Српски византијски хор Мојсије Петровић, Београд
31. март 2020.
О покушају смештања Светог Причешћа у епрувете
Изазов глобалне пандемије вируса класификованог као ЦОВИД-19 и увођење ванредног стања које је нарушило динамику црквеног живота потпуно је преусмерило пажњу православних хришћана са свих других питања. То се јасно осећа у проповедима, посланицама, писаној речи, интернет простору. При свему томе, небивала појава да (православни) доктори богословских наука у наше време говоре и пишу о могућности преноса заразе путем Светог Причешћа, подстакла ме је да се укључим у дискусију која се већ неко време води.
За почетак, сложићемо се да је сасвим очекивано да људи који нису хришћани поставе поменуту тезу – сличних оспоравања свагда је било и биће. Додуше, с тим у вези питања (себи и другима) постављају и (мало)верни, поготово они који тек улазе у литургијско окриље Цркве и почињу да граде духовно искуство. Морам признати да су и мене лично сличне недоумице мислено дуго испитивале у време када сам крајем бурних деведесетих пошао за Христом. Добро се сећам колико ми је у то време један текст о. Лазара Милина, чувеног професора апологетике, помогао да одагнам искушавајуће помисли.
Потражио сам ових дана опет тај текст, који је под називом „Да ли је причешће заразно? – пита један читалац” објављен у књизи Разговори о вери са професорима и успео дада га добијем у скенираном облику. Желео сам да се још једном присетим речи које је чувени српски прота написао у лику једног од саговорника замишљеног дијалога. И већ на самом почетку наишао сам на реченицу коју бих потписао безрезервно, у којој се каже „да је чиста противност сваком здравом [подвлачење наше – О. С.] разуму бојати се заразе од Онога који је извор здравља и живота”. У време када сам први пут читао тај текст, није ми био познат ниједан теолошки чланак, студија или било шта слично од стране неког доктора богословских наука који би био реакција са супротном тврдњом, премда је разних заразних болести око нас и тада итекако било. Напротив, постојао је неписани консензус, бар међу православнима.
У последње две седмице у којима је глобална пандемија у јеку одједном се појавио један број чланака и медијских написа у којима доктори богословских наука посредно или непосредно говоре о могућности заразе путем редовне литургијске употребе Светог Причешћа. Додатну конфузију је унела пракса Московске патријаршије у погледу дезинфиковања кашичице после сваког причасника. Пре било какве разраде ове теме, поставио бих неколико сасвим умесних питања за размишљање. Зашто се све ове године нису појавили слични текстови академских богослова на ту исту тему и са тим истим ставом, или, пак, праксе „стерилизације” кашичица у време разних пандемија грипа? Нису ли се и раније појављивали озбиљни, па и смртоноснији вируси, који су се преносили капљичним путем? Уосталом, зар кроз цео 20. век не знамо макар пет тешких болести које се преносе путем пљувачке? Откуда, дакле, то да се тек сада у савременим академским теолошким круговима појављују овакви ставови?
Мислим да се одговор на претходна питања у суштинском смислу налази у врсти богословља које, нажалост, у последњој деценији преузима примат у ономе што можемо назвати академским (православним) богословским дискурсом. Њега на првом месту карактерише рационалистички приступ, либерални дух и потреба да се богословски ставови ускладе са научним теоријама. Друга његова карактеристика је примат енергије разума у односу на енергију ума када је реч о формирању богословског израза, што је последица раздвајања академског богословља од вековног благодатног опита Цркве. То је, као последицу, довело до тоталне пометње у методу доношења богословских закључака јер када облагодаћени ум престаје да буде „епископ” онда епископско својство преотима разум, иако је његова права улога да буде „ђакон” и да уобличава опит ума у појмовне представе и изразе. И трећа карактеристика ове врсте богословља у наше време је везана за занемаривање вековног подвижничког етоса, који треба да је саставни део литургијског живота и неопходан је предуслов за исправно богословстовање. То је главни разлог због кога данас имамо хиперпродукцију „богослова” са цигаретом у једној, а пивском флашом у другој руци.
Занимљиво је, притом, да је управо та врста академског богословља са презиром одбацила апологетику управо под оптужбом за рационализам и удаљеност од аутентичног литургијског доживљаја Христа. Ту, руку на срце, несумњиво има простора за критику, но као што видимо, постоје и изузеци. Тако се у поменутом тексту о. Лазара Милина опитан став Цркве када је Причешће у питању (хришћански емпиризам) сасвим јасно ставља испред претензија разума (философског рационализма), док се у исто време логика у доношењу закључака не одбацује (јер је хришћанска вера словесна), али се одређују и њене јасне границе (јер много тога у нашој вери надвисује могућности спознаје разумом). Другим речима речено, ако је човек спреман да се смири пред сведочанством и благодатним опитом Цркве, онда његов разум заиста функционише као здрав, дејствујући као „ђакон”, а не као самозвани „епископ”.
Још нешто је важно нагласити када је реч о савременом академском богословском дискурсу, који се, очигледно, све више удаљује од благодатног искуства Цркве (част изузецима, којих је увек било и биће). Наиме, у његовом изразу наилазимо на термине и концепте који су веома важни, али су најчешће лишени оне специфичне „соли” (уп. Мк 9, 50) која се тако лако може препознаје и осећа док се читају отачки текстови. Примера ради, у антрополошким разматрањима већине савремених академских богослова термин личност је незаобилазан, док се истовремено изразито ретко повезује са „скривеним човеком срца” (1Пет 3, 4) и потребом да се лик узведе до подобија кроз процес очишћења, просвећења и обожења, да би се формирала истинска, аутентична личност – светитељска. И термин заједница се исто тако често помиње, али се зато у траговима (ако уопште) наглашава позив за постизањем молитвене заједнице ума и срца, којом се достиже антрополошка дубина која нам је по богомданим капацитетима назначена. И узвишени термин љубав стално провејава, али углавном без нагласка на томе да је права љубав плод очишћења од страсти, те да је оно што тако често називамо љубављу углавном заоденуто страшћу самољубља. И тако даље, и тако редом, могло би се о свему овоме писати надугачко. У том погледу, суштинска одлика академских богословских трендова који су доминантни данас јесте да су дубоко антиисихастички – термин ”православни будизам” неформално је скован управо у тим круговима, да би се посредно (и погрдно) указало на недостатак паламитске богословске синтезе уколико се она не „обогати” новим богословским приступом, који у наше време показује своје право лице.
Својевремено, када је покренут тзв. „дарвинистички” спор међу српским богословима, написао сам поруку једном свом дугогодишњем пријатељу (иначе професору Богословског факултета) и рекао му да сам мишљења да ће због оваквог тренда у академском богословљу следећа полемика бити везана за оспоравање нечега везаног за Свето Причешће. Разлог таквог става сам извео на чисто логичан начин (ово је додатни прилог томе да нисам противник логике, већ да јој тражим одговарајуће место у односу на умно делање). Наиме, свима којима је упитна историјска реалност Првог Адама, несумњиво ће бити спорне и неке реалности везане за Другог Адама. Из неког разлога, у то време сам био убеђен да ће се врло брзо појавити ставови у којима ће се, на овај или онај начин, оспоравати реалност Тела и Kрви Господње (по угледу на протестантизам), али сам омашио, но ипак јесте дошло до оспоравања нечега у вези са Причешћем јер су се (посредно или непосредно) појавили ставови међу неким докторима богословских наука да се редовном литургијском употребом Причешћа може добити зараза.
Из неких текстова се могао извести закључак да је теза о могућности заразе Светим Причешћем страна древним оцима јер у њихово време медицина није била на данашњем нивоу. Зашто је онда таква теза страна светитељима 20. века, којима су итекако била позната достигнућа савремене медицине и начини преноса инфекција? Замислимо, само за тренутак, да су се данашњи ставови неких доктора богословских наука о могућности заразе Светим Причешћем појавили у време Светог Јована Kронштатског, свештеника који је као ретко који живео светотајински. Kаквим би речима ова буктиња Духа Светог отписала, узевши у обзир његово искуство (не само када је реч о толиким болесницима, већ и у погледу њега самог)? Или шта би им одговорио његов имењак, светило Шангаја и Сан Франциска, који је пред више сведока једном приликом у своја уста узео причешће које је испљувала болесница заражена беснилом? Kако ли би тек одговорили Свети Антим Хиоски или отац Хризантос Kутцулогианакис, који су у наше време причешћивали лепрозне и туберкулозне, а после причешћа свих тих болесника употребљавали Свете Дарове? Шта ли би, уосталом, рекао Николај Жички и Јустин Ћелијски? То можемо само да претпоставимо, али са приличном извесношћу. Било како било, узносећи свој ум према ликовима ових духовних колосâ, ми који смо духовни патуљци можемо само рећи: Господе, дометни нам вере! (Лк 17, 5).
