31. август 2019.
Манастир Успења Пресвете Богородице, Грчка
Лобања Свете Пелагије
МАНАСТИР ИЗ ДЕСЕТОГ ВЕКА ЈЕ НА ВРХУ ОСТРВА, У СЕЛУ АРНАДОС, НА ОКО 8 КИЛОМЕТАРА ОД ЦРКВЕ У ТИНОСУ. У МАНАСТИРУ ДАНАС ЖИВИ ОКО 50 МОНАХИЊА. НА ДАН СВЕТЕ ПЕЛАГИЈЕ ИКОНА СЕ ДОНОСИ У МАНАСТИР: |
фото: С.Парезановић август, 2019. |
30. август 2019.
Монахиње Грачанице, Да сам вода 'ладна / Манастир Грачаница прославила своју храмовну славу празник Успења Пресвете Богородице
Манастир Грачаница, задужбина светога краља Стефана Милутина, прославила је своју храмовну славу празник Успења Пресвете Богородице. Свету Литургију служио је по благослову Епископа Теодосија који се налази у вишедневној посети Западноамеричкој Епархији, Високопреподобни Архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац уз саслужење Архимандрита Луке, игумана манастира Карно код Сребрнице, као и свештенства приштинског намесништва. Архијерејски намесник и игуман манастира Драганац отац Иларион рекао је да на "овај велики празник, сви заједно треба да се молимо Мајци Божјој, а посебно монахиње, јер је она њихова родоначелница..... Неки благослов, милина и радост који долазе из искуства, док смо у мајчином загрљају били у овој светој обитељи, са овим сестринством и народом који походи Свету Грачаницу, са овом децом која долазе овде да се моле и уче да закораче на пут спасења воде нас кроз овај живот који је тежак, али и благ, јер је у дубини свега истина Божја која непрекидно сија." казао је у беседи отац Иларион.
Окупљеним верницима празник је честитао и отац Лука, игуман манастира Карно код Сребренице. Он је рекао "да и данас исповедамо да смо Срби Лазареви и да стојимо на српском Косову и да кажемо да је ово наше у векове векова, тако је било и биће, ко доживи видеће." - Који год човек овде дође и како крочи на Косово, његов се живот под ногама сигурно промени. То важи и за нас у Републици Српској, који се молимо Мајци Божјој, Христу Богу нашем и сведочимо увек да смо опредељени за Царство небеско, оно које је вечно - рекао је отац Лука.
Пред сам крај свете Литургије обављен је чин Литије, освећења воде и благосиљања славског жита и колача, након чега је отац Иларион честитао славу игуманији Стефаниди и целокупном сестринству манастира Грачанице, али и свима сабранима у овој свештеној обитељи.
Поред неколико стотина верника Литургији је присуствовао и председник општине Грачанице Срђан Поповић, као и шеф руске канцеларије у Приштини, г.Андреј, као господин Елефтериос Карабилас (Ελευθέριος Καραμπίλας) атеше при Канцеларији за везу Грчке у Приштини.
Манастирску славу обележиле су јуче и друге манифестације у Грачаници, док су славске литургије поводом празника Велике Госпојине служене и у Високим Дечанима, Девичу, Соколици, манастиру Успења Пресвете Богородице у Ђаковици... Поводом славе, јуче је на платоу у центру Грачанице отворен Сајам меда у организацији Удружења пчелара "Нуклеус" и подршку Канцеларије за КиМ.
Свечано је било и у Високим Дечанима где је Литургији присуствовао већи број верника, посебно прогнаника са простора Ђаковице и Пећи. Ђаковчани ни ове године нису могли да свој празник прославе у Успењском манастиру код мати Теоктисте која их је очекивала и где је Литургију служио протосинђел Андреј Дечанац. Литургији у Дечанима присуствовали су амерички амбасадор у Приштини г. Филип Коснет са супругом и амерички генерал Шон Харис са својим сарадницима.
извор: www.eparhija-prizren.com
Драган Хамовић, ЗМАЈ НАД ПОЉЕМ КОСОВОМ
„Поље као ниједно
Над њим небо
Под њим небо“ (Васко Попа)
Све трагајући за својим основом
Змај тужно кружио над пољем Косовом.
Накрене крилом, травкама пожури,
Јер зачу да нашки жаморе божури.
