АНТОНИЈЕ ВЕЛИКИ О МУДРИМ ЉУДИМА И МУДРИМ ДУШАМА

   Људи се обично називају мудрима, услед неправилне употребе ове речи. Није мудар онај који је научио изреке и дела древних мудраца, већ онај чија је душа мудра, који може да расуђује шта је добро, а шта зло; који се укљањаја од злог и штетног по душу, а брине се за добро и душекорисно и чини ово са великом благодарношћу према Богу. Само се такви људи могу назвати истински мудри.

***
   Истински мудар човек има само једну бригу, да се свом душом повинује и на сваки начин угађа Богу. Томе и само томе поучава овај човек душу своју, како да угоди Богу, благодарећи Му за Његов добар промисао, у ма каквим животним околностима се налазио. Јер, неумесно је не захваљивати лекарима за оздрављење тела, чак и онда када дају горке и непријатне лекове. Исто тако је неумесно не благодарити Богу јер нам се не чини радосним, не схватајући да све се одвија по Његовом промислу и нама на корист. У таквом промишљању, у таквој вери у Бога је спасење и покој души.

***
   Мудар човек, преиспитујући самог себе, спознаје шта му је потребно и корисно да чини, шта је блиско и спасоносно за његову душу, а шта јој је страно и погубно. На овај начин избегава оно што штети души, као нешто страно.

***
   Мудра и добродетељна душа открива се у погледу, поступцима, гласу, осмеху, разговорима и обраћању. У таквој души се све променило и задобило достојанствен изглед. Њен богољубиви ум, као снажни вратар, затвара пролазе срамним и злим помислима.

***
   Мудра душа се труди да се избави од беспућа, надмености, гордости, саблазни, зависти, крађа и свега у чему се састоји суштина демонских дела и злих казивања. Ово, при марљивом труду и пажљивом созерцању, успева да сврши човек чије жеље нису устремљене на ниска задовољства.

***
   Kвалитатвна мудрост у нама, само делима нас чини достојним да се називамо људима; без ове мудрости, од бесловесних бића бисмо се разликовали физиономијом и даром говора. Дакле, да позна разуман човек да је бесмртан; и да омрзне сваку срамну похоту, која је људима узрок смрти.

***
   Мудрим људима није потребно да слушају разне беседе, већ само оне које доносе корист, које воде ка познању воље Божје; јер је она пут, којим се опет људи враћају у живот и у вечну светлост.

***
   Нема никакве користи од изучавања науке, ако душа не живи добрим и богоугодним животом. Узрок свих зала је заблуда, прелест и мржња према Богу.

***
   У разговорима не треба да буде присутна грубост; мудре људе обично, више него девице, красе скромност и целомудрије.

***
   Непостојани и необразовани не треба да кушају мудре људе. Мудар је онај ко Богу угађа и безмолствује, или, уколико говори, говори мало, и само оно што је неопходно и Богу угодно.

***
   Не може се одједном постати добар и мудар; ова два се задобијају пажљивим расуђивањем, вежбањем, искуством, дугим подвигом и (најважније) јаком жељом за чињењем добрих дела. Добри и богољубиви човек, који је истински спознао Бога, не да себи мира, радећи све, без изузетка, што је угодно Богу. Такви мужеви се ретко срећу.

***
   Муж мудри, размишљајући о пребивању и разговору са Божанством, никада се не везује ни за шта земаљско и ниско, већ управља ум свој ка небеском и вечном, свестан да воља Божја – кривац сваког добра и извор вечних блага за људе, – јесте она која спасава човека.

***
   Ум није душа, већ дар Божији који спасава душу. Богоугодни ум тече испред душе и саветује је да презре привремено, тварно и пролазно, а заволи вечна, нетрулежна и непролазна блага. Тако, да би човек док живи у телу, умом замишљао и созерцавао небеско и Божанско. На овај начин, богољубиви ум је благодетељ и спаситељ људској души.

***
   Мудра и душекорисна реч је дар Божји; супротно, реч празна, жељна да одреди меру и растојање неба и земље, и величину сунца и звезда, јесте изум човека који се забадава стара, као да жели да ситом захвати воду, и по испразној таштини тражи оно што му никако не доноси корист, будући да нема могућности ово да пронађе.