Но не морамо тражити светитеље да нам директно одговоре и да нас охрабре – довољно је да се обратимо болничким свештеницима. Тако у време док пишем овај текст, руски свештеник (и лекар по професији), о. Алексеј Тимаков, који је причаслен при храму Светог Николаја у оквиру Центру за борбу са туберкулозом, говори о томе како све ове године редовно причешћује људе при том Центру, не питајући који је заражен, а који је оздравио, да би на крају сам употребио Дарове. Вели прота: „Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио, и не само ја”.
Но ако се Оци Цркве нису бавили темом да ли Причешће може бити заразно, итекако јесу писали о томе колико је Причешће благотворно, уколико се прима достојно. Довољно је са пажњом читати молитве пре Причешћа које су они саставили, у њима све пише. С тим у вези, занимљиво је да се у једном од текстова који су објављени ових дана на ту тему износи став да се учење о томе да је Свето Причешће нешто што дарује телесно и душевно здравље не може наћи у текстовима ранохришћанских писаца, те да се развија касније. Но православне хришћане не занима када су се појавили први светоотачки текстови који су актуелизовали ту тему (нека се тиме баве историчари), већ како и шта о њој говоре. А ако кренемо логиком доминације историјског трага коришћеног у рационалистичком кључу, лако можемо завршити са закључцима до којих су дошли протестанти, одбацујући Свето Предање (уместо да се врате у окриље Цркве) и пренаглашавајући закључке свог разума (уместо да са поверењем прихвате опит облагодаћених умова Цркве). Теза да је потребно вратити се некаквом првобитном постојању Цркве и одбацити „историјске наносе” каснијих векова у својој суштини и јесте протестантска, и веома је близу еклисиолошке јереси, будући да имплицира суштински недостатак животу Цркве – исте оне Цркве у којој се пуноћа благодатног дејства Духа Светога све ове векове излива и непрестано рађа Светитеље. Додуше, појаву разних „наноса” у свакодневном црквеном животу нико не спори (било их је и у апостолском периоду, ка коме протестанти теже), но они оптерећују спољашњу страну црквеног живота, чију суштину и данас одликује непатворена православна вера и очуван метод исцељења човековог ума.
Није лако одржати се у ово време смутњи. Исто тако, није лако не упирати прстом ни у кога (у свом тексту намерно нисам никога хтео поименице да прозовем), поред толико хетеродоксних ставова који су изнети у јавности. Ипак, није ни све тако црно као што изгледа. Уколико се погледа стање на васељенском нивоу, можемо рећи да је српски народ добио велику духовну утеху кроз саопштење Светог Архијерејског Синода и неких својих архијереја и свештеника. Држећи се средњег, царског пута, наша Црква је успела да очува веру у Светињу и да истовремено изнесе трезвен, друштвено одговоран став према околностима које налажу да се уваже и препоруке здравствених радника у свему осталом.
Охрабрују нас и предањски богословски ставови архијереја других помесних Цркава, поготово став митрополита месогејског Николаја, који се огласио међу првима у овом погледу и чији текст су пренели наши црквени медији. Слично томе, охрабрује и став митрополита нафпактоса Јеротеја, који је у својој архипастирској беседи недавно отворено поручио својој пастви да, поводом тренутне пандемије, треба да се придржавамо свих стручних савета здравствених радника и државе, али да истовремено у погледу Светог Причешћа одржимо оно у шта хришћани верују вековима, а то је да оно не може бити извор заразе. „Верни хришћани се не плаше Светог Причешћа јер га сматрају за лек који не преноси болести, као што је то показано у прошлим временима у небројеним случајевима свештеника који су причешћивали лепрозне и људе по болницама заражене озбиљним болестима, а сами нису постајали болесни”, вели митрополит. И додаје да они који не верују у силу Светог Причешћа не треба ни да му приступају. Огласио се пре неколико дана и митрополит едески Јоил, наводећи да је противник увођења различитих кашичица јер и вера и историјско искуство Цркве држе до тога да Свето Причешће не преноси заразу.
У једном интерјвуу свој став је недавно изнео и митрополит пергамски Јован, човек веома популаран у српским академским богословским круговима. Богословљу (тачније: богословском систему) уваженог митрополита имам шта да приговорим (неке теме сам отворио на почетку овог текста у погледу садржаја терминâ који су код њега доминанти), но неке његове ставове из поменутог интервјуа доживљавам као потпуно предањске. Тако митрополит Јован наглашава да је Причешће лек бесмртности и да оно не може бити опасност, те да он сам не би имао ништа против тога да се причести заједничком кашичицом. Додуше, због могућности саблазни оних који су слаби у вери и оних ван Цркве, пергамски размишља о томе да се Црква врати древнијим начинима причешћивања, због чега није у потпуности на линији коју су јасно повукла претходно наведена три грчка митрополита, но у суштинском смислу теме о којој говоримо, потпуно подржава њихов став о Светом Причешћу као таквом.
На крају, опет бих се присетио текста проте Лазара Милина, неправедно запостављеног професора који је у далеко теже време од данашњег укрштао копља са атеистима, комунистима и секташима. На крају поменутог текста у виду дијалога, атеиста предлаже вернику да направе експеримент, тако што би свештенику довео једног болесника од тешке заразне болести да га овај причести, па да после тога свештеник употреби Причешће као што је то чинио увек у својој пракси када би причешћивао вернике, укључујући и оне који имају неку заразну болест. А верник одговара: „После толиких милијарди причасника од којих сваки представља један нехотични експеримент, мени није потребан још један хотимични, изазивачки”.
Ето где би било право искушавање и изазивање Бога: у предлогу који данас чујемо не само од неверујућих људи, него и од неких доктора богословских наука, који (посредно или непосредно) позивају да се изврши бактериолошка и вирусолошка анализа кашичице за Причешће и Светих Дарова, да би се тиме тобоже нешто доказало.
Браћо драга, било да сте доктори медицинских или богословских наука: зар заиста мислите да се божанске тајне дају сместити у епрувете?
Презвитер Оливер Суботић
branislavilic.blogspot.com |
| У храму Преображења Господњег у Тбилисију у Грузији људи држе предвиђену дистанцу за време службе ни мање ни више него на пољима у облику цвећа. А након заједничке молитве вернике причешћују отац Сабо и отац Шалва који је уједно и настојатељ храма. |
Потражио сам ових дана опет тај текст, који је под називом „Да ли је причешће заразно? – пита један читалац” објављен у књизи Разговори о вери са професорима и успео дада га добијем у скенираном облику. Желео сам да се још једном присетим речи које је чувени српски прота написао у лику једног од саговорника замишљеног дијалога. И већ на самом почетку наишао сам на реченицу коју бих потписао безрезервно, у којој се каже „да је чиста противност сваком здравом [подвлачење наше – О. С.] разуму бојати се заразе од Онога који је извор здравља и живота”. У време када сам први пут читао тај текст, није ми био познат ниједан теолошки чланак, студија или било шта слично од стране неког доктора богословских наука који би био реакција са супротном тврдњом, премда је разних заразних болести око нас и тада итекако било. Напротив, постојао је неписани консензус, бар међу православнима.
У последње две седмице у којима је глобална пандемија у јеку одједном се појавио један број чланака и медијских написа у којима доктори богословских наука посредно или непосредно говоре о могућности заразе путем редовне литургијске употребе Светог Причешћа. Додатну конфузију је унела пракса Московске патријаршије у погледу дезинфиковања кашичице после сваког причасника. Пре било какве разраде ове теме, поставио бих неколико сасвим умесних питања за размишљање. Зашто се све ове године нису појавили слични текстови академских богослова на ту исту тему и са тим истим ставом, или, пак, праксе „стерилизације” кашичица у време разних пандемија грипа? Нису ли се и раније појављивали озбиљни, па и смртоноснији вируси, који су се преносили капљичним путем? Уосталом, зар кроз цео 20. век не знамо макар пет тешких болести које се преносе путем пљувачке? Откуда, дакле, то да се тек сада у савременим академским теолошким круговима појављују овакви ставови?
