Љубитељима поезије добро су познати стихови из песме Фјодора Тјучева „Силентиум!“ („Ћутање“):
Како срце да искаже себе?
Други како ће разумети тебе?
Чиме ти живиш, да ли ће схватити?
Изречена мисао лаж ће постати.
Сјајни стихови песника-филозофа о рађању мисли у дубини срца и тешкоћама њеног оваплоћења у реч, о томе како је тешко да је други људи разумеју.
Према схватању светитеља Григорија Ниског, та реченица може означавати ово:
„Ко се напреже да речима искаже неизрециво, тај је заиста лажљив, не по мржњи према истини, него по немоћи речи“.
Песник највероватније мисли на муке стваралаштва. Али поставља се питање: ако је у дубинама срца мисао чиста и истинита, а по исказивању постаје лажна, по немоћи речи, није ли аутор сувише категоричан? Јер написано је толико истинитих књига о Истини и Правди Божијој.
Не говоримо о свесном изражавању онога што је човеку на срцу. Фјодор Тјучев је био на служби у Министарству иностраних послова и одлично је знао изреку, широко распрострањену у дипломатским круговима: „Језик је дат човеку да би сакрио своје мисли“.
Али ово је веома слично другим речима – из псалама цара Давида. По мишљењу псалмопојца, не само мисли и речи, него је и сав човек лаж. Притом, не неки одређени грешни, него сваки који живи на земљи (види Пс. 115:2).
Тај 115. псалам улази у Канон пред Причешће, и зато је познат многим православним хришћанима.
„Веровах, зато (и) говорих: а ја се понизих веома. Ја рекох у иступљењу моме: Сваки је човек лаж. Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао? Чашу спасења примићу и име Господње призваћу. (Завете моје Господу испунићу пред свим народом Његовим). Часна је пред Господом смрт преподобних Његових. О Господе, ја сам слуга Твој, ја сам слуга Твој и син слушкиње Твоје. Раскинуо си окове моје. Теби ћу принети жртву хвале, и Име Господње призваћу. Завете моје Господу испунићу пред свим народом Његовим, у дворима дома Господњег, усред Тебе, Јерусалиме.“
Нажалост, не читамо увек пажљиво речи молитве (не пазимо) и не разумемо шта значи „сваки је човек лаж“. Уз то, мало ниже у истом псалму читамо: „Часна је пред Господом смрт преподобних Његових“. Изгледа као противречност. Док је живео на земљи, човек је био лаж, кад је скончао – може постати преподобан, свети. Како објаснити ову очигледну противуречност?
Често се у црквеној средини износе те речи: „Сваки је човек лаж“. Али оне почињу овако: „Ја рекох у иступљењу моме: Сваки је човек лаж“.
Иступљење (на грчком – екстаза, од старогрчког ἔκστᾰσις) – пребивање ван себе, налажење изван, усхићење, виша форма молитвеног стања. Екстаза – посебно духовно стање, које свети подвижници називају „умним созерцањем“, „спознањем“, „изумљењем“, „вишим виђењем“. Иступљење се среће у Библији, кад се говори о посети Духа Светог човеку.
„У таквом „духовном усхићењу“ подвижник се ангелоподбно узноси созерцању Свете Тројице и тајни домостроја нашег спасења. Он добија недоступну природном разуму способност созерцања истинске суштине ствари; њему се враћа првобитно (праоца Адама) просвећење и способност да види благодатну светлост“ (преподобни Григорије Синаит).
Тако је било са светим Мојсијем, са светим Давидом, са светим апостолом Петром и светим апостолом Павлом, када се нашао на трећем небу и чуо речи неизрециве.
Према тумачењу светих Атанасија и Василија Великих, иступљењем Давид назива овде пораз и удивљење, када је, достигавши духом својим Горње обитељи и видевши чудесну земљу живих при садејству Светог Духа, рекао јасно да је сваки човек који се налази у овом свету лажан у смислу људског блаженства, које је и Григорије Богослов назвао лажним благостањем.
„Ставши изнад човека, презрео сам све људско. Јер иступљење значи промену. Рекавши: „Угодићу... Господу“ (Пс. 114:8), потом схвативши „да је сваки човек лаж“ (јер помисли људске обмањују), смирио сам се и подвргао себе страдањима, да не бих пао са висине свог стања“ (Светитељ Атанасије Велики).
