30. новембар 2018.
29. новембар 2018.
Манастир Градац, Рестаураторски радови у наосу
Обављени конзерваторско рестаураторски радови на живопису у наосу цркве Св. Благовештења манастира Градац
Посебно нам је задовољство да Вас обавестимо да су у току 2018. године обављени конзерваторско рестаураторски радови на живопису у наосу цркве Благовештења манастира Градац по пројекту колегинице Маријане Протић МА, сликара рестауратора конзерватора, саветника Републичког завода за заштиту споменика културе Београд.
Дуги низ година ово сликарство је чекало на финансирање радова које је напокон обезбедило сестринство манастира Градац преко конкурса Министарства правде.
Деценијско влажење зидова како атмосферско, продирањем кроз зидове, тако и кондензационо, је довело до озбиљне деградације оригиналног фреско малтера и бојеног слоја, а сви слојеви старих пломби од малтера грубљег гранулата нанетих у међувремену да заштите ово сликарство су били засићени микроорганизмима и буђи.
У току конзерваторско рестаураторских радова на заштити фрагмената фресака вредна екипа конзерватора рестауратора извела је детаљно инјектирање, обијање старих пломби и опшивака, опшивање живописа и чишћење бојеног слоја од наслага прашине, чађи, соли и наноса малтера од претходних интервенција као и пломбирање лакуна кречним малтером које се односило само на сачуване оригиналне површине до оловне линије разграничења оригинала од реконструкције.
Након ових радова може се са сигурношћи рећи да је сликарство у наосу цркве стабилно и у овом тренутку су заустављени негативни процеси, који би могли да га угрозе и наруше његову стабилност на неки временски период док се не реши питање продора влаге. Сликарство је сада много читљивије оку посматрача а сви спорадични фрагменти, којих има много и разбацани су по свим зидовима и зонама, постали уочљиви, повезани између себе пломбама од кречног малтера грубе гранулације, и тиме сачувани од даљег пропадања.
извор: manastirgradac.rs
Посебно нам је задовољство да Вас обавестимо да су у току 2018. године обављени конзерваторско рестаураторски радови на живопису у наосу цркве Благовештења манастира Градац по пројекту колегинице Маријане Протић МА, сликара рестауратора конзерватора, саветника Републичког завода за заштиту споменика културе Београд.
Деценијско влажење зидова како атмосферско, продирањем кроз зидове, тако и кондензационо, је довело до озбиљне деградације оригиналног фреско малтера и бојеног слоја, а сви слојеви старих пломби од малтера грубљег гранулата нанетих у међувремену да заштите ово сликарство су били засићени микроорганизмима и буђи.
У току конзерваторско рестаураторских радова на заштити фрагмената фресака вредна екипа конзерватора рестауратора извела је детаљно инјектирање, обијање старих пломби и опшивака, опшивање живописа и чишћење бојеног слоја од наслага прашине, чађи, соли и наноса малтера од претходних интервенција као и пломбирање лакуна кречним малтером које се односило само на сачуване оригиналне површине до оловне линије разграничења оригинала од реконструкције.
извор: manastirgradac.rs
ОБНОВЉЕНЕ НАЈДРАГОЦЕНИЈЕ ФРЕСКЕ ИЗ ДОБА НЕМАЊИЋА У СТУДЕНИЦИ У БОГОРОДИЧИНОЈ ЦРКВИ
У сусрет јубилеју осам векова самосталности Српске Православне Цркве ужурбано се одвијају свеобухватни радови на заштити и обнови најстаријих фресака у манастиру Студеница.
Само у предходних пет месеци одвијали су се до сада најобимнији завршни конзерваторско-рестаураторски радови на фрескама у подкуполном простору на око 150м2 зида где је на појединим местима било и до 1200 оштећења на једном квадратном метру. Оригинални малтер на сваком оштећењу појединачно учвршћен је и повезан са околним оригналним површинама живописа.
Вишеструки проблеми тешко оштећених фресака савладани су захваљујући истрајном, стрпљивом раду стручне екипе рестауратора. Захваљујући томе коначно је могуће сагледати њихову првобитну лепоту. То је до сад било отежано због великог броја оштећења и различитих наслага које су заклањале сликарство а настале су као последица великог страдања и уздизања манастира током векова. Такође се упоредо спроводе истраживачке физико-хемијске анализе, којима се олакшавају неке фазе радова и који разоткривају многе непознате детаље о овим вредним зидним сликама.
Ове сезоне у потпуности су обновљени Нерукотврени убрус, Јеванђелисти и Ктиторски натпис у коме се помиње година осликавања цркве. Заједно са Успењем Богородице и осталим фрескама које су обновљене предходних сезона унутрашњост храма ближа је првобитном изгледу.
Паралелно су текли интервентни почетни радови на фрескама Студеничко Распеће, Богородица Студеничка, Св.Сава Освећени и Св.Јован Крститељ. Ово су уједно биле и припреме за свеобухватне радове у западном травеју цркве који ће бити настављени наредне сезоне, када је планирано да се у потпуности конзервирају и обнове ове фреске, уколико за то буду одобрена средства.
Средства за радове ове године је издвојила Влада Републике Србије, а она су наменски реализована преко Министарства културе и информисања Републике Србије уз константан стручни надзор Републичког завода за заштиту споменика културе. Извођач радова је фирма КОТО из Београда.
Аутор пројекта конзерваторско-рестаураторских радова и стручни надзор :
мр Стојанка Самарџић, конзерватор-рестауратор сликарства, стручни саветник у Републичком заводу за заштиту споменика културе
Стручна екипа:
Гордана Јаковљев, конзерватор- рестауратор
Весна Чанак, сликар-рестауратор
Сузана Златарић, конзерватор- рестауратор
Милица Анђелић, конзерватор- рестауратор
Владимир Маркоски, конзерватор- рестауратор
Лука Дедић, сликар
Ненад Богојевић , конзерватор- рестауратор
Марија Пешановић, конзерватор- рестауратор
Јована Јовановић, конзерватор- рестауратор
Милана Јовановић, конзерватор- рестауратор
Јелена Симић, конзерватор- рестауратор
Драгана Вићентијевић, конзерватор- рестауратор
Александар Ћулибрк, конзерватор- рестауратор
Мирко Одаловић, вајар козерватор
Драгана Протић, конзерватор- рестауратор
Тијана Кнежевић, конзерватор- рестауратор
Магдалена Дробњаковић, конзерватор- рестауратор
Волонтери студенти треће и четврте године Факултета Примењених Уметности и Дизајна, одсек конзервација и рестаурација
Јован Ђорђевић
Вања Зечевић
Вања Велисављев
Софија Ракиџић
Марија Милојевић
Исидора Љубисављевић
Илија Андрић
Павле Ђајић
извор: www.manastirstudenica.rs
Само у предходних пет месеци одвијали су се до сада најобимнији завршни конзерваторско-рестаураторски радови на фрескама у подкуполном простору на око 150м2 зида где је на појединим местима било и до 1200 оштећења на једном квадратном метру. Оригинални малтер на сваком оштећењу појединачно учвршћен је и повезан са околним оригналним површинама живописа.
Вишеструки проблеми тешко оштећених фресака савладани су захваљујући истрајном, стрпљивом раду стручне екипе рестауратора. Захваљујући томе коначно је могуће сагледати њихову првобитну лепоту. То је до сад било отежано због великог броја оштећења и различитих наслага које су заклањале сликарство а настале су као последица великог страдања и уздизања манастира током векова. Такође се упоредо спроводе истраживачке физико-хемијске анализе, којима се олакшавају неке фазе радова и који разоткривају многе непознате детаље о овим вредним зидним сликама.
Паралелно су текли интервентни почетни радови на фрескама Студеничко Распеће, Богородица Студеничка, Св.Сава Освећени и Св.Јован Крститељ. Ово су уједно биле и припреме за свеобухватне радове у западном травеју цркве који ће бити настављени наредне сезоне, када је планирано да се у потпуности конзервирају и обнове ове фреске, уколико за то буду одобрена средства.
Средства за радове ове године је издвојила Влада Републике Србије, а она су наменски реализована преко Министарства културе и информисања Републике Србије уз константан стручни надзор Републичког завода за заштиту споменика културе. Извођач радова је фирма КОТО из Београда.
Аутор пројекта конзерваторско-рестаураторских радова и стручни надзор :
мр Стојанка Самарџић, конзерватор-рестауратор сликарства, стручни саветник у Републичком заводу за заштиту споменика културе
Стручна екипа:
Гордана Јаковљев, конзерватор- рестауратор
Весна Чанак, сликар-рестауратор
Сузана Златарић, конзерватор- рестауратор
Милица Анђелић, конзерватор- рестауратор
Владимир Маркоски, конзерватор- рестауратор
Лука Дедић, сликар
Ненад Богојевић , конзерватор- рестауратор
Марија Пешановић, конзерватор- рестауратор
Јована Јовановић, конзерватор- рестауратор
Милана Јовановић, конзерватор- рестауратор
Јелена Симић, конзерватор- рестауратор
Драгана Вићентијевић, конзерватор- рестауратор
Александар Ћулибрк, конзерватор- рестауратор
Мирко Одаловић, вајар козерватор
Драгана Протић, конзерватор- рестауратор
Тијана Кнежевић, конзерватор- рестауратор
Магдалена Дробњаковић, конзерватор- рестауратор
Волонтери студенти треће и четврте године Факултета Примењених Уметности и Дизајна, одсек конзервација и рестаурација
Јован Ђорђевић
Вања Зечевић
Вања Велисављев
Софија Ракиџић
Марија Милојевић
Исидора Љубисављевић
Илија Андрић
Павле Ђајић
извор: www.manastirstudenica.rs
Значај светогорског монаштва
Монаштво има разне спољашње облике. Има монаха, који живе у манастирима, има и оних који живе у свету.
Има монаха који испуњавају црквено послушање, нпр. који предају у духовним семинаријама, има монаха који се баве делима милосрђа.
Има монаха свештенослужитења у парохијама. Једном речју спољашња слика монашког живота може бити веома разноврсна.
У чему се разликује монашки начин живота на Светој Гори од монашког живота у ткз. светским манастирима – говорио нам је јеромонах Рафаило Бољевић игуман манастира Подмаине.
Има монаха који испуњавају црквено послушање, нпр. који предају у духовним семинаријама, има монаха који се баве делима милосрђа.
Има монаха свештенослужитења у парохијама. Једном речју спољашња слика монашког живота може бити веома разноврсна.
У чему се разликује монашки начин живота на Светој Гори од монашког живота у ткз. светским манастирима – говорио нам је јеромонах Рафаило Бољевић игуман манастира Подмаине.
 |
| Звучни запис преузми овде: svetigora.com |
28. новембар 2018.
Свети владика Николај, МОЛИТВА
Постом радостим наду моју у Тебе, Грјадушчи Господе мој.
Пост убрзава моју припрему за долазак Твој, једино чекање мојих дана и ноћи.
Пост отањава тело моје, да би оно што остане могао лакше осветлити духом.
Чекајући Тебе не желим, да се храним крвљу нити живот да одузимам. Да би радост мога чекања и животиње осетиле.
Но заиста, неће ме уздржавање од јела спасти. Ма се хранио песком из језера, Ти ми нећеш доћи, ако пост не уђе дубље у душу моју.
Сазнадох кроз молитву своју, да је телесни пост више символ правог поста, врло користан за почетника у нади у Тебе, но и врло тегобан за онога, ко само при њему остане.