Пољем с кога су одбегли косови
Једино божуре може да ослови.
Црвеном цвећу змај братски признаје:
Воља све слабија а снага издаје
У зла времена, клизава, погана,
Родно тло измиче змају под ногама.
Поље дотаче, Поље му помену:
„Ја сам место које не зна за промену,
Основ на земљи, ослонац небесни,
Унео Косово давно у себе си,
Са змајевитим јунацима, коњима,
И небом над њима – али и под њима,
Живи, све живљи, ако и погину,
Лете из народне у песму Попину.“
Илустрација: Младен Анђелковић
извор: klubmladihpesnika.blogspot.com
ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА - ПРАЗНИК МОЛИТВЕ И ОКУПЉАЊА ЗА ЖИТЕЉЕ ОРАХОВЦА
Празник Успенија Пресвете Богородице, Велика Госпојина, обележена је литургијом и резањем славских колача у цркви Успења Пресвете Богородице у Ораховцу, подигнутој на старим темељима, давне 1859.године. Мноштво народа је испунило овај храм, једини у граду Ораховцу, а Литургију су служили парох великохочански протојереј ставрофор Миленко Драгићевић, парох ораховачки јереј Веља Стојковић и ђакон Милан Станојевић из Ораховца. Стотинак верника, који су постили Госпојински пост, се причестило, а међу њима је највише било деце. На челу свечане литије око цркве ишла су дечица радосно носећи свеће и иконе.
После освећења водице, освећени су и славски колачи. Ове године је на радост присутних било два домаћина који су колаче и жито принели и то Лазар Казић и Маријела Цекић са укућанима, а за наредну годину јавили су се Веска Мајмаревић, Саша Јовичић и Љубица Илић. И стари и нови домаћини су из Ораховца.
- Са посебном радошћу се окупљамо на данашњи дан када су срца наша и душе наше испуњене именом Пресвете Владичице наше Богородице, која је родила, малог Богића, Господа нашега Исуса Христа - рекао је парох ораховачки Веља Стојковић у беседи наглашавајући да се на овај празник Богородичиног Успења највише људи окупи у ораховачком храму и да су сви срећни, јер се на литургији радују са Господом:
-Радосни смо јер се на литургији причешћујемо и сједињујемо са Господом и тако носимо самога Господа у срцима нашим. Једна црквена песма каже ,, блажени су чистога срца“, а ми срца наша чистимо добрим мислима, добрим жељама, и добрим делима, јер само тако показујемо да наша вера није вера приче и филозофије, него вера живота.
Отац Веља је казао да је радост већа ако знамо да је Ораховац прошао Голготу и страдања:
-Радост је још већа ако знамо да је Ораховац прошао кроз велику и тешку Голготу, али то је Господ хтео да покажемо какви смо према нашим светињама, нашим коренима и према постојбини наших предака и колико смо жељни и вољни да останемо ту где јесмо. Господ је тај који никад свој народ не оставља, Господ даје снаге да се све преброди и зато треба да се што чешће и у већем броју окупљамо око наших храмова.
У црквеној сали, која је изграђена и добрим делом опремљена уз помоћ Православног Удружења ,,Свети Сава“ из Новог Сада и организације ,, Наши Срби“ из Чикага, је припремљена трпеза љубави за све окупљене.
Цркву Успења Пресвете Богородице краси прелеп иконостас и старе иконе које својом лепотом задивљују посетиоце из разних делова света који долазе у Ораховац. На иконостасу је поред иконе Богомајке, осликано и Њено Успење. Небројано пута су се после молитве у овоме храму дешавала чудесна исцељења и небројено пута је Мајка Божја услишила молитве оних који су јој се обратили што сведоче и бројни дарови и накит којим је икона окићена. У периоду од 1999.године наовамо, ова црква је више него икад постала уточиште и утеха православним житељима овога града. Око себе је сабрала преостали српски живаљ Ораховца и штити га од разних невоља и мука метохијске свакодневице. Иако се број Срба, од 3000 пре рата, смањио на једва неких три стотине који живе у делу око саме цркве данас, ова светиња је недељом и празницима и даље пуна и са њеног звоника се звук звона разлеже овим делом метохијске котлине.