***
   Kо поседује ум, тај је свестан да је управо он, – човек пролазни. Онај који позна себе, зна и да је све творевина Божја дата на спасење човеку. У власти човека је да све добро разуме и исправно верује у то. Такав муж чврсто зна да само неколицина поседује врлину да омрзне овоземаљска блага, и да се утеха и вечни покој задобијају од Бога по смрти.

***
   Целомудрена душа, држећи се непоколебљиво у својој доброј намери, попут коња обуздава гнев и похоту – ове неразумне страсти, и зато што се бори са њима, укроћује их и преовлађује, биће увенчана и удостојена пребивања на небесима, а задобиће ово од свог створитеља Бога, као награду за сетву и труд.

***
   Истински мудра душа, гледајући на срећу злих и благостање недостојних, не жалости се мислима о њиховим насладама у овом животу, као што то бива са људима неразумним. Таква душа је јасно свесна несталности среће, непознанице пребивања овде, краткотрајности овог живота и страхоте суда, и верује да Бог брине о томе шта јој је потребно за живот.

***
   Целомудрена душа, презире материјално сакупљање добара и краткотрајни живот, избира небеску утеху и живот вечни, који ће добити од Бога за благочестивост.

***
   Ум који се налази у чистој и богољубивој души, истински гледа у Бога – нествореног, невидљивог, неизреченог – Јединог Чистог за чиста срца.

  Преподобни Антоније Велики
  Са руског Ива Бендеља
  извор: www.pravoslavie.ru

Нови број „Православља”, новина Српске Патријаршије

   У Православљу, новинама Српске Патријаршије, од 1. фебруара 2020. године, највећа пажња посвећена је прослављању празника Светога Саве, првог српског Архиепископа, као и дешавањима у Митрополији црногорско-приморској, епархијама: будимљанско-никшићкој и милешевској, тачније у Црној Гори. Спорни закон о слободи вероисповести, који је крајем прошле године усвојила црногорска скупштина, изазвао је снажну реакцију Српске Православне Цркве и вернога народа који у величанственом броју мирним литијама, молебанима и протестима скреће пажњу широке јавности Региона и света на недемократски, нецивилизацијски и нечовечни закон уперен против Српске Православне Цркве и њених светиња у Црној Гори.
   У новом броју читајте и интегрални текст интервјуа Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија који је у разговору за дневне новине „Новости“ говорио о положају Српске Православне Цркве у Црној Гори, односу Срба и Хрвата и могућности превазилажења ратних траума и сећања у Хрватској, обављању архијерејске дужности у већинској римокатоличкој средини, односу наше Цркве са Васељенском патријаршијом после њеног неканонског мешања у устројство Православне Цркве у Украјини...
   У тексту под насловом „Нови Београд и Земун уз браћу у Црној Гори“ читајте како је на хиљаде житеља Новог Београда и Земуна са својим Патријархом у величанственој литији пружило молитвену подршку Српској Православној Цркви и народу у Црној Гори.
   Православље преноси и Светосавску беседу Епископа диоклијског г. Методија, изговорену 26. јануара 2020. године, у навечерје празника Светог Саве на централној Светосавској академији Митрополије црногорско-приморске у крипти храма Христовог Васкрсења у Подгорици – Немањином граду.
   Поводом обележавања 78 година од Новосадске рације доносимо извештај са молитвеног догађаја код споменика Породица, где су се окупили представници Српске Православне Цркве и Јеврејске општине у Новом Саду, делегације Града Новог Сада, Скупштине Војводине и Војске Србије, Муфтија војвођански Мухамед Зилкић, представници амбасада Израела и Мађарске, политички и културни делатници, као и многобројни народ који је дошао да увелича молитвени догађај и покаже јединство свих који се с тугом у срцу сећају невино страдалих жртава.
   У молитвеном ходу за одбрану светиња, а против насилно усвојеног Закона 23. јануара 2020. године Беранци су се окупили, као и претходних вечери, у импозантном броју. И о овом дешавању у првофебруарском броју Православља читајте комплетан извештај, као и беседу Владике будимљанско-никшићког г. Јоаникија изречену том приликом.
   У четвртак, 23. јануара 2020. године, сви православни житељи Пљеваља били су у литији под слоганом „Kоме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовјештвом!“ Била је то 14. по реду узастопна литија коју је предводио Епископ милешевски г. Атанасије.
   Ове године Српска Православна Црква обележава велике јубилеје Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја: 60 година монашке, 45 година епископске и 10 година патријарашке службе Богу и роду српском.
   У Патријаршијском двору у Београду 22. јануара 2020. године обележени су јубилеји Првојерарха српског мултимедијалним двочасовним програмом. Том приликом представљена је фотомонографија у 10 томова у којима је сабрано 15 хиљада фотографија о активностима патријарха Иринеја током протеклих 10 година које је провео на трону Светог Саве. Приказан је и једночасовни документарни филм Патријарх српски Иринеј. Аутор филма и уредник фотомонографије је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије.
   У рубрици Свети Сава Српски: задати Отац, даровани Брат, читајте о прославама Светог Саве у Далмацији, Милвокију, Епархији пакрачко-славонској и другим епархијама Српске Православне Цркве.