Мислим да се одговор на претходна питања у суштинском смислу налази у врсти богословља које, нажалост, у последњој деценији преузима примат у ономе што можемо назвати академским (православним) богословским дискурсом. Њега на првом месту карактерише рационалистички приступ, либерални дух и потреба да се богословски ставови ускладе са научним теоријама. Друга његова карактеристика је примат енергије разума у односу на енергију ума када је реч о формирању богословског израза, што је последица раздвајања академског богословља од вековног благодатног опита Цркве. То је, као последицу, довело до тоталне пометње у методу доношења богословских закључака јер када облагодаћени ум престаје да буде „епископ” онда епископско својство преотима разум, иако је његова права улога да буде „ђакон” и да уобличава опит ума у појмовне представе и изразе. И трећа карактеристика ове врсте богословља у наше време је везана за занемаривање вековног подвижничког етоса, који треба да је саставни део литургијског живота и неопходан је предуслов за исправно богословстовање. То је главни разлог због кога данас имамо хиперпродукцију „богослова” са цигаретом у једној, а пивском флашом у другој руци.
Занимљиво је, притом, да је управо та врста академског богословља са презиром одбацила апологетику управо под оптужбом за рационализам и удаљеност од аутентичног литургијског доживљаја Христа. Ту, руку на срце, несумњиво има простора за критику, но као што видимо, постоје и изузеци. Тако се у поменутом тексту о. Лазара Милина опитан став Цркве када је Причешће у питању (хришћански емпиризам) сасвим јасно ставља испред претензија разума (философског рационализма), док се у исто време логика у доношењу закључака не одбацује (јер је хришћанска вера словесна), али се одређују и њене јасне границе (јер много тога у нашој вери надвисује могућности спознаје разумом). Другим речима речено, ако је човек спреман да се смири пред сведочанством и благодатним опитом Цркве, онда његов разум заиста функционише као здрав, дејствујући као „ђакон”, а не као самозвани „епископ”.
Још нешто је важно нагласити када је реч о савременом академском богословском дискурсу, који се, очигледно, све више удаљује од благодатног искуства Цркве (част изузецима, којих је увек било и биће). Наиме, у његовом изразу наилазимо на термине и концепте који су веома важни, али су најчешће лишени оне специфичне „соли” (уп. Мк 9, 50) која се тако лако може препознаје и осећа док се читају отачки текстови. Примера ради, у антрополошким разматрањима већине савремених академских богослова термин личност је незаобилазан, док се истовремено изразито ретко повезује са „скривеним човеком срца” (1Пет 3, 4) и потребом да се лик узведе до подобија кроз процес очишћења, просвећења и обожења, да би се формирала истинска, аутентична личност – светитељска. И термин заједница се исто тако често помиње, али се зато у траговима (ако уопште) наглашава позив за постизањем молитвене заједнице ума и срца, којом се достиже антрополошка дубина која нам је по богомданим капацитетима назначена. И узвишени термин љубав стално провејава, али углавном без нагласка на томе да је права љубав плод очишћења од страсти, те да је оно што тако често називамо љубављу углавном заоденуто страшћу самољубља. И тако даље, и тако редом, могло би се о свему овоме писати надугачко. У том погледу, суштинска одлика академских богословских трендова који су доминантни данас јесте да су дубоко антиисихастички – термин ”православни будизам” неформално је скован управо у тим круговима, да би се посредно (и погрдно) указало на недостатак паламитске богословске синтезе уколико се она не „обогати” новим богословским приступом, који у наше време показује своје право лице.
Својевремено, када је покренут тзв. „дарвинистички” спор међу српским богословима, написао сам поруку једном свом дугогодишњем пријатељу (иначе професору Богословског факултета) и рекао му да сам мишљења да ће због оваквог тренда у академском богословљу следећа полемика бити везана за оспоравање нечега везаног за Свето Причешће. Разлог таквог става сам извео на чисто логичан начин (ово је додатни прилог томе да нисам противник логике, већ да јој тражим одговарајуће место у односу на умно делање). Наиме, свима којима је упитна историјска реалност Првог Адама, несумњиво ће бити спорне и неке реалности везане за Другог Адама. Из неког разлога, у то време сам био убеђен да ће се врло брзо појавити ставови у којима ће се, на овај или онај начин, оспоравати реалност Тела и Kрви Господње (по угледу на протестантизам), али сам омашио, но ипак јесте дошло до оспоравања нечега у вези са Причешћем јер су се (посредно или непосредно) појавили ставови међу неким докторима богословских наука да се редовном литургијском употребом Причешћа може добити зараза.
Из неких текстова се могао извести закључак да је теза о могућности заразе Светим Причешћем страна древним оцима јер у њихово време медицина није била на данашњем нивоу. Зашто је онда таква теза страна светитељима 20. века, којима су итекако била позната достигнућа савремене медицине и начини преноса инфекција? Замислимо, само за тренутак, да су се данашњи ставови неких доктора богословских наука о могућности заразе Светим Причешћем појавили у време Светог Јована Kронштатског, свештеника који је као ретко који живео светотајински. Kаквим би речима ова буктиња Духа Светог отписала, узевши у обзир његово искуство (не само када је реч о толиким болесницима, већ и у погледу њега самог)? Или шта би им одговорио његов имењак, светило Шангаја и Сан Франциска, који је пред више сведока једном приликом у своја уста узео причешће које је испљувала болесница заражена беснилом? Kако ли би тек одговорили Свети Антим Хиоски или отац Хризантос Kутцулогианакис, који су у наше време причешћивали лепрозне и туберкулозне, а после причешћа свих тих болесника употребљавали Свете Дарове? Шта ли би, уосталом, рекао Николај Жички и Јустин Ћелијски? То можемо само да претпоставимо, али са приличном извесношћу. Било како било, узносећи свој ум према ликовима ових духовних колосâ, ми који смо духовни патуљци можемо само рећи: Господе, дометни нам вере! (Лк 17, 5).
Но не морамо тражити светитеље да нам директно одговоре и да нас охрабре – довољно је да се обратимо болничким свештеницима. Тако у време док пишем овај текст, руски свештеник (и лекар по професији), о. Алексеј Тимаков, који је причаслен при храму Светог Николаја у оквиру Центру за борбу са туберкулозом, говори о томе како све ове године редовно причешћује људе при том Центру, не питајући који је заражен, а који је оздравио, да би на крају сам употребио Дарове. Вели прота: „Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио, и не само ја”.
Но ако се Оци Цркве нису бавили темом да ли Причешће може бити заразно, итекако јесу писали о томе колико је Причешће благотворно, уколико се прима достојно. Довољно је са пажњом читати молитве пре Причешћа које су они саставили, у њима све пише. С тим у вези, занимљиво је да се у једном од текстова који су објављени ових дана на ту тему износи став да се учење о томе да је Свето Причешће нешто што дарује телесно и душевно здравље не може наћи у текстовима ранохришћанских писаца, те да се развија касније. Но православне хришћане не занима када су се појавили први светоотачки текстови који су актуелизовали ту тему (нека се тиме баве историчари), већ како и шта о њој говоре. А ако кренемо логиком доминације историјског трага коришћеног у рационалистичком кључу, лако можемо завршити са закључцима до којих су дошли протестанти, одбацујући Свето Предање (уместо да се врате у окриље Цркве) и пренаглашавајући закључке свог разума (уместо да са поверењем прихвате опит облагодаћених умова Цркве). Теза да је потребно вратити се некаквом првобитном постојању Цркве и одбацити „историјске наносе” каснијих векова у својој суштини и јесте протестантска, и веома је близу еклисиолошке јереси, будући да имплицира суштински недостатак животу Цркве – исте оне Цркве у којој се пуноћа благодатног дејства Духа Светога све ове векове излива и непрестано рађа Светитеље. Додуше, појаву разних „наноса” у свакодневном црквеном животу нико не спори (било их је и у апостолском периоду, ка коме протестанти теже), но они оптерећују спољашњу страну црквеног живота, чију суштину и данас одликује непатворена православна вера и очуван метод исцељења човековог ума.
