Жене често критикују своје изабранике за инфантилност, имајући у виду њихову општу непоузданост, неодговорност, неспремност да испуњавају своје улоге у породици. А ако упореде савремене мушкарце са легендарним принцем на белом коњу, често виде себе више као самог коња, него као прелепу принцезу. Колико је оправдано такво поређење?
Мит о мушкој инфантилности и зрелости жене је један од омиљених женских митова. Класик психотерапије, Карен Хорнај, је сматрала да је инфантилност основа свих неуроза. Али међу неуротичарима нису само мушкарци!
Инфантилност (од латинског инфантилис – дечији) се код одраслих манифестује психичким карактеристикама својственим дечјем узрасту. На пример, емоционалном нестабилношћу, незрелошћу судова и поступака, каприциозношћу, подређеношћу, итд. Такво продужено детињство отуда није оно у смислу “ако не будете као деца”...
На личном нивоу то је, уопштено говорећи, невољност, немогућност да се буде субјекат, у буквалном смислу активно лице сопственог живота. Такав човек избегава сваку врсту самосталности - у доношењу одлука, њиховој реализацији, преузимању одговорности за њих, и зато често тежи систему (друштву, секти, чак и породичној или црквеној заједници - у овом случају, механизам је један), где људи мисле за њега, где је одговорност нејасна, замагљена. Или, напротив, болесно се одаљују од комуникације. Животне приче таквих људи су стална нагомилавања проблема. Ко може да тврди да се све ово односи само на мушкарце?
Одакле долазе ова одрасла деца, "неуротичне личности нашег времена" (назив рада К. Хорнај)? По мом мишљењу, овде постоје два аспекта - психолошки и духовни. Психолошки, у основи неурозе лежи унутрашња контрадикција, конфликт. На пример, судар жеље појединца и стварности, која их не задовољава. Или противречност између захтева стварности и могућности човека; конфликт љубави и агресивности, и други.
Иза ових апстрактних речи углавном стоје потпуно конкретне дечје драме! Невидљиве на први поглед, које деца готово никад не искажу, али врло болне за њих. На пример, дете тражи мајчинску топлину и љубав, а мајка види њен задатак само у томе да га обуче, обује и научи (па нек је и на Кембриџу). Оно пати од немоћи и кривице при разводу родитеља, одласка оца из породице. Или ситуација када рођаци захтевају од детета да у потпуности одговара њиховим идеалним представама о успеху, без обзира на његове реалне способности.
У том смислу можемо рећи да већина неуроза "долази из детињства". Из таквог детињства, где су родитељи и сами одрасла деца. Јер мајка не види душевне покрете детета кад је она сама као дете концентрисана само на себе. Супротно, незрели родитељи теже понекад да презаштите своје дете, јер се они и сами плаше да живе. На тешке ситуације, попут развода или конфликта на послу, они реагују скандалима, увредама, осветом. И то се дешава у споља добростојећим породицама. А ако родитељи пију, или ух уопште нема?
За дете, стварност односа у породици – јесте читава стварност уопште. Искривљени механизми родитељске интеракције међу собом и са околним светом постају његови сопствени, он их узима као једине могуће, без критике.
Овде треба рећи истину: садржај односа унутар породице, однос детета према себи, другима, према животу уопште, зависи само од степена зрелости личности једне жене - супруге и мајке.
Психолози сматрају да основни механизми реакција на свет око нас почињу да се развијају код детета још пре рођења, затим се у раном детињству учвршћују, дуго пре способности њиховог освешћивања фактички се утискују преко мајке (или друге особе која се непосредно бави дететом).
У једном од праваца психологије, на пример, постоји чак посебан термин за ово, материнска матрица. Породични психотерапеути знају да је у великој већини случајева довољно ефективно порадити само са женом, да би се магично променио живот читаве породице.
Простор мушко-женских односа испуњен је оним што у мушкарцу евоцира, потребује жена. На пример, сувише доминантна или опсесивно заштитничка (оба типа су врло инфантилна у својој основи), супруга и мајка никада неће добити зрелог, одговорног мужа и сина. И у својој ћерки, хтела-не хтела, формираће своју слику и прилику. И сама ће притом бити веома несрећна! Поред перманентно несрећне мајке породице, сви ће бити несрећни.
Жене свих узраста, дискутујући о "овим инфантилним мушкарцима" са пријатељицама, саме их - као мајке - одгајају. Као жене - користе њихову детињастост, да би, грдећи или штитећи своје мужеве, показали себе као одрасле и свезнајуће. Оне не виде који су њихови "инструменти утицаја": увреда (апсолутно инфантилна реакција), одбијање блискости, чак и одбијање кувања хране, сузе (права уцена). Списак се може продужити.
