ВИДОВДАН И ИМЕНДАН Манастир Вазнесење, Видовдан, 2013.

 БЕСЕДА НА ЛИТУРГИЈИ ПОСЛЕ ЗАМОНАШЕЊА У СРЕТЕЊСКОМ МАНАСТИРУ 19. ДЕЦЕМБРА 1997.

   Господ од нас очекује верност. Верност и ништа друго. Верност Духу Божјем. Верност нашој вери. Верност Христу.

   Данас је у нашој обитељи посебан празник. Појавио се на овом свету нов монах. У јеванђељској причи, коју чусмо данас на литургији, Господ је ставио пред Себе дете и рекао: "Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско."

   Сваки је монах после пострижења као дете пред Господом, као безгрешно дете пред којим се открива нов живот. Само од њега зависи хоће ли остати исто такво дете, с тако чистим срцем, како сада стоји пред Господом. А по Предању, ми знамо да је управо такав дечачић био и будући светитељ Игњатије Богоносац, који је претрпео мучеништво за Христа и остао Му веран без обзира на све невоље. Или ће изабрати нешто друго: да буде веран само својим жељама, које ће прогласити законом-и за самога себе и за цео свет. У овом другом случају ће пожелити да доскочи свима, а у ствари ће постићи само једно: обмануће самога себе...

   Господ од нас очекује верност. И од тебе, брате наш НН! Управо верност. Верност монашким заветима. Послушању. Верност у смирењу. Верност у томе да више од свега на свету заволиш Спаситеља нашега, Господа Исуса Христа, и нико и ништа на овоме свету да ти од Њега не буде важнији.

   Ако испуниш тај свој завет с Богом, који си данас дао, многи ће људи преко тебе моћи да досегну спасење и вечност. Ако се, не дај Боже, срце људско и срце монаха обрати самоме себи, ако верност Богу у њему не видимо, онда ће се десити нешто најстрашније што може да нам се деси, а то је бесмислен монашки живот. Нема ништа страшније од тога! Ево, дата су ти сва оружја потребна за победу.

   Господ те је охрабрио задивљујућим речима, чуо си их током замонашења. Сви смо се за тебе молили. Пред тобом се отвара посебан пут, испуњен борбом и искушењима, али и нарочитим смислом, који се ни са чим не може поредити: испуњен радошћу и срећом коју свет не може појмити.

   Нека би дао Бог свима нама, браћо и сестре, да чувамо верност своме призвању. Јер завет верности не односи се само на монахе. Господ, по речима Светог Јефрема Сирина, не тражи ни монаха ни мирјанина, ни учењака ни простака, ни богатог ни сиромаха, него само срце које жуди за Богом, срце испуњено искреном жељом да буде верно Њему и Његовим заповестима! Нека би Господ свима нама дао разумевање те верности. Она наш живот чини осмишљеним. Због такве верности Христос Својим ученицима даје радост, снагу и храброст за одолевање искушењима с којима се морамо суочити на нашем животном путу. Амин...

Архимандрит Тихон(Шевкунов), НЕСВЕТИ А СВЕТИ и друге приче, Информатика, Београд, 2012.

Свети владика Николај, ОЈ СРБИЈО МАЈКО МИЛА

ДУХОВНЕ ПЕСМЕ СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА
ПОЈАЊЕ МОНАХИЊА МАНАСТИРА РАКОВИЦА
Духовни луг, Крагујевац, 2008.

Свети владика Николај, НАШ НАРОД ЈЕ НЕЗНАНИ ЈУНАК КОЈИ НЕ ТРАЖИ ЗА СВОЈА ХЕРОЈСКА И ДОБРА ДЕЛА НИ ПРИЗНАЊА НИ ПОЧАСТИ

   Ево долазим из народа, из средине многих незнаних хероја, ево нас у великом нашем граду, опет усред многих незнаних јунака. Ево нас у лепом граду на чијем домаку лежи наш народни незнани јунак на Авали.

   Никада свет није славио незнане јунаке толико колико их слави од прошлих ратова. Никада свет није толико говорио о незнаним јунацима, нити толико подизао споменике незнаним јунацима.

   Ви сте сами могли у томе да се осведочите. Свакоме је познато,а ви сте то могли и видети, да мало који-скоро никоји-од странаца, када дођу у нашу земљу, не одлази од нас док се не поклони на Авали пред гробом нашег Незнаног јунака. Чули сте, можда и видели, да су многи страни државници, многи великодостојници, па чак и владари, који су икад посећивали нашу земљу, нашу престоницу, одлазили на Авалу да се поклоне пред спомеником Незнаног јунака.

   Откако Црква постоји на земљи од тада ми штујемо и чествујемо незнане јунаке хришћанства. Који су то наши хришћански незнани јунаци? То су сви они који страдаше и који се напунише знањем и љубављу Христовом. То су сви они подвижници хришћанства који се простиру по градовима, или су са села, па сви они добротвори народни који у својој вери добро чинише и у календар уђоше. Затим, сви они ктитори и приложници многих храмова и манастира по нашој земљи хришћанској и по другим хришћанским земљама. Тих незнаних јунака има одувек у људском роду, и то су сви они који страдаше за Цркву хришћанску, и чија имена непозната остадоше. Нити они своје награде овде на земљи примише, нити пак какве почасти. То су сви они који су само Богу знани, а људима непознати. То су наши хришћански верски Незнани јунаци. Има их и данас: али њих само Бог зна. Како бисмо многи волели да знамо имена многих и многих таквих Незнаних јунака који су само наговештени у историји цркве?!

   Богу су знана имена оних пастира из Витлејема, који први уђоше у пештеру и први се поклонише Јунаку који је донео светлост истине  и љубави небеске. Ја бих хтео да свакога од њих радије знам по имену, него што бих хтео да знам име охолог цара Александра Маћедонског. Богу су познати, а ми их не знамо, и оних 14.000 младенаца из Витлејема који први својом невином крвљу постадоше жртве и своју невину крв дадоше за Спаситеља свога.

   Ми не знамо, али Бог је знао по имену ону жену, ону удовицу, која спусти две лепте у тас црквени стидљиво и плашљиво осврћући се да не би ко видео њен мали дар. Али Бог виде и објави њен малени дар као највећи. Ја мислим да је то био много већи дар, него дар који чине богаташи кроз руке обасуте златом и драгим камењем.

