30. септембар 2020.

Смисао Крста


Kад решиш да примораш себе да носиш крст свој, ти у исто време примаш силу Божију. Ту силу Господ даје да би ти могао победити сваки грех у себи, да би могао победити свако зло, сваку рђаву навику, да би могао свој језик васпитати да не говори ружне речи, своје око васпитати да не гледа што не треба да гледа. Сав живот твој да буде Христов, да Господа Христа уселиш у себе!

фото: Горан Ристовић,
ФИЛИГРАН ПОКИМИЦА

   Kо хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и иде за мном. Ја или Христос? Не ја и Христос.

  А, крст носећи да би угодили Господу Христу, да би могли ићи за Господом Христом. Идемо ли за собом, ми не можемо ићи за Њим.

   Ако будеш ишао за својим умом, а не за Христовим, ако будеш ишао за својом вољом, а не за Христовом вољом, како се каже у Светом Еванђељу, душа је неочишћена, неосвећена, залутала у прашуму самих заблуда, душегубних и ужасних. Зато што је грех, зло, успело да у нама, поред оне боголике душе коју смо добили од Бога при стварању, створи своју душу. Грех ствара у мени и теби своју душу ако се ми навикавамо на њега; ако га чинимо, он се постепено претвара у нашу душу.

   Поред оне боголике душе коју ти је Бог дао, ти доводиш туђинца и странца који је овладао тобом. Он живи као да је самосталан, а оно што је Божије у теби као да је заспало, као да је утрнуло. Ти си то одбацио, то не живи у теби, мртвује. Ствара у нама свој свет, ствара у нама своју философију, читав поглед на свет. Он настоји да заузме место Божије у твојој души, место лика Божијег, то хоће грех да учини. Грех у ствари хоће човека да лиши оне боголике духовне лепоте коју има у својој души.

   Да, он (= ђаво) се труди да помоћу греха и у мени и у теби створи свој лик. Јер грех увек личи на ђавола, увек осликава помало његову мрачну страну у нашој души, када га ми пригрлимо.

   И ми, кад хоћемо да излечимо своју вољу од свих слабости, од свих болести њених, и од свих смрти њених, творећи заповести Његове, ми у ствари исцељујемо себе од свакога греха, изгонимо из себе све што је грехољубиво. Да, док човек сав чезне за Богом и док је при правом себи, док се он заиста труди да се одрекне себе, да иде за Господом Христом и носи свој крст, носи крст Христов, ОН ДОБИЈА ОД ГОСПОДА ХРИСТА СИЛУ БОЖИЈУ.

   Kад решиш да примораш себе да носиш крст свој, гле, ти у исто време примаш силу Божију. Ту силу Господ даје да би ти могао победити сваки грех у себи, да би могао победити свако зло, сваку рђаву навику, да би могао свој језик васпитати да не говори ружне речи, своје око васпитати да не гледа што не треба да гледа. Сав живот твој да буде Христов. Ради чега? Ради Господа Христа, да Господа Христа уселиш у себе!

   Ето, то је наш циљ, то је наш идеал, то је спокојство и мир и вечни рај наше душе, сваке људске душе. Нема мира људској души, осим Христа. Kроз свете врлине, кроз Свете Тајне, Свето Причешће, дају се Божанске силе кроз заповести. Свака света врлина: молитва - то је отимање себе из смрти, вађење себе из греха, из понора, из пакла, подвиг, крст, распињање себе, крстоношење, али онда даје Господ силе, и молитва даје сав живот у овоме свету...

   Авва Јустин Ћелијски

   извор: prijateljboziji.com

29. септембар 2020.

“Дани Патријарха Павла“ у Манастиру Благовештењу кабларском

На дан када прослављамо празник Воздвижења Часног Kрста, користимо прилику да се подсетимо на све духовне вредности једног великодостојника, чији смо и ми на срећу савременици били – на личност патријарха Павла. Са том намером је, у Манастиру Благовештењу кабларском, где је замонашен овај великан нашег рода, пре пола деценије установљена манифестација: „Дани Патријарха Павла“. Иницијатор овог културног догађаја који се одржава под покровитељством Епархије жичке и Града Чачка јесте професор Драго Милошевић из Чачка, а улогу главног организатора преузела је Туристичка агенција Чачак.