Инфантилност је болест која нема пола, погађа и мушкарце и жене. Негативна, несвесна жена, има терминаторску деструктивну снагу. Али освешћеној, заиста зрелој жени Господ даје прекрасну стваралачку, уистину преображавајућу силу. Због тога је и њена одговорност велика.
Свакако, до болести човека не доводи само просто присуство дечјег конфликта, већ немогућност да се према њему правилно односи, да га обради тако да болна тензија нестане и пронађе се конструктивни излаз из ситуације. Детету је то недоступно, и зато на своју немоћ, на тај ћорсокак, његова психа реагује неурозом. Али одрасла особа више не може оправдати свој инфантилизам грешкама мајчиног васпитања. Не може себи дозволити бежање од стварности у други облик зависности – од алкохола, лекова, компјутера. (Више познато женско самосажаљевање или увређеност такође је ефикасни бег од стварности).
Један познати психолог је о томе говорио овако: није важно шта су некад урадили са тобом, важно је то шта ти сам сада радиш са тим.
Овде, рекла бих, наступа духовни аспект питања.
Сјајни психотерапеут Виктор Франкл написао је да се "... терапија неуроза мора кретати по лествици која води у небо". То јест, наравно, потребна је помоћ специјалисте, да би без страха видео себе и свој живот у његовој нама доступној реалности. То је готово немогуће. Али достизање зрелости, превазилажење инфантилности која шематизује живот, немогуће је без духовног пута. Без спознавања себе као онога ко стоји сам пред Господом, даје свој лични одговора пред Њим, без покајања у буквалном значењу преумљења. Без жеље да се "проникне у закон савршени, закон слободе", а не бежи од самосталног избора.
Овде човек мора сам да одлучи да ли ће се кретати "ка радости и благодарењу за све" или накупљати љутњу на живот, плашити се и мрзети га.
Немогуће је бити истовремено одговоран, поуздан радник, а неодговоран отац. Немогуће је бити каприциозна, хистерична ћерка, а зрела, свесна супруга. То је илузија нашег "секторског" размишљања. Зрелост је нужно интегритет личности, таква висока свест, када је главни критеријум у свим животним ситуацијама један: са чим у души ми у овом тренутку стојимо пред Господом.
Игуманија Арсенија (Воспјанскаја)
Мит о мушкој инфантилности и зрелости жене је један од омиљених женских митова. Класик психотерапије, Карен Хорнај, је сматрала да је инфантилност основа свих неуроза. Али међу неуротичарима нису само мушкарци!
Инфантилност (од латинског инфантилис – дечији) се код одраслих манифестује психичким карактеристикама својственим дечјем узрасту. На пример, емоционалном нестабилношћу, незрелошћу судова и поступака, каприциозношћу, подређеношћу, итд. Такво продужено детињство отуда није оно у смислу “ако не будете као деца”...
На личном нивоу то је, уопштено говорећи, невољност, немогућност да се буде субјекат, у буквалном смислу активно лице сопственог живота. Такав човек избегава сваку врсту самосталности - у доношењу одлука, њиховој реализацији, преузимању одговорности за њих, и зато често тежи систему (друштву, секти, чак и породичној или црквеној заједници - у овом случају, механизам је један), где људи мисле за њега, где је одговорност нејасна, замагљена. Или, напротив, болесно се одаљују од комуникације. Животне приче таквих људи су стална нагомилавања проблема. Ко може да тврди да се све ово односи само на мушкарце?
Одакле долазе ова одрасла деца, "неуротичне личности нашег времена" (назив рада К. Хорнај)? По мом мишљењу, овде постоје два аспекта - психолошки и духовни. Психолошки, у основи неурозе лежи унутрашња контрадикција, конфликт. На пример, судар жеље појединца и стварности, која их не задовољава. Или противречност између захтева стварности и могућности човека; конфликт љубави и агресивности, и други.
Иза ових апстрактних речи углавном стоје потпуно конкретне дечје драме! Невидљиве на први поглед, које деца готово никад не искажу, али врло болне за њих. На пример, дете тражи мајчинску топлину и љубав, а мајка види њен задатак само у томе да га обуче, обује и научи (па нек је и на Кембриџу). Оно пати од немоћи и кривице при разводу родитеља, одласка оца из породице. Или ситуација када рођаци захтевају од детета да у потпуности одговара њиховим идеалним представама о успеху, без обзира на његове реалне способности.
