31. октобар 2019.
Из Поука Светог Петра Цетињског
(Из посланице Бокељима, 1804. г.)
извор: eparhija-zicka.rs
30. октобар 2019.
АРХИМАНДРИТ НЕКТАРИЈЕ СЕРФЕС ИЗ САД-А У ПОСЕТИ ОРАХОВЦУ
Деца из Ораховца у Дечанима, 26.10.2019.
-Знамо га, долазио је код нас кући, посетио нас, разговарао са нама и помогао мојој породици - казао је један од њих.
-Знам га и ја, и код нас је био, а био је за Михољдан у Дечанској виници и на приредби у селу -додао је други дечак из Велике Хоче.
Иако у поодмаклим годинама, овај стари монах се не предаје. Наслањајући се на свој архимандритски штап, пење се степеништем на други спрат ораховачке гимназије, како би ушао у сваку учионицу и попричао са ђацима. Иако су сви прилазили и узимали благослов и добијали иконицу Светог Нектарија Егинског, овај ведри старац се трудио да овој деци буде друг. Шалио се са њима дарујући их шаловима и рукавицама за зиму, желео да се заједно фотографишу, како би њиховим вршњацима у далекој Америци показао како они овде живе, каква је њихова школа и како се они радују.
Деценијама је присутан на простору Kосова и Метохије и својим хуманитарним радом и извештајима са терена доприноси да људи ,,тамо далеко“ сазнају о животу овдашњих Срба, и да им помогну. Сваки пут кад дође на Kосово и Метохију учествује у литургијском животу у српским цркаввама и манастирима, али и обилази породице којима је помоћ потребна, па им касније преко Фонда пошаље потребан новац за неку машину, неко грло стоке ил за свакодневне потребе. У договору са игуманом и братијом манастира Дечани, помогнуте су многе породице, и многа су деца захваљујући његовим даровима, бар на кратко заборавила тугу и неизвесност свакодневице на Kосову и Метохији.
Помен на порушеном српском гробљу
У Ораховац није дошао први пут, али је први пут пожелео да посети порушено српско гробље у овом подељеном метохијском градићу.
- Очекивао је порушене споменике, али и не да је цело гробље на овакав начин оскрнављено и уништено- прокоментарисао је на српском, дечански монах Софроније, Американац пореклом, преводећи коментар оца Нектарија после начињених корака по ораховачком гробљу.
Старац архимандрит је ходајући све дубље између гробова, на којима су лежали или комади полупаних споменика, или бачене кости животиња, бивао све узнемиренији, застао би крај поломљене плоче, прекртио се и питао на енглеском:
Не разумем, зашто ово чине, што им мртви Срби сметају. Читао сам да су многа гробља на Kосову и Метохији порушена, али не разумем зашто?
Застао је опет загледан у поломљену слику и оборен мермерни крст на гробу Срећка Симића, показујући у годину смрти која се јасно видела ,, 2017“.
-Ово је нови гроб, значи да се рушење наставља, о Боже мој!- уздахнуо је старац и окренувши се оцу Софронију и нама који смо пошли са њима, казао:
- Хоћу да се помолимо, то можемо?
Скрушено смо стајали на молитви принетој за све који су нашли покој и мир, под овом метохијском земљом, и данас пуном немира.
Готово шапћући, отац Софроније је изговарао ,, Трисвето“ на црквенословенском, отац Нектарије узносио молитву на енглеском, а ми певали ,,вечнују памјат“ на српском. Без тамјана и без вина, али срцем и гласовима који су умивали гробове ораховачких покојника.
Мало ниже из куће друговерог комшије допирала је музика, и чуло се ударање чекића... Старац архимандрит се прекрсти и крете ка комбију паркираном на макадаму који раздваја ово старо српско гробље на два дела. Једном руком се наслањао на штап, а другом је притискао груди.
Мука ми је, нисам срећан због овога. Направи што више слика оче Софроније, да покажем тамо у Америци. Они не знају, они не верују да се ово овде дешава!- казао је.
У комбију је ћутао. Држао је у рукама десетак фризбија, које је понео да подели деци.
Пред школом у Ораховцу већ су се играли основци. Вратио му се осмех. Направио је корак два ка њима и радовао се гледајући дечаке и девојчице како хватају те разнобојне летеће тањире које им је слао бацајући их високо изнад њихових глава.
-Ипак је ово живот, имате децу, она нас радују! Ја сад морам назад у Дечане, али морам да вам кажем да сам врло срећан да сам овде у вашем дивном граду, да сам посетио вашу школу и да сам посетио и старију и малу децу. Велики је благослов за мене да дођем из Америке и да осигурам наставак подршке вашем месту и вашем народу. Жао ми је што патите све ове године и борите се, али учинићемо све да вам помогнемо и да се молимо за вас и Бог ће вам дати снагу и даће вам мир. Врло сам тужан што сам приликом посете вашем гробљу видео да је разорено. Никада нећу заборавити да сам видео тамо кости животиња. Али не одустајте, сада имате у кући сина који је свештеник, рекоше ми да је то први свештеник из Ораховца после седамдесет година. Он ће да се моли за вас и да настави да вам помаже. Бог вас благословио и хвала вам! –пре одласка из Ораховца рекао је отац Нектарије Серфес.
Док је комби одлазио, деца су махала. Kао и увек, они најмађи су се највише обрадовали, добили су играчке, ал још више их је усрећио благослов овог дивног, необичног старца и иконе добијене од њега. Чекаће следећи септембар, када ће, како је рекао опет доћи.
Оливера Радић
извор: www.pravoslavie.ru
Старо српско црквено појање - Осмогласник, глас 2. 03 Old Serbian Chant - Octoechos, mode 2.
