Translate

02. мај 2018.

Шенген, Нутела, Црква

    У оквиру ЕУ дошло је до побуне извесних чланица које су захтевале да се не врши дискриминација у квалитету хране. Није прошло много, а Европска комисија је признала да дискриминација по питању хране постоји, али и да мора престати. Тако се сазнало да чланице Европске Уније једу различиту храну, како по квантитету – што смо знали – тако и по квалитету – што нисмо знали. Европска Унија је на тај начин постала позорница која показује неједнакост међу чланицама. Гранични прелази унутар ЕУ готово да су ишчезли, али границе крема Нутеле коју једемо, итекако су јасне и видљиве. То више нису само границе које су видљиве у оквиру ЕУ, већ се преливају и према земљама које нису чланице.
    Оно што једе дете у Италији, не једе дете у Србији, Албанији, Румунији (ЕУ), Бугарској (ЕУ)… Уместо правих прелаза, успостављене су јасне границе хране. Уколико је храна симбол живота, онда је очигледно да не делимо исти живот. Сазнање о разлици у квалитету хране изазвало је лавину критика, туге и острашћености. Лицемерно понашање ЕУ произвођача са правом је довело до оваквих реакција, јер се из тога ствара посебан менталитет по коме смо ми којима је намењена лошија храна (па и лошија Нутела) третирани као грађани другог реда, инфериорнији и нижи облици постојања. Замислимо само када би такве границе постојале и у нашем црквеном искуству? Да ли би то исто тако било болно искуство за нас? Да ли би стварало неки други менталитет?
  

   1. Банкет

    У грчко-римском свету, контекст у којем настаје и развија се Евхаристија био је банкет. Банкет је означавао не само заједничко јело, него и позорницу која је осликавала „систем патронаже“ (патронаге). Патрони би на банкет позвали пријатеље, али и клијенте, тј. оне који од њих зависе. Позив клијенту да дође на јело у кућу патрона није било нешто уобичајено. Често се дешавало да патрон даје храну своме клијенту, али не и да га зове у кућу на јело.
   Социјална и економска раслојавања била су доста дубока, а банкети су били прилика да се истакне социјална разлика. Неретко су на њима понижавани клијенти тако што су им даване мање порције хране. Манипулацијом моћи наглашавала се друштвена неједнакост, а понижавање клијената се огледало кроз различиту расподелу хране по квалитету и квантитету. Банкет се наставља и данас, само што је данас позорница Европа.
   Али хајде да се још мало вратимо у ранохришћански Коринт (1Кор 11). Ту видимо да је у односу на банкет, као позорницу која осликава друштвену стварност – причешће за Апостола Павла било нешто сасвим друго. По њему, хришћани су сведочили живо присутног Христа међу њима управо кроз начин на који су делили храну између себе –  једнако, и по квалитету и по квантитету. Док је у античкој кући систем патронаже указивао на банкет као на позорницу која је откривала социјалне поделе и разлике, дотле је евхаристијско сабрање у тој истој кући било позорница која је требало да сведочи солидарност и једнакост, тј. превазилажење социјалних разлика које су владале у свету.

   2. Нови менталитет

   Апостол Павле се одлучује да буде глас једног новог поимања стварности када је у питању заједнички сусрет хришћана око причешћа. Што се тиче једног ширег социјалног контекста, Павле остаје поприлично суздржан. Оно што се њему чинило да је битно јесте да хришћани у срцу свог живота, у свом молитвеном сабрању, развијају један нови начин односа, једно ново схватање живота. Такво схватање међусобних односа, са протоком времена полако ће почети да захвата и цело друштво.
   Стога можемо слободно рећи да се Апостол Павле у 1Кор 11 борио за исти квантитет и квалитет хране, без обзира на социјалне и личне разлике унутар корпуса сабраних хришћана.
   1Кор 11, 18-34 описује како сабрани хришћани једу различиту храну, вероватно на разним местима у кући, у разна времена. Готово исто као што породица у Србији, за разлику од Немачке, једе и пије лошију храну у мањем и скупљем паковању. Чланице ЕУ које су установиле превару са храном, критиковале су богате чланице за стварање друштва неједнакости и неправедности.
    Слика Евхаристије коју Апостол Павле критикује јесте слика Евхаристије која се претворила у банкет – друштво неправедно третираних. Себично слављење једних на рачун занемаривања других јесте издаја Христа. У чије се то име састају хришћани? Дакле, како је могуће пити из Чаше и јести Хлеб, а при томе не видети да су и ови други такође исто то Тело, исти Христос којим се присаједињујемо кроз причешће?
    Апостол Павле је критиковао отуђеност међу хришћанима. Такво понашање чинило је да новост хришћанства већини остане непозната и нејасна. Постојала је опасност да учешће у причешћу, у јелу и пићу, буде једење зарад отуђења. Апостол Павле борећи се против тога, саопштава да Христа нема тамо где су људи отуђени, јер иако су се сабрали у име Његово, због начина како се понашају једни према другима: „не једе се вечера Господња“ (1Кор 11,20).