   

Заточници хришћанства и цркве

   Како бисмо радо ми желели да знамо многе црквене заточнике који страдаше због своје љубави и вере у Бога Јединога! Незнано је и име оне жене грешнице која је у сузама облила ноге Исусове. Како бисмо радо желели да знамо име оне жене Хананејке и капетана заповедника из Капернаума! Како би желели да знамо и име једног од оне десеторице губаваца, који се једини вратио да захвали Господу Исусу Христу на исцељењу, јер га је вера у Господа исцелила! Не знамо их по имену, али њихова дела читају се у храмовима хришћанским свакодневно. Затим, ко на свету зна име оног милостивог Самарићанина? Међутим, он постаде и свештеник, иако не беше човек од народа изабран. И данас постоје међу нама многи и многи такви незнани јунаци који не траже никакву награду, никакво признање овде, на земљи.

   Али, браћо моја и сестре, када бих хтео да изређам све оне примере незнаних јунака и њихова имена која су наговештена у Светом писму, и који су се жртвовали за хришћанску цркву, верујем да би била потребна хартија као цела кугла земаљска на којој би се могла исписати сва њихова имена и сва њихова дела. Али, велико небо Божје има места и за њихова имена, као што има места и за њихове примере. То нам сведочи свети Јован у својој светој и слаткој књизи, у Откровењу своме. У глави седмој свети Јован овако описује своје визије: "Видео сам како стоје пред Господом Богом, пред Белим Јагњетом безбројне жене, деца, старци у дивној чистоти, у својој бесмртности."

   Браћо моја, у том народу који је он видео, ту су многи наши Незнани јунаци, ту су родитељи наши, многа деца наша, ту су стари и нови и мили пријатељи који су пре нас отишли на онај свет. Све их је свети Јован видео у огромном царству Божјем.

Учитељ Никола Велимировић

Примери незнаних хероја

   Далеко би ме одвело, браћо и сестре моје, када бих вам ређао примере и имена тих наших Незнаних јунака, али ја мислим да то не треба да чиним, јер знам да су моје речи нешто јефтино према ономе што они учинише, према жртвама које они поднеше, јер су се жртвовали за свето хришћанство. Али поставићу вам једно питање, и не тражим да ми на њега одговорите, јер ћу сам одговорити: да ли има међу нама Незнаних јунака? Има, браћо моја, те још колико их има! Има много и много људи и жена, младића и девојака, и деце наше, испуњених страхом Божјим.

   Ја сам чуо за једну жену која се овако исповедала својој пријатељици: "Дању плачем од жалости коју ми наносе моја деца, јер ме вређају, а ноћу, у глухо доба, узимам Јеванђеље Христово и читам и плачем од радости."

   И то је једна незнана јунакиња.

Митра Епископа Николаја Велимировића

Сиротиња помаже сиротињу

   Познајем једну удовицу, сиротицу, која с тешким трудом зарађује себи хлеб, али зараду не задржава само за себе, него половину даје сиротињском дому; дакле, сиротиња даје сиротињи. И то је једна наша незнана јунакиња. Па ми је познат и један трговац који је имао пријатеље који су га салетали да им потпише менице, обећавајући му да ће дугове које тим меницама почине вратити сами. Међутим, нико ништа није вратио, и овај јадни трговац морао је све сам да плати, тако да је платио преко милион динара и остао после тога без ичега, и без породице. Када га је после тога један грађанин упитао, да ли проклиње те своје пријатеље, он је благо одговорио, да се они сами проклињу због њихових дела, а он се моли за њихово спасење.

   Затим ми је познат и један случај када је један богати човек, ишавши улицом, у једном тренутку испустио штап из руке. Он се сагао да подигне штап, али није приметио да му је у томе тренутку испала кеса пуна новца, и он је продужио даље. Међутим, то је приметио један млади човек који је дигао кесу, истрчао испред овог богатог човека, предао му паре и брзо окренуо главу да не би био познат. Читали сте многе примере сиротињског поштења код трамвајаца и железничара који налазе често велике драгоцености и како их брзо враћају, не тражећи за то никакве награде. Ја мислим да су и то Незнани јунаци нашега времена.

   Познајем једнога кафеџију у близини овог храма који је дуго живео и својим марљивим радом стекао доста велико имање. Али због своје благости и доброчинства дошао је до пропасти материјалне, али не и духовне. Боже сачувај, не! И њега су салетали његови суседи да им потпише менице и он је свима потписивао, тако да је све после морао сам да плати, и на крају остао је пуки сиромашак без игде ичега! И он је опростио свима онима који су га материјално упропастили.

Манастир Жича, 1940.

Наш народ је незнан јунак

   Онда знам један храм у Београду, у коме једанпут или више путанедељно свештеници држе молитве многима који осећају то као потребу.

   Ето, видите, браћо и сестре, колико сам примера ја навео за ово кратко време, примера незнаних јунаштава и Незнаних јунака, оних који не воле да о томе говоре, оних о којима новине не пишу, и о којима радио не говори.

   Авај, нека занеме, нека умукну она уста која кажу и клеветају и која говоре: "Па то је прост народ, то је та глупа маса, која чини таква дела!"

   Они не говоре ништа генијално, а још мање нешто ново од оних клевета које су фарисеји бацили на хришћане. Та клевета не пада на оне који верују у Христа, на оне који Христа воле. Таквих незнаних јунака има у народу, такав незнани јунак је и народ наш. Јер шта је онај човек на Авали, пред чијим се гробом клањају господари и великаши, друго до син нашег народа који је свој живот положио на бранику отаџбине, не тражећи за то признање и почасти! Незнани јунаци су и творци наших светилишта, Студенице и Грачанице. Безброј је оних незнаних јунака који су храбри у рату и поштени у миру, који су најпобожнији и у рату и у миру. Њихова имена нама нису позната, али Богу су добро позната. О њима и њиховим делима речено је у Светом писму: "Храбрите се и веселите се што су имена ваша на небесима записана." Нема ништа слађег него то да чините добра дела, не очекујући никакве награде овде, у земаљском животу, и спремајући душе своје за небеско царство. Када би ме Господ Бог, после моје смрти, упитао да ли желим да се поново вратим на земљу, и шта бих желео да чиним, ја бих му одговорио, да бих желео да чиним само добра дела, и само добра дела. И ја вам кажем: ако су ваша имена на небесима уписана, не тражите да их свет зна. Благо онима који разумеју чаробну тајну: Чинити добра дела и чинити Бога дужником својим. Дакле, чините, браћо и сестре, добра дела и не тражите за њих награде на земљи, јер ћете за та своја добра дела добити награду на небесима. То вам препоручујем у овом моменту када се спремате да узмете свето причешће и да се духовним телом спојите са Господом Богом. То ја желим, браћо моја, вашим умрлим сродницима и свима вама, амин!