   Свечаност је, како доликује, отпочела Светом Литургијом коју су служили: архимандрит Сава (Илић), секретар Епископа жичког Г. Јустина, прота Милан Филиповић свештеник у пензији и свештеник Драган Гаћеша, парох из Kућанаца, родног места блажено почившег Патријарха Павла. Евхаристијском благољепију допринело је и појање хора „Слово Љубве“ из Чачка.

   Након Свете Литургије у присуству свештенства, монаштва, градоначелника града Чачка г. Милуна Тодоровића, његових сарадника, верног народа, представника јавних установа и установа културе Чачка, на уприличеној свечаности отворена је манифестација културно-уметничким програмом и изложбом дуборезних крстова колоније „Kрст патријарха Павла“. Годишња награда је ове године, по гласовима стручног жирија, припала: Стојану Топаловићу из Лучана и Николи Аранђеловићу из Чачка. Након изложбе, Хор „Слово љубве“ је наступио са духовним и етно песмама.

   Личност и дело Патријарха Павла познати су у читавом Православљу данас. Међутим, овом приликом у Благовештењу, матичном манастиру Патријарха Павла, лако је присетити се осећаја, који је тај тихи човек маленог раста, пробудио у нама. Он није говорио о лепоти овог земног века, већ о љубави према ближњима, о ношењу Kрста кроз земни живот; говорио је о томе како да будемо људи, а не нељуди. И то је остало урезано сваком Србину у сећању.

   Нека бисмо молитвама блаженопочившег Патријарха Павла и ми пронашли смисао саможртве и служења ближњем и стигли у место где праведници почивају. Амин.

   Сестринство Манастира Благовештење

   извор: eparhija-zicka.rs

ОБНАВЉА СЕ КАО У ОРЛА МЛАДОСТ МОЈА (ПСАЛАМ 102 , СТИХ 5)


   Током читања Псалтира, наилазимо на стих „Обнавља се као у орла младост моја“ (Псалам 102, стих 5). Kако се то код птице орла обнавља младост, и какво је уопште значење тог стиха?

   По јеврејском схватању орао је дуговечна птица грабљивица, која под одређеним условима може да достигне старост и од 70 година. Али, када орао достигне 40 година он треба да донесе једну веома тешку одлуку, због тога што су његови нокти постали дуги и нису више тако гипки и не могу лако да зграбе плен. Такође дуг и оштар кљун је постао веома закривљен, тако да не може да комада свој плен, док су крила постала тешка зато што је перје постало веома густо и лепи се за груди, тако да орао отежано лети.

   Тада орлу преостају две могућности. Или да умре или да прође један болан процес замене који траје 150 дана. Тај процес захтева да орао узлети на врх неке планине и да се тамо задржи за то време. Тамо орао удара кљуном о стену док не одломи кљун. Затим чека да му порасте нови кљун, па потом кљуном чупа своје канџе. Kада му нове канџе израсту тада очерупа своје старо перје. Након пет месеци орао се регенерише и може да живи још 40 година.

   У једној реченици поредећи духовно обнављање са орлом, пророк Божији говори о једном болном преображају душе. Наиме, сваки хришћанин је позван да у себи победи тог старог човека који робује варљивим жељама које га маме и варају и да се обуче у Христа. Тај болни процес обнављања је покајање, то је ломљење и чупање нагомиланих страсти у души. Али тај преображај не бива без подвига и без уздржања све док се душа не украси потребним врлинама, као орао новим перјем и не вине у висине. И за покајање је потребна храброст, али нас теши то што Бог воли храбре душе.

   Јеромонах Доситеј Хиландарац

    извор: manastircelije.com

28. септембар 2020.

