сваким одраслим човеком који у неком тренутку нам каже да је веровати у Бога „глупо“.
Такође, у овом филму видимо још једну животно потврђену истину а то је да Светитељи којима се молимо, који су наши заштитници или по којима смо добили име – учествују у нашим животима и ако их замолимо за помоћ – на невидљиви начин нам помажу.

   извор: hristijance.org

Христос васкрсе!

НА ЧАСУ ВЕРОНАУКЕ

Васкршњи број часописа Жички благовесник, април-јун 2018.

   У сусрет празнику Васкрсења Христовог светлост дана је угледао и нови број часописа Жички благовесник. Поред текста са празничном темом из пера Светог Николаја Жичког као оснивача овога часописа, уследили су текстови Епископа жичког г. Јустина на тему Благовести, протојереја-ставрофора Милића Драговића на савремену тему “Немам времена“ која на специфичан начин разобличава отуђење данашњице, као и текст вероучитеља Михаила Живковића о радости као изворном обележју хришћанског живљења прожетог искуством Крста и Васкрсења.
   Богословски осврт на тему вантелесне оплодње и сурогат материнства је посебно драгоцен ако се у виду има актуелност ове теме и потреба пастирског старања свештенослужитеља да одговоре на дилеме са којима се њихове парохијани суочавају. Текст о Цркви брвнари у Сечој Реци код Косјерића је освежио историјско памћење, али и дао одређене закључке који приказују како су свештенослужитељи у 19. деку деловали чувајући не само верски, већ и у ширем смислу културно-образовни идентитет свог народа. Текст о мокрогорском проти Ратку Благојевићу је показао и мрачну страну скорије историје нашег народа, у коме је свештенство поред улоге народног учитеља често било овенчавано и венцем мучеништва за веру православну. Текст о конкордатској кризи у Епархији жичкој 1936-1938, аутора јереја Слободана Јаковљевића, обогатио је садржај темом која ће се у наставцима објављивати и у наредним бројевима. Текст о поклоничким путовањима Кипрана по Србији је изнео на светло дана како нас данас виде очи оних који долазе у ову земљу као странци.
   Нова рубрика “Парохијске приче“ је у савременом казивању догађаја којима смо сведоци покушала да прикаже живу веру свакидашњице, како бисмо били оснажени Духом који дише где хоће и кад хоће. Страница православног хумора је наставили да тражи и ствара осмех на лицу наших читалаца.
   Рубрика “Лирски благовесник“ је поред текста уваженог Драгана Хамовића о песништву Рајка Петрова Нога, овога пута укључила и две песме Весне Радовић. Ове песме, из циклуса Зовем се Јефимија, инспирисане су ранохришћанском и српском средњовековном историјом. Њихов садржај и начин казивања, неодољиво нас подсећају на пут којим су српско песништво усмерили Настасијевић, Попа, Павловић, Лалић и други који су знали да наша књижевна историја и стваралаштво не почињу са двадесетим веком.
   Приказ издања “Манастир Жича на старим разгледницама и фотографијама“, ауторског пара Виктор Маричић-Миланко Јемуовић упућује да ово пажње вредно дело о нашој древној светињи буде узето у руке и прелистано од стране сваког љубитеља лепих речи и слик.
   Рубрика Веронаука је овога пута поред приказа једне од школа са простора наше Епархије, укључила и извештај о извођењу Веронауке у окружењу савремене паметне учионице у ОШ “Вук Караџић“ у Краљеву. Посебну радост доносе дечији поетски и ликовни радови на тему Васкрса, где су кроз реч и слику исказани дечији доживљаји најрадоснијег празника.
   Летопис је испратио богослужбене активности широм наше Епархије којима је предстојао Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин.