ПРАВДА, 10. март 1941.

Епископ Николај, Сабрана дела, Књига 9, Глас цркве, Шабац, 2013.

ДВЕ ЗВЕЗДЕ

Над Косовом звезда сјајна блиста,

златним сјајем обасјала земљу,

а ка небу своје зраке шаље,

где сусреће звезду још сјајнију.

А када се сусретоше звезде,

са небеса чу се славна песма,

која хвали обе звезде сјајне,

што начеше дивна разговора.

Звезда мања већој звезди збори

о страдању српском на Косову,

где крв српска вековима тече

и натапа сву косовску земљу.

Ту безакон' на побожна уста

да му отме чест и досотјанство,

чинећ' слику оне борбе старе,

што ономад на небу се збила.

Веља звезда мањој одговара:

Та је битка окончана давно

кад још не би земље ни човека,

сам' од Бога створених ангела.

Тад Михајло са небеском војском

сврже с неба противног сатану,

затвори га  у адове стане

и са њиме сву демонску силу.

Сад он нема власти ни над киме,

сем кад неко служити му жели.

Такав правду гледати не може,

но још гони следбенике њене.

Правду Христос Србима је дао

да је творе и за њу страдају,

да освоје победничке венце

и са Христом довека царују.

Кад остваре небеску победу

земаљска ће за њом брзо доћи,

и опет ће бити силно море

вечно гробље мрских фараона.

Сви ангели отпојише песму,

дивну хвалу што прославља звезде.

Веља звезда-то је Света Дјева,

што Покровом својим Србе чува.

Мања звезда-то је српска глава,

Цар Лазаре од косовске земље:

мач праведни с обе стране оштар,

што молитвом за Србе војује.

текст: А.Арсенијевић

мелодија: Н.Мастиловић-А.Арсенијевић

ПИРГ, ЗЕМЉА СВЕТОГ СИМЕОНА, 2008.

Радмила Мишев, ОПРОШТАЈ

   Био једном један дивни старац, кога су сви звали Учитељем. Његова је реч била мудра, а молитва јака. До Учитеља није било лако доћи. Живео је у малом манастиру у подножју великих планина. Путеви су били лоши, шуме густе, а кад набујају потоци било је скоро немогуће стићи до манастира. Ипак су многи долазили Учитељу. И свако је добијао баш оно што му треба, неко поуку, неко утеху, а по некад би неког изгрдио, управљајући га тако на прави пут. Учитељ, духовник манастирски писао је књиге, игуманија се бринула о манастиру и радила заједно са сестрама од јутра до мрака. Све је ту било као у кошници, знао се домаћински и кућни ред. Свако је имао своје послушање. Једна од монахиња, Параскева, бринула се о сточици. Музла је краве, пазила на телиће, и све послове у штали је обављала.
   Сестра Параскева се плашила паса. Осећајући њен страх, један мали пас, шарпланинац звани Тигар, мајушан и смешан, стар само три месеца (а то је код паса узраст као детета од две и по године), стално је ишао за њома и правио се важан. Параскева раном зором крене у шталу, Тигар је ту. Још није истерала телад на пашу, а Тигар већ стигао да направи многе несташлуке и по ливади плаши телад. Све у свему, понашао се као и сви несташни малишани у тим годинама. Грдила га је, али се он због тога није много бринуо. Једног дана је Тигар био посебно расположен за игру по штали, где су били теоци. Трчао је око њих, вукао их за репове, и чинио још хиљаду несташлука, док сви телићи нису почели унезверено да мучу, узнемириле се краве, ричу, свака хоће да заштити своје теленце, а Тигар сав срећан мота се Параскеви око ногу и саплиће је и плаши. Сирота Параскева више није знала шта ће, викала је на Тигра, грдила га, а он се уопште није освртао на њене грдње. Једном сестра Параскева изгуби стрпљење и прутићем истуче Тигра иако тог дана није био посебно несташан. Мали псић никако није могао да схвати зашто је добио батине, јер је мислио да је све то само велика игра. У педагогију се уопште није разумео, па је цвилео и плакао читав дан.

Манастир Вазнесење

   Сутра му је Параскева, као и обично, донела храну, а он је само окренуо главу. Гладовао је све док му храну не донесе нека друга монахиња. Кад је мало ојачао, поче да режи на Параскеву. До следећег пролећа израстао је у правог шарпланинаца, великог и снажног. Бољег чувара није било на далеко. Нико непозван, ни човек, ни вук, ни медвед нису смели да се приближе манастиру. Према монахињама и старцу духовнику био је умиљат као јагње, само је са Параскевом и даље ратовао. Читаву годину дана није јадница смела, без неке од сестара, ни да помисли да уђе у шталу. Стално је лајао на њу и покушавао да је нападне. Једном су монахиње нешто радиле близу Тигрове кућице, он се отргао, јурнуо, одгурнуо остале сестре и угризао Параскеву.

                             

   Сирота монахиња више није знала шта ће, па иако јој је било непријатно да се жали на пса, оде код духовника, и све му исприча. Мудри Учитељ је саслушао Параскевине речи. Дубоко се замисли гладећи дугу седу браду, онда подиже главу и рече да оде код Тигра, и од њега затражи опроштај. Иако запрепашћена, без поговора је извршила то што јој је Старац рекао. Скупила је сву храброст и пошла до Тигрове кућице. Тигар је страшно залајао кад је угледао, умало да искида ланац, а онда је стао. Осетио је да се нешто догађа, да његов највећи непријатељ, како је усвојој псећој глави мислио, долази некако другачије. Монахиња је дошла до Тигра, направила велику метанију и искрено замолила за опроштај. Сестре су у чуду гледале како је Тигар престао да лаје, и пажљиво слуша то што му Параскева говори. Виделе су како је ушао у кућицу и више се на њу није ни окренуо. Од тога дана Тигар никада није ни зарежао а камоли залајао на монахињу Параскеву.
   Ово није прича из давних времена, и далеких земаља. Догодила се пре тридесетак година у земљи Србији, у манастиру Ћелије. Мудри Учитељ био је, нико други до, свети ава Јустин Поповић, кога су сви и онда и данас, иако одавно није физички међу нама, звали Ава, што на грчком значи учитељ.
   Људи посебног богоугодног, чистог и молитвеног живота, светитељског, блиски су са свима и разумеју сва Божја створења, и људе и животиње и биљке.