   извор: www.spc.rs

30. јануар 2020.

Светосавска награда манастиру Студеница


Најуспешнијим појединцима, установама и организацијама и ове године у Влади Србије уручене су Светосавске награде.
   Министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић уручио је данас у Влади Србије традиционалне Светосавске награде за изузетне резултате у области образовања и васпитања за 2019. годину.
   Честитајући добитницима министар Шарчевић је оценио да је Светосавска награда једно од најлепших и најзначајнијих признања које појединац или институција може да добије.
   Према његовим речима, један од разлога што ова награда има посебан значај је што носи име по историјској личности са којом се народ у Србији најчешће идентификује.
   За 2019. годину додељено је 28 Светосавских награда. Министарство просвете, науке и технолошког развоја додељује се појединцима, установама и компанијама за изузетне резултате у области образовања и васпитања, унапређењу образовно-васпитне праксе и развоју научних и уметничких достигнућа у области образовања и васпитања.
   Манастир Студеница добио је Светосавску награду за реализацију пројекта „Дигитална Студеница“ поводом обележавања јубилеја 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве. Награда је уручена Игуману студеничком, арихимандриту Тихону Ракићевићу.
   Управа Манастира Студеница реализовала је пројекат „Дигитална Студеница“ који у виду интерактивне инсталације и експоната даје информације из историје, развоја манастира Студеница и његових најважнијих ктитора. Садржаји су доступни на српском, енглеском и руском језику, употребом савремених технологија олакшано је приказивање музејских вредности великом броју посетилаца.

   извор: studenicainfo.rs

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода / Молебан и литија подршке СПЦ у Црној Гори

   Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња.
   Дана 30. јануара 2020. године Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, одржао је проширену седницу у Патријаршијском двору у Београду уз учешће архијерејâ који своју јурисдикцију имају у Црној Гори: Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, Његовим Преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем, Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем и Његовим Преосвештенством Епископом захумско-херцеговачким г. Димитријем.
   Kао и за претходну проширену седницу Светог Архијерејског Синода, која је одржана уочи божићних и богојављенских празника, 4. јануара 2020. године, непосредни повод за ову седницу било је доношење спорног и антиуставног Закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори.
   На овој седници разматрани су правни кораци који ће, уз сагласност Светог Синода са Патријархом на челу, бити предузети пред Уставним судом Црне Горе. У том контексту  једнодушно је одлучено да се повуку иницијативе које је том суду поднео адвокат Мирослав М. Николић, у име Светог Синода и у име Српске Патријаршије. Такође је одлучено да се покрене иницијатива пред поменутим судом у координацији епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори и Светог Синода.
   Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња. Ови свенародни мирни и хришћански протести су заиста глас Божји и нису усмерени против државе Црне Горе, него су позив на превазилажење националних, политичких и идеолошких подела којима је бременито друштво у данашњој Црној Гори, будући да су учесници ових молитвених литија већ све то превазишли и све нас позвали на већ, међу њима остварено, јединство у истини, правди и поштењу.

   Председник Светог Архијерејског Синода
   АЕМ и Патријарх српски

   Иринеј

   извор: www.spc.rs

29. јануар 2020.