Ако уопштимо мисли светих отаца, Давид је Духом Светим созерцавао палу људску природу Адамових потомака – старог човека. И увидео да су људске мисли, изречене речи, поступци, срце, ум, расуђивање, разум – да је све лаж.
А како сам цар Давид? О томе читамо код Василија Великог:
„Пророк овде не противуречи сам себи, у чему неки софисти покушавају да га изобличе, тврдећи да, ако је сваки човек лажан, а Давид такође човек, то је очигледно и сам он лажан. А ако је лажан, онда ни њему не треба веровати у то што тврди. А истина је онаква како ми кажемо. Јер су људи који се овде наводе они којима још владају људске страсти, али онај ко је стао изнад телесних страсти и по савршенству ума прешао у ангелско стање, тај, када говори о људским делима, очевидно искључује самог себе из реда таквих људи“.
Ако постоји искључење за пророка Давида, разумљиво је да ћемо се постарати да то искористимо и сазнамо услове за такво искључење.
Према мишљењу светитеља Григорија Паламе, иступљење у широком смислу „јесте удаљење од светског и телесног мудровања...“. Другим речима, иступљење је
„Непрестана умна молитва, у којој ум човека има стално сећање на Бога, ослободивши се свих привезаности страстима и такозваном свету греха“ (митрополит Јеротеј Влахос).
Али да би иступио из себе, потребно је прво познати себе, спознати то из чега треба иступити. А према светим оцима, „човек је онај који је познао себе“ (преподобни Пимен Велики).
„Ономе ко је познао себе дарује се познање свега; и који се повинује Богу, њему се повинује све, када се смирење завцари у саставима његовим“ (свештеномученик Петар Дамаскин).
„Ко је успео да позна достојанство своје душе, тај може да позна силу и тајну Божанства“ (преподобни Макарије Египатски).
„Како онај ко је познао себе познаје све, так онај који не зна себе не може познати ни ништа друго“ (свети Јован Златоусти).
„Када познаш самог себе, тада можеш познати и Бога, и сагледати мишљу твари“ (преподобни Нил Синајски).
„За оног који жели да постане причасник Небеске Светлости неопходно је да позна самог себе“ (преподобни Никодим Светогорац).
„Ко је познао немоћ људске природе, тај је стекао искуствено познање и Божије силе која помаже“ (преподобни Максим Исповедник).
Онај ко је познао себе увидео је да је у њему „скривени човек срца“ (1. Петр. 3:4), у Писму назван „чедом Божијим“ (Јован 1:12), „сином светлости“ (Лука 16:8), „рођеним одозго“ (Јован 3:3), „оживелим из мртвих“, „небеским“ (1. Кор. 15:47, 49), „човеком унутрашњим“ (2. Кор. 4:16), „духовним“ (Ефес. 4:21), „новом твари“ (2. Кор. 5:17).
А од чега почиње познање себе? Према речима епископа Инокентија Херсонског, „добар је онај који искрено себе сматра недобрим, тек тај почиње да буде добар“. То је почетак, то је први степеник. На врху могу бити мисли преподобног Силуана Атонског:
„Ми можемо расуђивати само толико колико смо познали благодат Светог Духа“; „Савршени ништа не творе од себе. Они говоре само оно што има даје Дух“.
Или, према апостолу Павлу, у обновљеном човеку делује Божанствена сила, „која чини у вама и да хоћете и да творите“ (Филипљ. 2:13). То јест, и мисао истиниту, и реч, и дело.
Тим поводом можемо навести пример из житија преподобног Силуана Атонског из књиге „Старац Силуан“ архимандрита Софронија (Сахарова):
„1932. године манастир је посетио један католички доктор, отац Хр. Б. Он је много беседио са О. В. о разним питањима живота Свете Горе, и између осталог питао:
– Које књиге читају ваши монаси?
– Јована Лествичника, аву Доротеја, Теодора Студита, Касијана Римског, Јефрема Сиријског, Варсануфија и Јована, Макарија Великог, Исака Сиријског, Симеона Новог Богослова, Никите Стифата, Григорија Синаита, Григорија Паламе, Максима Исповедника, Исихија, Дијадоха, Нила и других отаца из „Добротољубља“ – одговорио је О. В.
