ЦАРСКО СВЕШТЕНСТВО

    Неки дан сам на проповеди гледао лица верујућих који су се окупили на Литургији. Већи део Литургије сви смо окренути Истоку спремни за Други Христов долазак А на проповеди гледамо се лицем у лице.
    Мирни, озбиљни, одлучни, добри људи који су својом вољом у недељно јутро поспаног града дошли да се заједно помоле Богу. Да служе Богу и да се причесте Богом.
    Преплавио ме је талас захвалности и скоро дивљења.
    Боже, колика је снага и лепота у овим људима! Твоја снага и лепота.
    Нисам склон идеализацији, јасно ми је да ти људи предамном нису савршени, нисам ни ја, али знам - Бог је са нама.
     Постоје понекад тренуци кад све оно о чему размишљамо, шта закључујемо и у чему тражимо смисао постане кристално јасно.

     Најважнија активност Цркве у наредном периоду је да Народу Божијем који се сабира на Литургији додели достојанство које је некад давно доделила монаштву. Не због тога да би се неко узнео и не дај Боже погордио, већ због тога да се пронађе начин како да овај мали, сасвим мали део свих крштених на најбољи начин искористи своје духовне дарове. Како да активна Црква почне да боље делује на оне крштене који своје дарове мало користе, али и на цео Божји свет за који се на Литургији молимо.
    Основни задатак рукоположеног свештенства биће да у љубави служе и организују четврти род свештенства тако да Црква поново постане светионик а не специјална социолошка тема.
Изоловање рукоположеног свештенства неминовно води медијској обради изолованих, ружним медијским вестима са којима се све чешће срећемо. Без обзира да ли су оне засноване на истини - а сви људи су слаби и склони паду па и рукоположено свештенство - или су само средство манипулације.
    Свест о могућностима и обавезама коришћења дарова оних који јаче него други доживљавају позив и окупљају се у храмовима, начиниће од Цркве поново активног судеоника у друштвеном животу. Па и лек оболелом свету. Наравно, у мери коју само Бог зна.
    За сада Народ Божији показује углавном стрпљење и ишчекивање.
    Да га рукоположена јерархија заиста препозна и усмери. Као што је некад препознала и усмерила монаштво. Да се теолошки и практични напори преусмере у организовање и јачање живе Цркве.

Манастир Вазнесење

      Верујем да ће доћи дан кад ћемо се саборно позабавити можда најважнијим питањем Цркве данас.
     Верујућима који учествују у Светој Литургији. То ће онда бити озбиљно саборовање.
     У међувремену на нама рукоположеним свештеницима је да пронађемо начин како да активирамо успаване дарове оних који се заједно са нама моле. Да дођемо до подвига, да без обзира на све околности живота у којем морамо да се бавимо својим породицама и задацаима које добијамо од више јерархије, поставимо себи као приоритет служење онима који чују позив. Ма макар то ишло путем покушаја и погрешака. Бог ће нам открити пут.
    Чекање на чудо да се у Литургији активирају сви крштени, нема пуно смисла, поготово кад погледамо колики су наши храмови били кроз целу историју. То је више постао алиби за данашње препушатање економској реалности. Литургијско Царско свештенство увек се састојало од мањег броја. Увек се радило о посебним даровима и о посебном позиву.
    "А ви сте изабрани род, царско свештенство, свети народ, стечени народ, да објављујете врлине Онога који вас је из таме позвао у своју чудесну светлост; ви који некад нисте били народ, а сада сте Божији народ; ви који сте били у немилости, а сада сте у милости.'' (1 Петрова 2:9-10).

     о. Ненад Илић
     извор: www.facebook.com