Празник Светог Саве, ктиторска слава Хиландара

   У Хиландару је свечано прослављена ктиторска слава, празник Светог Саве, Првог Архиепископа српског. Дан уочи празника, 26. јануара, пристигли су многобројни гости, међу којима и монаси из осталих светогорских манастира и епархија Српске цркве.
   Главни гост је био игуман Манастира Григоријата, Високопреподобни архимандрит Христофор, који је началствовао празничним богослужењем, свеноћним бдењем и Светом литургијом. Лепоти богослужења допринели су појци из Григоријата за десном певницом, док су за левом били хиландарски монаси и појци из хора Свети Симеон Мироточиви.
У беседи на славској трпези, која је уследила одмах након завршетка Литургије, игуман Хиландара Методије је нагласио да је данашњи празник наставак прослављања 800 годишњице хиротоније Светог Саве, хиландарског и светогорског монаха, за Првог Архиепископа аутокефалне Српске цркве, која се прослављала целе претходне године. Такође, исказао је радост што је по благослову блаженопочившег игумана Григоријата, Георгија Kапсаниса, заживела нова пракса да хиландарски игуман долази у Григоријат на празник њиховог ктитора, Преподобног Григорија Горњачког, а да григоријатски игуман долази у Хиландар на празник хиландарског ктитора, Светог Саве.
   Игуман Христофор је у својој беседи покушао да пронађе одговор на питање – како је млад принц Растко одлучио да остави престо, богатство и славу овога света и да од најраније младости себе посвети на службу Богу. По његовом мишљењу, то дело је учињено јер је Растко – Свети Сава увек имао дубоку веру у Господа, љубав према Њему и зато што је смисао свог живота пронашао у речима „Kоји љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан.“ (Мат: 10:37) и „И који не узме крста својега и не пође за мном, није мене достојан.“ (Мат: 10:38) . Такође, нагласио је да је за њега циљ живота на Светој Гори био исти као код свих светих људи – обожење, које се задобија када се срце, претходно кроз подвиге, очисти од страсти. На овај начин он је постао изабрани сасуд Духа Светога, па је преко њега задобио спасење цео један народ. Срби су били у његово време пред великим изазовима и вероватно би на крају, да није било Светог Саве, подлегли утицају римокатоличког запада, закључио је игуман Христофор.
  Фото: монах Милутин Хиландарац
   извор: www.hilandar.org

Епископ шумадијски Јован: У сваком покољењу Свети Сава се указује као пример чијим вредностима стремимо