Зато унесох пост у мој ум, да одагнам из њега маштања о светским стварима и разорим све ваздушне куле, сазидане од тих маштања.
Да би ум мој био испражњен од света и спреман, да прими Мудрост Твоју.
И унесох пост у срце своје, да би њиме уморио све страсти и пристрасности светске.
Да би небесни мир неисказано владао срцем мојим, када бурни Дух Твој наиђе.
И наложих пост на језик свој, да се одучи од бескорисних прича и да узджано говори само оне речи, које крче пут доласку Твоме.
И ударих пост на бриге своје, да би их све одувао испред себе као ветар што маглу одува. Да не стоје као мутна магла између мене и Тебе, и не враћају погледе моје ка свету.
И пост унесе у душу моју смирење пред нествореним и створеним световима, и кротост према људима и стварима.
И ули у мене храброст, за коју не знадох док бејах наоружан свим светским оружјем.
Шта је била моја нада без поста до само једна туђа прича, што је ишла од уста до уста, док није стигла и на моја уста?
Лажан пост прати лажну наду, као што никакав пост прати безнадежност.
А као што точак иде за точком, тако истинит пост иде за истинитом надом.
Помози ми, да радосно постим и радосно се надам,
Најрадоснији Празниче мој, што ми се приближујеш са сунчаним осмејком.
Молитве на језеру XLI
Божићни пост, Манастир Светог Архангела Михаила, Превлака, 2011.
 |
| Манастир Вазнесење |
Патријарх пред Божићни пост: Чувајмо се рђавих дела
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј поручио је вернима пред почетак Божићног поста да достојна припрема за дочек празника Рођења Господњег, поред телесног уздржавања, подразумева чување од лоших дела.
Његова Светост Патријарх присуствовао је 27. новембра 2018. године вечерњој и молебану Српским светитељима који се уторком служи у у београдској Саборној цркви. После богослужења Патријарх се вернима обратио кратком беседом у којој је подсетио:
-Заповест о посту је једна од првих заповести Божјих - не јести од дрвета познања, а и сам Господ је на почетку своје мисије постио четрдесет дана и дао нам пример. Када кажемо пост најпре мислимо на телесно уздржавање од јаке хране, али треба да знамо да је пост и чување од рђавих мисли и дела, од свега што нас удаљава од Бога!
-Нека дани који предстоје буду на корист нашим душама - да испунимо заповести Божје, да упутимо молитве Господу и да се тако достојно припремимо за најрадоснији празник Христовог рођења. Господ нам је показао пут којим треба да идемо и смисао живота, а то је да кад одемо Оцу свом заслужимо Царство Небеско. Нека нам је Господ на помоћи да из поста изађемо бољи, нагласио је патријарх Иринеј.
Божићни пост траје од 28/15. новембра до 7.јануара/25.децембра.
извор: www.spc.rs
-Заповест о посту је једна од првих заповести Божјих - не јести од дрвета познања, а и сам Господ је на почетку своје мисије постио четрдесет дана и дао нам пример. Када кажемо пост најпре мислимо на телесно уздржавање од јаке хране, али треба да знамо да је пост и чување од рђавих мисли и дела, од свега што нас удаљава од Бога!
-Нека дани који предстоје буду на корист нашим душама - да испунимо заповести Божје, да упутимо молитве Господу и да се тако достојно припремимо за најрадоснији празник Христовог рођења. Господ нам је показао пут којим треба да идемо и смисао живота, а то је да кад одемо Оцу свом заслужимо Царство Небеско. Нека нам је Господ на помоћи да из поста изађемо бољи, нагласио је патријарх Иринеј.
Божићни пост траје од 28/15. новембра до 7.јануара/25.децембра.
извор: www.spc.rs
27. новембар 2018.
Духовни театар "Браћо моја"
Bună sara, bună sara” - colind tradițional
Fragment din Concertul de Colinde al Mitropoliei Moldovei și Bucovinei, 17. decembrie 2017.
Отац Гојко Перовић: О Божићном посту и старозаветним пророцима
 |
| Звучни запис преузми овде: svetigora.com |
26. новембар 2018.
Катедра: Отац Радивоје Круљ - “Радост живота”
 |
| Предавање Протојереја-ставрофора Радивоја Круља пароха мостарског на тему “Радост живота” које је одржао у Академији знања у Будви 17. новембра 2018. године. Звучни запис преузми овде: svetigora.com |
25. новембар 2018.
ОДМОРИТИ СЕ И ЗАБОРАВИТИ
Ускоро ће и децембар. Земља се врти око своје осе и истовремено великом брзином путује кроз свемир. И ми, ето, избачени у постојање, проходавши и одрастајући, непрекидно путујемо назад у загрљај Богу а календар се врти.
И поново нам стиже и прича о богаташу и житницама.
Богат човек сабрао велику летину. Сав срећан саградио нове амбаре и, у прогнози да ће имати хране довољно за много година, решио да стане. Јер не треба му више ништа. "почивај, једи, пиј, весели се". А Бог му се јавио и поручио да је безуман што мисли да од њега све зависи и да ће умрети те ноћи. На крају Поука ове Христове приче: "Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом".
Већина нас некако саставља крај са крајем или се распиње да задржи крајеве које не успева да споји, понеко има релативно успешан мали или већи бизнис, по неко солиднију плату, а баш богатих, има, наравно, сасвим мало.
И онда нам је лако да прихватимо и оно да је теже је богатоме ући у Царство Небеско него камили проћи кроз иглене уши, и лако помислимо и да овом богаташу са житницама тако и треба. И мислимо како је то заиста глупо заборавити због богатства и силних пара на Бога.
А кад би се нама указала прилика да се обогатимо?
Како живимо у време потпуно легализоване и пожељне похлепе, чак и ако смо сами сиромашни, а преузимамо од света закон по коме се развија, сви без обзира на количину новца који имамо, уморни од умножавања послова за преживљавање или раст, не можемо а да макар понекад не помислимо како би то било дивно да не морамо више да се бринемо о новцу. Да можемо само да се "одмарамо, једемо,пијемо и веселимо се".
Ова Христова прича нам помаже да не заборавимо да је у животу немогуће стати, кад се све око тебе креће. Немогуће је то и богатим људима који имају развијен посао, немогуће је и онима који стрепе од поштара и рачуна које доноси. А ипак желимо да мало станемо. То је заиста разумљиво.
Није можда проблем у самој тој детињастој жељи да се мало одморимо од свакодневног крста, проблем је што потајно желимо да га се потпуно ослободимо.
Ако ми је све потаман - шта ће ми Бог као утеха. Али Бог није утеха. Он је смисао и живот. Покушај заборављања Бога, доноси бесмисао и смрт.
Похлепа, било богатих или сиромашних, потискује веру. Због губитка вере и расте. Похлепа настаје и продубљује се због губитка вере и поверења и у Бога и у људе. Лукава је и прикрада нам се и кад је не видимо. Кад нема довољно испуњења, а углавном нема, наводи на самосажаљење, депресију.
Али, шта је лоше у жељи да обезбедимо себи сигурност? Да обезбедимо некакву заштиту од немаштине и болести. Поготово у старости, кад не можемо да радимо колико у младости или не можемо уопште да радимо?
У Старом Завету постоји она прича о фараоновом сну са седам дебелих и седам мршавих крава које мудри Јосиф протумачи као седам богатих година кад треба прикупити резерве за седам година глади. Шта има лоше у таквом планирању?
Наравно да нема ништа лоше, насупрот. Обавеза је и фараона и неке демократске власти, и сваког појединца да се тиме озбиљно позабави. Али само ако не заборавимо најважније. Захвалност Богу за све. Не стати на путу ка Богу, не стати у служењу Царству Божијем чије вредности имамо обавезу да ширимо овде на земљи коју нам је Бог дао. И ако смо богати и ако смо сиромашни. Јер ту стати - значи исто што и умрети.
Па и кад се низ од седам сушних година продужи као што се то нама десило, кад нас то замори, и кад пожелимо мало више него што сад имамо, треба имати увек на уму да је како Господ каже "безумно" заборавити да је једино заиста важно богатити се Богом. Без тога похлепа постаје наш господар, а живот губи смисао и замењује га смрт. Без обзира колико материјалног богатства имали или немали.
Да ли баш "ове ноћи" или неке друге, није од пресудне важности.
о. Ненад Илић
www.facebook.com
И поново нам стиже и прича о богаташу и житницама.
Богат човек сабрао велику летину. Сав срећан саградио нове амбаре и, у прогнози да ће имати хране довољно за много година, решио да стане. Јер не треба му више ништа. "почивај, једи, пиј, весели се". А Бог му се јавио и поручио да је безуман што мисли да од њега све зависи и да ће умрети те ноћи. На крају Поука ове Христове приче: "Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом".
Већина нас некако саставља крај са крајем или се распиње да задржи крајеве које не успева да споји, понеко има релативно успешан мали или већи бизнис, по неко солиднију плату, а баш богатих, има, наравно, сасвим мало.
И онда нам је лако да прихватимо и оно да је теже је богатоме ући у Царство Небеско него камили проћи кроз иглене уши, и лако помислимо и да овом богаташу са житницама тако и треба. И мислимо како је то заиста глупо заборавити због богатства и силних пара на Бога.
А кад би се нама указала прилика да се обогатимо?
Како живимо у време потпуно легализоване и пожељне похлепе, чак и ако смо сами сиромашни, а преузимамо од света закон по коме се развија, сви без обзира на количину новца који имамо, уморни од умножавања послова за преживљавање или раст, не можемо а да макар понекад не помислимо како би то било дивно да не морамо више да се бринемо о новцу. Да можемо само да се "одмарамо, једемо,пијемо и веселимо се".
Ова Христова прича нам помаже да не заборавимо да је у животу немогуће стати, кад се све око тебе креће. Немогуће је то и богатим људима који имају развијен посао, немогуће је и онима који стрепе од поштара и рачуна које доноси. А ипак желимо да мало станемо. То је заиста разумљиво.
Није можда проблем у самој тој детињастој жељи да се мало одморимо од свакодневног крста, проблем је што потајно желимо да га се потпуно ослободимо.
Ако ми је све потаман - шта ће ми Бог као утеха. Али Бог није утеха. Он је смисао и живот. Покушај заборављања Бога, доноси бесмисао и смрт.
Похлепа, било богатих или сиромашних, потискује веру. Због губитка вере и расте. Похлепа настаје и продубљује се због губитка вере и поверења и у Бога и у људе. Лукава је и прикрада нам се и кад је не видимо. Кад нема довољно испуњења, а углавном нема, наводи на самосажаљење, депресију.
Али, шта је лоше у жељи да обезбедимо себи сигурност? Да обезбедимо некакву заштиту од немаштине и болести. Поготово у старости, кад не можемо да радимо колико у младости или не можемо уопште да радимо?
У Старом Завету постоји она прича о фараоновом сну са седам дебелих и седам мршавих крава које мудри Јосиф протумачи као седам богатих година кад треба прикупити резерве за седам година глади. Шта има лоше у таквом планирању?
Наравно да нема ништа лоше, насупрот. Обавеза је и фараона и неке демократске власти, и сваког појединца да се тиме озбиљно позабави. Али само ако не заборавимо најважније. Захвалност Богу за све. Не стати на путу ка Богу, не стати у служењу Царству Божијем чије вредности имамо обавезу да ширимо овде на земљи коју нам је Бог дао. И ако смо богати и ако смо сиромашни. Јер ту стати - значи исто што и умрети.