Прича је записана према казивању епископа Атанасија Јевтића

Радмила Мишев, ПРИЧЕ ИЗ СМЕЂЕ СВЕСКЕ, Артис Медиа Нет, Београд, 2007.

Манастир Вазнесење: Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење ...

Манастир Вазнесење: Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење ...: Манастир Вазнесење

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење Недеља 2. по Духовдану, 22. јун 2014.

Манастир Вазнесење

Чудотворна икона Пресвете Богородице ДОСТОЈНО ЈЕСТ - МИЛОСРДНА

   О, Пресвета и Премилостива Владичице Богородице! Клањајући се светој икони Твојој, смирено Ти се молимо, послушај глас мољења нашег, погледај жалост, погледај недаће наше и као љубављу обилна Мати, притекни у помоћ нама беспомоћним, умоли Сина Свога и Бога нашег: да нас не погуби због безакоња наших, већ да нам покаже човекољубиву Своју милост. Испроси нам, Владичице, од доброте Његове телесно здравље и душевно спасење, миран живот, земљу плодоносну и благорастворење ваздуха, вишњи благослов за сва добра дела и подухвате наше. И као што си некада погледала на смирено славословље послушника атонског, који је певао пред пречистом Твојом иконом и послала си му анђела да га поучи да пева песму којом Те анђели славослове, тако и сада прими усрдно наше молитвословље, које Ти  приносимо, Царице Свеопевана! Испружи ка Господу богоносне Своје руке, на којима си Богомладенца Христа носила и умоли Га да нас избави од сваког зла. Покажи нам, Богородице, милост Своју: болесне исцели, жалосне утеши, невољнима помози и удостој нас да побожно овај живот окончамо, да непостидни хришћански крај задобијемо и Небеско Царство наследимо матринским Твојим заступањем пред Рођеним од Тебе Христом Богом нашим, и Њему са Беспочетним Оцем и Пресветим Духом доликује свака слава, част и поклоњење сада и увек и у векове векова. Амин.

Акатисти Пресветој Богородици, Образ светачки, Београд, 2011.

24 /11. јун

Празновање иконе Достојно јест и чуда које се десило пред њом у време патријарха Николе Хрисоверга (983-996). То чудо се састоји у овоме: Једне ноћи монах читао канон Богородици и певао Честњејшују у келији манастира Пантократора званој сада Достојно јест. Старац његов беше отишао на Кареју. Наједанпут се јави у цркви човек и поче певати Достојно јест. Та песма била је дотле непозната у цркви. Монах чувши ту песму, буде сав узбуђен, како због садржаја, тако и због дивног небесног појања. "Код нас овако певају", рекне странац монаху. Хтедне монах да има ту песму написану и донесе једну плочу, на којој странац прстом исписа песму као по воску. И наједном га нестане. Тај странац био је архангел Гаврил. Плоча она пренета је у Цариград, а песма и до данас остала у цркви.

Епископ Николај, ОХРИДСКИ ПРОЛОГ, Књига 7, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење Недеља 3. по Духовдану, 24. јун 2012.

Манастир Вазнесење

ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА: Стуб и тврђава Истине

   Најбољи одговор на питање шта је Црква дао нам је Апостол Павле: Црква је Тело Христово (ср. 1 Кор. 12, 27). Овакав доживљај Цркве потиче од Павловог чудесног обраћења на путу за Дамаск, када му се Христос јавио у нествореној светлости и питао га: Савле, Савле, зашто ме гониш? (ср. Дап 9, 4). Господ, дакле, Себе поистовећује са својом Црквом, чија је Глава (уп. Еф. 5, 23), што је тајна која се спознаје и доживљава пре свега умом и срцем

   Као православни хришћани у Символу вере на свакој Светој Литургији исповедамо "...једну, свету, саборну и апостолску Цркву" у којој смо крштени и којој припадамо. Верујемо да је она то Тело Христово у коме пребива пуноћа нестворене благодати Духа Светог и да је она верни сведок Откривене Ипостасне Истине од апостолских времена до дана данашњег. Да је то тако, поред богословских аргумената који нам то јасно показују, постоје и одређене "гаранције" које нису толико у словима на папиру, колико у "живим словима" Бога Логоса (уп. 2 Кор 3, 3). Та "жива слова" су обожене личности које Православна Црква све ове векове непрекидно рађа из своје духовне материце. Наравно, и у другим хришћанским заједницама ћемо срести много добрих људи (често, морамо признати, моралнијих и са чвршћом вером него код просечних православаца), али ако посматрамо најбоље међу нама ( а то су, сложићете се, прави представници), онда се нигде не могу пронаћи обожене личности какве и у наше време постоје у Православној Цркви. То је јединствено сведочанство које показује где обитава пуноћа благодати Духа Светог као поуздана ознака Цркве Христове.

ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ, МАРТ/АПРИЛ, 2014.

   Многе збуњује то што је током своје историје Православна Црква доживела много промена: у литургијском животу, у службама њених чинова (епископа, свештеника, ђакона и лаоса), у организацији, односу са државом и томе слично. Питају се, стога, како то може бити иста она апостолска Црква ако није задржала форме ранохришћанског периода? Одговор је једноставан: као и сваки живи организам, тако и Тело Христово има свој историјски развој. Наводимо као пример (пост)константиновску епоху која је симбол промене у устројству и функционисању древне Цркве. Није ли управо благодарећи тој епохи хришћанство постало вера глобалних димензија? И није ли нам управо ромејска епоха даровала бесцен бисер духовности попут Свете Горе Атонске? И није ли управо раскошност и величанственост православног богослужења освојила руске посланике послате пре десет векова да траже праву веру за свој народ? Све то показује велико и јасно дејство Промисла Божијег у историјском ходу Цркве, што често измиче поимању рационалиста.