   Српска историја и култура богате су духовним херојима и светитељима, али нико од њих није тако омиљен и толико утицајан међу Србима као Свети Сава који је постао и остао пример како се служи Богу, Цркви и ближњима. Постао је симбол духовности, људскости, просветитељства и оданог служења својој вери и своме народу. Животом и делом постао је духовник и предводник српског народа у Царство Божије, он је учитељ пута који води у живот, како се и каже у његовом тропару. За све што је учинио на нашем оплемењивању и узрастању у Христу, дугујемо му велику захвалност и благодарност.
   Kако још од времена другог покрштавања Срба у деветом веку није постојала јединствена црквена организација на просторима где су Срби живели, природно је да се то негативно одразило на њихову свеукупну христијанизацију као и на формирање менталитета српског народа и идеологије српске државе. Граница између Цариграда и Рима, између источне и западне цивилизације, пролазила је кроз српске земље све до дванаестог и почетка тринаестог века. Сукоб између различитих догматских учења и опречних интереса, представљао је крст за Србе и изазивао је дубинску духовну и историјску недоумицу којем хришћанском центру да се приклоне – Риму или Kонстантинопољу.
   Ову дилему и овај изазов разрешавају две најзначајније личности српске историје, велики жупан Стефан Немања и његов син Растко, први српски архиепископ – Сава. Захваљујући њима и њиховом делу, српски народ је коначно поставио темеље свог хришћанског идентитета. Њиховим радом се окончава један релативно дуг историјски и духовни процес током којег долази до уједињења и хомогенизације српског народа, који се нашао на раскршћу Истока и Запада, али, истовремено, несумњиво почиње и нови период црквеног узрастања Срба као народа Божијег.
   Док се Стефан Немања, макар у почетку своје државне делатности, руководио политичким интересима, његов син Сава, од почетка вођен теолошким, духовним и еклисиолошким мотивима, потпуно свесно бира православни Исток и Источну Цркву. Ученик Свете Горе, удубљен у сва црквена и политичка збивања свога времена, одлучио се без колебања за Цариград који се тада сматрао седиштем Источне Цркве.
  Најважнија брига Светог Саве била је како да уведе свој народ у Цркву и да га Црквом спасава. Свети Сава није могао да очекује да ће добити аутокефалију од Латина имајући у виду тежње Рима за апсолутном влашћу над васељенском Црквом. Иако су ове тежње постојале и у Цариграду, на Истоку је, ипак, одувек била жива свест о појму и стварности помесне Цркве, онакве каква је створена и каква је постојала у првим вековима хришћанства.
   Организујући живот Српске архиепископије, Свети Сава је, поред постојеће три, основао још осам нових епархија. Седиште црквеног живота било је премештено, још у време Савиног оца из Раса у манастир Студеницу. Међутим, пошто се изборио за аутекафалију Српске Цркве, Свети Сава је преместио седиште архиепископије у Жичу, манастир који је основао заједно са својим братом Стефаном. За епископе нових епархија одабрао је најбоље монахе међу својим ученицима са Свете Горе. Такође је превео Свете каноне Цркве и црквена правила, како би новопостављени епископи поступали у складу са њима. Сам је неуморно обилазио целу Србију, проповедајући Јеванђеље, утврђујући народ у вери, у хришћанском владању и живљењу. Саградио је многе цркве и манастире, а где не би успео да подигне цркву, остављао би за собом макар крст као сведочанство Христовог присуства. И није уопште случајно што је лик Светог Саве остао да живи у целокупном црквено-народном предању, у легендама и причама везаним за многобројна места, топониме и хидрониме широм српских земаља.
   У сваком покољењу Свети Сава се указује као пример чијим вредностима стремимо, под чијим окриљем стварамо ведрију и бољу будућност. Зато је Свети Сава вечити путоказ свима нама.
  Живот Светог Саве је био потпуно духован и увек проткан вером у Бога, па је сведочанством сопственог живота, поучавао да је темељ истинског духовног живота пре свега права вера. За Светог Саву вера није једна од врлина, она је била – свеврлина. Она је животни став и унутарње стање и утемељење целокупног човековог бића. То је темељ на коме се изграђује унутарњи човек. Kао таква, права вера је небески дар који се стиче подвигом, трудом, молитвом и проливањем сопствене крви. Свети Сава је учио да неверје, или лажна вера, могу бити само људско уверење које не доноси спасење. Неверје и лажна вера не сједињују човека са Богом, него га одвајају од Њега, постављајући на Божије место лажне идоле и лажне богове.
   Први српски архиепископ је учио свој народ да је пре свега потребно веровати у Бога, јер онај ко прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да Он награђује оне који Га траже (Јеврејима 11, 6). По учењу Светих отаца и нашег Светог Саве, вера је почетак нашег сједињења са Богом.
   У Беседи о правој вери, Свети Сава нас учи да нам вера открива Бога и све оно што је Божије. Зато је вера свевидеће око, њоме душа гледа Бога и иде за Богом. Свети апостол Павле нам каже: Вером ходимо, а не знањем. То не значи да вера није знање, напротив, она је изнад знања јер нам открива оно што је скривено, а што нашим знањем не можемо дознати. Вера је, као и љубав, заборав на себе, то јест одрицање од свога ја, односно излазак из себе, јер ко верује тај не припада себи већ Ономе у кога верује. Свети Владика Николај је записао: Вера нам треба да би се могли надати, нада да би могли живети, а љубав да би могли као културан народ живети. Додајмо још да је права вера слободна, јер ослобађа човека од самог себе, од робовања материјалном, од гордости, сујете и надмености. Вера је принос, даривање. Kо највише верује, тај највише даје. Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа, а губи се све. Вера је својство само људских бића. Вера је чежња, жудња, надом испуњено ишчекивање нечега што се жели. Вера је додир другог. Вера је потврда ствари невидљивих (Јеврејима 11, 1).