Па и кад се низ од седам сушних година продужи као што се то нама десило, кад нас то замори, и кад пожелимо мало више него што сад имамо, треба имати увек на уму да је како Господ каже "безумно" заборавити да је једино заиста важно богатити се Богом. Без тога похлепа постаје наш господар, а живот губи смисао и замењује га смрт. Без обзира колико материјалног богатства имали или немали.
Да ли баш "ове ноћи" или неке друге, није од пресудне важности.
о. Ненад Илић
www.facebook.com
Aрхимандрит др Тихон отворио конференцију о Стефану Првовенчаном
У Српској академији наука и уметности отворена је међународна научна конференција у организацији Историјског института Београд под називом “Стефан Првовенчани и његово доба”. На самом почетку конференције својим поздравним словом сабранима се обратио др Срђан Рудић, директор Историјског института. Након њега конференцију је отворио Високопреподобни Архимандрит др Тихон (Ракићевић), игуман манастира Студеница, предавањем на тему “Аскетско поученије и српске владарске идеје у троделном првом слову ктиторског житија Студеничког типика”. Чућемо предавање у целини Високопреподобног Архимандрита др Тихона (Ракићевића), игумана Студенице. Забележили и припремили Николај Сапсај и Марко Маленчић.
Радио Слово љубве, 22.11.2018.
Радио Слово љубве, 22.11.2018.
 |
| Звучни запис преузми ОВДЕ |
24. новембар 2018.
Више стотина верника на прослави ктиторске славе Манастира Високи Дечани
У манастиру Високи Дечани и ове године је у присуству више стотина верника свечано прослављена ктиторска слава - Свети Краљ Стефан Дечански.
Свету Архијерејску Литургију служио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански Хризостом уз саслужење Епископа Рашко-призренског Теодосија и великог броја свештенства и свештеномонаштва Епархија решако-призренске и Митрополије црногорско-приморске.
 |
| Манастир Високи Дечани |
Архимандрит Сава Јањић, Интервју за НИН, 22.11.2018. / Archimandrite Sava Janjić, An Interview with NIN Magazine, Originally published in Serbian on November 22, 2018.
Нисмо разговарали, дописивали смо се. А чини ми се да би разговор са Савом Јањићем, игуманом манастира Високи Дечани, текао овако како вам га преносим и да смо седели једно прекопута другог. Да не бих прекидала, ни потпитивала. Да би све било исто, осим првог питања: „Пошто вас, нажалост, не гледам у очи, молим вас да читаоцима и мени помогнете да замислимо место са којег пишете - шта вас окружује, шта видите кроз прозор?“
„За мене је ово соба са најлепшим погледом. Преда мном стоји храм који је пре готово 700 година подигао Стефан Дечански. Ова црква је непрестани подсетник и инспирација за све нас који овде живимо и све који нас посећују, јер нам говори сваким својим каменом, сваким рељефом, сваком фреском и тим чудесним спојем западне романичко-готичке архитектуре и српског византијског сликарства, шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо“, објашњава Сава Јањић.
Много је пута поновљена оптужба да, мешајући се у политику, „прекорачујете своја монашка овлашћења“. У ком смислу, по вашем унутрашњем осећању, питање Косова није политичко?
Такве оптужбе долазе из већ познате школе агресивног атеизма који је покушао да избрише свест да је, посебно у нашем народу, улога Цркве и монаштва била од суштинског значаја за формирање и српске средњовековне државе и самог народног идентитета. Нису ли наши епископи, монаси, свештеници били кључни актери у готово свим историјским збивањима од средњег века до данас? Неки од њих били су наше прве дипломате. Визија Светог Саве, који је успео да добије пре 800 година аутокефалију за нашу Цркву, кључни је фактор без кога тешко да би било наше средњовековне државе и идентитета који нас је до данас сачувао. Међутим, иако имамо право и одговорност да подигнемо глас у кључним моментима, наша мотивација није и не сме да буде уско политичка, јер православље у суштини не познаје клерикализам. Црква нема секуларне претензије да постане држава, немамо црквене партије и наши верници припадају широком политичком спектру. Питању Косова прилазимо са позиције колико се његово решавање може позитивно или негативно одразити на опстанак нашег народа и самим тим наших светиња, које као светионици у мраку светле кроз историју и дају нам потребно усмерење да се не изгубимо у општем мелтинг-пот-у данашњице. Ћутање у ситуацији када неко може да расели наш народ једном за свагда са Косова и Метохије или нереаговање на невоље са којима се суочава, било би не само људски неодговорно, већ и духовно апсолутно неопростиво.
Да ли је уверење да је Косово Србија политички став?
Занимљиво је да Косово највећим делом наше историје није било у границама државе Србије, али није престало да са свим оним што оно представља буде темељ нашег идентитета, извориште црквеног живота и разних облика интелектуалног надахнућа. Када кажемо „Косово је Србија“ или „Косово је српско“ пре свега гледамо на КиМ као кључни фактор без којег би тешко било очувати оно што нас чини народом који своје корене има у немањићкој традицији. То нипошто не значи да ту нема места за друге људе који нису Срби и православни хришћани. То је веома важно јер обезбожени национализам не прави ту разлику. У општој атмосфери политизације свих сфера живота некима је тешко да разумеју овај став Цркве. Данас се суочавамо са агресивном изградњом једног етнички чистог албанског друштва, која прети да избрише векове нашег постојања и коначно онемогући наш живот који у непрекинутом континуитету са свим успонима и падовима траје вековима. Отуда је противљење признању независног Косова какво се данас формира, пре свега став који надилази политику и представља израз бриге да у таквом друштву ни ми ни Косово нећемо више моћи да наставимо ону мисију коју смо имали. Албански национализам жели да промени културно-историјски идентитет целог овог простора једном за свагда. Овакав однос Албанаца према Србима у великој мери сужава реалне политичке опције и могућности компромиса. Зато је бесмислено кривицу сваљивати само на српску страну и само од Срба очекивати спремност на компромис или како то овде зову „прихватање реалности на терену“.
Уместо ултиматума и претњи новим насиљем треба стварати повољније услове да би до неког компромиса могло да дође једног дана. Те услове могу да створе само људи који су сами превазишли уско националистичко разумевање стварности. На стварању тих услова, нажалост, није довољно рађено ни са међународне стране, а поготово међу локалним политичким структурама, па уместо помирења видимо предлоге за решења која нас враћају у трагичне године распада бивше Југославије.
Ових дана смо чули и да је компромис за премијерку Брнабић „нека тачка између тога да је Косово Србија и тога да је оно независно и да Србија само треба да га призна“. Да ли је за вас оваква формулација прихватљива?
Искрено, мислим да ни већина политичара на власти нема јасну идеју шта компромис треба да значи. Преговори се воде у врло уском кругу и у највећој тајности. Поседујем прилично кредибилне информације и из домаћих и из међународних извора, да се већ активно ради на детаљима територијалне поделе на етничком принципу, уз извесне козметичке елементе заштите за преостало српско становништво које се нађе „с друге стране границе“ и за неколико манастира. Имајући у виду институционалне и демократске капацитете на Косову, не треба бити много маштовит и замислити како ће све то функционисати. Циљ је да се Косово пусти у систем УН, након чега неће бити препреке за повезивање Приштине и Тиране. На крају, Србија чак не би требало ни да призна Косово. Разграничила би се са Албанијом, односно, догодило би се оно што је председник Србије својевремено и сам рекао, „разграничење између Срба и Албанаца“. Ако је то компромис који треба да „сачува образ“ онима који ће да ставе свој коначни потпис на тај документ, онда ће бити веома занимљиво како ће народ у Србији купити и ту најновију превару и пустити низ воду десетине хиљада својих сународника и све оно што нас повезује са Србима који су живели вековима пре нас, за шта су живели и жртвовали се.
У међувремену настављају се медијске манипулације са циљем да се цео народ учини саучесником ове губитничке политике. Имајући у виду опште стање колективне летаргије у Србији, ништа ме не би чудило, али би то био веома болан показатељ потпуног сумрака српског националног достојанства. Практично, од Србије се очекује да озакони етничко чишћење овог дела наше земље и добије велики аплауз, иза кога ће, наравно, одмах да крене читав низ нових захтева, с обзиром на то да је Косово само један од бројних услова које Србија треба да учини да би уопште могла да сања о европској будућности, ако је ЕУ уопште вољна да икада интегрише овај део континента.
Поново се говори о формирању косовске војске, да ли сте заиста уверени да нам не прети рат?
Косовски Албанци никада ништа неће учинити без међународне подршке, кључних земаља које их подржавају. Мислим да би покретање насиља заувек сахранило њихове наде у европску будућност, која је и сада на веома дугачком штапу с обзиром на јачање деснице у Европи. Приче о формирању косовске војске само су део унутрашњополитичке игре да се амортизује ситуација у којој Косовом влада политичка мањина, нажалост уз подршку Српске листе, и у којој већина младих Албанаца најпре гледа како да заувек побегне одавде као из неког уклетог вилајета. Наравно, увек постоји могућност инсценираног конфликта од пар дана, који би практично подстакао сценарио поделе, слично нередима 2004, на шта смо више пута указивали. Ако се тако нешто икада догоди, могу сасвим одговорно да кажем да се то може десити само у договору две стране уз сагласност одређених међународних фактора како би се створила ситуација свршеног чина на терену.
Најпопуларнија дисквалификација противника разграничења је - нису никад били на Косову, не знају где је Ранилуг, не тичу их се људи који на Косову живе… Вама се тешко може приписати било шта слично, али нас власт уверава да ми немамо чак ни људе на Косову. Да ли је питање - има ли или нема Срба на Косову - ствар утиска, политике или чињеница?
Разграничење је само лицемерно сковани еуфемизам за етничко-територијалну поделу Србије, као што је „коначно решење“ био назив за елиминацију Јевреја у нацистичкој Немачкој. Користе се и термини „корекција граница“, „демаркација“ и слично, све са истим циљем да се прикрије суштинска намера. Практично, „разграничење“ подразумева остављање око 80.000 Срба са врло ниским и неизвесним нивоом заштите, а све ради наводне интеграције у ЕУ, која по мишљењу добро обавештених никада није била даље од Србије. Наша Црква није против ЕУ, јер и тамо имамо епархије, парохије и манастире, а многи наши верници поседују држављанство ЕУ. Морално гледано, питање зашто због Ранилуга или пар манастира треба кочити будућност Србије је отприлике равно питању да ли болесног сродника треба пустити да умре како не бисмо беспотребно трошлили новац на лечење, јер ће пре или касније умрети. Политика без морала и одговорности је опасна и карактеристична је за тоталитарна друштва, у којима појединци нису важни, већ шири интереси, који понајчешће нису ништа друго него интереси владајуће олигархије.
Озбиљне земље боре се за сваког свог грађанина и то их чини поштованим у свету. Земља која је 20 година након оружаног конфликта, и поред чињенице да Косово не признаје пет ЕУ земаља, бројне међународне институције и велики број земаља у свету, спремна да тргује својом територијом и остави десетине хиљада својих грађана, у најблажу руку то је срамотно. Ја не знам ни за један такав пример у новијој историји. Земља која нема поштовања према своме, не треба да очекују ни од других да је поштују. То нипошто не значи призивање рата или стварање „замрзнутог конфликта“, као што злонамерни импутирају, већ право да тражимо елементарни напредак у условима живота за наш народ, а видимо да тога нема већ 20 година ни на плану повратка прогнаних, ни на плану заштите имовинских питања, ни на праву заштите верских објеката и културне баштине, упркос постојећим законима и међународном присуству на Косову. Чак и да немамо ниједног Србина на овом простору, трговина територијом била би државнички неодговорна. Зато је сасвим нејасно зашто уместо да систематски инсистирамо на спровођењу договора о ЗСО и разговору о заштити наших светиња као основних предуслова за сваки даљи разговор и компромис, власти Србије улазе у тајне разговоре о прекрајању територије у националистичком маниру 90-их година, када су слично послове завршавали Милошевић и Туђман и оставили за собом, заједно са осталим „јахачима апокалипсе“ бивше Југославије, трагичну кланицу и незацељене ране. Као Црква ми не дајемо готове политичке формуле, али с правом захтевамо одређене црвене линије и услове без којих би сваки договор био вишеструко штетан за наш народ и државу.