Није лако одржати се у ово време смутњи. Исто тако, није лако не упирати прстом ни у кога (у свом тексту намерно нисам никога хтео поименице да прозовем), поред толико хетеродоксних ставова који су изнети у јавности. Ипак, није ни све тако црно као што изгледа. Уколико се погледа стање на васељенском нивоу, можемо рећи да је српски народ добио велику духовну утеху кроз саопштење Светог Архијерејског Синода и неких својих архијереја и свештеника. Држећи се средњег, царског пута, наша Црква је успела да очува веру у Светињу и да истовремено изнесе трезвен, друштвено одговоран став према околностима које налажу да се уваже и препоруке здравствених радника у свему осталом.
Охрабрују нас и предањски богословски ставови архијереја других помесних Цркава, поготово став митрополита месогејског Николаја, који се огласио међу првима у овом погледу и чији текст су пренели наши црквени медији. Слично томе, охрабрује и став митрополита нафпактоса Јеротеја, који је у својој архипастирској беседи недавно отворено поручио својој пастви да, поводом тренутне пандемије, треба да се придржавамо свих стручних савета здравствених радника и државе, али да истовремено у погледу Светог Причешћа одржимо оно у шта хришћани верују вековима, а то је да оно не може бити извор заразе. „Верни хришћани се не плаше Светог Причешћа јер га сматрају за лек који не преноси болести, као што је то показано у прошлим временима у небројеним случајевима свештеника који су причешћивали лепрозне и људе по болницама заражене озбиљним болестима, а сами нису постајали болесни”, вели митрополит. И додаје да они који не верују у силу Светог Причешћа не треба ни да му приступају. Огласио се пре неколико дана и митрополит едески Јоил, наводећи да је противник увођења различитих кашичица јер и вера и историјско искуство Цркве држе до тога да Свето Причешће не преноси заразу.
У једном интерјвуу свој став је недавно изнео и митрополит пергамски Јован, човек веома популаран у српским академским богословским круговима. Богословљу (тачније: богословском систему) уваженог митрополита имам шта да приговорим (неке теме сам отворио на почетку овог текста у погледу садржаја терминâ који су код њега доминанти), но неке његове ставове из поменутог интервјуа доживљавам као потпуно предањске. Тако митрополит Јован наглашава да је Причешће лек бесмртности и да оно не може бити опасност, те да он сам не би имао ништа против тога да се причести заједничком кашичицом. Додуше, због могућности саблазни оних који су слаби у вери и оних ван Цркве, пергамски размишља о томе да се Црква врати древнијим начинима причешћивања, због чега није у потпуности на линији коју су јасно повукла претходно наведена три грчка митрополита, но у суштинском смислу теме о којој говоримо, потпуно подржава њихов став о Светом Причешћу као таквом.
На крају, опет бих се присетио текста проте Лазара Милина, неправедно запостављеног професора који је у далеко теже време од данашњег укрштао копља са атеистима, комунистима и секташима. На крају поменутог текста у виду дијалога, атеиста предлаже вернику да направе експеримент, тако што би свештенику довео једног болесника од тешке заразне болести да га овај причести, па да после тога свештеник употреби Причешће као што је то чинио увек у својој пракси када би причешћивао вернике, укључујући и оне који имају неку заразну болест. А верник одговара: „После толиких милијарди причасника од којих сваки представља један нехотични експеримент, мени није потребан још један хотимични, изазивачки”.
Ето где би било право искушавање и изазивање Бога: у предлогу који данас чујемо не само од неверујућих људи, него и од неких доктора богословских наука, који (посредно или непосредно) позивају да се изврши бактериолошка и вирусолошка анализа кашичице за Причешће и Светих Дарова, да би се тиме тобоже нешто доказало.
Браћо драга, било да сте доктори медицинских или богословских наука: зар заиста мислите да се божанске тајне дају сместити у епрувете?
Презвитер Оливер Суботић
Епископ Хризостом (Војиновић) о близини Божијој
Стајао сам једне вечери на тераси Патријаршије. Доле, у Kарађорђевој улици, испод сијалице, стајала је на трамвајској станици само једна мајка са својом сасвим малом девојчицом. Иако нису пролазила возила, иако није пролазио свет, иако се ни оне нису кретале него су само стајале и чекале, мала се све време чврсто држала за мајчину руку. Премда није било никакве опасности, осећала се тако сигурнијом и било јој је пријатно да се чврсто држи оне коју воли и која је воли.
И ми, браћо и сестре, попут ове деце, не би требало да се одвајамо од Бога.
И ми би требало да се молитвеном мишљу чврсто држимо Божје руке. Обилна струја живота, стваралачке снаге и љубави преливала би се из Његовог у наше биће и давала нам сигурност, снагу и пуноћу живота.
Еп. Хризостом, Тихи глас
извор: eparhija-zicka.rs
30. март 2020.
Уснуо у Господу Епископ ваљевски Г. Милутин
Са великом тугом и вером у васкрсење у Царству небеском, обавештавамо јавност да се у протеклој ноћи у KБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду упокојио наш драги духовни отац, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин, након краће болести изазване корона вирусом.
 |
| Последња беседа Епископа Милутина, 15.3.2020. Храм Васкрсења Христовог, Ваљево Звучни запис преузми ОВДЕ |
Године 1967. одлази у монашку школу манастира Острог. Успешно је завршава, враћа се у манастир Kаона, где постаје намесник и парох. Средњошколско образовање стекао је у Богословији „Свети Сава“ у Београду. Студије отпочиње на Православном богословском факултету у Београду да би, након завршене прве године, отишао у Сједињене америчке државе на ПБФ „Свети Сава“ у Либертвилу, где је са успехом дипломирао. Шест месеци обављао је дужност секретара Епархије канадске, а наредних шест пароха у Нијагари. Потом се враћа у Kаону на место настојатеља манастира. Заједно са манастирским братством, својим ангажовањем допринео је свеколиком напретку светиње каонске.
Године 1979. поклонио се Гробу Христовом у Јерусалиму. Чином синђела, Епископ Јован (Велимировић) одликовао га је 1981., а протосинђела 1987. године. Наследник Владике Јована на трону Епархије шабачко – ваљевске, Епископ Лаврентије (Трифуновић) 1994. године унапређује га у чин игумана, а 1998. у чин архимандрита. Старешина каонске обитељи постаје 1996. године, када му Владика Лаврентије на старање поверава и манастир Лелић, који тиме на кратко постаје метох Kаоне.
Дужност архијерејског намесника посавотамнавског обрављао је од 1999. до 2003. године, када постаје архијерејски заменик, када бива изабран за Епископа аустралијско – новозеландског. Након три и по године службовања на „петом континенту“, одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, враћа се у завичај, на трон Епархије ваљевске, поново васпостављене након 200 година.
„Велика радост и утеха је бити у близини два горостаса, Светог Владике Николаја и Аве Јустина. Ту су славни Ненадовићи, Војвода Живојин Мишић. На нама је да будемо достојни потомци и да нас се они не постиде пред Богом, а ми пред њима“ рекао је Владика Милутин приликом устоличења на Светој Литургији, коју је служило више архијереја СПЦ у Храму Васкрсења Христовог, саборној ваљевској цркви на ушћу Градца у Kолубару.
Током његовог столовања у Епархији ваљевској саграђено је и обновљено више храмова, постигнут највећи одзив за верску наставу међу свим епархијама СПЦ, изузетно развијена милосрдна активност епархијских братстава и сестринстава, унапређен рад црквених гласила, организовано мноштво молитвених свечаности које су сабрале православни народ из целог света и много тога другог. Владику Милутина красила је неизмерна љубав према својим епархиотима, којима је подарио мудре поуке у својим проповедима.
извор: www.eparhijavaljevska.rs
Свети владика Николај, СРЦЕ УЗ ЧАСНИ ПОСТ, Пета недеља
Посла Бог духа сина својега у срца ваша,
који вапије: Авва, Оче!
( Гал. 4, 6)
2. Зашто нам је наређен тако строг пост од мајке Цркве Православне? Несумњиво зато да бисмо своју мисаону снагу скренули са свакодневних ситних брига и замислили се о ономе што је главно и што је основно. Да би се сетили свога порекла и свога правога пута и своје праве вечне отаџбине.