У том смислу можемо рећи да већина неуроза "долази из детињства". Из таквог детињства, где су родитељи и сами одрасла деца. Јер мајка не види душевне покрете детета кад је она сама као дете концентрисана само на себе. Супротно, незрели родитељи теже понекад да презаштите своје дете, јер се они и сами плаше да живе. На тешке ситуације, попут развода или конфликта на послу, они реагују скандалима, увредама, осветом. И то се дешава у споља добростојећим породицама. А ако родитељи пију, или ух уопште нема?
За дете, стварност односа у породици – јесте читава стварност уопште. Искривљени механизми родитељске интеракције међу собом и са околним светом постају његови сопствени, он их узима као једине могуће, без критике.
Овде треба рећи истину: садржај односа унутар породице, однос детета према себи, другима, према животу уопште, зависи само од степена зрелости личности једне жене - супруге и мајке.У једном од праваца психологије, на пример, постоји чак посебан термин за ово, материнска матрица. Породични психотерапеути знају да је у великој већини случајева довољно ефективно порадити само са женом, да би се магично променио живот читаве породице.
Простор мушко-женских односа испуњен је оним што у мушкарцу евоцира, потребује жена. На пример, сувише доминантна или опсесивно заштитничка (оба типа су врло инфантилна у својој основи), супруга и мајка никада неће добити зрелог, одговорног мужа и сина. И у својој ћерки, хтела-не хтела, формираће своју слику и прилику. И сама ће притом бити веома несрећна! Поред перманентно несрећне мајке породице, сви ће бити несрећни.
Жене свих узраста, дискутујући о "овим инфантилним мушкарцима" са пријатељицама, саме их - као мајке - одгајају. Као жене - користе њихову детињастост, да би, грдећи или штитећи своје мужеве, показали себе као одрасле и свезнајуће. Оне не виде који су њихови "инструменти утицаја": увреда (апсолутно инфантилна реакција), одбијање блискости, чак и одбијање кувања хране, сузе (права уцена). Списак се може продужити.
Инфантилност је болест која нема пола, погађа и мушкарце и жене. Негативна, несвесна жена, има терминаторску деструктивну снагу. Али освешћеној, заиста зрелој жени Господ даје прекрасну стваралачку, уистину преображавајућу силу. Због тога је и њена одговорност велика.
Свакако, до болести човека не доводи само просто присуство дечјег конфликта, већ немогућност да се према њему правилно односи, да га обради тако да болна тензија нестане и пронађе се конструктивни излаз из ситуације. Детету је то недоступно, и зато на своју немоћ, на тај ћорсокак, његова психа реагује неурозом. Али одрасла особа више не може оправдати свој инфантилизам грешкама мајчиног васпитања. Не може себи дозволити бежање од стварности у други облик зависности – од алкохола, лекова, компјутера. (Више познато женско самосажаљевање или увређеност такође је ефикасни бег од стварности).
Један познати психолог је о томе говорио овако: није важно шта су некад урадили са тобом, важно је то шта ти сам сада радиш са тим.
Овде, рекла бих, наступа духовни аспект питања.
Сјајни психотерапеут Виктор Франкл написао је да се "... терапија неуроза мора кретати по лествици која води у небо". То јест, наравно, потребна је помоћ специјалисте, да би без страха видео себе и свој живот у његовој нама доступној реалности. То је готово немогуће. Али достизање зрелости, превазилажење инфантилности која шематизује живот, немогуће је без духовног пута. Без спознавања себе као онога ко стоји сам пред Господом, даје свој лични одговора пред Њим, без покајања у буквалном значењу преумљења. Без жеље да се "проникне у закон савршени, закон слободе", а не бежи од самосталног избора.
Овде човек мора сам да одлучи да ли ће се кретати "ка радости и благодарењу за све" или накупљати љутњу на живот, плашити се и мрзети га.
Немогуће је бити истовремено одговоран, поуздан радник, а неодговоран отац. Немогуће је бити каприциозна, хистерична ћерка, а зрела, свесна супруга. То је илузија нашег "секторског" размишљања. Зрелост је нужно интегритет личности, таква висока свест, када је главни критеријум у свим животним ситуацијама један: са чим у души ми у овом тренутку стојимо пред Господом.
Игуманија Арсенија (Воспјанскаја)
превод: Мирјана Милетић
Нема коментара:
Постави коментар