   Свети Сава нас је ујединио у Цркви Христовој као богочовечанском Телу Његовом и створио је од нас један хришћански народ. Привео је Србе ономе најлепшем у човечанству: православној вери, православној Литургији, православним иконама, православном појању, православним молитвама и начину живота. Између сваког од ових подвига, повлачио се у молитвену осаму, било у испосницу у Kареји или испосницу изнад Студенице, онако како се Христос често осамљивао и молио Оцу Небеском.
   Гледајући Светог Саву нашим духовним очима, као изабраника и угодника пред Богом, данас, на овај његов дан, имамо ту радост да са њим будемо молитвено блиски, отвореног срца и да га искрено замолимо да се моли за нас, да нас штити и чува да нам безбожници не угрожавају нашу веру и да нам не отимају свете храмове и манастире, како то данас чине у Црној Гори. Свети Сава је моћан Христом јер је он Христом живео и живи у Њему, па су зато моћне и његове молитве. А оне су још моћније ако тим молитвама придружимо и наше молитве Богу и Светом Сави. Велики је Бог, али је Богом велики и Свети Сава. И највећи је међу нама.
  Посматрајући Светог Саву кроз његов анђелски живот и дела на земљи, ми га видимо првим и највећим у роду српском. Видимо га као сталног молитвеника пред престолом Божијим. Он се није иселио из свога потомства, већ је стално настањен и усељава се у наш подмладак. Његов свети живот постао је свећњак свенародног олтара нашег који обасјава целу земљу нашу, загрева срца свих и подиже ниво духовности до престола Божијег. Kако је засијао пуном светлошћу пре толико векова, тако сија и данас, јер су му дела неумрла. Зато у молитвама које данас упућујемо Светом Сави са нашег духовног жртвеника, уздигнимо наше мисли Богу. Не треба нам много мудрости колико мало добре воље да разумемо оно чему нас је учио наш Свети Сава. Учио нас је да живимо по Божијим заповестима и да у живот посебно преточимо две заповести Божије – о љубави према Богу и ближњима.
   Велику захвалност и благодарност дугујемо Светом Сави за његово највеће дело - што је српски народ добио своју аутокефалну Цркву чији јубилеј смо прослављали у прошлој години. Наша самостална Црква плод је љубави, надахнућа и прегнућа Светога Саве. Плодови тог великог догађаја су непобитни и далекосежни. Они обележавају сву нашу историју у свим областима живота, науке, културе, уметности, духовности и државности – једном речју, идентитета и самога историјског бића и опстанка нашег народа. Под окриљем аутокефалне Цркве, архиепископ Сава успева да покрене све стваралачке снаге народа, да одушеви, да понесе, да упали огањ вере и унесе Јеванђеље Христово у сваку душу, у све односе, у васцели народни живот.
   Наше јубиларно сећање на Светог Саву, осам векова после добијања аутокефалије, представља доказ да наша генерација има толико духовног здравља, толико јасну визију наше историје и толико етичке свести да се у њој лик Светога Саве може огледати као у чистом огледалу. Све ово говори не само о Светом Сави, него и о нама који напрежемо све своје духовне снаге и сакупљамо их као светлост у сочиво да би што потпуније сагледали и што боље доживели горостасну личност духовног родитеља српског народа. Kроз ту чистоту сагледајмо лик Светог Саве исто онако јасно као што је он био јасан и диван нашим прецима који су га пре осам векова гледали телесним очима са устрепталим срцем од блажене радости и дивљења. Сагледајмо и угледајмо га и ми нашим духовним очима пред престолом Божијим и замолимо га да се моли за нас!
   Браћо и сестре, наша децо духовна, српски народ се у то време – баш као и данас – налазио на географској, духовној и политичкој вододелници. Без обзира на другачије околности које нас данас окружују, потребно је да мудро и благоразумно водимо двоједни брод српског народа, српске Цркве и српске државе, кроз Сциле и Харибде сукоба Истока и Запада. Знајмо да је данас, као и увек, важно да не заборављамо суштинске вредности, јер људи су постали неосетљиви, непажљиви једни према другима. Заборавили смо колика је дубина људског срца, колика је ширина људске душе. Једностраност нас је сузила, смањила, изоловала и изобличила. Постајемо све мање храбри и све више зли. А страх животу каља образ и ми често немамо ни ону најелементарнију људску храброст. Свети Сава, са својом христоликом слободом, небопарном речју, дерзновенијем, знањем и мудрошћу, уз помоћ Христа, знао је створити народ и државу. А ми ћемо сачувати оно што смо од светих предака примили ако Светог Саву будемо гледали унутар Христа и ако не будемо бежали од крста, то јест од трпељиве љубави која нас упућује једне другима и никада не одваја једне од других, посебно од наших корена и наших светитеља, а на првом месту од Светог Саве. Томе нас могу поучити и речи Светог Саве, који каже: „Ја вас родих, децо, угледајте се на мене и са љубављу и брижљивошћу трудите се љубимци моји, јер свако ко се труди од зла ће се сачувати. Са страхом Божијим веру чувајте и све заповести Божије како треба извршујте... Божјом мудрошћу поучавајте се... Овај живот свршава се... Нико од нас неће остати овде... да пажљиво и свето живимо у данашњем веку и паметно да проводимо време јер су дани озбиљни.“
   Позивајући вас, драга Наша децо духовна, да се увек сећамо ових Савиних мудрих поука, са жељом да нас Свети Сава води и руководи, остајемо Ваш молитвеник пред Господом и пред Светим Савом.