   Уредник часописа,
   протонамесник Александар Р. Јевтић
   извор: eparhija-zicka.rs

У новом броју Православља - новина Српске Патријаршије

На киосцима нови број Православља - новина Српске Патријаршије (бр. 1226 од 15. априла 2018. године)
   У новом броју пажњи читалаца препоручујемо нову рубрику Са распетог Косова у којој нудимо увид у непрекидно страдање Цркве на Косову и Метохији из пера блажене успомене Патријарха српског Павла кроз одломке из његових извештаја Светом Синоду. Такође, препоручујемо и осврт протојереја-ставрофора проф. др Владимира Вукашиновића на текст о Светом Николају Велимировићу недавно објављеном у листу Данас, као и текст о богословском изразу оца Јустина Поповића из пера др Ксеније Кончаревић. Доносимо и разговоре са архмандритом Доротејом Форшнером, православним монахом из Шведске; антропологом Бојаном Јовановићем о његовој новој књизи и антропологији зла; као и са мати Макаријом Соколичком у тексту посвећеном успомени на владику Данила Крстића.
   Поред тога, у новом броју Православља о свештеномученику Недељку Раковичком као борцу за веронауку пише ђакон Александар Аздејковић, а о питању редовног причешћивања у Предању Цркве пише др Бобан Димитријевић. Текст о најстаријим сведочанствима христијанизације Илирика прилаже Драган Петровић, а о медијској слици Православља пише Александар Арсенин. О Страдању земунског пароха Бранка Пауновића 1916. године пише Милош Матијевић, а приказ књиге академика Динка Давидова Огрешења потписује прота Велибор Џомић. У 1226. броју Православља читаоце очекују и сталне рубрике са новостима и вестима из културе и науке, хришћанског света и живота наше помесне Цркве.

    цео текст прочитајте ОВДЕ

18. април 2018.

Схиархимандрит Серафим (Бит-Хариби) в Академии / Schema archimandrite Seraphim in the Academy

                                 
Схиархимандрит Серафим (Бит-Хариби) и Хор монастыря 13 Ассирийских отцов "Псалом 50"
Псалам 50.
За крај, Псалам Давидов,
кад му дође Натан Пророк,
када је ушао код Вирсавеје (жене Уријине).
(МТ: Псалам 51)

3.Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој,
и по обиљу милосрђа Свога очисти безакоње моје.
4.Опери ме добро од безакоња мога,
и од греха мога очисти ме.
5.Јер безакоње моје ја знам, и грех је мој стално преда мном.
6.Теби јединоме сагреших,
и зло пред Тобом учиних.
   Рим. 3,4    Да се оправдаш у речима Својим,
 и победиш када Ти суде.
7.Гле, у безакоњима се зачех,
и у гресима роди ме мати моја.
8.Гле, истину љубиш,
и јављаш ми непознатости 
и тајне мудрости Твоје.
9.Покропи ме исопом, и очистићу се;
опери ме, и бићу бељи од снега.
10.Дај ми да слушам радост и весеље,
да се обрадују кости потрвене.
11.Одврати лице Твоје од грехова мојих,
и сва безакоња моја очисти.
12.Срце чисто саздај у мени, Боже,
и Дух прав обнови у утроби мојој.
13.Не одбаци ме од лица Твога,
и Духа Твога Светога не одузми од мене.
14. Дај ми радост спасења Твога,
и Духом владалачким утврди ме.
15.Научићу безаконике путевима Твојим,
и безбожници ће се обратити к Теби.
16.Избави ме од крви, Боже, Боже спасења мога,
обрадоваће се језик мој правди Твојој.
17.Господе, отвори усне моје,
и уста моја казиваће хвалу Твоју.
18.Јер да си хтео жртве, ја бих Ти принео;
за жртве свеспаљенице не мариш.
19.Жртва је Богу дух скрушен;
срце скрушено и унижено Бог неће одбацити.
20.По благовољењу Своме, Господе, чини добро Сиону,
и нека се подигну зидови Јерусалимски.
21.Тада ћеш благоволити жртву правде,
приносе и жртве свеспаљенице,
тада ће принети на жртвеник Твој теоце.

   ПСАЛТИР СА ДЕВЕТ БИБЛИЈСКИХ ПЕСАМА, Превео Владика Атанасије (Јевтић), Манастир Хиландар, Манастир Грачаница, Манастир Цетињски, Манастир Тврдош, Братство Светог Симеона Мироточивог, Васкрс, 2000.