извор: www.pravoslavie.ru
После освећења водице, освећени су и славски колачи. Ове године је на радост присутних било два домаћина који су колаче и жито принели и то Лазар Казић и Маријела Цекић са укућанима, а за наредну годину јавили су се Веска Мајмаревић, Саша Јовичић и Љубица Илић. И стари и нови домаћини су из Ораховца.
- Са посебном радошћу се окупљамо на данашњи дан када су срца наша и душе наше испуњене именом Пресвете Владичице наше Богородице, која је родила, малог Богића, Господа нашега Исуса Христа - рекао је парох ораховачки Веља Стојковић у беседи наглашавајући да се на овај празник Богородичиног Успења највише људи окупи у ораховачком храму и да су сви срећни, јер се на литургији радују са Господом:
-Радосни смо јер се на литургији причешћујемо и сједињујемо са Господом и тако носимо самога Господа у срцима нашим. Једна црквена песма каже ,, блажени су чистога срца“, а ми срца наша чистимо добрим мислима, добрим жељама, и добрим делима, јер само тако показујемо да наша вера није вера приче и филозофије, него вера живота.
Отац Веља је казао да је радост већа ако знамо да је Ораховац прошао Голготу и страдања:
-Радост је још већа ако знамо да је Ораховац прошао кроз велику и тешку Голготу, али то је Господ хтео да покажемо какви смо према нашим светињама, нашим коренима и према постојбини наших предака и колико смо жељни и вољни да останемо ту где јесмо. Господ је тај који никад свој народ не оставља, Господ даје снаге да се све преброди и зато треба да се што чешће и у већем броју окупљамо око наших храмова.
У црквеној сали, која је изграђена и добрим делом опремљена уз помоћ Православног Удружења ,,Свети Сава“ из Новог Сада и организације ,, Наши Срби“ из Чикага, је припремљена трпеза љубави за све окупљене.
Цркву Успења Пресвете Богородице краси прелеп иконостас и старе иконе које својом лепотом задивљују посетиоце из разних делова света који долазе у Ораховац. На иконостасу је поред иконе Богомајке, осликано и Њено Успење. Небројано пута су се после молитве у овоме храму дешавала чудесна исцељења и небројено пута је Мајка Божја услишила молитве оних који су јој се обратили што сведоче и бројни дарови и накит којим је икона окићена. У периоду од 1999.године наовамо, ова црква је више него икад постала уточиште и утеха православним житељима овога града. Око себе је сабрала преостали српски живаљ Ораховца и штити га од разних невоља и мука метохијске свакодневице. Иако се број Срба, од 3000 пре рата, смањио на једва неких три стотине који живе у делу око саме цркве данас, ова светиња је недељом и празницима и даље пуна и са њеног звоника се звук звона разлеже овим делом метохијске котлине.
извор: www.pravoslavie.ru
29. август 2019.
Слава Храма Успења Пресвете Богородице у Дрежнику
Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин на празник Успења Пресвете Богородице служио је Свету Архијерејску Литургију у Дрежнику код Ужица.
Преосвећеном Епископу саслуживали су Архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, протојереј-ставрофор Радован Стевановић, јереј Драган Тимотијевић, протонамесник Душан Томић, протођакон Александар Грујовић, ђакон Младен Стевановић и ђакон Јован Тимотијевић.
У току Свете Литургије Епископ Јустин је одликовао чином протојереја старешину Храма Успења Пресвете Богородице Драгана Тимотијевића, а досадашњег ђакона Младена Стевановића рукоположио у чин презвитера.
Након освећења славског колача Епископ Јустин обратио се сабраном народу. На почетку је подсетио на узвишеност свештеничког позива и службе. Указао је на свештеничку службу у Старом Завету и изабрано племе Левијево из којег су долазили старозаветни свештеници. Подсетио је и на улогу свештенства у време Светог Саве, као и на то да је народ увек поштовао пастирски труд свештенства и узвраћао захвалношћу и даровима од којих се свештенство издржавало.
Наш народ јесте побожан, али да би ојачали своју веру дужни смо да долазимо у Цркву, да постимо, да се исповедамо и причешћујемо. Ми се тако облачимо у благодат Божију. Свет може постати свако, небитно да ли је Епископ, свештеник или лаик, те није довољно да дођемо само на славу храма и током године неколико пута. Потребно је непрестано да се трудимо и узрастамо у Господу.