   Постојаност благодатности и доследност вероисповедања од апостолских времена па до данас су специфичне карактеристике Православне Цркве. То се за друге хришћанске заједнице не може рећи јер су у мањој или већој мери унеле учења страна древној Цркви, док у благодатном смислу очигледно не могу да покажу Светитеље какве православни имају и у наше време. Одатле основ за нашу тврдњу да је управо Православна Црква онај "стуб и тврђава истине" (в. 1 Тим 3, 15) који ће о(п)стати до краја света и века (ср. Мт 16, 18). То не значи да није било и да неће бити падова црквене свести међу православним хришћанима, но то сазнање треба само додатно да нас мотивише на стално узрастање у Христу да бисмо били светлост свету (в. Мт 5, 14), а не саблазан (уп. Рим 2, 24). Јер једино ако и сами постанемо "жива слова" Бога Логоса људима који су ван Цркве нећемо морати пуно објашњавати зашто Она јесте то што јесте.

С љубављу у Васкрслом Господу Христу

презвитер Оливер Суботић

Ц ЦРКВА

   Црква Христова означава ново избрање, које је по вери а не по крви. Цркву сачињава изабрани народ, сачињен од оних који верују из свих народа земаљских. Цркву оживотворава и води, као крманош лађу, Дух Свети. Православна Црква је једна, саборна и апостолска у целом свету, но она је уређена по Божијем Промислу и ради успешнје јеванђелске мисије, народски, по народима и језицима. Човече и сине човечији, љуби Цркву православну као мајку своју духовну, и чувај се од јеретика и секташа, а да не будеш на небу одељен од православних отаца и ђедова својих занавек.

Свети Николај Жички, АЗБУКА СПАСЕЊА, Линц, 2004.

Архимандрит Јован (Радосављевић), О ЦРКВИ

   Данас у читавом хришћанском свету постоје многе заједнице које себе називају црквом, иако међу њима постоје мање или веће разлике. Међутим, права Црква може бити само она која историјски потиче од Господа Исуса Христа и апостола, која има неизмењено Христово и апостолско учење. Таква Црква има своју јерархију, свете Тајне и благодат Светога Духа. Осим тога, она има у себи светост и светитеље. Једном речју: Црква Христова је једна, света, саборна и апостолска. Дакле, то је и таква је наша Православна Црква као организација и установа, "стуб и тврђава истине" (Тим. 3, 15), живи и животворни божански организам, као што и каже у светом Јеванђељу Сам Господ Исус Христос апостолу Петру..."Сазидаћу Цркву своју и врата паклена неће је надвладати" (Мат. 16, 13-19). Неће је надвладати, јер је она по апостолу Павлу Тело Христово и благодатно Царство Божје овде на земљи (Еф. 1, 22-23). Црква је, фигуративно речено, богочовечански организам - има своје удове и чланове од којих се састоји, и има једну главу која командује свим удовима, тако се и обезглављено човечанство вером кроз Цркву овозглави Господом Исусом Христом. Јер, удови и чланови Цркве као Тела Христовог јесу сви верујући крштени у Господа Христа хришћани, који као богочовечански организам имају једну главу - Господа Христа. Дакле, сви покајани и вером и крштењем сједињени чланови целе Цркве, "као избор Господњи" заједно са Главом својом стајаће с десне стране Свете Тројице - јер где је глава ту је и тело.

   Црква је једна, али је ми људи ипак, делимо на небеску и земаљску. У небеској Цркви нема греха, нема невоље, болести и уздисања. Зато је она торжествујућа Црква, где се са торжеством вечно слави Бог. У земаљској Цркви, пак, досађују и грех, и болест, и разне невоље и пакости људске и сатанске заједно са смрћу. Зато је она војујућа Црква, која се у овом свету бори са сатаном и злом у свету испод неба. Она има задатак у овом свету прописан од свог Оснивача Господа Христа, да све људе кроз веру и крштење и врлине учи, позива и води у Царство Небеско. Као што и каже и Сам Спаситељ Христос: "Ко узверује и крсти се спасен биће, а ко не узверује и не крсти се осуђен биће" (Мар. 16, 15-16).

   Дакле, хришћани се спасавају само у Цркви и кроз Цркву, и то вером, светим Тајнама и светим врлинама. Зато је Црква још названа: Благодатно Царство Божје на земљи, јер кроз њу примамо благодат Божју којом се спасавамо.

   За све ово потребан нам је храм Божји, или како ми обично кажемо Царство Христово. Истина, и небеса се називају дом Божји, и тело односно срце верујућих људи назива се дом Божји. Тамо где је Бог тамо је и дом Божји. Али ми овде хоћемо да говоримо о светом храму. Храм је најсветије место на земљи. Иако се Богу можемо молити свуда и на сваком месту, ипак су потребна места за религиозне потребе верних и за богослужење. Такво богослужбено место на коме је Христос учио верујући народ до оснивања свете Евхаристије био је Јерусалимски храм. После Тајне вечере када је Христос установио свету Евхаристију, то јест свету Тајну Причешћа, хришћани су се сакупљали на молитву и свету Евхаристију по приватним кућама, где се проповедала и реч Божја.

   Када су основане хришћанске општине, подизани су онда и посебни храмови, као што је храм у Антиохији о коме се говори у Делима апостолским (Дел. ап. 11, 26). У прва три века за време гоњења, хришћани су се сакупљали на молитву по пећинама и катакомбама, као и на гробовима мученика и другим скровитим местима. Свети Дионисије Александријски каже: "Свако место куда нас невоља шаље, поље, пустиња, лађа, стаја, затвор, служи нам уместо храма."

   У трећем веку, када је престајало гоњење, подизани су многи хришћански храмови. О томе говоре тадашњи хришћани жалећи се да им незнабошци разарају храмове. То се исто види и из Едикта (3. фебр. 303.) цара Диоклецијана (284-312), којим наређује да се хришћански храмови затворе и разоре. Цар Галијен (260-268) укида гоњење и враћа хришћанима храмове да их поново саграде.

   Када је Цар Константин, победивши Максенција, својим Едиктом 313. године дао хришћанима коначно слободу, почели су се градити многи лепи храмови. И још у ту сврху користиле су се царске дворане за суђење зване базилике (василике). Сам цар Константин подигао је многе храмове широм римског царства у Јерусалиму, Витлејему, Цариграду, Риму и многим другим местима. Поред храмова подизани су звоници, капеле, гробља, који су као света места служили за богослужбене потребе.