   3. Свет и Црква

    Све ово о чему смо говорили може остати само питање црквене прошлости и поприлично невезано за наш садашњи живот. Међутим, друштвени и црквени живот и данас сведоче да је оно против чега се Апостол Павле борио и даље живо – а реч је о отуђењу. Отуђење је данас производ савремених економских односа у којима је индивидуализам уздигнут на пиједестал друштвених вредности. Од Цркве се очекује да она има отклон од друштва или да каже нешто што ће бити алтернатива животу који живимо.
   Плаши ме да губимо искуство алтернативног постојања у нашем црквеном животу. Више смо се изборили да свет уђе у нас, са свим својим поделама и сукобима, него да Црква уђе у свет. Коринтско искуство са којим се борио Апостол Павле, јесте наше садашње искуство. Чарлс Тејлор у својој чувеној књизи Секуларно доба говори о човеку данашњице и његовој потреби да задовољи глад за „духовношћу“ коју супротставља „религији“. Окоштавање религије одводи у њену немогућност да буде искуство „духовног и алтернативног“ у модерном свету који се чини као „испражњен од сваког вишег смисла.“
   У друштву видимо да је Европска Унија постала позорница која показује неједнакост међу чланицама, баш као што је то банкет чинио у време Апостола Павла. Готово да се ништа није променило од времена у Коринту које нам описује Јеванђеље. Систем понижавања другог људског бића само је данас много боље маскиран и добро рекламиран. И данас имамо банкет који приређују богате чланице ЕУ, једни једу много, други једу мање – једни једу храну једног квалитета, други другог. Осећај отуђености поново се осликава и осећа кроз храну и једење, јер је храна симбол живота и дељења живота. Не делити исту храну, значи не делити исти живот. Стога је разумљиво да су реакције сиромашних чланица ЕУ биле драматичне и гневне.
   У Цркви пак, Литургија је постала нека врста банкета у којој учествују патрони и клијенти – свештенство и народ. Много је сведочанстава о томе, а као илустрација нам може послужити документ са Свеправославног Сабора на Криту који говорећи о посту, уноси у члан 9. речи Светог Никодима Агиорита како је пост од три до седам дана пре причешћа „исправна ствар“. Наравно да се иста ствар не очекује од свештеника и епископа који се подразумевају као причасници. Већ овде се уочава јасна подела и подвајање чланова Цркве. У већини цркава свештеници већ одавно саветују пост од седам дана, иако исти не примењују на себе. Менталитет моћи, власти и тржишта, одавно је заменио менталитет служења и љубави. Свештенство заборавља да њихово служење Литургије није уместо народа, него заједно са народом.
   Неопходно је да дељење хлеба и вина ствара нови идентитет код верника, осећај учешћа у дару Божијем, а не индивидуалној заради. Антрополошке студије нам говоре да је ритуал веома значајан, нарочито за развој посебног „религиозног светоназора.“ Клифорд Гирц на пример, примећује да за учеснике религиозног догађаја сам догађај јесте реализација (остварење) посебне религијске перспективе. У случају Апостола Павла, очигледно је да је њему Евхаристија служила као модел за развој посебног светоназора – алтернативног друштва: инклузивног и праведног у догађају заједништва са Христом. Тај хришћански светоназор надаље се сведочи у ширем друштвеном контексту јер је израз аутентичног искуства.
    Једење хране у данашњој Европи отуђује и понижава Исток у односу на Запад, указује да живот вреднујемо друкчије – јер је он на Западу вреднији, те стога заслужује бољи квалитет. Третирање Истока је понижавајуће, третирање као људи мање вредности. Уколико бисмо се запитали над нашом литургијском стварношћу у већини православних цркава, да ли би одговор био другачији од онога који је дао Апостол Павле: не једе се вечера Господња (1Кор 11, 20)?

   Растко Јовић
   извор: teologija.net

Нема коментара:

Постави коментар