Данас има много мишљења о овом свету и Богу. Оно што је некада било свето и важно, сада кажу да није и да су то примитивна схватања. Бог има важност у свим временима, јер је Он вечан. Ми који смо Божји, крштени и миропомазани, не дозволимо да будемо као незнабожци. Дужни смо да се обучемо у благодат Божју и да дате нам Свете Тајне примимо у себе, како бисмо у животу све лакше подносили.
Успење Пресвете Богородице је празник Њеног уснућа у Господу. И она је прошла капију смрти, као и сви ми, али није могла да остане у смрти, јер је њена утроба носила Животодавца Бога. У овом свету све пропада и трули, сем онога што у себи има Господа Исуса Христа који је васкрсао из мртвих. Управо ови догађаји нама православнима дају потребну снагу и бодре нас.
Епископ је на крају беседе указао на велики и важан јубилеј 90 година Храма Успења Пресвете Богородице у Дрежнику, која је сазидана захваљујући великом труду блаженопочившег Митрополита Јосифа (Цвијовића).
Епископском граматом у ред црквених добротвора уврштена је госпођа Нада Обрадовић, приватни предузетник из Ужица.
Ђакон Јован Тимотијевић
извор: eparhija-zicka.rs
Преподобни Јустин Ћелијски, ПРАЗНУЈЕМО ДРУГИ УСКРС: Беседа на Успеније Пресвете Богородице, Манастир Ћелије, 1974.
Ево, данас празнујемо први Празник, браћо и сестре, празнујемо други Ускрс. О првом Ускрсу васкрсао је Христос. А данас је други Ускрс, ускрс Пресвете Богомајке, Која је са телом узнесена на Небо.
Манастир Сопоћани |
Тако је, Прва после Господа Христа, Богомајка и Богородица, доживела ту највећу радост да се узнесе са телом и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути на дан Страшнога Суда. Још један доказ тога јесте и данашњи велики Празник, када је тело Пресвете Богомајке узнесено изнад свих Небеса. То је пут наш, то је пут свакога човека.
Оно што је Господ Христос доживљавао у овоме свету, и чинио, Он је то све ради нас чинио, да бисмо и ми чинили за Њим. Он је дошао у овај свет да би нас сјединио са Собом, да нам да Живот Вечни, да нам да Истину Вечну, да нам да Правду Вечну, да нам да Љубав Вечну, да нам да Небеско Еванђеље. Јер исто Еванђеље важи и за Анђеле на Небу и за људе на Земљи. Истина Божија, вечна и бесмртна, важи и за Анђеле на Небу и за људе на Земљи. Тако, Правда Божија иста је Анђелима, и њу је донео Господ Христос на земљу. Добро Божије,
Љубав Божија, све што је Божије, Господ Христос је донео пошто је постао човек. А Он је постао човек благодарећи Пречистој Богомајци, Која Га је родила на спасење свих нас. И постала тиме највећа Заступница свију нас. И рода људског Заступница и Помоћница. Јер, шта Она показује? Показује да је Господ Христос, Бог Истинити и Човек Истинити, дошао у овај свет да нам да Живот Вечни, да нам да Истину Вечну, да нам да Правду Вечну. Зато је Он најнеопходнији и најпотребнији људскоме бићу.
Чули сте данас Свето Еванђеље Пресвете Богородице. Кад је Господ дошао у дом својих пријатеља, Лазара и његових сестара[1], Господ је као и увек учио присутне Божанским истинама. Тада је млађа сестра Марија села код ногу Исусових и слушала беседу Његову. А Марта домаћица, старија сестра, трудила се да боље дочека Спаситеља, да боље припреми нешто за ручак. И Марта журећи ...[2] и рече: "Господе, реци мојој сестри да ми помогне. Ето, ја сам у великом послу. А Он јој рече: Марта, Марта, бринеш за много, али је само једно потребно. Само је једно потребно"[3]. То је - шта? Бити у вери Господа Исуса Христа и слушати заповести Његове и слушати поуке Његове. "Марија је добри део изабрала", рече Спаситељ[4], то што је једино Потребно човечијем бићу у свима световима. Да верује у Јединог Истинитог Бога и да живи по Његовим заповестима, то јеЈедино Потребно свакоме људском бићу. То нам показује данашње Свето Еванђеље Пресвете Богомајке.