– Ваши монаси читају те књиге! Код нас их читају само професори, – рекао је доктор, не скривајући чуђење.
– То су књиге на столу сваког нашег монаха, – одговорио је О. В. – Они читају такође и друга дела светих отаца Цркве и дела каснијих писаца-аскета, као на пример епископа Игњатија (Брјанчанинова), епископа Теофана Затворника, преподобног Нила Сорског, Пајсија (Величковског), Јована Кронштадског и других.
О том разговору је О. В. испричао старцу Силуану, кога је дубоко поштовао. Старац је приметио:
– Могли бисте рећи доктору да наши монаси не само да читају те књиге, него би и сами могли написти сличне... Монаси не пишу јер већ постоје многе прекрасне књиге, и оне су њима довољне, а ако би те књиге из неког разлога нестале, монаси би написали нове.“
То значи да и у наше време постоје такви подвижници који имају истиниту мисао, и оваплоћену реч, као и други велики светитељи. Јер је речено: „Лаж – то је „стари“ човек, а истина – „нови“ човек“ (Древни Патерик).
И у том случају „духовни човек“ каже: „Изрече срце моје Реч добру“ (Пс. 44:2), и „Језик је мој трска (перо) писара брзописца“ (Пс. 44:2). Зато што је он веран Господу своме, који је рекао: „Који у мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе“ (Јован 7:38). Утроба – то је срце са неизрецивим мислима, а жива вода – благодат са оваплоћеним речима и делима (светитељ Јован Златоусти).
Иступљење, како смо већ означили, јесте промена (промена ума, старогрчки μετάνοια). Мењајући свој живот, просвећујући ум, чистећи срце, испуњавајући заповести, причешћујући се из Чаше Тела и Крви Христове, из једног драгоценог сасуда у други, не мање драгоцени, сасуд, принудимо себе и постарајмо се да и ми подражавамо светим подвижницима, који су се удостојили да чују од Господа Исуса Христа у животу: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства“, а по смрти: „Часна је пред Господом смрт преподобних Његових“ (Пс. 115:6). Амин.
Епископ Цалкински Григорије (Кација)
Са руског Мирјана Милетић
извор: www.pravoslavie.ru
Како срце да искаже себе?
Други како ће разумети тебе?
Чиме ти живиш, да ли ће схватити?
Изречена мисао лаж ће постати.
Сјајни стихови песника-филозофа о рађању мисли у дубини срца и тешкоћама њеног оваплоћења у реч, о томе како је тешко да је други људи разумеју.
Према схватању светитеља Григорија Ниског, та реченица може означавати ово:
„Ко се напреже да речима искаже неизрециво, тај је заиста лажљив, не по мржњи према истини, него по немоћи речи“.
Песник највероватније мисли на муке стваралаштва. Али поставља се питање: ако је у дубинама срца мисао чиста и истинита, а по исказивању постаје лажна, по немоћи речи, није ли аутор сувише категоричан? Јер написано је толико истинитих књига о Истини и Правди Божијој.
Не говоримо о свесном изражавању онога што је човеку на срцу. Фјодор Тјучев је био на служби у Министарству иностраних послова и одлично је знао изреку, широко распрострањену у дипломатским круговима: „Језик је дат човеку да би сакрио своје мисли“.
Али ово је веома слично другим речима – из псалама цара Давида. По мишљењу псалмопојца, не само мисли и речи, него је и сав човек лаж. Притом, не неки одређени грешни, него сваки који живи на земљи (види Пс. 115:2).
Тај 115. псалам улази у Канон пред Причешће, и зато је познат многим православним хришћанима.