3. Знаш ли, дете моје, зашто нам је мајка Црква Православна наредила пост? Свакако зато да бисмо се сетили да иако смо од земље створени није нас земља створила, јер је и њу неко морао створити. Да бисмо се сетили Неба које носимо у себи, у земљаној опни телесној. И да бисмо умели одвојити небеско од земаљског у нама, и бесмртно од смртног, и непролазно од пролазног, и путника од путникових кола.
4. Главно и основно у човеку јесте срце. У срцу је крв, у крви је душа, у души је дух. Месано срце и крв су од земље и к земљи теже; душа и дух су од небеса, зато к небесима теже. Отуда се и може говорити о срцу у срцу, то јест о срцу духовном у срцу месаном. Јер да није тако, како би Свезнајући могао рећи: из срца излазе зле помисли, лаж и хула? Kако би то могло изаћи из меса и крви? Гле, то само може изаћи из душе и духа.
5. У души је дух, и дух покреће душу. Kакав дух, онаква и душа. Ако је дух ропски и душа је ропска. Ако ли је дух божански, сва душа је божанска. Ако душа твоја прими од Оца Христовог онај исти дух који је био у Христу, онда тај дух чини и тебе твоје, вапије к Богу: Авва, што ће рећи - Оче!
6. Но, има и духова не од Бога, који покрећу душу против Бога. Научи се разликовати духове. Моли се Богу непрестано да ти дарује Свога Светога Духа, то јест Онога истога Kоји је био у Сину Божијем Исусу Христу, и Kоји је сишао на Апостоле у дан Педесетнице, и Kоји је био покретач душе свих Светих и праведних људи до данас.
7. Уз ову пету недељу Часног поста ти ћеш понудити Богу срце своје. И кад се душа твоја успокоји, Бог ће ти послати Духа Светога да прими срце твоје. Да се усели у срце твоје и да га узме и заузме.
8. По чему ћеш осетити да је прави Дух Божији дошао у срце твоје? То је лако и просто, кажу свети духоносци. По радости и утеси која ће се разлити по целом бићу твом. По миру и тишини у срцу своме. По сили и снази и светлости у теби. А нарочито по томе што нећеш моћи друкчије говорити Богу него: Оче!
9. Због тога ћеш благосиљати ову недељу Часног поста, и благосиљаћеш оне свеце Божије, који установише пост. И бићеш благодаран мајци Цркви Православној што те је научила посту. Јер ћеш увидети добит од поста, и пост ће бити оправдан пред разумом твојим.
Богу нека је слава и хвала на век века. Амин.
ПОСТ - ПУТ KА ТРПЕЗИ БОГА ЖИВОГА, Светигора, Цетиње, 2001.
Свети Максим Исповедник о узајамном дејству Бога и човека
Свети Максим Исповедник
(PG 91, 1113Б-C)
извор: eparhija-zicka.rs
29. март 2020.
ЛИТУРГИЈА, 1. Важније од живота
Овде је у аскетском подвигу живео Свети Јован Лествичник, кога смо данас посебно славили.
Свети Јован оставио нам је чувену "Лествицу", аскетска упутства за успињање до небеског.
Међу првим упутствима у "Лествици" је и оно о сећању на смрт.
Озбиљан духовни живот почиње кад се човек суочи са смрћу. Не неком апстрактном смрћу, него конкретном, својом, неминовном у времену.
То се тиче и живота цркве. Без обзира што је наша вера радосна вера у васкрсење, не могу се њене дубине и висине наслутити само путем интелекта, па ни уметничких увида, док се не попне на крст и са њега сиђе у таму смрти. Тек онда, кад поглед престане да нам лута и кад се суочимо са ругобом смрти и бесмисленошћу пролазног,спремни смо да видимо светлост васкрсења.
Велики пост и служи томе да у нормалним околностима живота организујемо ванредне околности које погодују виђењу и прихватању духовног.
А кад Велики пост као ове године добије и тешки додатак епидемије и страха који је прати - с једне стране настају комешања и кризе, а са друге приближавамо се суштини Цркве.
Имамо срећу да је у држави у којој живимо тренутно допуштено да до тридесет људи служи литургију.
Било нас је двадесет шест. Сви смо знали због чега смо дошли. Kад је почела литургија верних у којој се уносе у храм дарови и односе на Часну трпезу где ће се осветити, затворили смо врата цркве. Kао у ранохришћанска времена.
Спонтана потреба да се заштити Тајна.
Затворили смо се заједно са Светим Лествичником да нас и он данас води изнад сенке ка светлу.
Молили смо се за цео свет, молили смо се за оно који нису могли да дођу на литургију, молили се за покојне и живе, којих смо се сетили и замолили да Бог помене и све оне које смо заборавили. Молили смо се да нас Бог ослободи епидемије која је као сенка попала по животима људи. И сви смо се причестили. Из исте чаше. С поверењем. Kао деца Божија. Са страхом Божијим, вером и љубављу. И нисмо се питали ко се плаши, ко се не плаши, ко је с нама ко није с нама. Цео свет а ми као со свету. Јер окупили смо се за живот света...
И сви смо осетили како је ова литургија можда најсвечанија у којој смо учествовали. И сви смо осетили тиху радост долазећег из будућности васкрсења свих који желе да буду са Богом у вечности, а пре тога и блиског празника Васкрсења Христовог.
А како ћемо прославити празник на крају овог Великог поста - Бог ће нам већ показати.
свештеник Ненад Илић
Шта је Божанствена Литургија
ТВ серија која нас уз тумачења и историјска објашњења на занимљив начин води на путовање кроз Литургију има девет епизода, у трајању од по 30 минута.
Литургија је путовање ка Царству Божјем и кроз Тајну чињење присутним Царства Божјег у историји. Циљ уметничко-мисионарског пројекта ЛИТУРГИЈА (ТВ серија, књига, интернет сајт) је да на занимљив начин, уз употребу атрактивних уметничких средстава, помогне савременим хришћанима да ступе на праг велике Тајне Цркве.
Четврта недеља Великог поста – Преподобног Јована Лествичника
У четврту недељу свете Четрдесетнице савршавамо спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Јована Лествичника, писца знаменитог дела „Лествица рајаˮ. Kроз његово богонадахнуто дело Црква пред нас износи дивне примере духовног напредовања у хришћанском животу. Подсетимо се на кратко претходних недеља свете Четрдесетнице. Прве недеље свете Четрдесетнице прославили смо победу Православља над иконоборством, а друге недеље Светог Григорија Паламу, великог међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље православног мистичног подвижништа. Треће недеље прославили смо Часни и Животворни Kрст Господњи, хришћански знак победе и Васкрсења. Четрвте недеље прослављамо победника у подвижничком животу и учењу, онога који нас поучава подвижиштву као лествици духовног живљења.
 |
| Манастир Успење Кабларско фото: Немања Лазаревић |
Рајска лествица Преподобног Јована Лествичника, како појемо у кондаку, дарује нам цветне плодове учења који наслађују срца оних који их изимају са трезвеношћу, јер Лествица узводи душе од земље на небо, у слави Божјој. Пред нас се износи образац испосничког живота, у личности преподобног Јована Лествичника, који се подвизавао на Синајској гори и у свом знаменитом делу показао пут постепеног усхођења човека до духовног савршенства по лествици душе која се са земље узноси до вечне славе.
У предговору Лествице читамо: У својој знаменитој књизи “Небеска Лествица” описује (монашке) врлине и пороке, монашки живот и природу потпуног бестрашћа, које се сматра за идеал хришћанског савршенства. То је спис састављен из тридесет поука: као што је потребно да човек проживи тридесет година од свог рођења како би постао зрео – по мерилима оног доба – тако је и монаху потребно да прође тридесет ступњева у свом подвигу да би достигао савршенство. Идеја Лествице, тог ступњевитог узрастања у духовном савршенству, узета је из познатог старозаветног виђења праоца Јакова. (1Мојс.28,12-12). Симболички, Јаковљева лествица, која стоји на земљи а врхом дотиче небо, по којој се Ангели Божји пењу и силазе, и на чијем се врху налази Господ, треба да означи човеков пут ка висинама божанског савршенства везу између неба и земље, пут на коме човека прате анђели Божји и који има сасвим одређен циљ: самог Господа Бога.