Јер, и нама треба васкрснути на дан Страшнога Суда. И нама треба изаћи са телом које је данас са нама, да се и оно очисти и васкрсне у Живот Вечни. То ће се несумњиво збити, доказ је ето то што је Господ васкрсао телом, и живи са телом на Небу, и изнад свих Небеса. И да се то исто десило са Пресветом Богомајком, и Она живи на Небу, и изнад свих Небеса. Јер, Она је прва испунила Еванђеље Господа Христа. Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи[5] и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа.
Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом.
И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ.
Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету[6], и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.
____
НАПОМЕНЕ:
Лк. 10,38-42
Неколико речи нејасно на траци. - Прим. препис.
Лк. 10, 38 - 42
Лк. 10,42
Лк. 3,51; 10,28
2 Петр. 1,23
1974. године у манастиру Ћелије
извор: www.pravoslavie.ru
28. август 2019.
Тропар Успења Пресвете Богородице
Како изгледа живот ван пролазног времена и простора - то не знамо. И нећемо знати док се, ако Бог да, не нађемо у Царству Божијем. Верујемо Богу да ћемо са Њим бити у Љубави у којој нема места сенкама и злу.
А догађаји везани за уснуће Пресвете, радосно нам наговештавају привременост граница времена и простора. Отвара се поглед у Царство Божије!
Колико је важно да ли се око Христа код Богородичиног одра окупљамо пристигли авионима, аутобусима, возовима, аутомобилима са летовања и путовања, или се окупљамо ношени крилима анђела на облацима као апостоли у време самог догађаја Успења? Људима оног времена подједнако би били фантастични наши авиони, па и аутомобили, као што су нама облаци на којима анђели доносе људе. А техника будућности доноси нам ствари које су чуда и за њих и за нас.
На ком год меридијану се нађемо на Литургији око Путира бићемо међусобно чудесно повезани.
Начин на који се окупљамо мање је важан од тога да се окупљамо. Да се повезујемо. Повезани једни с другима, повезани са Богом, као Оним који повезује и који је сама Повезаност, апсолутна Љубав - славимо велики празник повезаности Бога и људи.
А да ли има лепшег и радоснијег знака и доказа те повезаности од саме Пресвете Богородице Марије.
Славимо Ону која је родила Богочовека, упијамо одјек и подсећање на Христову победу смрти, узносимо најаву нашег учествовања с Христом у тој победи.
Срећан нам велики празник.
свештеник Ненад Илић
27. август 2019.
НАША ДЕЦА
Данас смо чули врло важну причу – важну за вас, драги родитељи и децо. Код Христа је дошао отац напаћеног детета – ђавоиманог и месечара: овај дечак је посебне нападе ђавоиманости имао за време младог месеца, кад би на небу изашао нови месец. Отац је молио Христа да исцели сина и Господ се смиловао овом несрећнику, исцелио је ђавоимано дете – јеванђелиста Марко додаје да је овај био још и нем, а кад би га напао ђаво, он је викао, пре се чак може рећи да је рикао, и онда би пао као мртав.
Ова прича се понавља и данас. Несрећни родитељи долазе у храм, пошто их доводи несрећа и моле нас, свештенике, моле Цркву, моле Христа да исцели њихову ђавоиману децу-месечаре. Погледајте шта се дешава на улицама нашег града! И не треба далеко да идете: прођите булеварима у 9 сати увече и видећете читаву војску ђавоиманих месечара – то су наша деца, то је наша будућност, будућност наше земље, будућност нашег народа. И то је будућност наше Цркве. Они стално пију алкохол, по читаве ноћи проводе на местима својих окупљања и заиста су ђавоимани у правом смислу те речи. Несрећни родитељи ништа не могу да учине, а оне који су постављени да нешто предузимају, и који су такође очеви, родитељи, нимало не занима оно што се дешава. Зашто их то не занима? Зато што су им важни само новац и материјална добит, они никоме не желе да праве проблеме – али себи стварају проблеме.
Шта ће бити с нама пошто је толико много омладине увучено у ову ђавоиманост? Шта ће бити с нашом Црквом? Ко ће носити светлост јеванђељске вере кад од младости сами своју децу дајемо да служе сатани?