„Веровах, зато (и) говорих: а ја се понизих веома. Ја рекох у иступљењу моме: Сваки је човек лаж. Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао? Чашу спасења примићу и име Господње призваћу. (Завете моје Господу испунићу пред свим народом Његовим). Часна је пред Господом смрт преподобних Његових. О Господе, ја сам слуга Твој, ја сам слуга Твој и син слушкиње Твоје. Раскинуо си окове моје. Теби ћу принети жртву хвале, и Име Господње призваћу. Завете моје Господу испунићу пред свим народом Његовим, у дворима дома Господњег, усред Тебе, Јерусалиме.“
Нажалост, не читамо увек пажљиво речи молитве (не пазимо) и не разумемо шта значи „сваки је човек лаж“. Уз то, мало ниже у истом псалму читамо: „Часна је пред Господом смрт преподобних Његових“. Изгледа као противречност. Док је живео на земљи, човек је био лаж, кад је скончао – може постати преподобан, свети. Како објаснити ову очигледну противуречност?
Често се у црквеној средини износе те речи: „Сваки је човек лаж“. Али оне почињу овако: „Ја рекох у иступљењу моме: Сваки је човек лаж“.
Иступљење (на грчком – екстаза, од старогрчког ἔκστᾰσις) – пребивање ван себе, налажење изван, усхићење, виша форма молитвеног стања. Екстаза – посебно духовно стање, које свети подвижници називају „умним созерцањем“, „спознањем“, „изумљењем“, „вишим виђењем“. Иступљење се среће у Библији, кад се говори о посети Духа Светог човеку.
Тако је било са светим Мојсијем, са светим Давидом, са светим апостолом Петром и светим апостолом Павлом, када се нашао на трећем небу и чуо речи неизрециве.
Према тумачењу светих Атанасија и Василија Великих, иступљењем Давид назива овде пораз и удивљење, када је, достигавши духом својим Горње обитељи и видевши чудесну земљу живих при садејству Светог Духа, рекао јасно да је сваки човек који се налази у овом свету лажан у смислу људског блаженства, које је и Григорије Богослов назвао лажним благостањем.
„Ставши изнад човека, презрео сам све људско. Јер иступљење значи промену. Рекавши: „Угодићу... Господу“ (Пс. 114:8), потом схвативши „да је сваки човек лаж“ (јер помисли људске обмањују), смирио сам се и подвргао себе страдањима, да не бих пао са висине свог стања“ (Светитељ Атанасије Велики).
Ако уопштимо мисли светих отаца, Давид је Духом Светим созерцавао палу људску природу Адамових потомака – старог човека. И увидео да су људске мисли, изречене речи, поступци, срце, ум, расуђивање, разум – да је све лаж.
А како сам цар Давид? О томе читамо код Василија Великог:
„Пророк овде не противуречи сам себи, у чему неки софисти покушавају да га изобличе, тврдећи да, ако је сваки човек лажан, а Давид такође човек, то је очигледно и сам он лажан. А ако је лажан, онда ни њему не треба веровати у то што тврди. А истина је онаква како ми кажемо. Јер су људи који се овде наводе они којима још владају људске страсти, али онај ко је стао изнад телесних страсти и по савршенству ума прешао у ангелско стање, тај, када говори о људским делима, очевидно искључује самог себе из реда таквих људи“.
Ако постоји искључење за пророка Давида, разумљиво је да ћемо се постарати да то искористимо и сазнамо услове за такво искључење.
Према мишљењу светитеља Григорија Паламе, иступљење у широком смислу „јесте удаљење од светског и телесног мудровања...“. Другим речима, иступљење је
„Непрестана умна молитва, у којој ум човека има стално сећање на Бога, ослободивши се свих привезаности страстима и такозваном свету греха“ (митрополит Јеротеј Влахос).
Али да би иступио из себе, потребно је прво познати себе, спознати то из чега треба иступити. А према светим оцима, „човек је онај који је познао себе“ (преподобни Пимен Велики).
„Ономе ко је познао себе дарује се познање свега; и који се повинује Богу, њему се повинује све, када се смирење завцари у саставима његовим“ (свештеномученик Петар Дамаскин).
„Ко је успео да позна достојанство своје душе, тај може да позна силу и тајну Божанства“ (преподобни Макарије Египатски).
„Како онај ко је познао себе познаје све, так онај који не зна себе не може познати ни ништа друго“ (свети Јован Златоусти).
„Када познаш самог себе, тада можеш познати и Бога, и сагледати мишљу твари“ (преподобни Нил Синајски).
„За оног који жели да постане причасник Небеске Светлости неопходно је да позна самог себе“ (преподобни Никодим Светогорац).
