Translate

12. мај 2018.

Византијско појање - Воскресенија ден, Стихира на Пасху, глас 5


Поглед на Овчар из села Зеоке (Драгачево)
    Како је нама хришћанима лако! И како нам је тешко.
    Христос васкрсе! - још увек одјекује, а ближи се Његово привидно удаљавање - Вазнесење Господње, кад ћемо, оставши одговорнији, почети да се подсећамо другог дела Символа Вере који исповедамо и на крштењу и на свакој Литургији. Део који се тиче одговорности према даровима Духа Светог и активног чекања Другог доласка Христовог.
    А, притом, радост или освежавање сећања не може без Крста који бисмо да мало оставимо по страни, а живот нам га стално осветљава као центар без кога не можемо.
    Једноставно је.
    Треба да будемо безазлени као голубови, а мудри као змије.
    Треба да се с поверењем и љубављу ослањамо на традицију а да свим својим креативним деловањем сведочимо да је Христос увек и у сваком времену - Једино Ново.
    Треба да сведочимо да нема више ни Јелина, ни Јудеја, да је Црква наднационална, а да ипак чувамо своју националну посебност. Због себе и због других.
    Треба да сведочимо да човек не живи само од хлеба, али и да не заборавимо и да је хлеб неопходан.
    Треба да у свакој ситуацији памтимо да чак ни непријатељи нису непријатељи него сурови пријатељи, да и кад неко чини зло чини то због болести која тражи лека.
      Да имамо јасну свест о томе да смо својим припадањем Цркви постали део и организма, али и институције.
     Да трпимо светску власт, али да на њу не пристајемо ако не делује по Богу и Божијим заповестима.
     Да будемо јуначни, отворени и храбри, али и спремни да чувамо друге од себе.
    Једноставно и тешко. Лако је што знамо шта нам је чинити, али кад оставимо једно а ухватимо само друго, кад заборавимо Крст - губимо равнотежу и главињамо на путу.
     Нема наших победа без Бога, али не иде без нашег труда.
     Све је то Крст. Пред нама је увек Крст.
     Пред сваким од нас и пред свима нама заједно.
     Ми смо народ Крста. Изабрани народ. Народ Божији. А од нас зависи да ли то бирамо. И да ли ћемо то и остати.
     Страшно и величанствено!
     А опет и није баш толико страшно. Ко изабере Крст Бог му помаже

      о. Ненад Илић
       www.facebook.com

Нема коментара:

Постави коментар