Један средњовековни аутор је писао о људима тог доба, које се, наравно, не може упоредити с оним што се данас дешава: „тако су тешили мамону у свињском обличју и скакали су у сатанском идолишту“. Данас су ова сатанска идолишта раштркана по читавом граду и у њима наша деца своје душе и своја тела дају на служење ђаволу. А ми спавамо, то нас не занима, и тек кад се то дотакне наших најрођенијих и ближњих, ми се будимо, долазимо и плачемо. Мајке плачу: „Син је игроман“; очеви плачу: „Кћерка неће ни да учи, ни да ради, три пута се разводила… Шта да радим?! Све сам јој дао!“ Они сматрају да је главна ствар обезбедити материјално благостање. Размишљају о свом бизнису, о својој каријери, о својим конкурентима. Занима их само питање: „Где је мој новац?“ И таквог човека бих хтео да упитам: „А где су твоја деца?“
Човек се врло често суочава с тим да су деца, посебно деца имућних родитеља – прави месечари. Равнодушни су према свему, ништа их не занима, на њиховим лицима је мртав израз човека који је презасићен свим у овом животу, којем више ништа није потребно. А што је главно, ова несрећна деца су изгубила, а многа нису ни стекла, најважнију способност – способност да воле. Кад већ заснује своју породицу такав човек признаје: „Оче, не могу да комуницирам са својом женом… са својим мужем… Немам пријатеља. Не умем да волим!“ Његови родитељи су се бринули само за то да иде у најбољу школу, да вози најбоља кола, све време су га чували, пазили, лечили и учили – али погрешним стварима. И одрасла је војска – читава армија – таквих несрећних и ђавоиманих месечара.
Данас смо чули како је отац једног од њих дошао код Христа и молио да му исцели сина. И он као да се чак жали на то што га је већ доводио код Христових ученика, код људи који су већ тада добили посебне дарове да исцељују и да уче и који су то чинили, али ису могли да исцеле овог несрећника. И Христос кличе: „Роде неверни! Докле ћу вас трпети?“ (уп.: Мт. 17: 17). Ове речи Христос упућује јеврејском народу, апостолима и нама. Недостаје нам вера. То звучи банално, често чујемо ове речи, али не размишљамо о њима. А Христос каже: кад бисмо имали веру као зрно горушичино, могли бисмо да померамо горе (уп.: Мт. 17: 20). То не значи да је хришћанство вера рудара који својим молитвама треба да померају горе као што је било у време богоборства: ето, све можемо, све ћемо преокренути, све ћемо поправити… Не ради се о томе. Свети оци кажу да се овде ради о способности хришћанина који поседује веру, макар и најмању, да истера читаву идолску планину демона.
Ми, родитељи, призвани смо да васпитавамо своју децу, да их исцељујемо и да им дајемо најбољи лек, а не желимо то да чинимо – просто због нашег неверја: нема у нама ни горушичиног зрна вере. И мислимо да ће све бити добро само по себи, да ћемо одвести децу у школу веронауке и да ће их тамо свему научити – и хвала Богу што таква могућност постоји. Али сви свештеници и професори веронауке треба врло много да се труде да се ова могућност прошири, да има правих учитеља, мисионара – у то пре свега треба да улажемо своје снаге и средства, да то буде учињено озбиљно, правилно и на високом нивоу, да не буде налик на циркус. Али ни сами родитељи не треба да мисле да ће дати дете у православни камп, у православну гимназију и да је то довољно. У православним гимназијама сам наилазио на децу на основу чијег понашања се не би могло рећи да су из такве средине док не почнем лично с њима да разговарам.
Зато, драги родитељи, на вама лежи највећа одговорност: ви треба да будете друштвено најактивнији људи. Немојте мислити да ће неки чика решити нешто уместо вас! Ништа неће решити! Ви сами треба да будете пример, ви треба да имате веру која може да помера горе, а у томе ће вам од помоћи бити молитва и пост.
Кад апостоли насамо питају Христа: „А зашто ми нисмо могли да исцелимо овог дечака?“ – Он им каже: „Нечисти непријатељ се изгони молитвом и постом“ (уп.: Мт. 17: 21). Молитвом и постом! Пост заједно с молитвом – у томе је наша снага, то нам омогућава да јачамо веру.