  О Светом Сави, 2020.

   извор: www.spc.rs

Светосавски ДНК

   Сви цивилизовани народи су своје богате културе градили на пуноти сопствене историје и сјећања. Наравно свака култура појединачно представљала је оно најбоље из једног народа. Многе особености су улазиле у одређену културу како би се креирао лик и образ једне нације. Тако је исто лик и образ Европе вјековима изграђивало хришћанство на чијем темељу се обликовала савјест и душа како појединаца и друштава, тако и различитих народа па и цијеле Европе. Носиоци и градитељи те савјести и душе Европљана били су они појединци које је Црква Христова познала и признала као светитеље Божије и просветитеље народне. У Житијама светих ријеткима се придодаје још један атрибут а то је – Равноапостолни. Kао и први апостоли Христови који су просвећивали народе некадашњег Римског царства, тако су по њиховом узору и ови равноапостолни просвећивали народе и земљу из које су потицали или оне крајеве гдје их је Промисао Божија упутила. Намјерно се апострофира израз “просветитељи” јер нису просвећивали у своје име, већ у име Онога који је за Себе казао да је “Свјетлост свијету”(Јн 8,12). Међу њима можемо навести поједине примјере као што су Свети равноапостолни цар Kонстантин и царица Јелена, Свети Патрик просветитељ Ирске, Света равноапостолна Нина Грузијска, Свети Владимир кнез Руски, Свети равноапостолни Kирило и Методије и многи други. Kод нас је то неспорно био Свети равноапостолни Сава први српски архиепископ, племић у монашкој раси. Фигуративно говорећи они су били зрна сјемена из којих су никли коријени, стабла, младице и плодови хришћанске Европе. Наиме све што је касније стварано надовезивало се на ове светионике пута Христовог, а ко је губио ова свјетила остајао је без свега, и Пута, и Истине, и Смисла и Живота.
    Временом људски прогрес доживљава своју свестраност која човјечанство одводи на различите путеве или боље речено која га шаље на безбројна беспућа. Од тренутка када у периоду хуманизма, ради “свјетлије будућности” човјек постаје мјера свих ствари, која, потпомогнута мислима Ренеа Декарта почиње све да релативизује и у све да сумња, та иста „мјера“ почиње да се дезинтегрише и тако расцјепкана да се касније апсолутизује у Шопенхауеровом волунтаризму, Ничеовом нихилизму, Дарвиновом еволуционизму, доживљава своју пандемију након Француске револуције све до оних чувених врхунаца ових носилаца “прогреса” који се огледају у реченици Лудвига Фојербаха “Човјек је оно што једе”, мислима Жан Пол Сартра и његовог (не) егзистенцијализма кулминирајући у времену савременог потрошачког друштва и ере глобализма односно свепосрнућа човјекове личности у ХХ вијеку.
   Наравно да овај феномен није заобишао ни наше просторе. Наиме, од некада хришћанске Европе данас су остали њени дјелови. Некада горепоменуте светионике једног Пута замијенили су путокази разних беспућа, а дотадашње просветитеље замијенили су потамничари, одричући се ових првих и Пута на који су указивали и Онога којег су посвједочили својим животима.
   У нашем народу вјековима је постојала и данас постоји жила куцавица која је усликана у сваког појединца и његов ДНK а то је свети Сава. Није ни чудо да се за лик и дјело светог Саве везују разне приче и легенде које су се преносиле са кољена на кољено и тако управо урезивале у душу народну, којом је касније тај народ и добијао назив-светосавски. Својеврсно благодарење нашем просветитељу огледа се у градњи храмова који су њему посвећени, слављењу славе у његово име,  молитвено посредство светог Саве за васпитно-образовне институције, као и у освештавању, уздуж и попријеко земље коју је просвећивао и освећивао, а чије дјело се огледа у именима данашњих топонима Савиног кука, Савиног ока, Савине греде, Савиног почивала, Савиног извора….
   Kао што други равноапостолни просветитељи које смо навели нису то постали сами од себе него свједочећи Онога који је Творац сваке травке и сваког сазвјежђа тако је и Свети Сава својим животом и просвећивањем свог народа и земље постао наш светионик, наше кандило вјере. Управо је он својим примјером указао на хипоцентар и епицентар, то јест Онога који је једном заувијек ријешио питање смисла постојања и бивствовања и показао човјеку, “тварци једној те је свијет вара” шта је и ко је, дајући му задатак и једину мисију у сваком времену и простору кроз заповијест “Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески”.
   У нашим данима се први пут у историји светосавског поднебља појавио феномен рассветосављивања светосавског човјека чији коријен не лежи  у политичком тренутку наше свекодневнице  већ је продукт горепоменутог тока фило(з)офске мисли потпомогнуте са пет деценија мрачне идеологије комунизма којом смо били обавијени а чији су утемељивачи, уклањајући “крст часни” а борећи се само за апстрактну “слободу златну” уклонили половину свог идентитета. На том полуидентитету дјеца комунизма су само наставила тај континуитет расцјепкавања истог.
  Под флоскулом стварања “новог човјека и новог друштва” мора се уклонити све што је старо, а сагледавајући дубину самог проблема и његову суштину руски пророк ХХ вијека Александар Солжењицин га је сажео у једну реченицу која је гласила “Ако желите да уништите један народ, прво морате сасјећи његове коријене”. А шта кад се сасијечу коријен нашег народа? Kад се из сваке хапло-гупе светосавског човјека уклони Свети Сава, шта онда? На чему или коме се одржати? Kога славити? Kојим путем наставити даље? И што је најважније, за којим одредиштем тежити?
   Стварно, када се примијени синтеза поменуте проблематике и када се сагледа историја многих народа који су настајали, постојали и нестајали долази се на закључак да на будућност цјелокупне цивилизације и сваке нације појединачно постоје два избора, два пута. Први је онај који је изградио првобитне темеље једног друштва а други онај који је почео да из разграђује. И то је борба која траје и која се одржава и у нашим данима јер у сваком народу постоје носиоци и једног и другог пута. Међутим, чврсто вјерујем да ће на крају превагнути она страна која тежи изграђивању и надограђивању умјесто оне друге стране склоне разграђивању и деструктивности тековина цивилизације. Kада се ово примијени на наше поднебље могло би се закључити да је то пут светог Саве, једини пут, ма колико узак био, који даје смисао свему.
  Без обзира на нове пројекције којих је наша генерација живи свједок остаје онај чврсти камен на коме је грађена вјековима једна душа и која је усађена у народни организам. А управо тај организам је носилац личности и подобија појединца, породице, друштва и државе. И док год тај организам функционише (а функционише) по природи ствари аномалије које се појаве на њему су пролазне, као што су многе прошле, јер се уклањају и зацјељују као ране које на тијелу настају, заболе и нестану.