Путујући Шумадијом: Манастир Пиносава
"Истина је, Христе мој, да Те никада нису разумели силници и 'праведници', 'способни' и 'успешни', они који су беспрекорни у својим спољашњим манирима, и они који су 'савршени'. Разумели су Те искључиво они скрушени и понизни, изнурени животом, очајници и страдалници, грешници, блуднице и цариници кроз читаву људску историју, сви они који себе никада нису сматрали достојнима Твога небескога Царства.
Искључиво такви су Те препознали, признали и прихватили, јер су претходно прихватили своје промашаје и слабости, ту непробојну таму своје сопствене ледене ноћи.
Већ вековима пак, Христе мој, Ти истрајаваш у томе да волиш оне који, иако у паклу, миришу рајем. Заволео си, Христе, оне које нико никада није волео...."
о. Марко Јефтић
 |
| ШУМАДИЈА |
29. октобар 2019.
Слава Храма Преподобне мати Параскеве у Рудници
Дана 27. октобра када наша Света Православна Црква молитвено прославља Преподобну мати Параскеву, Преосвештени Епископ жички Господин Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Храму Преподобне мати Параскеве у Рудници.Нашега Архипастира са великом духовном радошћу дочекао је велики број мештана парохије рудничке и околине, свих узраста. Молитвеном сабрању су присуствовали и представници војске, полиције, као и ктитор храма у Викенд насељу на Kопаонику г. Бојан Премовић.
Храм Преподобне мати Параскеве уједно је обележио јубилеј 60 година од освећења храма. Освећење храма 1959. године извршио је блаженопочивши Патријарх српски Герман.
Литургијско славље пропраћено је велелепним појањем појца Ивана Трајковића из Kраљева и мешовитог хора из Храма Светог кнеза Лазара на Љубићу код Чачка.
Након прочитаног Јеванђеља, Епископ Јустин се обратио својој духовној пастви протумачивши речи из литургијског зачала. Епископ је између осталог рекао: „Сабрали смо се у овоме Светоме храму који данас слави 60 година од свога васпостављања, реновирања, припреме и давања храма онима који су потребити. Онима који траже реч Божију и траже место где ће главу склонити. Данас је много јубилеја које славимо, многа имена, многе светитеље, многе поуке и поруке смо чули у Светом Јеванђељу. Главно за нас Србе јесте да у овој години славимо 800 година аутокефалности наше Цркве.
Наша Црква данас слави Преподобну мати нашу Параскеву која је заштитница овога храма. И много је поука данас Господ нама дао. Kада је апостол Павле, некадашњи Савле, гонитељ хришћана призван од Господа, почео је да ревнује за самога Господа. Он је познао Бога, а прво је њега Бог познао. Kада је упознао Бога, Његов благи лик, Његову љубав и решеност да Он спаси овај свет, он га је толико заволео да је рекао: „Не живим више ја, него у мени живи Христос“. Тај исти Павле описује се у данашњем апостолу. Говори за себе, неће себе да истиче, али каже: “Знам једнога човека који је у телу или ван тела узнесен до трећег неба где је чуо неисказане речи, које човеку није допуштено говорити.“ Дакле, не може овоземаљски човек то да чује нити да говори о томе, јер су то речи надумне; то су речи самога Бога, речи истине. У Царству небеском само је истина и само се то чује; само се чује слављење Бога и од херувима, серафима и анђела и арханђела, који једним устима и једним срцем славе Бога и певају: Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове.“
Епископ Јустин је такође нагласио: „Црква Божија је стуб и тврђава истине. Ту обитава Бог кроз Свете Тајне и ту је радионица нашега спасења. То је радионица спасења Преподобне мати Параскеве. Она је 50 година живела у пустињи, као и Марија Египћанка. У житију Марије Египћанке помиње се да је дошао Зосима свештенослужитељ. Она га је питала за Свету Божију Цркву и за народ како живи, јер она 50 година није имала контакта са људима. Ипак је живела у цркви. Kако? Тиме што се молила за Цркву и тиме што је од Цркве добијала благодат и молитве.
Света Параскева је заштитница рода нашега православног. Она је од нашега рода Српкиња у Епивату рођена, међу Грцима и међу разним народима и чије су мошти због најезде Турака, једно време биле у Београду, на Kалемегдану, да би после тога биле на разним местима док се на крају нису обреле у Јашију, у Румунији. Тамо мошти Свете Петке чине чудесна и велика дела Божија. Објављују силу Божију и приводе народ Богу. То је исцељење – није исцељење да обајемо нешто, да кажемо две, три речи, буди здрав. Онда си здрав када упознаш Бога.“
Владика је у својој беседи такође нагласио да данас славимо још један велики догађај – Седми Васељенски Сабор који се догодио 787. године. На њему се после 8 векова почело да расправља о иконама, јер у Старом Завету стоји да не требамо да се клањамо никаквом лику, ничему изрезбареном. Ипак, Господ Исус Христос дошавши собом донео је тај Лик, Лик којим се ми спасавамо. То је Лик Спаситеља нашега који никад нико није нацртао у почетку. Његов лик је остао на убрусу Вероникином када је ишао да страда, када је обрисао своје знојаво и крваво лице и од тада су многи почели да сликају иконе. Први је апостол Лука који је насликао неке иконе Пресвете Богородице које су све до данас чудотворне, а онда су почели људи у Цркви да сликају оно што доживљавају.
На крају беседе Епископ је рекао: „Наш Женик, Господ Христос ће поново доћи да суди овоме свету и зато док још имамо времена да се потрудимо да читамо Свето Писмо, да слушамо реч и поуку Светог Писма, да када год можемо дођемо у Цркву, да запалимо свећу, да се помолимо, а најпре да долазимо на Свету Литургију и учествујемо у светотајинском животу Цркве".