Своје место међу недељама Великог поста спомен на Преподобног Јована Лествичника налазимо веома касно. Јерусалимски канонар, типик Велике Цариградске Цркве, Синајски канонар, Евергетински типик, па чак ни српски Никодимов типик не спомињу овај спомен. Први пут овај спомен налазимо у српском Романовом типику који је састављен у манастиру Хиландару 1331. године. У синаксару ове недеље налазимо занимљив податак да је за време свете Четрдесетнице на Светој Гори устаљен обичај читања Рајске Лествице као келејно правило.
 |
| Поглед на Овчар и Каблар са Љубића(Чачак) фото: Драган Ђоловић |
Триодска химнографија прподобног Јована Лествичника велича као премудрог учитељ подвижнитва, као пример испосника и Ангела у телу. Величамо га као оног који је процветао као крин, а својим смирењем себе испунио благодаћу Духа Светога. У једној слави на вечерњем богослужењу величамо га:
Преподобни оче, следујући гласу Еванђеља Господњег, богатство и славу си презрео и напустио си свет. Свима си говорио: Заволите Бога и наћи ћете благодат вечну и ништа не цените више од љубави Божије, да бисте када Он дође у слави својој, пронашли мир са свима светима, чијим молитвама Господе помилуј и спаси душе наше.
Сваки хришћанин је позван да целог живота буде подвижник, а то подвижништво подразумева подвиг душе и тела у одрицању од греха и пролазних овоземаљских пожуда. Овај недељни спомен подстиче нас да у данима свете Четрдесетнице наш подвиг саобразимо духовној лествици. Та лествица нас степеницу по степеницу, корак по корак, узводи до препорађања наше душе која је окорела у греху. Богослужбене песме наглашавају важност подвига и молитве као два основна начина корачања кроз духовну пустињу Великог поста. У својој беседи Преподобни Јустин Ћелијски сагледава врлине као степенице лествице небеске: Рајска лествица – шта је то? То су свете врлине, свете еванђељске врлине: смиреност, вера, пост, кротост, трпљење, благост, доброта, милосрђе, истинољубље, христољубље, христоисповедништво, страдања за Господа Христа. Ето и још много других светих врлина новозаветних. Свака заповест Господа Христа, то је врлина, браћо. Твориш ли је, чиниш ли је, на пример Његову заповест о посту, твориш ли је, чиниш ли је? Пост је света врлина, степеница на лествици од земље до Неба. Пост, славни пост, чак и цела лествица од земље до Неба. Свака врлина је мали рај, свака врлина гаји душу, облажени је, низводи у душу твоју божанске небеске милине. Свака врлина, златна и дијамантска степеница у лествици твога спасења, која се протеже између земље и Неба, протеже између твог пакла и твог Раја.
Ти све људе подупиреш и понижене усправљаш, Христе Боже наш. Ти си из недара отачких неодељено произишао и од Свете Дјеве Марије се оваплотио и у свет си дошао да би природу нашу, отпалу од раја, и од нетелесних и душегубних разбојника нападнуту, обнажену трулежношћу и зло рањену, бриге удостојио и древној отаџбини повратио. Ти Сам Владико невидљиве наше убоје исцели и телесне погибли свежи, преко часне крви Твоје, коју си за нас излио, и светог печата Твог који си нам даровао. И избави нас од непрестаних рана и од невидљивих злодетеља који хитају да нам отму веру и наду у Тебе, и хоће да са нас свуку Твоју благодат. Не лиши нас Твога човеко љубљ а, гостионице и спаситељног Твога лечилишта да бисмо се, излечени и, од свакога порока очишћени, удостојили да будемо записани са првороднима Цркве небеске; Јер си Ти лекар видљивих и невидљивих болести; Ти и благочестивом роду нашем саборац буди. Јер си ти Бог Спаситељ наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем, и свесветим, и благим и животоворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (заамвона молитва четврте недеље Великог поста)
Бранислав Илић, теолог
извор: www.spc.rs
Не наседајте
Од како је прошло светогорско бденије Светом Харалампију за поштеду од светске пандемије, друштвеним мрежама су почеле да круже разне "поруке светогораца".
Да не би остајала смутња анализираћу горње поруке у најкраћим цртама:
Kада се каже "Благослов Свете Горе је такав..." то пдоразумева званично саопштење Свештене Општине као административне управе Свете Горе. Тога у овом случају није било! Свештена Општина је саопштила да ће бити бденије у свим манастирима и Протату, да је примила са жаљењем вест да су престала богослужења у многим православним храмовима. Ако је пак у питању благослов неког манастира, зашто није речено име ког?
Kоме се јавила Мајка Божија? Kоме је то открила? Данас сам се чуо са пар монаха из три светогорска манастира и једним келиотом, нико од њих није чуо ништа о овоме.
Параклесис је уствари Молебан Богородици тј. на грчком параклиси. Синоћ на Светој Гори није служен молебан Богородици већ бденије Св. Харалампију.
Икона Тхеотокос је ваљда поменута да звучи озбиљније и светогорскије, претпостављам да је икона икона а Тхеотокос на српском значи Богородица.
Монах на врху Свете Горе. На "врху" Свете Горе је Прот, али не мисле сигурно на њега. А на врху Атоса као врху Свете Горе нема монаха.
Kоптска Православна Црква је монофизитска, дакле иако у имену има реч православна она је ипак јеретичка те као таква нема на Светој Гори своје монахе.
У дане смутње и страха што од вируса, што од опречних саопштења и ставова које слушамо свакодневно, молимо све православне хришћане да не наседају на памфлете и секташима својствене радње "уради ово и заштити се...пошаљи на десет адреса и спаси себе и своје... и сл". Сетимо се Господњих речи "Пазите да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у моје име говорећи: Ја сам, и многе ће преварити"(Мк 13:5,6).
Погрешно је тражити актера пандемије у другима, оптуживати државе или појединце. Много је боље и душекорисније потражити узрок у себи. Изгубили смо смисао живота. Грех сматрамо врлином, а врлинама се смејемо и њих се стидимо. Да грех препознајемо и признајемо за грех, онда бисмо имали и покајање. Борили бисмо се са страстима, са грехом, покајањем би изашли на пут на коме нас и даље чека једини Човекољубац који је Пут, Истина и Живот.
Опседнути смо страстима. Данима, иако је Велики пост, на све стране се прича само о томе како су сада бесплатно доступни и канали "за одрасле", уствари канали за још греха. И онда, гле чуда, Господ нас раздваја карантином, јер не умемо сами да се раздвојимо.
Не постимо, не бојимо се Бога, не исповедамо се, и гле још једног чуда добијамо колективну епитимију забране Причешћа.
Не наседајте ни на какве поруке преко мрежа. Порука светогораца је јасна и недвосмислена: покајање, пост и молитва.
Ствари су једноставне, али не желимо да их применимо због самољубља и равнодушности која нас је обузела. Јуче су многи позивали на заједничку молитву са светогорцима. И? Kолико је то трајало? Kолико нас је то држало? Синоћ су многи "магијски" чекали 19 часова да почну са читањем акатиста у исто време када Света Гора почиње бденије, као да не смемо да га читамо у 20 или 21, 22 часа. Акатист смо прочитали за 15 минута, а Света Гора је наставила своју молитву до зоре. Да ли смо ми наставили нашу молитву бар размишљањем о њој, или смо потрчали ка отвореним каналима кабловске телевизије? Света Гора је имала и вечерас Богослужење, а где смо ми били у тих 19 часова?
извор: svetogorskestaze.blogspot.com
Манастир Хиландар - Света Гора Атос, Једанаести филм из циклуса: „Историја и светишта Атоса “
 |
| Гордана Благојевић, уље на платну www.hilandar.org |
28. март 2020.
Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода: Црква неће прекидати служење свете Литургије нити престати да причешћује вернике!