Власт тврди да је велико лицемерје то што су најгласнији борци за очување пуног суверенитета „они који увелико имају двојно држављанство и косовска документа“. Да ли реалност да је свакодневни живот без тога немогућ говори у прилог идеји о подели?
Такав аргумент апсолутно нема никакву тежину јер сви чланови Српске листе који су у косовским институцијама било као посланици или као министри, поседују косовске документе, као уосталом и сви они Срби који и те како добро послују јужно од Ибра са албанским партнерима. Чињеница на терену јесте да је без косовских личних карата немогуће нормално живети, посебно у ситуацији када је већина Срба лишена права на редовна документа Србије и поседује личне карте или пасоше (измештених полицијских администрација) које косовске власти, али ни власти Македоније и Албаније не признају, док за путовања у земље шенгенске зоне треба да се обезбеди виза. То што косовске личне карте помињу и они за које поуздано знам да поседују и косовске дипломатске пасоше превазилази свако лицемерје. Уосталом, и у турско време имали смо у Дечанима турске печате на арапском писму, а у Другом светском рату наши монаси су имали документа тадашњих окупационих власти. То нипошто не говори у прилог подели, већ само представља показатељ да у условима у којима је на овом делу Србије самопроглашен један политички ентитет, људима треба омогућити основни приступ административним услугама и максимално олакшати њихов живот.
Шта је највећи проблем људи који су остали на Косову, о чему заиста немају појма ни они који о решењу „косовског проблема“ говоре са позиције власти, ни они који се изјашњавају „са Теразија“?
Једноставно, овом територијом влада поредак који, с једне стране има прилично нашминкану фасаду тобожње демократије, али то је само кулиса иза које функционише систем породичних и криминалних кланова који контролишу све аспекте друштва и суверено користе косовске институције као средства за очување своје власти. Овај модел, нажалост, није само карактеристичан за Косово и видимо да веома „успешно“ функционише широм Западног Балкана. Уместо да се ради на једној дубљој промени друштва у коме би стари кадрови који су задобили и власт и новац за време рата и непосредно после њега били замењени млађом генерацијом и друштвом које би се градило по принципима савремене либералне демократије, поједини међународни спонзори Косова су изабрали да из прагматичних разлога још подржавају оне који суштински онемогућавају изградњу једног функционалног друштва. Нажалост, ситуација ништа није боља ни у српским већинским срединама где видимо исте методе одржавања власти. Није ни чудо да организовани криминал функционише без икаквих проблема без обзира на нацију и веру, и то не само овде, већ широм Балкана. Политика даје само покриће овом подземном свету који и те како утиче на политику и друштвени живот. Повезаност политике и криминала постала је матрица на којој функционише читав низ посткомунистичких друштава.
Учесници заправо непостојећег „унутрашњег дијалога“ о Косову, без обзира на то да ли су власт или „опозиција“, једнако уверавају грађане да немају на уму ништа осим интереса Србије и српског народа. Откуд онда толике разлике у виђењу решења?
Бити политичар данас није питање професије, већ дијагнозе, што рече један паметан човек. Свака политика уколико изгуби контакт са народом као својим изборним телом постаје средство једне аутократске владавине која не изражава више интересе народа, већ заправо манипулише народом ради личног опстанка. Уколико се тај менталитет који овде већ тако дуго видимо, барем мало не промени, Србија се суштински неће помаћи са места. Политика без етике такође је крајње опасна јер тада ради пуког очувања власти нема онога што није дозвољено. Плашим се да атеистички и аутократски модел друштва који је овде створен после Другог светског рата само доживљава спољашње промене, али се суштински не мења. Демократија је увек ризик, јер у рукама олигархије без моралних скрупула може да постане отворена диктатура. Уосталом зар се и Римска империја до краја своје историје није звала Римска република? Зар нацисти у Немачкој нису на власт дошли демократским путем? Уверење западних демократија да се демократија може једноставно пресадити на свако друштво у суштини је погрешно.
Да ли сте ви политичка или духовна опозиција људима са Српске листе који у овом часу представљају српски народ на Косову?
Не видим себе као опозиционара, јер је став Цркве у суштини увек афирмативан у смислу представљања оних вредности које сматрамо да су важне за све људе. Уколико се некада ставови политичке опозиције и Цркве подударе то свакако не значи сврставање Цркве у политичке ешелоне, јер је смисао Цркве да повеже људе чак и различитих политичких схватања на једном духовном нивоу, а не да их додатно раздељује. Наравно, проблем настаје када појединци или неке политичке групе глас из Цркве виде као опасност за своје интересе. Тада имамо етикетирање, клеветање или отворене прогоне, што смо могли да видимо и у време комунизма и у новијем времену. Различит став СПЦ и државе Србије о начину решавања питања КиМ не произлази из идеолошких и политичких интереса, већ из чињенице да Црква у први план ставља своје вернике и светиње без обзира на њихов број и боримо се за очување предања које је дубоко уткано у биће нашег народа и чини га духовно и културно препознатљивим на светској сцени. Косово је кључни елемент у том мозаику. Другим речима, не можемо говорити о интересу Србије који се може остварити жртвовањем једног броја њених грађана ради неког прилично нејасно дефинисаног „државног циља“, посебно у ситуацији када држава, како је и поменуто у саопштењу Сабора СПЦ, није била спремна да са Црквом отвори и основни дијалог о томе шта су разлози њене забринутости и како да се интереси Цркве и народа на КиМ заштите. Одсуство дијалога и транспарентности рецепт је за неповерење, које је сада створено међу добрим делом људи у Србији у погледу политике на Косову и последице неодговорних потеза могу бити врло трагичне за све.
Да ли сте икада помислили „да се нисам обавезао овој мантији другачије бих одговорио“. Мислим на нечасне оптужбе да сте део „агентурне мреже, сарадник ЦИА, промотер независног Косова“. Шта вас је од свега што сте чули о себи, ако не увредило, онда „изместило“ из равнотеже?
Ове оптужбе су толико бизарне и неистините да никада нисам осећао потребу да их демантујем. И сам улазак у дијалог са онима који их шире био би бесмислен, јер бих се спуштао на ниво злонамерних клевета и политичког трача. Уместо тога радије препуштам делима да говоре, а колико смо сви ми у Епархији рашко-призренској у последњих 20 година учинили да очувамо наш народ у готово немогућим условима, то је свима добронамерним познато. Сама чињеница да је манастир Дечани највише нападан објекат СПЦ на КиМ и зато је и једини остао под јаком заштитом Кфора, показује да наше сведочење није по вољи онима који би желели да нема ни нас, ни овог манастира и коме највише сметамо.
Велики део грађана Србије који се информише преко медија блиских режиму и који појма немају ко сте, а пре сваком другом верују председнику Србије, живи у уверењу да сте један од оних који се залажу за независно, а не за Косово у границама Србије. Шта бисте на такве оптужбе одговорили Вучићу ако би их изговорио вама у очи?
Лично мислим да ипак у данашње време људи до информација долазе на друге начине, а млађи првенствено преко интернета. Последњих месеци, док је у пуном замаху била кампања блаћења у медијима, имао сам прилике да доживим много подршке и разумевања са свих страна. Тврдње које чујемо, нажалост, од највиших политичких представника, по својој бесмислености, али и моралној бескрупулозности такве су да је тешко поверовати да човек здравог разума може да прихвати такве приче. Рециклирају се исте теме које је својевремено користио Милошевићев режим коме није био по вољи став Цркве у то време. Али у постојећем политичко-медијском имагинаријуму који данас видимо у Србији све је претворено у ријалити шоу, без икаквог морала и одговорности. Ни ја, нити ико у СПЦ није у личном конфликту са нашим политичарима, нема ту ништа лично. Дубоко се не слажемо, али то свакако морално и људски не сме да буде разлог за подстицање срамне медијске кампање која се иницијаторима клевета враћа као бумеранг. Власти у Србији полазе од једноставне али и веома једностране логике – Косово је свакако изгубљено и боље да добијемо нешто него да изгубимо све. Међутим, и мој и став целе СПЦ је да КиМ није само територија која се може делити и предавати, без ризика да се изгуби много више од 15 одсто де јуре територије Србије. Поред политичких и других, ту су пре свега морални разлози, већина нашег народа која живи јужно од Ибра била би практично принуђена на исељавање, препуштена друштву заснованом на опсесивној потреби да избрише трагове других и све представи као албанско. Наше светиње су органски везане за наш народ и Косово представља кључну карику у развоју српског духовног, културног и националног ДНК.
Част изузецима међу косовским Албанцима, које ценим, али ја нисам видео конкретно да је ико у стању да се јавно супротстави владајућој идеологији која без икаквог скривања иде у правцу формирања Велике (етничке) Албаније. Све што је учињено за Србе учињено је под међународним притиском и трајаће само док постоји међународни механизам принуде. Од Србије се очекује само једно, да директно или индиректно призна такво Косово, да практично саучествује у нестанку једног дела свог народа и себе лиши кључног елемента идентитета и тако постане трећеразредна држава без достојанства, историје и елементарног самопоштовања. Они који су спремни да учествују у таквом пројекту добро треба да се замисле како ће остати упамћени.
На шта мислите када говорите о „медијском мраку“?
Слободни медији су веома важан корективни фактор, као и независно судство, законодавство и други елементи демократског друштва. Али као што политика без морала води у тоталитаризам, тако и медији без одговорности и морала постају јефтини таблоиди и средства појединих интересних кругова који желе да манипулишу јавношћу. Професионални медији не дају готове одговоре, већ нуде чињенице и аргументе, указујући на могуће закључке, али закључак препуштају слободи читалаца. Нажалост, данас је ово реткост и политизација медија, било у циљу служења властима или борби против њих, постала је сасвим уобичајена, па је тешко говорити о професионалном новинарству данас у Србији, осим у случају појединих дневних новина и недељника, међу којима је и НИН. Друштво у коме нема места за озбиљно истраживачко новинарство, критику, па чак и здраву политичку сатиру, а све са циљем да се унапреди живот друштва, осуђено је на таворење у сфери неморалних таблоида који комбинацијом политичког трача, бизарних информација и отворене порнографије заправо заглупљују народ и чине га пасивном масом којом се лако може политички манипулисати. Данас у Србији имамо медијски много тежу ситуацију него пре 20 година и атмосфера страха од јавног линча, отворених претњи и вређања новинара, део је политичке (не)културе коју видимо на сваком кораку. Говорити о европској оријентацији Србије са оваквим односом према медијима је потпуно апсурдно.
Монах на Твитеру? Да ли једно искључује друго? Шта је вама Твитер?