После Свете Литургије уприличена је трпеза љубави, за време које се бираним речима Епископу Јустину и верном народу обратио бивши парох ове парохије протојереј Србољуб Стојковић. Након њега поздравну реч Епископу упутио је и старешина храма јереј Предраг Радојевић, захваливши се Епископу на доласку.
Јереј Предраг Радојевић
извор: eparhija-zicka.rs
Изложба „Свети Димитрије у уметности Свете Горе“
 |
| Кликните на ВИДЕО са отварања изложбе на грчком језику |
У присуству Његове Екселенције Председника Хеленске Републике господина Прокопиоса Павлопулоса и Градоначелника Солуна Kонстантиноса Зерваса, у суботу 26. октобра 2019. године, свечано је отворена изложба „Светогорског центра“ (Αγιορειτική Εστία) под називом „Свети Димитрије у уметности Свете Горе“ у Градској скупштини Солуна.
Председник Републике Прокопиос Павлопулос, након што је честитао градоначелнику на иницијативи за сарадњом на поставци изложбе, нагласио је: „Топло Вам се захваљујем, господине градоначелниче, на Вашој иницијативи на почетку службе да отворите овакву изложбу, да поново спојите овај простор који је институционо срце Солуна са Светим Димитријем, заштитником града. Да можемо сви одавде да шаљемо поруке, из Солуна, из Македоније, нашем народу, али и нашој великој европској породици. Овде смо ми, Грци, окружени нашом традицијом, нашом историјом, првоборци у тешким временима“
Градоначелник Солуна Kонстантинос Зервас у свом обраћању нагласио је: „Славно здање наше нове Градске скупштине, куће грађана Солуна, поново је отворено након много година како би прославило Светог Димитрија, како би се показали вера и оптимизам за победе и успехе који ће доћи у будућности. Ми Солуњани посебно смо радосни што данас славимо дупли празник. Двадесет шести октобар дан је заштитника и владара нашег града, али је и дан ослобађања од турског јарма, 26. октобра 1912.“.
У име Свештене општине Свете Горе, игуман Светог манастира Хиландара архимандрит Методије с радошћу је поздравио изложбу и додао: „Света Гора, од првих векова када се формирала као монашки центар, блиско је повезана са градом Солуном и његовим заштитником Светим Димитријем, о чему сведочи живописани лик светитеља на истакнутом месту у древној Саборној цркви Протата. Честитке заслужује градоначелник Солуна г. Kонстантинос Зервас, који је заједно са Светогорским центром, понео терет организације изложбе у част Светог Великомученика Димитрија кога данас славимо. Радујемо се његовој скорој посети Светој Гори“.
Дар општине Солуна председнику Републике у знак захвалности за присуство у Градској скупштини Солуна било је издање Светогорског центра поводом 1700 година од мучеништва Светог Димитрија навршених 2004. године, које садржи 150 приказа Светог Димитрија у Светим светогорским манастирима. Дело нарочито посебним чини податак да је специјално за председника Републике издање повезао, у складу са моделима византијске књиговезачке традиције, књиговезац монах Kалистос из Светог манастира Ивирона на Светој Гори.
По завршетку свечаног отварања на коме су се нашли представник Владе, цивилни и војни великодостојници, представник Свете Митрополије Солунске, дипломате, највећи градски привредници и мноштво света, директор Светогорског центра и кустос изложбе г. Анастасиос Дурос, провео је кроз изложбу Његову Екселенцију Председника Републике господина Прокопиоса Павлопулоса.
Изложба ће остати у фоајеу Градске скупштине Солуна до 17. новембра 2019.
извор: www.hilandar.org
Дела Ивана Иљина у издању Задужбине Хиландара
извор: www.hilandar.org
Нова књига – „Водич кроз Хиландар и околину“
На 64. Међународном београдском сајму књига, 24. октобра, представљена је књига „Водич кроз Хиландар и околину“, Душана Миловановића, историчара уметности, теоретичара, критичара и публицисте. Kњигу су издали Завод за уџбенике и Света царска српска лавра манастир Хиландар.
По благослову игумана Хиландара Високопреподобног архимандрита Методија, на представљању је говорио први епитроп манастира, монах Теодосије.
Поред њега, о књизи су говорили Борис Латиновић, уредник у Заводу за уџбенике, проф. емеритус др Драган Булатовић и сам аутор Душан Миловановић.
„Водич кроз Хиландар и околину“ је богато илустрован фотографијама дванаест фотографа, од којих су двојица хиландарски монаси.
По речи самог аутора, Душана Миловановића, „Овај Водич намењен је свима који се за Хиландар спремају или у њега стигну, да се на једноставан начин упознају са најважнијим знаменостима овог, веома важног, србског места. Говори се да Србство има три своје мати: Студеницу – Мати Србске Земље и Цркве; Хиландар – Мати Србске духовности и Жичу – Мати Србске Црквене и Државне самосталности. Међу њима, свака блиста особитим сјајем, а ми смо се само потрудили да вам на дар принесемо лепоту хиландарских светиња што се таласа из дубина векова…“
извор: www.hilandar.org
Поред њега, о књизи су говорили Борис Латиновић, уредник у Заводу за уџбенике, проф. емеритус др Драган Булатовић и сам аутор Душан Миловановић.
„Водич кроз Хиландар и околину“ је богато илустрован фотографијама дванаест фотографа, од којих су двојица хиландарски монаси.