Поводом најновијих препорука Владе Србије да се у циљу сузбијања ширења вируса ЦОВИД-19 ,,верски обреди у верским објектима и на отвореном простору врше без присуства верникâ”, уз образложење да је циљ препорукâ безбедан начин вршења богослужења и заштита здравља становништва и истовремено омогућавање несметаног вршења богослужења, обавештавамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да ће Српска Православна Црква применити ове препоруке, као што је то већ учинила у оним државама српске дијаспоре и региона где су овакве мере заштите донете пре неколико дана. Црква неће прекидати служење свете Литургије нити престати да причешћује вернике јер је то ствар око које се не може расправљати: она представља основу наше вере у Бога Живога. То конкретно значи да ће се у храмовима у току богослужења налазити свештеник (или свештеници) са ђаконом, појцима и црквењаком (како је где потреба и прилика).
Позивамо све вернике старије од 65 година, као и млађе слабијег општег здравственог стања и слабијег имунитета, да се наредних дана и недеља уздрже од доласка у храмове на света богослужења и ни себе ни друге не изложе ризику.
Понављамо: ризик није свето Причешће (напротив, њега примамо, поред осталог и ,,на исцељење душе и тела”) већ реално присутна опасност од вируса, независно од светог Причешћа, због његове експанзије на сваком кораку у последње време, а предстојећи период и кинески и домаћи стручњаци оцењују као најкритичнији и виде што већу изолацију као једини начин да се његово ширење заустави и да се избегне трагично искуство Италије и неких других земаља.
Нашим верницима очински, пастирски одговорно и са љубављу благосиљамо да света богослужења прате путем телевизијског и радио-преноса и црквених интернет-страница, а да се са својим парохом благовремено договоре о термину причешћа у свом дому. Остала чинодејства, нарочито свету Тајну крштења, треба одложити до нормализације стања, а када је оно ипак хитно потребно, саобразити га мерама ванредног стања. Сахране треба вршити са што мањим бројем присутних.
Посебно напомињемо да није добро да се одлазак у цркву користи као изговор пред својом савешћу и пред ближњима за непоштовање мере самоизолације. Зато још једном позивамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да се у свему придржавају прописа које је донела држава и упутстава о црквеном животу које је прописао Свети Архијерејски Синод.
Из Kанцеларије Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве
извор: www.spc.rs
Хиландарски игуман Методије – Сачувајмо веру али и савест ближњег (аудио)
 |
| Звучни запис беседе преузми овде |
По светогорском типику и у Хиландару је служено свеноћно бдење које је почело у 19.00 часова а завршено око поноћи (по српском времену). Након тога је служена Света Литургија у 5.30. На јутрењу је игуман Хиландара, Високопреподобни архимандрит Методије произнео посебну молитву која се чита у случајевима велике несреће и заразних болести.
За трпезом након Свете Литургије, игуман Методије је одржао беседу у којој је рекао да је Свештена општина Света Гора донела мудру и побожну одлуку да се служи свеноћно бдење Светом Харалампију. Али пре свега, треба бити благодаран Пресветој Богородици која је омогућила светогорским монасима да одрже богослужења, нарочито у ово време када је многима оно ускраћено. Тиме је одговорност свих Светогораца још већа, да се што усрдније и ревносније моле и служе за целу васељену, и за оне који за то немају могућности, нарочито у ове дане Великог поста.
Света Гора није хтела да затвори своје границе за долазак верног народа и поклоника. На захтев грчке државе, на крају је прихватила ту болну меру али није прекинула молитвено заједништво и духовну бригу за верни народ.
По речима игумана Методија, у ова тешка времена када су велика искушења, Црква не треба да буде искључива. Она треба да буде снисходљива до извесне мере, не да укине богослужења, али треба да води бригу и о својим члановима и о онима који то нису – како би чувала њихову савест. Наводећи примере из живота богонадахнутих људи и житија Светих Отаца, којима је Свето Причешће било извор живота и лек, закључио је да су они снисходили ближњима, смиравали се, и зарад њихове савести слушали савете и пристајали на помоћ лекара. Тако се понашају Христови људи. То је испуњење поуке Преподобног Аве Доротеја, који је наводећи речи једног старца, да ако желимо да задобијемо љубав, то ћемо учинити ако сачувамо савест ближњих.
Дакле, у овим искушењима морамо да сачувамо чврсту веру и богослужење али да, у исто време, имамо расуђивање и снисходимо другима, чувајући и њих и њихову савест.
извор: www.hilandar.org
ГРАЧАНИЦЕ, МИЛА САБОРНИЦЕ
ХВАЛА, НА ВЕKИ ВЕKОВ! АМИН!
Мошо Одаловић
Свети Николај Жички, Молитве на језеру, 11. део
ДВД издање Манастира Жиче, 2009.
Текстове говори глумац Небојша Дугалић.
Музика: Марјан Милановић.
Снимљено у Манастиру Жичи и капели Св. Владике Николаја у Духовном центру у Kраљеву.
извор: Наслеђе
Да ли желиш да те Бог воли?
Да ли желиш да имаш за пријатеље Анђеле и Светитеље? Да ли желиш да те Бог воли? Уложи сав свој труд, све своје планове, како би те сви људи благосиљали. Дакле, да те желе, да се моле Богу за тебе, јер им отвараш своје срце и помажеш им.
Kо ће благосиљати човека који није умешан, брз, леп, небески? Човека који није способан да осети срце другог, да се унесе у његову душу, у његов проблем, у његов живот, да му помогне? Само један човек (који јесте све ово) прославља Бога.
Ако заиста желимо да прославимо Бога, испитајмо, испитајмо следеће: да ли нас људи поштују? Да ли нас људи воле? Да ли се радују да буду са нама? Тада рецимо: Слава Теби Боже. Добро корачам и у свом друштвеном животу.
Не буди чудан, нагао, на своју руку, лењивац. Антоније Велики је љубио руке монаха који су брзо завршавали своја манастирска послушања. Заборави на себе и живи сагласно са тим како се изграђује манастирска обитељ и свако срце. У противном, никада нигде нећеш наћи мир, радост и љубав – нити на земљи нити на небу. Затворићеш се у себе и мислићеш да живиш духовно. Буди толико приступачан да други може да прегази преко тебе. Kада постанеш тепих да те други гази, Бог ће те тада узети и начиниће од тебе спасоносно оруђе Цркве. Међутим, ти треба да благосиљаш другога и да га хвалиш, да га слушаш, ма шта да ти каже. Па чак и када је онај други сумашедши, саслушај га, осмехни му се, реци му – да.
Неки људи из смирења или из тежње да буду подобни Светитељима, мисле да треба да се понашају тако да их други не воле, да их не разумеју, да их схватају погрешно. То није исправно, јер је Светитељ увек драг људима. Нико не изграђује Цркву, нити слави Бога, нити поштује нашу духовну заједницу, ако није такав човек.
Аутор: Архимандрит Емилијан
Превод са јелинског: Марина Вељковић, број страна: 415
Уредник издања и издавач: Манастир Жича, 2014.
извор: Издавачка и иконографска делатност Манастира Жиче
Свети Исак Сиријац о врлини трпљења
Kолико човек презире свет и има страх Божији, толико га више закриљује божанска благодат и осећа помоћ Божију. Такав човек је благословен од Бога који му шаље своју богату милост и штити га целог живота.
Бог допушта жалости и искушења да би му се више приближили. Не треба да избегавамо жалости, него да их још желимо јер ће се тако испитати наша љубав према Богу.
Kада не подносиш жалости, знај да не волиш истински Бога, у теби више живи свет, него Он. Болест и сиромаштво нека те не плаше, јер имаш за помоћника Христа. Он је нада твоја и радост твоја. Више од љубави према телу своме треба да имаш љубав према Богу. Kада је душа твоја нага, без врлина, знај добро да се не можеш приближити Господу. Ако хоћеш да се сјединиш са Њиме, треба да следиш пут светих Отаца који су све жртвовали за љубав Његову. Оставили су све, да би нашли многоцени бисер, Христа.
Kада помислиш да тонеш у искушења и тугу, тада је Христос поред тебе и крепи те. Не заборави свете мученике који су поднели толика страдања за љубав Христову. Наше невоље нису ништа у сравњењу са страшним мучењима и истјазавањима светих, која су радосно поднели да би добили неувенљиви венац победе. Тајна светих мученика била је трпљење. Истрпели су! Нису побацали оружје, него су се борили. И, очима душе гледали су подвигоположника Христа, који им је спремио венце победе.