Интернет је веома важно средство комуникације, а хришћанска вера је суштински заснована на комуникацији благе речи Господње (грчки еванђеља). Друштвене мреже могу бити моћно средство изражавања не само верских, већ уопште људских ставова и вредности које рефлектују наш однос према Богу. Специфичност Твитера јесте да се у што мање речи пренесе порука. У времену када људи тешко разумеју комплексније информације, пажљиво састављен твит може да има велики утицај. Нису без разлога стари Латини ценили сентенце које и данас често користимо и које говоре много више од читавих трактата. Истовремено, твит може да укаже на одређене моралне, политичке принципе, актуелизује одређене важне теме и усмери на текстове где се оне детаљније образлажу. Наравно, као и све друго и Твитер може да се користи као средство бласфемије, ширења бизарних садржаја и отворених клевета. Сваки твит истовремено представља и огледало онога који га је написао.
Ви се оглашавате својим именом, како објашњавате стотине оних који вам увредљиво реплицирају под шифрованим именима?
Твитер ботови су данас професионално занимање. Довољно је погледати профиле оних који константно реплицирају са увредљивим садржајима. Реч је о лицима која за новчану накнаду „опслужују“ један или више профила који папагајски величају оне који су их запослили или бестидно вређају оне на чију лајну треба се закаче и спамују или тролују одређене теме у циљу неутрализовања садржаја који коментаришу. Обично раде као чопор и добијају конкретне инструкције од надређених. Имајући у виду низак ниво „професионалности“ режимских ботова, могу само да кажем да заправо они представљају значајан показатељ колико је нека тема неугодна за оне који наручују твитер-линч. Твитер ботовима се не одговара, јер је њихов циљ да човека увуку на свој ниво вулгарног дискурса и тиме банализују тему која је покренута.
Шта би могао бити смисао индивидуалне борбе за истину и правду, остајање у својој земљи, на Косову, у Београду, Ваљеву, Краљеву… уколико се не верује у Бога?
Борба за боље друштво у својој отаџбини увек је представљала ризик, али и посебан изазов. Да ли једноставно побећи далеко од свега или се суочити са проблемима? То је питање слободног избора сваког човека како жели да себе реализује као личност. Ми на КиМ, барем овде у нашим светињама, немамо ни најмање неодоумице, јер бранећи вредности за које живимо заправо остварујемо себе као аутентичне личности. Да у нашој историји није било храбрих људи који су и поред могућности да нађу уточиште у емиграцији изабрали да остану са својим народом и боре се за нешто боље и праведније, не бисмо имали многе велике синове које је српски народ дао, што наравно не искључује ни оне који су управо из емиграције наставили да и те како помажу свом народу. Међутим, у борби да променимо свет око себе морамо претходно да победимо и свој егоизам. Ако и променимо тренутне друштвене околности без личног преображаја, само ћемо упасти у исту замку као они које мењамо. Зато без унутрашње промене и појединца и шире, политичке културе, правила понашања у политичком животу, без одговорних новинара, храбрих и независних судија и добрих закона који треба да подстакну оно што је вредно и квалитетно, само ћемо се вртети у зачараном кругу.
Оља Бећковић
We didn’t have an in-person conversation, instead we e-mailed each other. And yet, I think that my conversation with Sava Janjić, abbot of Visoki Dečani Monastery, as I’m conveying it to you, turned out just as it would had we sat across from each other. I wouldn’t have interrupted him, I wouldn’t have poked and prodded at him. Everything would have been the same, except for the first question: “Since, unfortunately, we’re not sitting face to face, could you please describe for our readers what your surroundings are like, what you’re looking at through the window, so we can better imagine where you are writing to us from?”
“I’m in the room with the best view, as far as I’m concerned. A church that was built more than 700 years ago by Stefan of Dečani is right in front of me. This church is both a constant reminder and a constant source of inspiration for those of us who live here and for everyone who visits. It speaks to us with each one of its stones, every relief, every fresco, and with this marvelous beauty it joins together Western Romanesque and Gothic architecture with Serbian Byzantine artistry, and reminds us of what we were, what we are, and what we need to be,” explains Sava Janjić.
„За мене је ово соба са најлепшим погледом. Преда мном стоји храм који је пре готово 700 година подигао Стефан Дечански. Ова црква је непрестани подсетник и инспирација за све нас који овде живимо и све који нас посећују, јер нам говори сваким својим каменом, сваким рељефом, сваком фреском и тим чудесним спојем западне романичко-готичке архитектуре и српског византијског сликарства, шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо“, објашњава Сава Јањић.
Много је пута поновљена оптужба да, мешајући се у политику, „прекорачујете своја монашка овлашћења“. У ком смислу, по вашем унутрашњем осећању, питање Косова није политичко?
Такве оптужбе долазе из већ познате школе агресивног атеизма који је покушао да избрише свест да је, посебно у нашем народу, улога Цркве и монаштва била од суштинског значаја за формирање и српске средњовековне државе и самог народног идентитета. Нису ли наши епископи, монаси, свештеници били кључни актери у готово свим историјским збивањима од средњег века до данас? Неки од њих били су наше прве дипломате. Визија Светог Саве, који је успео да добије пре 800 година аутокефалију за нашу Цркву, кључни је фактор без кога тешко да би било наше средњовековне државе и идентитета који нас је до данас сачувао. Међутим, иако имамо право и одговорност да подигнемо глас у кључним моментима, наша мотивација није и не сме да буде уско политичка, јер православље у суштини не познаје клерикализам. Црква нема секуларне претензије да постане држава, немамо црквене партије и наши верници припадају широком политичком спектру. Питању Косова прилазимо са позиције колико се његово решавање може позитивно или негативно одразити на опстанак нашег народа и самим тим наших светиња, које као светионици у мраку светле кроз историју и дају нам потребно усмерење да се не изгубимо у општем мелтинг-пот-у данашњице. Ћутање у ситуацији када неко може да расели наш народ једном за свагда са Косова и Метохије или нереаговање на невоље са којима се суочава, било би не само људски неодговорно, већ и духовно апсолутно неопростиво.
Да ли је уверење да је Косово Србија политички став?
Занимљиво је да Косово највећим делом наше историје није било у границама државе Србије, али није престало да са свим оним што оно представља буде темељ нашег идентитета, извориште црквеног живота и разних облика интелектуалног надахнућа. Када кажемо „Косово је Србија“ или „Косово је српско“ пре свега гледамо на КиМ као кључни фактор без којег би тешко било очувати оно што нас чини народом који своје корене има у немањићкој традицији. То нипошто не значи да ту нема места за друге људе који нису Срби и православни хришћани. То је веома важно јер обезбожени национализам не прави ту разлику. У општој атмосфери политизације свих сфера живота некима је тешко да разумеју овај став Цркве. Данас се суочавамо са агресивном изградњом једног етнички чистог албанског друштва, која прети да избрише векове нашег постојања и коначно онемогући наш живот који у непрекинутом континуитету са свим успонима и падовима траје вековима. Отуда је противљење признању независног Косова какво се данас формира, пре свега став који надилази политику и представља израз бриге да у таквом друштву ни ми ни Косово нећемо више моћи да наставимо ону мисију коју смо имали. Албански национализам жели да промени културно-историјски идентитет целог овог простора једном за свагда. Овакав однос Албанаца према Србима у великој мери сужава реалне политичке опције и могућности компромиса. Зато је бесмислено кривицу сваљивати само на српску страну и само од Срба очекивати спремност на компромис или како то овде зову „прихватање реалности на терену“.
Уместо ултиматума и претњи новим насиљем треба стварати повољније услове да би до неког компромиса могло да дође једног дана. Те услове могу да створе само људи који су сами превазишли уско националистичко разумевање стварности. На стварању тих услова, нажалост, није довољно рађено ни са међународне стране, а поготово међу локалним политичким структурама, па уместо помирења видимо предлоге за решења која нас враћају у трагичне године распада бивше Југославије.
Ових дана смо чули и да је компромис за премијерку Брнабић „нека тачка између тога да је Косово Србија и тога да је оно независно и да Србија само треба да га призна“. Да ли је за вас оваква формулација прихватљива?
Искрено, мислим да ни већина политичара на власти нема јасну идеју шта компромис треба да значи. Преговори се воде у врло уском кругу и у највећој тајности. Поседујем прилично кредибилне информације и из домаћих и из међународних извора, да се већ активно ради на детаљима територијалне поделе на етничком принципу, уз извесне козметичке елементе заштите за преостало српско становништво које се нађе „с друге стране границе“ и за неколико манастира. Имајући у виду институционалне и демократске капацитете на Косову, не треба бити много маштовит и замислити како ће све то функционисати. Циљ је да се Косово пусти у систем УН, након чега неће бити препреке за повезивање Приштине и Тиране. На крају, Србија чак не би требало ни да призна Косово. Разграничила би се са Албанијом, односно, догодило би се оно што је председник Србије својевремено и сам рекао, „разграничење између Срба и Албанаца“. Ако је то компромис који треба да „сачува образ“ онима који ће да ставе свој коначни потпис на тај документ, онда ће бити веома занимљиво како ће народ у Србији купити и ту најновију превару и пустити низ воду десетине хиљада својих сународника и све оно што нас повезује са Србима који су живели вековима пре нас, за шта су живели и жртвовали се.
У међувремену настављају се медијске манипулације са циљем да се цео народ учини саучесником ове губитничке политике. Имајући у виду опште стање колективне летаргије у Србији, ништа ме не би чудило, али би то био веома болан показатељ потпуног сумрака српског националног достојанства. Практично, од Србије се очекује да озакони етничко чишћење овог дела наше земље и добије велики аплауз, иза кога ће, наравно, одмах да крене читав низ нових захтева, с обзиром на то да је Косово само један од бројних услова које Србија треба да учини да би уопште могла да сања о европској будућности, ако је ЕУ уопште вољна да икада интегрише овај део континента.
Поново се говори о формирању косовске војске, да ли сте заиста уверени да нам не прети рат?
Косовски Албанци никада ништа неће учинити без међународне подршке, кључних земаља које их подржавају. Мислим да би покретање насиља заувек сахранило њихове наде у европску будућност, која је и сада на веома дугачком штапу с обзиром на јачање деснице у Европи. Приче о формирању косовске војске само су део унутрашњополитичке игре да се амортизује ситуација у којој Косовом влада политичка мањина, нажалост уз подршку Српске листе, и у којој већина младих Албанаца најпре гледа како да заувек побегне одавде као из неког уклетог вилајета. Наравно, увек постоји могућност инсценираног конфликта од пар дана, који би практично подстакао сценарио поделе, слично нередима 2004, на шта смо више пута указивали. Ако се тако нешто икада догоди, могу сасвим одговорно да кажем да се то може десити само у договору две стране уз сагласност одређених међународних фактора како би се створила ситуација свршеног чина на терену.
Најпопуларнија дисквалификација противника разграничења је - нису никад били на Косову, не знају где је Ранилуг, не тичу их се људи који на Косову живе… Вама се тешко може приписати било шта слично, али нас власт уверава да ми немамо чак ни људе на Косову. Да ли је питање - има ли или нема Срба на Косову - ствар утиска, политике или чињеница?
Разграничење је само лицемерно сковани еуфемизам за етничко-територијалну поделу Србије, као што је „коначно решење“ био назив за елиминацију Јевреја у нацистичкој Немачкој. Користе се и термини „корекција граница“, „демаркација“ и слично, све са истим циљем да се прикрије суштинска намера. Практично, „разграничење“ подразумева остављање око 80.000 Срба са врло ниским и неизвесним нивоом заштите, а све ради наводне интеграције у ЕУ, која по мишљењу добро обавештених никада није била даље од Србије. Наша Црква није против ЕУ, јер и тамо имамо епархије, парохије и манастире, а многи наши верници поседују држављанство ЕУ. Морално гледано, питање зашто због Ранилуга или пар манастира треба кочити будућност Србије је отприлике равно питању да ли болесног сродника треба пустити да умре како не бисмо беспотребно трошлили новац на лечење, јер ће пре или касније умрети. Политика без морала и одговорности је опасна и карактеристична је за тоталитарна друштва, у којима појединци нису важни, већ шири интереси, који понајчешће нису ништа друго него интереси владајуће олигархије.