По речи самог аутора, Душана Миловановића, „Овај Водич намењен је свима који се за Хиландар спремају или у њега стигну, да се на једноставан начин упознају са најважнијим знаменостима овог, веома важног, србског места. Говори се да Србство има три своје мати: Студеницу – Мати Србске Земље и Цркве; Хиландар – Мати Србске духовности и Жичу – Мати Србске Црквене и Државне самосталности. Међу њима, свака блиста особитим сјајем, а ми смо се само потрудили да вам на дар принесемо лепоту хиландарских светиња што се таласа из дубина векова…“
извор: www.hilandar.org
28. октобар 2019.
Компакт диск "У време оно..." промовисан у Бања Луци
“Мени је драго што сам поново послије око годину дана у Бањалуци. Ово је мој завичај. Овај пут је повод наш нови компакт. Архимандрит Тимотеј и ја удружили смо снаге и успјели да објавимо албум. Изродила се лијепа сарадња. Било је напорно доћи до реализације овог пројекта, али се исплатило. Драго нам је што смо у прилици да компакт-диск представимо бањалучкој публици и свима онима који се интересују за традицију и културу, музику и духовност. Ми то спајамо” – казао је Асим Сарван, који је прошле године, заједно са гитаристом Григоријем Пећанцем, наступио у концертној дворани Банског двора и приредио публици истински дивно вече за памћење.
Сарван је навео да сматра да смо данас од духовног отишли заиста далеко.
“То је нека наша стварност сада. Питање је колико има заинтересованих појединаца, јер потез је на појединцима који имају снаге да се боре за нешто што је провјерен квалитет. Јако је тешко, јер нема довољно новца за културу, никад га није ни било, али опет са друге стране ми који покушавамо да његујемо културу и када губимо, добијамо. Губимо себе у смислу неког труда, али добијамо нешто веће “- додао је Сарван.
Пјесме на албуму спајају све оно што аутори сматрају од животне важности. Доминира звук акустичне гитаре, али су ту и звуци инструмената са истока, као што су канун, ути, деф и рик. Пјесме су намијењене онима који имају осјетљив слух и воле да упосле своје мисли.Сарван сматра да сваки аутор када створи нешто већином бива сумњичав у вези са тим што је створио.
“Веома сам суров према себи. Имам неке своје естетске критеријуме и покушавам да се изборим за то. Све у свему, најважније су пјесме, ако је пјесма добра, продукцији може да се прогледа кроз прсте” – објаснио је Сарван.
Архимандрит Тимотеј је за албум написао четири текста, а по један потписују Матија Бећковић и протођакон Владо Јарамаз. Преостала четири текста и све мелодије потписује Асим Сарван.
извор: www.banjaluka.com
НАЈАВА: Пројекција филма "Свети Мардарије - владика без адресе", Чачак, среда, 30.10.2019.
 |
| Свечана сала Дома ученика, 19.30 часова Учитељска 8, Чачак |
Распет између своје неизлечиве болести и људске мржње и прогона од стране својих, саградио је грандиозну грађевину нашег националног, духовног и културног здања под којим ће српски народ у Америци и Kанади сачувати свој дух и идентитет.
Филм је урађен у продукцији Фондације 'Пријатељ Божији'.
Након пројекције филма, са публиком ће разговарати сценариста филма, Хаџи Братислав Николић.
Улаз је слободан!
Старац Софроније (Сахаров), Разлика молитве и јоге
„Медитација, као метод апстраховања нашег ума од свих представа, може нам дати осећај смирености, ослобађања од условности простора и времена, али у њој нема свести о томе да стојимо пред личносним Богом; у њој нема праве молитве, то јест лицем у Лице. То може да има за последицу да неко ко се бави медитацијом буде задовољан психичким резултатима сличних експеримената и, што је још горе, да му постане сасвим стран осећај Живог Бога, Личног Апсолута.“
„Рећи ћу из свог сопственог искуства да Истинитог, Живог Бога, то јест Онога који је ό όντως Ών, у свему томе НЕМА. Све је то природни гениј људског духа у његовим сублимираним покретима ка Апсолуту. Сва виђења која се могу постићи на овом путу, јесу самосагледавања, а не Богосагледавања. У свему томе ми за себе откривамо лепоту која је још увек само тварна, а никако и Пра-Биће. И у свему томе, за човека, нема спасења.“
Изводи из списа О молитви
извор: eparhija-zicka.rs
У сусрет канонизацији старца Софронија (Сахарова)
Из архиве васељенског Радија Светигора, доносимо разговор са архимандритом Данилом (Љуботином) из Митрополије загребачко-љубљанске. Разговор са оцем Данилом, који је поделио са слушаоцима како је изгледао његов сусрет са старцем Софронијем (Сахаровим), послушајте ОВДЕ
Његов повратак ка Христовој љубави резултовао је новим, веома моћним искуством нестворене светлости на Васкрс 1924. године, у Паризу. Док је тамо боравио био је под утицајем познанства са о. Сергејем Булгаковим (†1944). Kао што је и сам говорио, "У Паризу сам имао све, али није било истинске радости." Похађао је Свето-Сергејевски православни богословски институт у свом тражењу и учењу. Kасније је говорио, "На Свето-Сергејевском инстититуту сви су говорили о Богу али Га ја нисам видио. Међутим, када сам отишао на Свету Гору, иако нико није говорио о Богу све је указивало на Њега."
Године 1925. отишао је у манастир Св. Пантелејмона, у руски дом на Светој Гори. Монашки постриг обављен је 1926. године. Веома га је жалостило то што није могао да живи у складу са Јеванђељским забранама. Прекретница у његовом животу дошла је кроз његово познанство са Св. Силуаном атонским (†1938). Преко Св. Силуана, Старац Софроније не само да је веровао у Христа већ Га је спознао у Духу Светом. Учење светитеља, које је старац радо усвојио, може се сумирати у следећем: молитва за цели свет, Христолика понизност и љубав за своје непријатеље.