„Ко је познао немоћ људске природе, тај је стекао искуствено познање и Божије силе која помаже“ (преподобни Максим Исповедник).
Онај ко је познао себе увидео је да је у њему „скривени човек срца“ (1. Петр. 3:4), у Писму назван „чедом Божијим“ (Јован 1:12), „сином светлости“ (Лука 16:8), „рођеним одозго“ (Јован 3:3), „оживелим из мртвих“, „небеским“ (1. Кор. 15:47, 49), „човеком унутрашњим“ (2. Кор. 4:16), „духовним“ (Ефес. 4:21), „новом твари“ (2. Кор. 5:17).
А од чега почиње познање себе? Према речима епископа Инокентија Херсонског, „добар је онај који искрено себе сматра недобрим, тек тај почиње да буде добар“. То је почетак, то је први степеник. На врху могу бити мисли преподобног Силуана Атонског:
„Ми можемо расуђивати само толико колико смо познали благодат Светог Духа“; „Савршени ништа не творе од себе. Они говоре само оно што има даје Дух“.
Или, према апостолу Павлу, у обновљеном човеку делује Божанствена сила, „која чини у вама и да хоћете и да творите“ (Филипљ. 2:13). То јест, и мисао истиниту, и реч, и дело.
Тим поводом можемо навести пример из житија преподобног Силуана Атонског из књиге „Старац Силуан“ архимандрита Софронија (Сахарова):
„1932. године манастир је посетио један католички доктор, отац Хр. Б. Он је много беседио са О. В. о разним питањима живота Свете Горе, и између осталог питао:
– Које књиге читају ваши монаси?
– Јована Лествичника, аву Доротеја, Теодора Студита, Касијана Римског, Јефрема Сиријског, Варсануфија и Јована, Макарија Великог, Исака Сиријског, Симеона Новог Богослова, Никите Стифата, Григорија Синаита, Григорија Паламе, Максима Исповедника, Исихија, Дијадоха, Нила и других отаца из „Добротољубља“ – одговорио је О. В.
– Ваши монаси читају те књиге! Код нас их читају само професори, – рекао је доктор, не скривајући чуђење.
– То су књиге на столу сваког нашег монаха, – одговорио је О. В. – Они читају такође и друга дела светих отаца Цркве и дела каснијих писаца-аскета, као на пример епископа Игњатија (Брјанчанинова), епископа Теофана Затворника, преподобног Нила Сорског, Пајсија (Величковског), Јована Кронштадског и других.
О том разговору је О. В. испричао старцу Силуану, кога је дубоко поштовао. Старац је приметио:
– Могли бисте рећи доктору да наши монаси не само да читају те књиге, него би и сами могли написти сличне... Монаси не пишу јер већ постоје многе прекрасне књиге, и оне су њима довољне, а ако би те књиге из неког разлога нестале, монаси би написали нове.“
То значи да и у наше време постоје такви подвижници који имају истиниту мисао, и оваплоћену реч, као и други велики светитељи. Јер је речено: „Лаж – то је „стари“ човек, а истина – „нови“ човек“ (Древни Патерик).
И у том случају „духовни човек“ каже: „Изрече срце моје Реч добру“ (Пс. 44:2), и „Језик је мој трска (перо) писара брзописца“ (Пс. 44:2). Зато што је он веран Господу своме, који је рекао: „Који у мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе“ (Јован 7:38). Утроба – то је срце са неизрецивим мислима, а жива вода – благодат са оваплоћеним речима и делима (светитељ Јован Златоусти).
Иступљење, како смо већ означили, јесте промена (промена ума, старогрчки μετάνοια). Мењајући свој живот, просвећујући ум, чистећи срце, испуњавајући заповести, причешћујући се из Чаше Тела и Крви Христове, из једног драгоценог сасуда у други, не мање драгоцени, сасуд, принудимо себе и постарајмо се да и ми подражавамо светим подвижницима, који су се удостојили да чују од Господа Исуса Христа у животу: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства“, а по смрти: „Часна је пред Господом смрт преподобних Његових“ (Пс. 115:6). Амин.
Епископ Цалкински Григорије (Кација)
Са руског Мирјана Милетић
извор: www.pravoslavie.ru