Озбиљне земље боре се за сваког свог грађанина и то их чини поштованим у свету. Земља која је 20 година након оружаног конфликта, и поред чињенице да Косово не признаје пет ЕУ земаља, бројне међународне институције и велики број земаља у свету, спремна да тргује својом територијом и остави десетине хиљада својих грађана, у најблажу руку то је срамотно. Ја не знам ни за један такав пример у новијој историји. Земља која нема поштовања према своме, не треба да очекују ни од других да је поштују. То нипошто не значи призивање рата или стварање „замрзнутог конфликта“, као што злонамерни импутирају, већ право да тражимо елементарни напредак у условима живота за наш народ, а видимо да тога нема већ 20 година ни на плану повратка прогнаних, ни на плану заштите имовинских питања, ни на праву заштите верских објеката и културне баштине, упркос постојећим законима и међународном присуству на Косову. Чак и да немамо ниједног Србина на овом простору, трговина територијом била би државнички неодговорна. Зато је сасвим нејасно зашто уместо да систематски инсистирамо на спровођењу договора о ЗСО и разговору о заштити наших светиња као основних предуслова за сваки даљи разговор и компромис, власти Србије улазе у тајне разговоре о прекрајању територије у националистичком маниру 90-их година, када су слично послове завршавали Милошевић и Туђман и оставили за собом, заједно са осталим „јахачима апокалипсе“ бивше Југославије, трагичну кланицу и незацељене ране. Као Црква ми не дајемо готове политичке формуле, али с правом захтевамо одређене црвене линије и услове без којих би сваки договор био вишеструко штетан за наш народ и државу.
Власт тврди да је велико лицемерје то што су најгласнији борци за очување пуног суверенитета „они који увелико имају двојно држављанство и косовска документа“. Да ли реалност да је свакодневни живот без тога немогућ говори у прилог идеји о подели?
Такав аргумент апсолутно нема никакву тежину јер сви чланови Српске листе који су у косовским институцијама било као посланици или као министри, поседују косовске документе, као уосталом и сви они Срби који и те како добро послују јужно од Ибра са албанским партнерима. Чињеница на терену јесте да је без косовских личних карата немогуће нормално живети, посебно у ситуацији када је већина Срба лишена права на редовна документа Србије и поседује личне карте или пасоше (измештених полицијских администрација) које косовске власти, али ни власти Македоније и Албаније не признају, док за путовања у земље шенгенске зоне треба да се обезбеди виза. То што косовске личне карте помињу и они за које поуздано знам да поседују и косовске дипломатске пасоше превазилази свако лицемерје. Уосталом, и у турско време имали смо у Дечанима турске печате на арапском писму, а у Другом светском рату наши монаси су имали документа тадашњих окупационих власти. То нипошто не говори у прилог подели, већ само представља показатељ да у условима у којима је на овом делу Србије самопроглашен један политички ентитет, људима треба омогућити основни приступ административним услугама и максимално олакшати њихов живот.
Шта је највећи проблем људи који су остали на Косову, о чему заиста немају појма ни они који о решењу „косовског проблема“ говоре са позиције власти, ни они који се изјашњавају „са Теразија“?
Једноставно, овом територијом влада поредак који, с једне стране има прилично нашминкану фасаду тобожње демократије, али то је само кулиса иза које функционише систем породичних и криминалних кланова који контролишу све аспекте друштва и суверено користе косовске институције као средства за очување своје власти. Овај модел, нажалост, није само карактеристичан за Косово и видимо да веома „успешно“ функционише широм Западног Балкана. Уместо да се ради на једној дубљој промени друштва у коме би стари кадрови који су задобили и власт и новац за време рата и непосредно после њега били замењени млађом генерацијом и друштвом које би се градило по принципима савремене либералне демократије, поједини међународни спонзори Косова су изабрали да из прагматичних разлога још подржавају оне који суштински онемогућавају изградњу једног функционалног друштва. Нажалост, ситуација ништа није боља ни у српским већинским срединама где видимо исте методе одржавања власти. Није ни чудо да организовани криминал функционише без икаквих проблема без обзира на нацију и веру, и то не само овде, већ широм Балкана. Политика даје само покриће овом подземном свету који и те како утиче на политику и друштвени живот. Повезаност политике и криминала постала је матрица на којој функционише читав низ посткомунистичких друштава.
Учесници заправо непостојећег „унутрашњег дијалога“ о Косову, без обзира на то да ли су власт или „опозиција“, једнако уверавају грађане да немају на уму ништа осим интереса Србије и српског народа. Откуд онда толике разлике у виђењу решења?
Бити политичар данас није питање професије, већ дијагнозе, што рече један паметан човек. Свака политика уколико изгуби контакт са народом као својим изборним телом постаје средство једне аутократске владавине која не изражава више интересе народа, већ заправо манипулише народом ради личног опстанка. Уколико се тај менталитет који овде већ тако дуго видимо, барем мало не промени, Србија се суштински неће помаћи са места. Политика без етике такође је крајње опасна јер тада ради пуког очувања власти нема онога што није дозвољено. Плашим се да атеистички и аутократски модел друштва који је овде створен после Другог светског рата само доживљава спољашње промене, али се суштински не мења. Демократија је увек ризик, јер у рукама олигархије без моралних скрупула може да постане отворена диктатура. Уосталом зар се и Римска империја до краја своје историје није звала Римска република? Зар нацисти у Немачкој нису на власт дошли демократским путем? Уверење западних демократија да се демократија може једноставно пресадити на свако друштво у суштини је погрешно.
Да ли сте ви политичка или духовна опозиција људима са Српске листе који у овом часу представљају српски народ на Косову?
Не видим себе као опозиционара, јер је став Цркве у суштини увек афирмативан у смислу представљања оних вредности које сматрамо да су важне за све људе. Уколико се некада ставови политичке опозиције и Цркве подударе то свакако не значи сврставање Цркве у политичке ешелоне, јер је смисао Цркве да повеже људе чак и различитих политичких схватања на једном духовном нивоу, а не да их додатно раздељује. Наравно, проблем настаје када појединци или неке политичке групе глас из Цркве виде као опасност за своје интересе. Тада имамо етикетирање, клеветање или отворене прогоне, што смо могли да видимо и у време комунизма и у новијем времену. Различит став СПЦ и државе Србије о начину решавања питања КиМ не произлази из идеолошких и политичких интереса, већ из чињенице да Црква у први план ставља своје вернике и светиње без обзира на њихов број и боримо се за очување предања које је дубоко уткано у биће нашег народа и чини га духовно и културно препознатљивим на светској сцени. Косово је кључни елемент у том мозаику. Другим речима, не можемо говорити о интересу Србије који се може остварити жртвовањем једног броја њених грађана ради неког прилично нејасно дефинисаног „државног циља“, посебно у ситуацији када држава, како је и поменуто у саопштењу Сабора СПЦ, није била спремна да са Црквом отвори и основни дијалог о томе шта су разлози њене забринутости и како да се интереси Цркве и народа на КиМ заштите. Одсуство дијалога и транспарентности рецепт је за неповерење, које је сада створено међу добрим делом људи у Србији у погледу политике на Косову и последице неодговорних потеза могу бити врло трагичне за све.
Да ли сте икада помислили „да се нисам обавезао овој мантији другачије бих одговорио“. Мислим на нечасне оптужбе да сте део „агентурне мреже, сарадник ЦИА, промотер независног Косова“. Шта вас је од свега што сте чули о себи, ако не увредило, онда „изместило“ из равнотеже?
Ове оптужбе су толико бизарне и неистините да никада нисам осећао потребу да их демантујем. И сам улазак у дијалог са онима који их шире био би бесмислен, јер бих се спуштао на ниво злонамерних клевета и политичког трача. Уместо тога радије препуштам делима да говоре, а колико смо сви ми у Епархији рашко-призренској у последњих 20 година учинили да очувамо наш народ у готово немогућим условима, то је свима добронамерним познато. Сама чињеница да је манастир Дечани највише нападан објекат СПЦ на КиМ и зато је и једини остао под јаком заштитом Кфора, показује да наше сведочење није по вољи онима који би желели да нема ни нас, ни овог манастира и коме највише сметамо.
Велики део грађана Србије који се информише преко медија блиских режиму и који појма немају ко сте, а пре сваком другом верују председнику Србије, живи у уверењу да сте један од оних који се залажу за независно, а не за Косово у границама Србије. Шта бисте на такве оптужбе одговорили Вучићу ако би их изговорио вама у очи?
Лично мислим да ипак у данашње време људи до информација долазе на друге начине, а млађи првенствено преко интернета. Последњих месеци, док је у пуном замаху била кампања блаћења у медијима, имао сам прилике да доживим много подршке и разумевања са свих страна. Тврдње које чујемо, нажалост, од највиших политичких представника, по својој бесмислености, али и моралној бескрупулозности такве су да је тешко поверовати да човек здравог разума може да прихвати такве приче. Рециклирају се исте теме које је својевремено користио Милошевићев режим коме није био по вољи став Цркве у то време. Али у постојећем политичко-медијском имагинаријуму који данас видимо у Србији све је претворено у ријалити шоу, без икаквог морала и одговорности. Ни ја, нити ико у СПЦ није у личном конфликту са нашим политичарима, нема ту ништа лично. Дубоко се не слажемо, али то свакако морално и људски не сме да буде разлог за подстицање срамне медијске кампање која се иницијаторима клевета враћа као бумеранг. Власти у Србији полазе од једноставне али и веома једностране логике – Косово је свакако изгубљено и боље да добијемо нешто него да изгубимо све. Међутим, и мој и став целе СПЦ је да КиМ није само територија која се може делити и предавати, без ризика да се изгуби много више од 15 одсто де јуре територије Србије. Поред политичких и других, ту су пре свега морални разлози, већина нашег народа која живи јужно од Ибра била би практично принуђена на исељавање, препуштена друштву заснованом на опсесивној потреби да избрише трагове других и све представи као албанско. Наше светиње су органски везане за наш народ и Косово представља кључну карику у развоју српског духовног, културног и националног ДНК.
Част изузецима међу косовским Албанцима, које ценим, али ја нисам видео конкретно да је ико у стању да се јавно супротстави владајућој идеологији која без икаквог скривања иде у правцу формирања Велике (етничке) Албаније. Све што је учињено за Србе учињено је под међународним притиском и трајаће само док постоји међународни механизам принуде. Од Србије се очекује само једно, да директно или индиректно призна такво Косово, да практично саучествује у нестанку једног дела свог народа и себе лиши кључног елемента идентитета и тако постане трећеразредна држава без достојанства, историје и елементарног самопоштовања. Они који су спремни да учествују у таквом пројекту добро треба да се замисле како ће остати упамћени.
На шта мислите када говорите о „медијском мраку“?