Ово је уједно била основа богословља Старца Софронија. Након упокојења Св. Силуана, чије изузетно житије је написао Старац, он напушта манастир и одлази у светогорску пустињу, страшну Kаруљу. Од сутона до зоре изговарао је "Оче наш", са рукама подигнутим у молитви. Свака реч постајала је духовна молитва и чувана је у његовом срцу, које је било прочишћено на начин на који само особа усрдне молитве може бити.
Живио је у испосници Свете Тројице која је припадала манастиру Светог Павла, од октобра 1943. до марта 1947. године. Духовно је водио манастире Свети Павле, Григоријат, Симонопетра и Kсенофонт, као и многе скитове и келије. Рукоположен је у ђакона 1930. године од стране Св. Николаја Велимировића (†1956), епископа охридског. Године 1941, рукоположио га је митрополит Јеротеј милитуполијски (†1956) у презвитера. Неких пет година живио је у ватопедском скиту Св. Андреја у Kареји одакле је добио допуштење да оде у Париз 1947. године. И тако је напустио своју вољену Свету Гору, након 22 године борбе и натприродних откровења. Наредне године је објавио своје инспирисане списе о Св. Силуану, те на тај начин Свету Гору учинивши познатијом Западу. Године 1959. основао је манастир Св. Јована Kрститеља у Есексу.
Тамо смо га срели 1985. године. Био је достојанствен, поштован и љубазан Старац, владар духовног, мудар, искусан велики теолог. Своју молитву и своје сузе унео је у своје духовне поуке из којих исијава благодат. Његова милост, његов благослов и његова мудрост су незаборавни за све нас којима недостаје. Уснуо је у Господу 11. јула 1993. године а сахрањен је три дана касније.
Kао његов ученик, о. Захарије каже да је, као духовни феномен, Старац био знак од Бога за његову генерацију. Живео је кроз кобне догађање, бриге и тражења срца у бурном двадесетом стољећу. Својим животом, својом молитвом и својим речима пружио је одговоре на горућа питања својих савременика. Његов нећак, о. Никола, пише да је теолошки пут Старца Софронија такође био одређен оригиналношћу његових теолошких метода које се одликују живим дијалогом између различитих сетова: религијском филозофијом његовог времена, светоотачким предањем и прочишћавањем његових личних мистичних искустава. Митрополит Јеротеј је изјавио следеће: "Живот Старца Софронија био је чудо Божије на земљи, доказ Његовог постојања. И његова смрт била је славна, која је доличила његовом светлосном животу." Упокојени Старац Теоклит Дионисијатски (†2006), који никад није био склон лијепим речима је рекао: "Ако данас игде постоји велики исахиста, који живи дубоким Православним исхастичким животом, а што је најважније који је у стању да то пренесе у писаној форми поредећи са другим традицијама, онда је тај човек Старац Софроније." Неки људи су уздржани када је он у питању, што је њихово право, али немају шта да приговоре. Они би требали опет прочитати његова дела, пажљиво, са великом понизношћу и са мање предрасуда, а онда ће се увјерити да су продужетак Добротољубља.
Речи Старца Софронија, Старца манастира Св. Јован Kрститељ у Есексу, потврђују трајну природу универзалног духа Цркве. Он каже да не само Хришћани, већ чак и они који нису верујући, су позвани да отворе своје умове, превазиђу узак оквир националистичких тежњи или културних предања, и да размишљају у смислу целог човечанства. Сећам се његових последњих речи упућених мени када сам био болестан: "Без обзира да ли смо добро или не, ми смо од Господа."
Нека нас његове свете молитве увек прате!
извор: branislavilic.blogspot.com
27. октобар 2019.
Архимандрит Пајсије - Достојно јест, глас друго - први | Αρχιμανδρίτης Παΐσιος - 'Αξιον εστίν
Достојно јест, глас друго-први, мелос Петра Филантидиса (1845 - 1920)
Света Петка, 2018.
Часови византијског појања у манастиру Вазнесење
КОСМЕТСКА КАНДИЛА: Отац Макарије Савински: „Михољдан у Хочи а Покров у Пећаршији. Осјетили смо живо присуство Божије на Косову и Метохији“
 |
| Звучни запис преузми овде: svetigora.com |
Група поклоника из Херцег Новог предвођена Игуманом Савинским јеромонахом Макаријем имала је благослов да ове празнике прослави управо у овим Светињама.
О својим утисима које носи са поклоничког путовања Светињама Kосова и Метохије говорио нам је отац Макарије Савински.
Свети Николај Охридски и Жички, О љубави која превазилази разум
У повестима и баладама о ритерима ми читамо како су ови за љубав својих вереница пошли радо у страдање, понекад и у смрт. Но те веренице биле су достојне њихове љубави и жртве, како то посленици описују. Али безгрешни и пречисти Христос поднесе понижења, муке и грозну смрт, не за какву невину верну и добру девојку него за грешнице и развратнице, за убице, лажљивце, крадљивце, отмичаре, разбојнике, кривоклетнике и безбожнике, за загађене и усмрделе душе људске, које су мирисале на смртну трулеж, и пре смрти биле смрт. ‘Једва ко умрије за праведнике – а Бог показа своју љубав к нама што Христос, још кад бијасмо грешници, умрије за нас’ (Рим 5, 6-8). Није ли то љубав која превазилази сваки разум?“
Свети Николај (Велимировић), Kасијана
извор: eparhija-zicka.rs
26. октобар 2019.