   Тако можемо рећи да је храм, Божји дом, или црква, свето место где се верни хришћани сакупљају ради богослужења; ради слављења и величања Бога, и где се савршава најсветија жртва Христова, света Евхаристија, да би кроз њу верни могли бити учесници светих и спасоносних истина и дарова који им се дају од Господа Христа у Његовој Цркви.

   Храм или црква зове се грчки кириакон (кириаки), отуда немачки Kirche и црквенословенски церков, српски црква, латински dominikum, (domus, dominika) што значи кућа Господња, дом Господњи; од грчког Еклисија је француски L' eglise, и тако даље.

   Цркве подигнуте у хришћанским гробљима, на гробовима мученика, звале су се мартирија. То је Божји дом где се верни скупљају ради приношења жртве и на молитву на гробу мученика, који је својом крвљу посведочио своју веру и љубав према Богу. Таквих има много - Црква почива на костима мученика.

   Црква нам је потребна од рођења до смрти. У Цркви се кроз веру и крштење духовно рађамо. У Цркви се кајемо за грехе своје и исповедамо. У Цркви кроз свето Причешће примамо тело и крв Господа Исуса Христа, Њиме се духовно хранимо, обожавамо и освећујемо сједињујући се са самим Господом. У Цркви се младенци венчавају и кроз ту свету Тајну примају благослов Божји за срећан брак и пород. У Цркви уз молитву за здравље режемо славски колач и приносимо га у част светитеља кога славимо Богу, да га као нашу жртву прими у свој наднебески жртвеник. У Цркви кад смо болесни ми или неко од сродника, молимо се Богу за здравље. Кад нас Бог позове са овог света, и тада нас доносе у цркву сродници и пријатељи, да нас са Црквом и молитвом испрате са овога света Богу. Благо оном ко се кроз веру и Цркву своју свету трудио да буде угодан Богу, тај ће се спасти.

Манастир Вазнесење

   Зато у свети храм треба да идемо што чешће да се молимо. Један велики светитељ каже: " У цркву улази као у небо, и у њој не говори и не мисли ни о чему земаљском. Кад си у цркви не блуди и не лутај умом, јер они који стоје пред царем не смеју се, нити разговарају, нити расејавају умом. Време проведено у храму на богослужењу, најбоље је искоришћено. Излазећи из храма са молитве сви смо једни другима некако светлији, свечанији и милији. Јер нас не чини бољим и лепшим брига о телу, него брига о души. Ништа није тако вредно као лепота душе испуњене добродетељима као што је чедност, кротост, смерност, страх Божји и друге добродетељи. Зато се постарајмо да у себе што пре уселимо ову духовну лепоту."

   Ко се труди и ревнује да молитвено, без лењости проводи време у светом храму, кад га узнемирава каква туга, невоља и брига, она се ту у светом храму одгони, гаси и брзо нестаје. Међутим, са многољудних тргова, утакмица, приредаба, кафана и кафића, као и других сличних скупова, свако се кући враћа душевно празан, оптерећен многим бригама, нерасположењем и разним душевним па и телесним бољкама. Зато, ако би ти постојано и често проводио време у светом храму на богослужењу, онда би сигурно скинуо са себе то зло које си добио на другим скуповима. И опет, ако будеш бежао одавде из светог храма, онда ћеш сигурно и она добра која си стекао расточити и изгубити, вели свети Јован Златоусти, светитељ који је саставио најсветије наше богослужење, свету Литургију.

   Духовну обнову сваки искрено верујући човек почиње у светом храму. Зато су наши преци свети и праведни, велики и мали, зидали Богу храмове у облику наших манастира и цркава, па се у њима Богу молили и нама их као свом потомству у аманет оставили.

   У последње време наш је народ те своје светиње запустио, заборавио, па чак многе обесветио и порушио. Сад је дошло време да се са многим невољама, враћамо себи и својим светим храмовима и обнављамо их. Свака обнова и човека и народа почиње са духовним обнављањем, и то од куће Божје; од дома и храма Божјег, па је тако почело и код нас. Многи су се некрштени крстили, многи су се невенчани венчали. А онда су са својим архијерејима, сви заједно и свештеници и монаси и народ већ неколико година интензивно почели своју обнову, попут предака са зидањем и обнављањем цркава и манастира....

  

Архимандрит Јован(Радосављевић), ПОЗНАЊЕ ИСТИНЕ, Манастир Благовештење, Овчар Бања 2002. 

Архимандрит Јован(Радосављевић), Манастир Стјеник, 19. јун 2014.

Манастир Вазнесење: о. Јустин Поповић, ЗАШТО И КАКО ЧИТАТИ СВЕТО ПИСМО...

Манастир Вазнесење: о. Јустин Поповић, ЗАШТО И КАКО ЧИТАТИ СВЕТО ПИСМО...: Четворојеванђеље из манастира Вазнесење, 1570. Народна библиотека Србије, Београд Свето писмо је донекле биографија Бога у овом свет...

о. Јустин Поповић, ЗАШТО И КАКО ЧИТАТИ СВЕТО ПИСМО Предавање оца Јустина, професора и васпитача Богословије, одржано на братском састанку Богословског богомољачког братства Свети Сава, у Сремским Карловцима, 22. децембра 1929. год.

Четворојеванђеље из манастира Вазнесење, 1570.
Народна библиотека Србије, Београд

Свето писмо је донекле биографија Бога у овом свету. У њему је Неописани донекле описао Себе. Свето писмо Новога завета је биографија оваплоћеног Бога у овом свету. У њему је описано како је Бог, да би људима казао Себе, послао Бога Логоса, који се оваплотио и постао човек и као човек казао људима све што Бог има, све што Бог хоће са овим светом и са људима у њему. Открио је Бог Логос план Божји о свету и Божију љубав према свету. Бог-Реч казао је људима Бога помоћу речи, уколико речи људске могу обухватити необухватљивог Бога. Све што треба овоме свету, и људима у њему - Господ је казао у Светом Писму. На сва питања Он је у њему дао одговоре. Нема питања, које може мучити душу људску, а да на њега није у Светом писму дат или посредан или непосредан одговор. Људи не могу измислити више питања, но што има одговора у Светом писму. He нађеш ли одговор у Светом писму на неко своје питање, значи да си, или поставио бесмислено питање, или ниси умео читати Свето писмо и из њега ишчитати одговор.