Слободни медији су веома важан корективни фактор, као и независно судство, законодавство и други елементи демократског друштва. Али као што политика без морала води у тоталитаризам, тако и медији без одговорности и морала постају јефтини таблоиди и средства појединих интересних кругова који желе да манипулишу јавношћу. Професионални медији не дају готове одговоре, већ нуде чињенице и аргументе, указујући на могуће закључке, али закључак препуштају слободи читалаца. Нажалост, данас је ово реткост и политизација медија, било у циљу служења властима или борби против њих, постала је сасвим уобичајена, па је тешко говорити о професионалном новинарству данас у Србији, осим у случају појединих дневних новина и недељника, међу којима је и НИН. Друштво у коме нема места за озбиљно истраживачко новинарство, критику, па чак и здраву политичку сатиру, а све са циљем да се унапреди живот друштва, осуђено је на таворење у сфери неморалних таблоида који комбинацијом политичког трача, бизарних информација и отворене порнографије заправо заглупљују народ и чине га пасивном масом којом се лако може политички манипулисати. Данас у Србији имамо медијски много тежу ситуацију него пре 20 година и атмосфера страха од јавног линча, отворених претњи и вређања новинара, део је политичке (не)културе коју видимо на сваком кораку. Говорити о европској оријентацији Србије са оваквим односом према медијима је потпуно апсурдно.
Монах на Твитеру? Да ли једно искључује друго? Шта је вама Твитер?
Интернет је веома важно средство комуникације, а хришћанска вера је суштински заснована на комуникацији благе речи Господње (грчки еванђеља). Друштвене мреже могу бити моћно средство изражавања не само верских, већ уопште људских ставова и вредности које рефлектују наш однос према Богу. Специфичност Твитера јесте да се у што мање речи пренесе порука. У времену када људи тешко разумеју комплексније информације, пажљиво састављен твит може да има велики утицај. Нису без разлога стари Латини ценили сентенце које и данас често користимо и које говоре много више од читавих трактата. Истовремено, твит може да укаже на одређене моралне, политичке принципе, актуелизује одређене важне теме и усмери на текстове где се оне детаљније образлажу. Наравно, као и све друго и Твитер може да се користи као средство бласфемије, ширења бизарних садржаја и отворених клевета. Сваки твит истовремено представља и огледало онога који га је написао.
Ви се оглашавате својим именом, како објашњавате стотине оних који вам увредљиво реплицирају под шифрованим именима?
Твитер ботови су данас професионално занимање. Довољно је погледати профиле оних који константно реплицирају са увредљивим садржајима. Реч је о лицима која за новчану накнаду „опслужују“ један или више профила који папагајски величају оне који су их запослили или бестидно вређају оне на чију лајну треба се закаче и спамују или тролују одређене теме у циљу неутрализовања садржаја који коментаришу. Обично раде као чопор и добијају конкретне инструкције од надређених. Имајући у виду низак ниво „професионалности“ режимских ботова, могу само да кажем да заправо они представљају значајан показатељ колико је нека тема неугодна за оне који наручују твитер-линч. Твитер ботовима се не одговара, јер је њихов циљ да човека увуку на свој ниво вулгарног дискурса и тиме банализују тему која је покренута.
Шта би могао бити смисао индивидуалне борбе за истину и правду, остајање у својој земљи, на Косову, у Београду, Ваљеву, Краљеву… уколико се не верује у Бога?
Борба за боље друштво у својој отаџбини увек је представљала ризик, али и посебан изазов. Да ли једноставно побећи далеко од свега или се суочити са проблемима? То је питање слободног избора сваког човека како жели да себе реализује као личност. Ми на КиМ, барем овде у нашим светињама, немамо ни најмање неодоумице, јер бранећи вредности за које живимо заправо остварујемо себе као аутентичне личности. Да у нашој историји није било храбрих људи који су и поред могућности да нађу уточиште у емиграцији изабрали да остану са својим народом и боре се за нешто боље и праведније, не бисмо имали многе велике синове које је српски народ дао, што наравно не искључује ни оне који су управо из емиграције наставили да и те како помажу свом народу. Међутим, у борби да променимо свет око себе морамо претходно да победимо и свој егоизам. Ако и променимо тренутне друштвене околности без личног преображаја, само ћемо упасти у исту замку као они које мењамо. Зато без унутрашње промене и појединца и шире, политичке културе, правила понашања у политичком животу, без одговорних новинара, храбрих и независних судија и добрих закона који треба да подстакну оно што је вредно и квалитетно, само ћемо се вртети у зачараном кругу.
Оља Бећковић
“I’m in the room with the best view, as far as I’m concerned. A church that was built more than 700 years ago by Stefan of Dečani is right in front of me. This church is both a constant reminder and a constant source of inspiration for those of us who live here and for everyone who visits. It speaks to us with each one of its stones, every relief, every fresco, and with this marvelous beauty it joins together Western Romanesque and Gothic architecture with Serbian Byzantine artistry, and reminds us of what we were, what we are, and what we need to be,” explains Sava Janjić.
23. новембар 2018.
Мало по мало...
„Хоћу сад и хоћу све“, чувени припев из једне од песама „Партибрејкерса“, није само симбол похлепе данашњег човека већ и израз нестрпљивости када је у питању и наша жеља да се отарасимо зла. Међутим, у једном трену нити се можемо докопати добра нити се решити зла.
Неки људи су се обратили свештенику с молбом да освешта њихову кућу. Кажу: „Оче, освештајте је тако да све зло нестане. Баш све“. Он им одговара: „Освештаћу је, а где ћете ви после да живите?“ То вам је успут о фрази „баш све“.
Моменталан нестанак свег зла и свега што је несавршено из живота је пожељан. Али то је нажалост немогуће. Штавише, штетно је. И више од тога, то је убитачно за људе, који још увек не могу да поднесу живот у атмосфери пречисте светости без икаквих примеса. Замислите рибу која се у један мах нађе на сувом, ето то вам је слика моменталне, нагле промене на „боље“. Гле, како се беспомоћно копрца, док безизлазно лови ваздух устима.
Ми не дишемо чист кисеоник, већ ваздух у коме има Бог зна шта, укључујући и издувне гасове. Ми ни не разговарамо на књижевном и прописаном језику, већ на неком личном жаргону, који садржи локализме, стручне термине и још много тога. И тако је свуда. Чак и лоптица за голф лети због тога што је сва „рошава“. А лоптица за стони тенис је глатка као јаје и не лети далеко.
„Хоћу да све буде добро – предобро. И хоћу баш СВЕ“. То је глас незрелог ума. Психолози такве превелике захтеве називају перфекционизмом. Човек са таквим погледом на живот неће успети да се сложи с људима ни на једном послу, биће му тешко у браку и на крају ће поверовати у илузију да је он узвишена душа која се родила у погрешно време. Свака власт му смета, сви људи су за њега постали ситне душе... У ствари је све мало другачије.
Постоји заповест о тежњи ка светости: „Будите свети, јер сам Ја свет, Господ Бог ваш“ (Лев. 19, 2.) И има нека друмска прашина и прљавштина којом је облепљен немоћни путник, од које се не може одмах ослободити (као и од немоћи). Ствар је у умећу да спојимо ове две ствари и да одстранимо привидну несавладиву провалију међу њима.
Када су јевреји овладали Обећаном Земљом то је био симбол духовног труда са пуно препрека. Препреку су представљали народи који су настањивали ту земљу и били непријатељски настројени према дошљацима. „Кад те Господ Бог твој уведе у земљу у коју идеш да је наследиш, и отера испред тебе народе многе, Хетеје и Гергесеје и Амореје и Хананеје и Ферезеје и Јевреје и Јевусеје, седам народа већих и јачих од тебе“ (Поновљени закони 7:1). То јест треба урадити нешто што није могуће без Божије помоћи. Таман као и са нама самима: треба да савладамо своје грехе и страсти (није случајно што је непријатеља седам), притом су оне „бројније и јаче од тебе“.
Једном речју: земља твог срца је Палестина. Иди и освоји је, али знај да тамо живи седам љутих непријатеља (страсти), који неће тек тако отићи. Иди савладај их! И ти би пао у очајање пре краја битке и одустао би. Ти би уопште побегао главом без обзира од таквог тешког и опасног посла, када те не би Бог уверио да ће их Он Сам протерати.
Али постоји један веома битан детаљ. А то је управо постепеност протеривања. У Светом Писму стоји: „Господ ће Бог твој мало по мало потрти те народе испред тебе; нећеш их моћи одједанпут истребити, да се не би умножило на тебе зверје пољско. Али ће их предати Господ Бог твој теби, и затираће их затирањем великим докле се не затру“ (Поновљени закони 7:22-23).
Пред нама је главно начело духовног живота. Тачније низ начела. Прво, циљеве које је Бог поставио пред тебе, није могуће испунити без Бога. Друго, Бог ће ти обавезно помагати, али постепено. Треће, ако будеш покушао да неком пречицом убрзаш читав процес, упашћеш у нове невоље – „умножиће се звери пољске“. То јест, нећеш очистити земљу своју, ако будеш брзао са изгнањем непријатеља. То ће само подстаћи твоје непријатеље да се на брзину од људи преметну у звери, што је још горе.
То је низ правила духовног живота и духовне борбе, која су скривена у најслађем тексту Светог Писма. Зато не треба нигде журити. Не треба да постанемо свети већ сутра. Само нам преостаје да, под вођством Бога, прогнамо из душе завист, гордост, очајање, лењост (ове духовне Амореје и Хананеје). Треба освојити земљу. И Господ ће нам помоћи у овом мукотрпном послу, који превазилази снаге усамљеног човека. Помагаће нам на онај начин који сам већ описао: полако, да се не би умножиле пољске звери.
Протојереј Андреј Ткачов
извор: www.prijateljboziji.com
Моменталан нестанак свег зла и свега што је несавршено из живота је пожељан. Али то је нажалост немогуће. Штавише, штетно је. И више од тога, то је убитачно за људе, који још увек не могу да поднесу живот у атмосфери пречисте светости без икаквих примеса. Замислите рибу која се у један мах нађе на сувом, ето то вам је слика моменталне, нагле промене на „боље“. Гле, како се беспомоћно копрца, док безизлазно лови ваздух устима.
Ми не дишемо чист кисеоник, већ ваздух у коме има Бог зна шта, укључујући и издувне гасове. Ми ни не разговарамо на књижевном и прописаном језику, већ на неком личном жаргону, који садржи локализме, стручне термине и још много тога. И тако је свуда. Чак и лоптица за голф лети због тога што је сва „рошава“. А лоптица за стони тенис је глатка као јаје и не лети далеко.
„Хоћу да све буде добро – предобро. И хоћу баш СВЕ“. То је глас незрелог ума. Психолози такве превелике захтеве називају перфекционизмом. Човек са таквим погледом на живот неће успети да се сложи с људима ни на једном послу, биће му тешко у браку и на крају ће поверовати у илузију да је он узвишена душа која се родила у погрешно време. Свака власт му смета, сви људи су за њега постали ситне душе... У ствари је све мало другачије.
Постоји заповест о тежњи ка светости: „Будите свети, јер сам Ја свет, Господ Бог ваш“ (Лев. 19, 2.) И има нека друмска прашина и прљавштина којом је облепљен немоћни путник, од које се не може одмах ослободити (као и од немоћи). Ствар је у умећу да спојимо ове две ствари и да одстранимо привидну несавладиву провалију међу њима.
Када су јевреји овладали Обећаном Земљом то је био симбол духовног труда са пуно препрека. Препреку су представљали народи који су настањивали ту земљу и били непријатељски настројени према дошљацима. „Кад те Господ Бог твој уведе у земљу у коју идеш да је наследиш, и отера испред тебе народе многе, Хетеје и Гергесеје и Амореје и Хананеје и Ферезеје и Јевреје и Јевусеје, седам народа већих и јачих од тебе“ (Поновљени закони 7:1). То јест треба урадити нешто што није могуће без Божије помоћи. Таман као и са нама самима: треба да савладамо своје грехе и страсти (није случајно што је непријатеља седам), притом су оне „бројније и јаче од тебе“.