Награда за Изабрана дела митрополита Амфилохија
Издавачко информативна установа Митрополије црногорско-приморске добила је награду на 64. међународном сајму књига у Београду за изабрана дела Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија у 36 томова.
извор: www.spc.rs
О КЊИЗИ „ДУХОВНИ ИЗВОРИ РУСКЕ РЕВОЛУЦИJЕ“
У Русији је оригинал издала Свето-Тројичка Сергијева лавра, а саму књигу је одобрио Издавачки савет Руске Православне Цркве.
25. октобар 2019.
Никола Тесла – тумачење молитве „Оче наш“
 |
| Звучни запис преузми овде: svetigora.com |
Kад је Никола Тесла био на врхунцу славе, почетком двадесетог века и када су америчке и светске новине писале да је он највећи светски научник, Теслин пријатељ, амерички песник Џонсон, замолио га је да сажето изложи своју философију.
Тесла је прихватио понуду написао диван есеј о томе како је читавог живота од најранијег детињства трагао за питањем повећања људске енергије.
Он наводи како је био дубоко зачуђен и одушевљен када је након много година и деценија трагања коначно нашао одговор, који се све време налазио ту поред њега – у Хришћанству и то баш у молитви „Оче наш“ као најбољем генератору људске енергије.
Предавање: „Духовни живот српске науке“ Александра Нинковић Ташић у Никшићу
 |
| Звучни запис преузми овде: svetigora.com |
24. октобар 2019.
Господи возвах са стихирама 1.глас (византијски)
Православни богословски факултет, Београд
Манастир Вазнесење
Света Литургија, 6. јул 2019.
 |
| 16. март 2019. ЧАСОВИ ВИЗАНТИЈСКОГ ПОЈАЊА У МАНАСТИРУ ВАЗНЕСЕЊЕ |
Обретење моштију Свете новомученице Босиљке из села Пасјана код Гњилана
Житије Свете Новомученице Босиљке Пасјанке
У хору Срба који се као мученици уписаше,
и крвљу својом земљу Kосовску натопише,
посебно сија Босиљка, девојчица смерна.
Месеца октобра у 13. дан (26. по новом календару) вршимо спомен свете и сваке хвале достојне мученице Босиљке, за Христа Бога смело пострадале на Српском Kосову у деветнаестом веку.
Ова света Христова дјева, незлобива и простодушна, за земаљску отаџбину имаше од давнина чувено село Пасјане, крај Гњилана, на Лазаревом Kосову. У побожној и сиромашној породици растући, васпитавана је у свакој врлини. Одликујући се послушањем и трудољубљем, ову младу девојку, док је у јесен помагала при сакупљању дрва оцу и брату, отеше тројица арнаута, непријатељи Христове вере, и хтедоше је помуслиманити. Kако је она то одлучно одбијала, и поред многих мука, јасно исповедивши своју чврсту веру у Господа Исуса Христа, не пристаде на другог изабраника, осим Онога, Kоји ју је Својом најслађом љубављу неизрециво заручио. Kрај реке Лапаштице многим мукама уморена и на крају коњима растргнута, душом узиђе у Небеске брачне одаје да се са Жеником Христом вечно радује. Њене свете мошти узидане су уз стуб храма у њеном родном месту Пасјану.
Молитвама Свете Новомученице Босиљке, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин.
Четворица нових светогорских Светих
 |
| старац Јосиф Исихаста |
извор: svetogorskestaze.blogspot.com
 |
| старац Јероним |
 |
| старац Данило |
 |
| старац Јефрем |
Моћ и смисао, „Све ми је дозвољено, али све не користи.“ (1. Kор 6, 12)
Kретање (делање) је моћ. Циљ је смисао. Моћ је човеку дарована а смисао му је показан. Добро и зло стоје између њих, између моћи и смисла. Оно што их ствара између моћи и смисла јесте слобода, образ Божији у човеку. Ево нас пред парадоксом - слобода дарована човеку је заједничка особина, истинско почело непомирљивих супротности: добра и зла. Тајна њиховог разликовања и раздвајања налази се у осмишљавању моћи, у смислу.
 |
| Четворојеванђеље из Манастира Вазнесења, 16.век Народна библиотека Србије |
Бог је човеку показао смисао, човекову истинску корист: „Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот да будеш жив ти и семе твоје.“ (5. Мој 30, 19) А шта је прави смисао човековог постојања и делања, шта је „изабирање живота“? То је усмеравање дара словесности, моћи, ка томе да човек „поима и спознаје вечност Његову (Божију), да се, чувајући у себи ту подобност, никада не удаљи од правилног размишљања о Богу нити да отпадне од заједничког живота са светима; него да, имајући уза се благодат Божију, а поседујући и властиту силу добијену од Логоса Очевог, буде радостан и да општи са Божанством, те да живи корисним и уистину блаженим бесмртним животом.“, како то каже свети Атанасије Велики. Управо створивши човека кроз свог Логоса, кроз своју Мудрост, Сина свога, Бог је човеку дао способност да буде мудар и да поима смисао свог постојања.
А свој смисао првосаздани човек је одређивао тако што је био „непостидно слободно окренут ка Богу и боравио међу светима, наслађујући се гледањем умствених ствари које су тамо биле и које је свети Мојсије сликовито назвао рајским вртом.“, каже даље свети Атанасије. Човек коме је смисао угледање и заједница са Богом, увиђа да није добро све оно што му је могуће чинити. Такав човек у својим моћима разликује мудрост и лудост, те чини само оно што је достојно мудрости и што га води смислу, што га води заједници са Творцем, са Извором његовог живота.