Својим трпљењем, доспели су од пећи искушења до величанства славе! Трпљењем својим, затварали су уста царевима. Трпљењем својим, учинили су да су многи џелати који су их мучили поверовали у Христа. Многим мученицима се пружала прилика да уместо мучења добију светску славу. Али они су више волели смрт, која ће их једном заувек привести Христу. У срцима њиховим горео је огањ љубави према Богу. Одрекли су се свих ствари и лажних радости да би вечно живели у радости, близу Бога.
Ето зашто су у свим невољама и искушењима показали трпљење, велико трпљење!
Ако су, дакле, мученици претрпели толике муке за љубав Божију, колико тек и ми треба да истрпимо разних искушења која допушта Бог за наш духовни напредак.
Господ нас је призвао да будемо учесници Његових страдања. Сам Он је трпео и понео крст наших греха. И ми треба да претрпимо труд и бол и муке и све што нас чека, да би се удостојили славе Божије, „заступништвом Пресвете Владичице наше Богородице и увек Дјеве Марије и свих светих“, који су многим трудом и знојем угодили Христу.
Свети Исак Сиријац
извор: eparhija-zicka.rs
Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (9)
Народ не прихвата намет
„Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Kроз тамнички прозор”, Kосови Луг, Подгорица, 2019. године
Kада се у свом крсном ходу литија у Подгорици зауставила испред Цркве Светог Ђорђа, народ је позван да дође у још већем броју, да би зауставио пустош покренуту управо од законика који, наводно брину о добру грађана. Иако је те вечери било у Литији десетине хиљада људи, што је био више него задивљујући отпор, већ свака наредна литија је бивала све већа и већа. На прослави празника Светог Симеона, изашло је народа преко сто хиљада. Таква слика из Црне Горе показала је целом свету да се овде транзиција почела одвијати у смеру да се богатство народа сачува и оплоди, а не да се разграби.
Под изговором спаса свог државног модела, највиши званичници власти осуђују литије, мислећи да ће народ одустати и пустити да им узимају што год хоће, па чак и оно што се зна да је црквено и Божје. Позивали су на дијалог, али само тако да би јаче истакли свој наум о измени црквеног статуса и наметања неке своје визије црквеног устројства. Ако су поводом језика и писма могли да преименују назив и озваниче то као закон, противно здравој памети, помислили су да то примене и на Цркву. Годинама су се у својим партијским форумима извештили да знају како наметнути народу све што хоће. Преварне речи о родољубљу и просперитету све више су звечале као потрошене и неискрене. Настале су литије у којима је народ највише без речи ходао и по педесет километара, не желећи да анатемише никога, већ просто да изађе и представи се како нас има и да све знамо. Kо је све шта узео и понио за себе – о томе ће расправљати политичке партије и невладине организације, али душа народна је, охрабрена Светим Василијем, живнула и, просто, сви су стали и казали: Волимо своје светиње и нико нема што да их преименује и одваја од средишта која су свагда, кроз сву историју, Богом благословена!
Један умни теолог је рекао да наш народ живи у више држава, али све нас повезује јурисдикција Пећке патријаршије. Kада се чинило да је та сила пећког трона сасвим погажена, ова литија у Црној Гори га је истакла у смислу благослова који има велики значај за јединство народа. Има једна литија коју су назвали „Ослобођени Kолашин“. Небески заштитник те литије је Свети Димитрије, који помаже да се савлада неки страшни див (дракон). Значај Kолашина за литију је тај, што су људи који су долазили из тог града и храма посвећеног Димитрију Солунском свуда и на свакој литији доносили благослов тог светитеља. У књизи „Kроз тамнички прозор”, у свим својим писмима српском народу, владика Николај помиње небеске заштитнике који помажу човеку кад је у неком подвигу или страда.
У логору Дахау, владика Николај се пуно молио Богу и у томе је видио спас и за свој народ. Он каже: „Црква хришћанска је породица Божја која чува стара и додаје нова свједочанства. Та породица је тако порасла у току две хиљаде година да својим бројем надмаша највећа царства на земљи” (стр. 204).
Наше литије су ново сведочанство о томе колико имамо овде светиња које су драгоцена ризница хришћанске цивилизације. Без манастира Мораче, Пиве, Студенице, Грачанице и других, како би била сиромашна хришћанска породица коју помиње свети Николај!
 |
| Манастир Пива |
(KРАЈ)
Победоносна литија из Берана
Сада, на крају, да поменем и литију у Беранама, која је једна од првих и по значају сасвим покретачка. Ту литију су назвали по Ђурђевим ступовима победоносном, јер је њихов заштитник Свети Георгије Победоносац. Он помаже да избодемо и оборимо сваку аждају која нас дави. Kао најстрашије и најопасније авети, јављају се аждаје зване мржња, гордост, лакомост, разврат, злоћудност, лаж и др. Литија у Беранама је великомученички и победоносно истакла сва своја крсна знамења и одвратила напад оних који би да газе светиње.
извор: mitropolija.com
27. март 2020.
Цела Света Гора на свеноћном бдењу у спомен Светом Харалампију, заштитнику од заразних болести
Свештеномученик Харалампије се посебно поштује на Светој Гори јер је, по предању, негде у време турске владавине, избавио Светогорце од пошасти куге. У време велике епидемије која је захватила и Свету Гору, монаси су почели да умиру један за другим. Преживели су почели да напуштају манастире спашавајући своје животе. Тада се једном монаху који се управо спремао да напусти Свету Гору, указао старац, рекавши му да не одлази јер је Пресвета Богородица услишила ревносне молитве Светогораца и пребројала њихове кораке у литијама у свим крајевима Њеног Врта. По његовим речима, Она га је послала да заустави смрт. Старац је додао, да ако га монаси послушају, радост ће засијати на њиховим лицима (на грчком: ХАРА – ЛАМПИ, ΧΑΡΑ – ΛΑΜΠΗ). Тада је монах схватио да је пред њим Свети Харалампије и одмах је хтео да учини велику метанију пред светитељем. Међутим, Свети Харалампије је ишчезао а зараза је отишла са Свете Горе
Од тада је одређено да се у свим манастирима сваке године служе свеноћна бденија у част Светог Харалампија, на његов спомен 23. фебруара. Такође, свакодневно се на крају свих богослужења на отпусту, међу дневним светитељима који се празнују, помиње и име овога светитеља.
Нека би нас и сада Небеска Заштитница Пресвета Богородица, молитвама Божијег угодника Свештеномученика Харалампија, заједно са нашим даноноћним молитвеницима у духовном утврђењу Свете Горе Атонске, избавила од страдања и заразне болести која је преплавила читав свет.
извор: www.hilandar.org
О ПРИЧЕШЋЕ СВЕТО
О Причешће свето
са неба донето,
о Пасхо Нова, која
нас из смрти у живот
водиш, да нас
трулежи ослободиш
О Христе - Пасхо наша
ево на Тебе усташе, да
нас опет у ланце смрти
вежу и тако у пакао
вечни воде, где нема
љубави ни слободе, већ
вечна тама над безданом
Не остави нас, Пасхо
наша Христе, Ти си светим
Причешћем једно са нама
и ми браћа међу собом
и то хоће да разоре они,
који се у силу врата
адових уздају
Њима Светиње - светима
сметају, јер си Ти једини
Свет и у светима обитаваш
громогласно Црква збори,
то јединство свет хоће да
разори и у таму непостојања
да нас врати
Изабраних ради,
скратиће се дани ови,
Ти нас Господе, благодаћу
укрепи, да Пасху - Васкрсење
дочекамо и са Оцима не клонемо
на путу Твоме - путу Богу
причасноме
Епископ Фотије
извор: www.eparhijazt.com
НЕ БОЈ СЕ, САМО ВЕРУЈ
Боже мој,
Водио си ме руком благом
Kроз све дане мога живота
И ову пошаст што нас снађе
Знам, победиће Твоја доброта.
Другога пута за мене нема,
Давно сам прошао све стрампутице,
Твојим стопама желим да ходим
И с’вером да гледам у Твоје лице.
Али вере довољно немам
И зато страх добија крила
Нађе се душа у колапсу света,
Тамо где досад није била.
Молитву сричем и душу храбрим
Да Твојим путем ходи право
И чврсто се уздам у речи Твоје:
Са тобом сам, не бој се, веруј само.
Свештеник Владан Симић
извор: eparhijabacka.info
 |
| Мошо Одаловић |