Једном речју: земља твог срца је Палестина. Иди и освоји је, али знај да тамо живи седам љутих непријатеља (страсти), који неће тек тако отићи. Иди савладај их! И ти би пао у очајање пре краја битке и одустао би. Ти би уопште побегао главом без обзира од таквог тешког и опасног посла, када те не би Бог уверио да ће их Он Сам протерати.
Али постоји један веома битан детаљ. А то је управо постепеност протеривања. У Светом Писму стоји: „Господ ће Бог твој мало по мало потрти те народе испред тебе; нећеш их моћи одједанпут истребити, да се не би умножило на тебе зверје пољско. Али ће их предати Господ Бог твој теби, и затираће их затирањем великим докле се не затру“ (Поновљени закони 7:22-23).
Пред нама је главно начело духовног живота. Тачније низ начела. Прво, циљеве које је Бог поставио пред тебе, није могуће испунити без Бога. Друго, Бог ће ти обавезно помагати, али постепено. Треће, ако будеш покушао да неком пречицом убрзаш читав процес, упашћеш у нове невоље – „умножиће се звери пољске“. То јест, нећеш очистити земљу своју, ако будеш брзао са изгнањем непријатеља. То ће само подстаћи твоје непријатеље да се на брзину од људи преметну у звери, што је још горе.
То је низ правила духовног живота и духовне борбе, која су скривена у најслађем тексту Светог Писма. Зато не треба нигде журити. Не треба да постанемо свети већ сутра. Само нам преостаје да, под вођством Бога, прогнамо из душе завист, гордост, очајање, лењост (ове духовне Амореје и Хананеје). Треба освојити земљу. И Господ ће нам помоћи у овом мукотрпном послу, који превазилази снаге усамљеног човека. Помагаће нам на онај начин који сам већ описао: полако, да се не би умножиле пољске звери.
Протојереј Андреј Ткачов
извор: www.prijateljboziji.com
Драган Станић: "Да сваки пунолетни грађанин Србије бар једном годишње дође на Косово и Метохију"
 |
| Манастир Високи Дечани |
Косово и Метохија - Мега тврђава на Балкану
Аутор и водитељ: протојереј-ставрофор Стојадин Павловић
 |
| Манастир Високи Дечани |
22. новембар 2018.
Манастир Светог Нектарија, Егина / Јастуче Светог Нектарија
„Јастуче Светог Нектарија" својевстан је наставак филма „Бог има задњу реч" у којем смо чули сведочанства лекара о чудесним исцелењима пацијената, које је, савремена медицина, немоћна да их исцели, прогласила неизлечивим. У овом документарцу реч дајемо пацијентима, а они, услед тешке и неизлечиве болести, завапише Богу за помоћ. Чујмо, дакле, из прве руке, како и на који начин их се Господ дотакао.
Епископ жички Г. Јустин прославио Крсну славу
Сабор Светог архангела Михаила, у народу познатији као Аранђеловдан, је дан који велики број православних Срба прославља као своју Крсну славу. У Храму Светог Саве у Краљеву овај празник је посебно свечано прослављен. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, који на овај дан прославља своју Крсну славу. Епископу је саслуживао велики број свештенослужитеља. У евхаристијском сабрању учешће је узело мноштво монаштва, свештенства, као и верног народа Божијег. Присуствовао је и градоначелник града Краљева г. Предраг Терзић.
Свечаним појањем и благољепијем свештенорадњи овај дан је наликовао ангелском прослављању око Престола Божијег на коме је принето бескрвно свештенодејство. На Малом входу Епископ је у чин архимандрита произвео протосинђела Саву (Илића), секретара при канцеларији Епископа жичког. Уз клицање “Аксиос“ заједница је пројавила сагласност препознајући труд и посвећеност којом отац Сава сведочи своје монашко живљење и служење у Цркви Божијој.
Почаствовани Оваплоћењем Сина Божијег који је постао Човек, поставивши људску природу у Својој богочовечанској Личности са десне стране Бога Оца, имали смо радост да учествујемо у најприснијем јединству са Христом кроз причешћивање Телом и Крвљу Његовом.
По благослову Епископа, сабранима се беседом обратио архимандрит Сава. Он је изразио захвалност Епископу на чину и поверењу којег га је удостојио. Честитао је славу Епископу Јустину, архимандриту Дамјану (Цветковићу), секретару ЕУО Епархије жичке, игуманији Михаили са сестринством благовештењским, као и у храму присутним свечарима, а потом рекао:
– Сабрани смо у овом храму око Свете тајне Евхаристије Духом Светим, прослављајући Светог архангела Михаила и и остале силе небеске. Оне постоје, личности су од Бога створене, што нам поручује и Символ вере говорећи о “Богу Творцу свега видљивог и невидљивог“. Кроз примере Светог Писма Старог и Новог Завета видимо мноштво догађаја јављања небеских сила изабраницима Божијим. Сам Господ је пред страдање рекао да може позвати мноштво легиона анђелских да спрече страдање, али да то не жели да учини. Дужни смо да укажемо поштовање овим неуморним помоћницима рода људског. Човек је по речима Светог Писма привремено мањи од анђела, али Оваплоћеним Сина Божијег почаствован је чашћу већом од анђела, о чему сведоче и богословствују богомудри Свети оци. Нека би Господ дао да и ми уз помоћ Божију и заступништвом небеских сила чујемо глас: Уђи у радост господара својега. Амин.
У наставку је освештано славско жито и пререзан славски колач нашег Епископа Јустина. За све присутне припремљено је послужење. У епископском двору где је домаћинско гостољубље пројавио Владика Јустин настављено је заједничење за трпезом љубави у ведром духу и хришћански радосном расположењу.
Протонамесник Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
Почаствовани Оваплоћењем Сина Божијег који је постао Човек, поставивши људску природу у Својој богочовечанској Личности са десне стране Бога Оца, имали смо радост да учествујемо у најприснијем јединству са Христом кроз причешћивање Телом и Крвљу Његовом.
По благослову Епископа, сабранима се беседом обратио архимандрит Сава. Он је изразио захвалност Епископу на чину и поверењу којег га је удостојио. Честитао је славу Епископу Јустину, архимандриту Дамјану (Цветковићу), секретару ЕУО Епархије жичке, игуманији Михаили са сестринством благовештењским, као и у храму присутним свечарима, а потом рекао:
Протонамесник Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
Рассказ о Студенице
 |
| Горња испосница Светог Саве |
Света Тајна Свештенства, 10. део
1. Да ли епархијски епископи имају право на помоћна лица у управљању својом епархијом ?
2. Да ли свештеник сме да исповеда и причешћује своју супругу и родбину ?
Аутор емисије: ђакон Немања Калем, професор Београдске богословије
 |
| Манастир Вазнесење |
21. новембар 2018.
ТАЈНА БЕСТЕЛЕСНИХ СИЛА
Апостол Павле нам је рекао: "Нико да вас не вара по својој вољи изабраном понизношћу и обожавањем анђела, упуштајући се у оно што није видно, и узалуд надимајући се умом тела свог, и не држећи се главе" - тојест Христа.
Све што покушавамо својом памећу да сазнамо о невидљивој Божијој творевини прети да нас одвуче у област гордости, лудила.
Само кроз Христа, откривеног Богочовека, можемо бити сигурни да идемо ка Богу, а не ка сопственој гордости.
Кад славимо Светог Арханђела Михаила и Сабор осталих небеских бестелесних сила, не славимо ми наше откривање небеских висина, нити чудесно деловање невидљивог на видљиво, него откривење и помоћ које нам Бог даје преко Својих анђела.
Бог је човеку дао више место и од све земаљске творевине и од невидљивих анђеоских сила. Али због Христа и у Христу, разапетом и васкрслом Богочовеку.
Син Божији, изнад сваке јерархије створеног, анђеоске и људске, показао нам се у човечијем телу, родио се, умро и васкрсао да би нама омогућио васкрсење и вечност са Богом.
Славећи Арханђела Михаила ми славимо Бога Који нас је створио и Који нам је у Христу даровао Царство Божије. Као што и славећи Светог Јована, Светог Николу, Светог Димитрија и остале свете људе - славимо Христа. Без Христа ништа нам не би вредело ни анђелско деловање на нас. Једноставно - не бисмо имали могућност васкрсења у вечности. Тајна свега створеног, телесног и бестелесног је у Христу. Све што је створено, створено је због Христа. Богочовека. Он је почетак и крај.
На коју год страну да се окренемо - према видљивом земаљском или невидљивом небеском - ми славимо Бога а не његову творевину којој без Њега не би било постојања. Ни оној видљивој ни оној невидљивој.
Српска Крсна Слава дивна је и величанствена допуна нашој кроз векове угроженој црквености.
Славско жито, о коме се толико о Аранђеловдану расправља, треба ли или не, као освештани симбол, повезује нас са свим прецима којима желимо васкрсење за вечност, а топло се надамо да и они нама желе васкрсење. Повезује нас символично са свима са којима желимо да будемо у вечној љубави.
А свети, било они који су ходили земљом или они створени пре земље, они које можемо само символично да представљамо на иконама, анђели, већ су, иако створени, у вечној Божијој Љубави. Моле се за нас, а ми се, ако желимо, молимо њима. Да нам помогну да и ми будемо једно са Богом у Љубави. Са Богом који је Живот.
Срећан нам Аранђеловдан! Свима који славе Сабор Светог Архангела Михаила и осталих бестелесних небеских сила - срећна Слава!
о. Ненад Илић
www.facebook.com
НАФОРА, Прича о изгубљеном новцу и украденим колима
Прича коју ћу вам изложити може звучати невероватно, али она је заиста истинита. Било је то почетком децембра 2007. године. Силно су ме секирале свакодневне бриге и нарочито одређена породична посла. Али добро, мислила сам, такав је живот. Али тог јутра ми је све изгледало као да је свему наступио крај! Стари дугови су ме веома мучили. На послу сам из касе узајамне помоћи добила 20 хиљада евра на зајам како бих могла да сведем рачуне са банком. Банка је на добош ставила нашу викендицу и процедура конфискације имовине је већ отпочела. Била сам потиштена јер је та кућа била плод нашег тешког рада. Тамо смо сваког лета са децом проводили одмор. Нисам хтела да изгубим викендицу ни у којем случају, мада је наша финансијска ситуација била тешка, једино на шта смо могли да рачунамо је била плата. Због тога сам и била приморана да на послу узмем зајам, под условом да ми се од плате одбија 250 евра месечно. Чим сам добила готовину одмах сам 6 хиљада евра уплатила мом стрицу, а он је послао ту своту банци као гаранцију како би конфискација била одложена. Преостали новац сам намеравала да уплатим на рачун у банци. Нисам имала код себе број жиро-рачуна, па је требало да обавим телефонски позив и дођем до тог податка.
Сабор Светог архангела Михаила - Аранђеловдан
Храм Светог Саве, Краљево, Аранђеловдан, 2015.
 |
| Свети архангел Гаврило, Олтарска апсида манастира Високи Дечани, око 1340. |
Сабор Светог Архангела Михаила - Аранђеловдан (Тајна празника)
 |
| Свети архангел Михаило у олтарској апсиди манастира Високи Дечани, око 1340. |