У Светом писму Бог је казао:

1) Шта је свет; одкуда је; због чега постоји, чему греди, чиме ћe ce завршити;

2) шта је човек; одкуда долази; куда иде; из чега је, ради чега је, чиме ћe ce завршити; 

3) шта су животиње, шта биљке; чега ради су; чему служе; 

4) шта је добро; одкуда је; чему води; ради чега је; како се стиче;

5) шта је зло; одкуда је; како постоји; због чега постоји - чиме ће се завршити;

6) шта су праведници и шта грешници; како се од грешника постаје праведним и од погорђеног праведника - грешник; како се служи Богу, а како ђаволу; сав пут од добра до зла, од Бога до ђавола;

7) све - од почетка до краја; сав пут човеков од тела до Бога, од зачећа до васкрсења из мртвих;

8) шта је историја света, историја неба и земље, шта историја човечанства; њихов пут, циљ и завршетак.

Уопште, Бог је у Светом писму казао све што је људима требало казати. У Светом писму се налази биографија сваког човека, сваког без изузетка. У њему сваки од нас може наћи себе детаљно, подробно описана и приказана: све своје врлине и мане које имаш и можеш имати и неимати; наћи ћeш путеве којим душа твоја, и свачија, иде од греха ка безгрешности и сав пут од човека до Бога и од човека до ђавола. Наћи ћеш начине како да се ослободиш греха, наћи ћeш, једном речју, сву историју греха и грешности, и сву историју правде и праведника. Јеси ли тужан, у Светом Писму ћеш наћи утехе; јеси ли жалостан - радост; јеси ли гневан - укроћење; јеси ли сладострасан - целомудрије; јеси ли немудар - мудрост; јеси ли рђав - доброту; јеси ли злочинац - милост и правду; јеси ли човекомрзац - љубав. У њему ћеш наћи лек за све своје пороке и мане, и храну за све своје врлине и подвиге. Јеси ли добар, Свето писмо ће те научити како да постанеш бољи и најбољи: јеси ли осетљив, оно ћe те научити ангелској нежности; јеси ли паметан, оно ћe те научити мудрости. Волиш ли лепоту и музику стила и речи, нема је лепше, ни дирљивије, но што је имао у Јова, и Исаије, и Соломона, и Давида и Јована Богослова и Апостола Павла... Ту се музика, анђелска музика вечне истине Божије обукла у речи људске.

Што човек више чита и изучава Свето писмо, све више и више налази разлоге да га што дуже и непрекидније изучава. Оно је, по речи Светог Златоуста, као мирисав корен, који све више мирише што се више таре.

Колико је важно зашто треба читати Свето писмо, исто је толико важно знати како треба читати Свето писмо. Свети Оци, на челу са Светим Златоустом, најбољи су вођи у томе. Свети Златоуст је, тако рећи, написао пето Еванђеље. Свети Оци препоручују озбиљну припрему за читање и изучавање Светог писма. Припрема се састоји, у чему? Најпре у молитви. Моли се Господу да ти просвети ум - да разумеш речи Светога писма, и облагодати срце - да осетиш истину тих речи и живот. Буди свестан да су то речи Божије, које ти Он лично говори и казује. Молитва у вези са осталим врлинама еванђелским најбоље оспособљава човека за разумевање Светог Писма.

А како читати Свето писмо?

Молитвено, са страхопоштовањем, јер је у свакој речи по кап вечне истине, а све речи - сачињавају безобални океан Вечне Истине. Свето писмо није књига већ живот; јер су речи њене - дух и живот (Јн. 6,63), зато се и могу схватити ако их учинимо духом духа свог, и животом живота свог. To je књига која се чита животом - практиковањем. Прво ваља доживети, па разумети. Ту важи она Спаситељева реч: Ко хоће творити - разумеће да је ова наука од Бога (Јн. 7,17). Твори, да би разумео.To je основно правило православне егзегезе. У почетку човек обично брзо чита Свето писмо, па онда све спорије, док најзад не буде почео читати реч по реч, јер у свакој речи открива - бескрајну истину и неисказану тајну. Сваког дана прочитај најмање по једну главу из Новог завета, али упоредо с тим практикуј по једну врлину. Практикуј док ти не пређе у навику. Рецимо, прво опраштање увреда. To да ти буде свакодневна дужност. И уз то се моли Господу: Господе благи, дај ми љубав према увредиоцима мојим!... И кад ту врлину претвориш у навику, онда ће ти лакша бити свака друга за њом, и тако редом до последње. Главно је читај Свето писмо што више. Што разум не разуме, срце ћe осетити; а не разуме ли ни разум, ни срце не осећа, ти ипак читај, јер читањем сејеш речи Божије по души својој: а оне тамо неће пропасти, већ ће постепено и неприметно прећи у природу душе твоје, и на теби ћe ce збити Спаситељева реч о човеку који баци семе у земљу, и спава и устаје ноћу и дању, и семе ниче и расте, да не зна он (Мк. 4,26-29). Главно је: сеј, а Бог је који даје и чини да посејано узрасте (1 Кор. 3,6). Само не хитај са успехом, да не би испао сличан човеку који данас сеје, а сутра већ хоће да жање.

Читајући Свето писмо ти уносиш квасац у тесто душе своје и тела свог, који се постепено шири, прожима душу, док је сву не прожме и не ускисне еванђелском истином и правдом. У сваком случају, Спаситељева прича о сејачу и семену може се применити на сваког од нас. Нама je y Светом писму дато семе Божанске Истине. Читајући га, ми то семе сејемо по души својој; и оно пада и на каменита и на трновита места душе, a no нешто и на добру земљу срца нашег - и донесе род. А кад угледаш род и окусиш га - ти ћеш од сласти и радости похитати да и каменита и трновита места душе своје раскрчиш, поореш и засејеш семеном речи Божије. Знате ли када је човек мудар у очима Господа Христа? - Када слуша Његове речи и извршује их. Почетак је мудрости - слушати речи Божије (Мт. 7,24-25). Свака реч Спаситељева има моћ и силу исцелења и од физичких и од духовних болести. "Реци реч и оздравиће слуга мој" (Мт. 8,8). Спаситељ рече реч - и оздрави слуга капетанов. Како некад, тако и сад, Господ непрестано изриче речи Своје и теби и мени и свима нама. Само нам се ваља зауставити, удубити у њих и примити их - капетановском вером. И чудо ће се десити с нама и оздравиће душа наша као што је оздравио слуга капетанов. Јер је у Еванђељу написано и ово: И доведоше к Њему бесомучних много, и изгна духове речју, и све болеснике исцели (Мт. 8,16). To он чини и данас, јер је Господ Исус јуче и данас Онај исти и вавек (Јевр. 13,8).