Понекад имам прилике да видим чудну ситуацију: родитељи посте, а деца, која више нису мала, од по 10-11-12 година, односно и више нису деца, због нечега не посте. Зашто деца не посте? У чему је проблем? Зашто лишавате децу искуства стицања духовне снаге? Зар ће им свешеници све објаснити? Хоће ли свештеници слушати вашу децу кад дођу, већ испрљана, замазана, уништивши своју чистоту и упропастивши свој живот? Доћи ће и плакаће зато што су родитељи мислили да је вера нешто што се појављује само од себе одозго, као струја или топла вода! Не! Царство Небеско с на пором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11: 12). Зато будите добри да се потрудите макар мало, нађите времена навикните своју децу, научите их какву снагу дају пост и молитва.
Слава Богу на томе што наша деца хоће да се причешћују – хвала родитељима на овом труду, на томе што не заборављају главно, али све нас тек очекује, још много тога нам предстоји да учинимо.
Завршавају се дани поста, али не заборављајмо на молитву, на веру, на то какви страшни злочини се дешавају око нас, и на то да нам Христос даје снагу да исцељујемо ђавоизмане и месечаре и да носимо светлост јеванђељске вере.
Амин.
Јеромонах Игнатије (Шестаков)
Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru
Света Архијерејска Литургија у Брезови
Благодаћу и милошћу Божијом, у 10. недељу по Духовима у месту Брезови код Ивањице десио се леп духовни догађај.
После неколико деценија у Храму Светог оца Николаја служена је Света Архиерејска Литургија коју је служио Преосвећени Епископ жички господин Јустин, а саслуживали су архијерејски намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, парох прилички Синиша Никитовић, парох брезовачки јереј Љубодраг Стојковић и протођакон Александар Грујовић. За певницом је био господин Иван Трајковић из Краљева.
Храм Светог оца Николаја се налази у подножју планине Мучањ и по предању датира из 1273. године, а обновљен је 1410.
У својој надахнутој беседи, Епископ жички господин Јустин је између осталог рекао: „Као што и ви сада у овом храму доживљавате векове, тако исто и ми свештенослужитељи, нарочито ја, који никада овде нисам служио, и када сам видео лепоту овог храма, подсетио сам себе шта су били наши преци. Замислите у овом селу, овакав храм. То да је у древној хришћанској Грчкој, Русији или земљама Блиског Истока, народ би овде долазио даноноћно. Шта би се тада овде дешавало? Овде би се дешавала чуда!
Јер Господ чуда показује тамо где је вера! Зашто смо ослабили у вери, зашто нас нешто друго привлачи – то је посебно питање. Данас смо дошли овде да освештамо време, да скинемо прашину са драгоцености! Не треба то да чинимо сваких 30 година, већ сваке недеље! Треба да се потрудите ви који овде живите да дођете на Свету Литургију, јер без заједнице са Богом, све што радимо, ништа нам не вреди.“
На крају Свете Литургије, Епископ Јустин грамату добротвора је доделио господину Обраду Јеликићу за несебичну помоћ око изградње ограде и уређивања порте храма. Грамату је примио Обрадов син Мишо Јеликић.
После Свете Литургије Епископ Јустин је посетио село Мочиоце и Храм Свете Петке који је у изградњи. Верни народ суседног села Мочиоца се искрено обрадовао доласку свог Епископа. По повратку из Мочиоца организована је трпеза љубави у пансионима „Обрадовић“ и том приликом, парох брезовачки јереј Љубодраг Стојковић се захвалио Преосвећеном Епископу Јустину што је посетио Брезову и тиме испунио жељу верног народа овог краја, који се искрено радовао Светој Архијерејској Литургији која је служена у Храму Светог Николе после 36 година.
Ц.О. брезовачка
извор: eparhija-zicka.rs
Беседа Митрополита Амфилохија, Манастир Острог, 25.8.2019.
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије, служио је Свету архијерејску Литургију у Горњем острошком манастиру у 10. недјељу по Духовима, 25.августа 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свете мученике Фотија, Аникиту и друге.
Високопреосвећеном Митрополиту саслуживало је 18 свештенослужитеља, а евхаристијском сабрању је присуствовало више стотина вјерника који су из разних крајева васељене дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотоврцу.Сабранима се, након читања зачала из Светог Јеванђеља, архипастирским словом обратио Митрополит Амфилохије. Подсјетио је на ријечи прочитаног Јеванђеља о исцјељењу дјетета које је мјесечарило, а кога је сам Господ исцијелио и нагласио да исцјељења има само тамо гдје има истинске и праве вјере.