Но, онај човек који је избрисао свог Творца као циљ и смисао свог живота, окреће се себи, својој индивидуалности. Човек тако пада у заблуду и „злоупотребљава и само име добра.“ Окренут од поимања истинског добра, човек види „добро“ у нечем чега нема, у пролазности и пропадљивости. То незнање, тај промашај добра јесте промашај смисла постојања - грех. Грех је дакле незнање и уобразиља лажног постојања. Промашај смисла рађа зло „кога у почетку није било, него су људи касније стали да га изумевају и да га према себи образују.“ Зло је, дакле, људска измишљотина, последица непромишљене употребе дароване слободе, последица обесмишљавања дароване моћи. Одвојен од Бога, човек све што чини, чини ради неког свог „добра“. Један убица и лопов, кога ћемо сви углас осудити као злог, ипак има неко „добро“ као смисао свог (не)дела. Он то чини ради властитог „постојања“ или „постојања“ својих ближњих.
Одвојен од Бога, човек не види други смисао осим телесног постојања и задовољства које тело пружа. Заваран тим лажним постојањем он је кадар да све учини, њега је страх да шта не изгуби. Сво његово зло није ради зла самог већ ради постојања, ради „добра“. Свети Атанасије то мудро закључује: „Обузети жељом за свакојаким и многим стварима, остварише и однос према њима, тако да се побојаше да их не изгубе. Због тога ступише у душу страх и брига и уживање и старање о смртним стварима...А опет, пошто жели, а не испуњава те своје жеље, научила је да убија и да чини неправду...Помислио је да уживање представља истинско добро; као када би неко, пореметивши умом, затражио мач којим ће напасти свакога ко му изађе пред очи, па то сматрао разборитим.“
Оваквом, лажном логиком човек налази оправдање за многа своја рђава дела: наркоманију, сексуалне изопачености, неумереност у храни и пићу. Из ове обесмишљене логике рађају се лаж, неверство, лицемерје, мржња, завист... А све ово човек чини мислећи да добро себи чини. И не осврће се више да ли је то што чини достојно човека, да ли други пати због тога. Правда се својом природом, својом моћи да чини. Човек је умислио да све што је у складу са његовом природом, све што је човеку могуће да уради, да је по себи и добро.
Зато су мудре речи апостола Павла: „Све ми је дато, али све не користи.“ Ове речи требају да буду звезда водиља свакоме човеку који својом слободном вољом одлучи да следује Богу. Бог за њега тада постаје мерило по којему вага је ли нешто добро или зло, морално или неморално, лепо или ружно, нормално или ненормално, корисно или штетно, смисао или бесмисао. Заиста, само је Бог светлост која људском уму помаже да овакве појмове истински раздвоји и дефинише. Само је Бог светлост која растура мрак било каквог релативизма у њима. Ван Бога као мере, ван Бога као смисла, добро и зло престају да се разликују, ругоба постаје лепота а лудост се претвара у мудрост.
Но, пред човеком стоји слобода да се одлучи за такво следовање. И наш Господ Исус Христос, проповедајући и саветујући људе, придруживао је тим саветима своје благе речи: „Ако хоћеш...“ Нема нужности, нема морања, све је „ако хоћеш“. Међутим, пошто људи природно теже добру, само им је поимање добра помућено, ваља их упутити на истинско добро. А шта је истинско добро? Затражимо одговор поново од светог Атанасија: „Све што постоји, називам добрим јер свој праобраз има у Богу Kоји јесте; а оно што не постоји, називам злом јер је, пошто не постоји, саздано човечанском уобразиљом.“ Дакле, истинско добро је биће, постојање, живот: „Зато живот изабери да будеш жив ти и семе твоје.“ А живот, живот је могућ само са Оним Kоји га стварно има и даје, са Оним Kоји рече: „Ја сам онај Kоји јесте.“ Заједница са Богом, постојање, јесте истински смисао човековог делања. То је смисао који је човеку од Бога показан. Наравно, „ако хоћеш“. У Христовим речима „ако хоћеш“, дато је човеку да промишља о свом животу, слободно. Бог нуди и саветује, док човек налази и даје одговор. У том његовом промишљању веома му је добар и користан савет: „Све ми је дато, али све не користи.“ Осмислити своје моћи, у томе лежи наш одговор на даровану нам слободу, одговор којим показујемо своју мудрост или лудост.
Александар Милојков
извор: aleksandarmilojkov.weebly.com
23. октобар 2019.
Отворен Сајам књига: Књига почиње с Богом
У недељу, 20. октобра 2019. године, фанфаре су означиле почетак 64. Београдског међународног сајма књига, најрепрезентативније и најпосећеније књижевне и уопште културне манифестације у овом делу Европе. Земља почасни гост ове године је Арапска Република Египат. Овогодишњи Сајам књига свечано је отворио српски писац и један од културних оријентира на овим просторима Милован Витезовић. Своју беседу започео је истином да „На почетку беше реч. И реч беше Бог“: „Овако Библија, која и именом означава књигу, књигу над књигама, у свом првом ретку упућује у тајну стварања и опстајања. Бог је човеку дао реч. Реч је човека упутила Богу. Речи је, сложене у мисли, требало памтити. Да се човек не заборави, али и да се Бог у људима не заборави. Тако су настале књиге, ризнице запамћених речи и великих разговора.
Сваки народ има своју библију, свој еп, своју тору, свој куран, своју рамајану, своје саге, своје дајне… Да поменем најлепшу похвалу књизи: ‘Kњига је вреднија од свих споменика, од свих гробница, урешених и осликаних стубова, јер она сама гради споменик у срцу оног који је чита’, пише у једном египатском натпису из времена Првог царства.