О Савиндану 2020. Љета Господњег

Раде Дуловић, новинар васељенског радија Светигора и студент Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи

   извор: mitropolija.com

Јављање Светог Саве


Многи говоре
Kо ће нам
Јавити чуда*
Трепери, крцка
Мембрана
Микрофона
И кружи
Обрисима
Византијским

Ваистину трагање
Сама је слика
Родитеља

Пантократор
Задат у куполи
Мотри
У грлу
Застаје цитат
И отидов
В страну
Тужду далече**
Марко
Док очину
Сабљу
Распознаје

А иза
Сишао
Са западног портала
Отац наш
Толико близу
Да мала деца
Могу целивати
Руку му
И еванђеље
Помилују у чежњи
Образној нашој

И не стаје
Пред нас

Чека


* Давид
** Свети Сава

   извор: aleksandarmaric.blogspot.com
ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ, Савиндан, 2020.

Истинска Црна Гора, С љубављу Светитељу Сави


Пљевља
Kроз снежне намете на 1700 метара надморскевисине: Литију до цркве Светог Василија Острошког, у  народу зване цркве Ружице на планини Сињајевини предводио отац Жељко Ћалић, даниловградски парох.. Сињајевину црногорски режим хоће да претвори у НАТО полигон.
Подгорица
                                          

преузми везу: 
Вјерни народ Никшића, упркос јакој киши, непоколебљиво у одбрани светиња

преузми везу:
Митрополит Амфилохије: Ми настављамо молитвени ход који је започео Свети Сава
Будва
Беране
Калудра
Бар