-Вјером Бог силази међу нас и усељава се у наша срца и дејствује, кроз вјеру истинску и праву. Та вјера је засијала овдје у острошкој светињи кроз Светог Василија Острошког и том вјером, његовом вјером ми се исцјељујемо, читава покољења. Свети Василије који је свега себе предао у руке Господње од утробе мајке своје, васпитан у страху Божијем, у вјери, нади и љубави. Овдје је у овој острошкој светињи примио распеће, сараспео се Христу испуњен великом вјером и Божијом снагом. Ево га Свети Василије Острошки дејствује и нас данас исцјељује од болести и првенствено од најопакије болести која влада људима, а то је болест невјеровања, болест отуђења људског срца, ума и људског понашања од вјерности Богу живоме и истинитоме – казао је Митрополит Афилохије и додао да Господ кроз вјекове исцјељује безбројне душе које су вјерне Богу, које се у Бога уздају и које Бога исповиједају и једино се Њему клањају.
Митрополит је подсјетио да је Свети Василије био васпитан у страху Божијем од своје мајке Анастасије.
-Тако свака мајка треба да научи своје дијете прво истинској и правој вјери и животу по вјери. Тако је Света Анастасија научила свога сина, потоњег Светог Василија Острошког од почетка његовог живота, хранећи га својим материнским млијеком, хранила га је и другом храном, прије свега и изнад свега вјером. Научила га је Оче наш, ону најљепшу молитву коју смо од Христа примили и учили. По угледу на Свету мајку Анастају, треба свака мајка да научи прије свега своје дијете, прије свих осталих школа и знања која стиче и која су потребна, да научимо своју дјецу молитву Оче наш – казао је Митрополит Амфилохије и додао да ријечи ”хљеб насушни” који се помиње у тој молитви подразумијева Свето Причешће, хљеб који силази с неба, сам Христос Господ.
У исповиједању вјере, Симболу вјере, исповиједамо Свету Тројицу и то је такође нешто што мајке и очеви да науче себе и своју дјецу, рекао је Митрополит Амфилохије.
– Тиме треба да утемељите свој живот и живот своје дјеце, управо на ономе што је једини истински и непоколебљиви темељ, а то је управо Христос Господ и другог темеља не може нико поставити овдје на земљи, на којој се гради људски живот. Друге хране не може даривати ни мајка, ни отац, ни човјечанство роду људскоме, мимо те хране која силази с неба, Христа Бога нашег. Земаљски хљеб сигурно је оно што треба људима, али ако се тај земаљски хљеб и храна не освештају небеским хљебом, Христом Богом, Тијелом Његовим, Крвљу Његовом, онда је џабе што се хранимо земаљском храном која данас јесте, а сјутра није – истакао је Митрополит Амфилохије.
Сабрани који посте Богородичин пост, а који су се молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће.
Заједничарење са Митрополитом Амфилохијем настављено за трпезом љубави коју је припремила острошка братија.
Током дана поклоници су у непрекидној колони приступали цркви Ваведења Пресвете Богородице, гдје су мошти Светог Василија Острошког.
извор: manastirostrog.com
Богородичин храм у Тиносу
Тинос има 40 села и 700 цркава, али ходочасници долазе због чудотворне иконе Благовести на којој архангел Гаврило Богородици приноси бели љиљан, симбол чистоте и благости. Икона је пронађена у врту, после виђења у сну монахиње 1823. године и сматрало се да је награда за устанак против Турака. Икону је насликао апостол, јеванђелист и исцелитељ Лука. На месту целидбеног извора верници су саградили цркву посвећену Благовестима од мрамора са Делоса. На том месту се налазила византијска црква, а пре тога Дионисов храм, чији се остаци могу видети у крстионици.Икона Благовести (Мегалохарис или Велика радост) је смештена на трон, опточена сребром и драгим камењем, а украшена и свежим љиљанима. Велики број верника пронашао је утеху у светлости иконе, јер су од ње тражили помоћ болесни, бесплодни и несрећни. Изнад иконе се може видети безброј златног накита и сребрних предмета којим су је даривали исцељени. Највише пажње привлачи сребрно дрво поморанџе које је даривао амерички Грк који је после молитве прогледао, а прво што је видео била је поморанџа. Тинос је од Атине удаљен 120 километара.
фото: С.Парезановић, август, 2019. |