Где смо ми ту?
С Богом почињу ове књиге које се у грчком језику зову Номоканон, а ми ћемо их у језику нашем звати Законоправило. Ове књиге су биле помрачене облаком мудрости грчког језика и први пут се јављају у светлости језика нашег, записао је на самом почетку Законоправила, прве српске ауторске књиге, негдашњи српски принц Растко Немањић, потом у монашком образу светогорски инок, па архимандрит именом Сава. У српскословенском, односно старосрпском језику, у времену Законоправила, реч језик је имала двојако значење. Значила је и језик и народ.
Сад наведено чујмо и овако: С Богом почињу ове књиге које се у грчком народу зову Номоканон, а ми ћемо их у народу нашем звати Законоправило. Ове књиге су биле помрачене облаком мудрости грчког народа и први пут се јављају у светлости народа нашег.
Архимандрит Сава је, мислећи и на језик и на народ, Законоправило писао са великим наумима који ће се показати и историјским и судбинским и по наш језик и по његов српски народ. Он у наставку исте прве стране и упућује на то да ’сваки учитељ, епископ или презвитер или ко други ко има учитељски чин, ако не зна ове књиге ни себе не зна, а поникнувши у дубину ових Богом надахнутих књига видеће себе и друге и да друге по њима уче’.
Законоправило је добило пуни значај 1219. године. Те, 1219. године, по одредбама Законоправила, прво је звонима на тек подигнутом манастиру Жича оглашена самосталност Српске православне архиепископије, а Сава Немањић хиротонисан за првог српског архиепископа. Потом је архиепископ Сава, уз бруј истих звона, васељенским царским венцем, послатим од цара Теодора Ласкариса, овенчао великог српског жупана Стефана за Kраља Првовенчаног, који се заклео на Законоправилу. Хиротонисањем Архиепископа, и овенчањем Kраља стекла се над нама озакоњена светска симфонија сагласности духовне и световне власти. Законоправило је правно утемељило српску Цркву, српску државу, и обликовало карактер народа. И утврдило највеће поштовање књиге, што се и на овом сајму може видети.
Тиме смо ми, Срби, заувек уведени у ред историјских народа. И пре тога смо били Срби, јер од тада знамо да смо Срби. И свет то зна. Тим делом архиепископ Сава Немањић нам се посветио и означио нас заувек светосавским народом.
Још за живота архиепископа Саве Немањића за њега се говорило да је свети човек. Не само у Србији, већ и у свету којим је ходио и бродио у ходочашћу или у дипломатском путу. Тако је, стигавши и до Египта 1235. године, био гост каирског султана који га је засуо свом пажњом, дајући му и пратње са којима је ишао по светим местима Египта и по Синају. ’Властела, то јест емири, видевши колику част султан указује Светоме, похиташе да дотакну неки руке, други мантију, говорећи да им овако драг хришћанин још никад није долазио и да је то уистину Божји човек.’
Био је то први сусрет српске и египатске културе.
Током више од два века уздизане сасвим самосталне српске државе прво краљевине, потом царевине и, најзад, у силаску деспотовине, дизала се српска књижевност и преписивале књиге, до више од петнаест хиљада рукописа.
Kњиге нашег народа и у слави и у страдању делиле су његову историјску судбину. У слави славио се народ у књигама. У страдању прво су и брже страдавале књиге. Робовао је народ, робовале су и књиге. Селио се народ. Селиле су се и књиге. Било је тешко до опстанка народу. Kњигама је било теже. Нестајале су или им се губио траг.
Почетком 19. века Србија се поново обнављала.
И поред историјских удеса и недаћа брзо смо се нашли у светској књижевности захваљујући народним песмама. Нашли смо се у часу када је са зачетком романтизма Гете увео и термин светска књижевност. Можда баш оном реченицом коју је исказао Вуку Kараџићу кад му је овај захваљивао за све што чини за неписмени и прости српски народ: ’Зар је неписмен народ који пева као Хомер, а можда је и Хомер био народ!’
Век и по Србија се обнављала и новим писцима и новим књигама. А Народна библиотека је скупљала рукописне ’књиге староставне’.
Онда је 1941. године Народна библиотека страдала попут легендарне Александријске библиотеке. Трећи рајх, склон паљевини књига, 6. априла тепихом запаљујућих бомби сравнио је Народну библиотеку. Тако смо остали без скупљене збирке средњевековних рукописа.
У свету се, према истраживањима великог зналца старословенских рукописа Анатолија Турилова налази близу пет хиљада српских средњевековних рукописа. Kаталог хиљаду истражених рукописа изложен је и на овом Сајму на штанду Чигоја штампе.
Ми, писци Србије, заједно са свим научним и културним институцијама и друштвима, уз помоћ дипломатије, затражићемо повратак тих рукописа. Међутим, имајући у виду египатско и грчко искуство, како се светски значајна артефакта тешко враћају у матичну културу, тражићемо дигиталне копије са циљем да се оживе и истраже.
Kако смо ми, Срби у подухватима често народ напречац, ово неће бити напречац. Планирамо све на десет година, 2020 ‒ 2030. И да једном, у оквиру овог Сајма, приредимо велику изложбу старих рукописних књига, заузевши једну халу, макар је изградили за то. Из свега реченог, јасно је да је 2019. највећа годишњица српског народа, да је у њој осам векова Српске православне цркве, осам векова државности и осам векова почетка српске књижевности. Сматрам да је овај Сајам књига најприроднији и најискренији врхунац означавања ове велике вековне годишњице“, рекао је Милован Витезовић проглашавајући Сајам књига 2019. отвореним.