Ha Страшном суду судећи се онима који не слушају речи Божије и теже ћe им бити на дан Суда него Содому и Гомору (Мт. 10,14-15). Пази, на Страшном суду ћe ce тражити од тебе да даш рачуна, шта си урадио са речима Божјим, да ли си их слушао и усвајао, да ли си им се радовао или си их се стидео. Ако си их се стидео, и Господ ћe ce постидети тебе када доће у слави Оца свога са Анђелима светим (Мк. 8,38). Мало је речи људских, које нису пусте и празне, зато је мало оних због којих нећемо бити осуђени (Мт. 12,36). Да би то избегли, треба учити и научити речи Божије из Светог писма, учинити их својима, јер их је Бог зато саопштио људима, да би их они усвојили, a кроз њих и саму Истину Божију.

У свакој речи Спаситељевој има више вечности и непролазности него ли у целом небу и целој земљи са целокупном њиховом историјом. Зато је Он рекао: Небо и земља проћи ћe, али речи моје неће проћи (Мт. 24,35). - To значи: у речима Спасовим је Бог и све Божије, зато не могу проћи. Усвоји ли их човек, он постаје непролазнији од неба и земље, јер је у њима сила, која обесмрћује човека и чини га вечним. Изучавање речи Божјих, и испуњавање, чини човека - сродником Господу Исусу. To je Он сам објавио кад је рекао: Мати моја и браћа моја они су који слушају реч Божију и извршавају је (Лк. 8,21). To значи: слушаш ли, читаш ли реч Божију - упола си брат Христов; извршујеш ли је - потпун си брат Христов. A Tо је радост и привилегија већа од анђелске. Изучавањем Светог писма, по души се разлива неко блаженство, које не личи ни на што земаљско. О томе је Спаситељ говорио када је рекао: Блажени су који слушају реч Божију и држе је (Лк. 11,28).

Велика је тајна речи. Толико велика да се само друго Лице Свете Тројице - Господ Христос - назива у Светом писму: Реч = Логос. Бог је Реч (Јн. 1,1) - све речи које долазе од те вечне и апсолутне Речи пуне су Бога, божанске Истине, Вечности, Правде. Слушаш ли их - Бога слушаш. Читаш ли их — читаш непосредне речи Божије. Бог-Реч постаде тело, постаде човек (Јн. 1,14), и мутави и муцави човек - проговори речи вечне истине и правде Божије.

У речима Спаситељевим има неког сока бесмртности, који читањем речи Његових кап по кап капље у душу човекову, и оживљава је из смрти у живот, из пролазности у непролазност. To Спаситељ објављује говорећи: Заиста, заиста вам кажем: ко слуша моју реч и верује ономе који ме је послао, има живот вечни,... и прешао је из смрти у живот (Јн. 5,24.). - To значи: слушањем, изучавањем речи Божије - учиш се бесмртности и вечности, учиш се бесмртном и вечном животу, а верујеш ли у њих пуном вером - већ си научио шта је живот вечни и прешао си из смрти у живот. Зато Спаситељ одлучно тврди: Заиста, заиста вам кажем: ко одржи реч моју неће видети смрти до века (Јн. 8,51). Свака је реч Христова пуна Бога, зато, када уђе у душу човекову, она је очишћава од сваке нечистоте. Из сваке Његове речи излази сила, која очишћава од греха. Зато је Спаситељ на Тајној Вечери говорио ученицима Својим, тим неодступним слушаоцима речи Његове: Ви сте већ очишћени речју коју вам говорих (Јн. 15,3). Све што je y Светом писму написано то Господ Христос и Његови Апостоли називају: речју Божијом, речју Господњом (Јн. 17,14); Д. Ап. 6,2;13,46; 16,32; 19,20; 2 Кор. 2,17; Кол. 1,15; 2 Сол. 3,1), и ако је као такву не читате и не примате - остаћете у мраку мутавих и муцавих речи људских, празних и пустих.

Свака реч Божија - пуна је Истине Божије, која када уђе у душу, освећује је на сву вечност. Зато се Спаситељ обраћа молитвом Оцу Свом небеском: Оче! освети их Истином Својом, реч је Твоја истина (Јн. 17,17). He примаш ли реч Христову као реч Божију, као реч Истине, то лаж и отац лажи, коју je y теби, устаје на њу.

У свакој речи Спаситељевој има много надприродног и благодатног; и то је оно што облагодаћује душу човекову, када је реч Христова посети. Зато Свети Апостол сав домострој спасења назива "речју благодати Божије" (Дап. 20,32); "речју Истине" (Еф. 1,13); "речју живота" (Флб. 2,16). Као жива, благодатна сила, реч Божија дејствује у човеку чудотворно и животворно, ако је човек слуша са вером и прима вером (1 Сол. 2,13). Све је опогањено грехом, али се све очишћује - речју Божијом и молитвом, све - свако створење од човека до црва (1 Тим. 4,6). Истином, коју у себи носи, Силом, коју у себи има, реч Божија је - оштрија од сваког мача и пролази тај до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срца (Јевр. 4,12). Нема ничега тајног пред њом и за њу. Зато што свака реч Божија има у себи од вечне Речи Божије - Логоса - она поседује силу да духовно рађа и препорађа људе. И рађајући се од Ње, човек се рађа од Истине. Отуда Свети Апостол Јаков пише хришћанима да их Бог Отац породи речју истине (1,18), а Свети Петар вели им да су препорођени речју живота Бога, која остаје вавек (1 Петр. 1,23). Све Божије речи, које је Бог говорио људима, долазе од Вечне Речи - Логоса, који је Реч живота и даје Живот вечни. Живећи том Речју - човек оживљава себе из смрти у живот; испуњујући себе вечним животом - човек постаје победитељ смрти и учесник у природи Божијој (2 Петр. 1,4), и блаженству његовом неће бити краја.

У свему овоме главно је, најглавније је, вера и осећање љубави према Господу Христу, јер се под топлотом тог осећања отвара тајна сваке речи Божије, као што се под топлотом сунчаних зракова отвара круница мирисавог цвећа. Амин.