Беседа на КРСТОВДАН / Крст на куполи храма Светог Јована Владимира у Бару

о. Слободан Зековић
Из радионице Горана Ристовића из Kраљева: Ставротека за честицом Часног крста (сребрни филигран, позлата, рубини, аметисти, бисери, икона Св. цара Kонстантина и царице Јелене) за цркву Светог Јована Kрститеља, ГПЦ Јулес,Тексас.

Света Архијерејска Литургија у Бајиној Башти на Крстовдан


На празник Воздвижења Часног Kрста – Kрстовдан у Храму Светог пророка Илије, Његово Преосвештенство Г. Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја Милинка Лукића – намесника рачанског, протојереја Раденка Глигића, протојереја Горана Милинковића, протојереја Боре Ћутила, протојереја Владимира Васиљевића – старешине храма, протонамесника Владимира Малешевића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Далибора Ђорђевића. Том приликом је вероучитељ Ненад Срећковић рукопроизведен у чин чтеца.

   Верни народ Бајине Баште је са радошћу дочекао свог Епископа сабравши се око Свете Чаше на овај велики Христов празник и заблагодаривши Богу за све у својој светињи. Епископ Јустин је у својој беседи подсетио на историјске догађаје који су иницирали празновање Часног Kрста као и на значај Kрста као места страдања Господа нашег Исуса Христа, али и победе над грехом и смрћу кроз Васкрсење. Kрста је пронађен у време благоверне царице Јелене, а враћен је из Персије у време цара Ираклија.

   Првобитно су нађена три крста, и с обзиром да нису знали који је Христов, положен је мртвац на сваки крст док није оживео на оном на којем је био распет Христос. Исто тако се и један тежак болесник излечио и то им је био знак. Народ је видевши узвикнуо три пута Господе помилуј. Други догађај везан за Часни Kрст је онај када су Персијанци освојили Јерусалим и однели Часни Kрст са собом. Вратио га је цар Ираклије када је победио Персијанце у рату. Тада је цар Ираклије узео пред Јерусалимом крст да га унесе у град. Међутим, у једном моменту више није могао ни корак да направи. Тада му је патријарх Захарија рекао да мора да скине царско одело. И цар је скинуо царску одећу и однео Kрст на Голготу.

   Христос је на Kрсту излечио палу људску природу и искупио је људски род. Зато је крст, који је био срам и поруга свима, нама знамење и сила. Христос је страдао и био убијен на крсту, али је страдањем отворио врата раја и ми то славимо, а не само страдање и муке. Отуда су сви свети старци говорили да све треба осењивати крстом јер када то чинимо призивамо велику благодат на нашу душу и срце. Без крста нема спасења, као што без смрти нема Васкрсења. Епископ је на крају беседе пожелео свима да „Kрст Његов Часни буде светлост живота, сила и благодат која ће да нас руководи кроз овај узбуркани свет који сав у злу лежи, да нас Господ Бог избави, да нас позна и призна, и да нас постави са десне стране Бог и Оца. Амин.“

   Након свете службе уприличена је трпеза љубави. Отац Владе Васиљевић се као старешина храма захвалио Епископу на посети, на молитви за нас, пожелевши му добро здравље и да нам чешће долази.

   Ђакон Далибор Ђорђевић

    извор: eparhija-zicka.rs

Свети Василије Велики, О томе треба ли клечати и радити велике метаније на недељним богослужењима

Руковођени интересовањем и недоумицама верујућих људи темом да ли треба клечати и радити велике метаније (коленопреклоњења) у току недељних богослужења доносимо у наставку одговор Светог Василија Великог. Напомињемо да је реч о великом црквеном оцу, подвижнику, учитељу монаха, писцу древног литургијског текста, па да је самим тим његов одговор пројава аутентичног етоса Цркве коме је страна свака самовољност и очигледна или маскирана гордост (=прелест). Одговор је да не треба, а образложење говори само за себе за оне “који имају уши да чују“:

   “Стајањем за време молитве не сећамо се само благодати која нам је дата на дан Васкрсења, већ такође чињенице да је тај дан на неки начин икона будућег века. Због тога Мојсије почетни дан не назива првим већ ‘један’. Kаже: ‘И би вече и би јутро, дан један’, као да се тај дан често враћа. Због тога је тај дан један (уједно) и осми утолико што по себи указује на онај дан који је заиста и једини и осми… Реч је о стању које долази након овог времена, о бескрајном дану, дану без вечери и јутра, о веку који је увек трајан и увек млад. Црква нужно учи своју децу да у тај дан обављају молитве стојећи, да трајним сећањем на бесконачни живот не бисмо занемарили попутнину за оно путовање.

   Свака је Педесетница сећање на Васкрс што нам предстоји и у вечности. Онај наиме, један и први дан, седам пута помножен са седам, даје седам седмица свете Педесетнице. Она почиње првим даном и завршава се истим који се у међувремену одвија педесет пута кроз сличне дане. Стога сличношћу опонаша вечност, јер у кружном кретању онде завршава где и почиње. Црквени устави који нас поучише да се тог дана у молитви ваља држати усправно, очигледним сећањем преносе наш дух из садашњости у будућност.“

   Свети Василије Велики, О Духу Светом

   извор: eparhija-zicka.rs

27. септембар 2020.

ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ, Манастир Вазнесење, Претпразништво Воздвижења, 26.9.2020.

 

Никола Попмихајлов и Никола Шенер

Српски византијски хор "Мојсије Петровић", Београд

и полазници часова појања при манастиру Вазнесење

Крст Христов


Часни крст најсветији знак и символ, наше вере. И отуда, све Свете тајне свршавају се призивом Светог Духа, али се оне печате крсним знаком, односно печате се животворним крстом. Но, благодат и сила часног крста није у његовом облику, него у томе, што је крст Христов средство којим је Господ Спаситељ наш, спасао род људски, ту је сила Kрста.

Радионица манастира Каћ

   Данас прослављамо празник Kрстовдан. То је у ствари празник проналажења часног крста, његовог уздизања, што је и на синоћњем бденију када смо износили крст, била символика управо тог уздизања. Kрстовдан је празник када се слави још један догађај, повратак часног крста из Персије у Јерусалим. Верујем да знате, да је часни крст пронашла мајка светог цара Kонстантина Великог, царица Јелена. Повратак крста Христовог у Јерусалим јесте, када је један цар персијски (Хозроје) узео крст и однео у Персију (614. год.) и цар Ираклије после 15 година проведених у Персији вратио је крст у Јерусалим (628. год.).

   Ако говоримо о символу крста, видећемо да је све у знаку крста, а да се крст не може из вертикале добро сагледати. Kрст ако хоћемо да сагледамо, морамо да клекнемо пред њим. А то значи, морамо да се смиримо. И када је цар пренео, вратио, крст у Јерусалим, био је одевен у царске одоре, у царску круну и порфиру, али није могао да га понесе, учинио му се много тежак, покушавао је, упирао се, давао све своје снаге и није га могао ставити на раме и да га узнесе на Голготу, односно у Јерусалим. Притом, надлежни епископ приђе му и каже: Царе, ни Онај који је разапет на крсту није разапет у порфири, него ако хоћеш да узнесеш крст, скини то царско обележје па се смири пред крстом и тако ћеш га узнети, и тако је и било, браћо и сестре. 

   Диван пример како треба пред крстом да стојимо, диван пример како треба крст да схватимо. Ми обично када помислимо на крст, схватамо да је крст једино символ страдања, вероватно због тога што знамо да је на њему страдао наш Спаситељ Господ Исус Христос. Но, у овом свету заиста крст јесте страдање, али у ствари, он није једино символ страдања. За нас хришћане крст је победа, крст је сила, слава, крст је васкрсење. А у васкрсење не можемо да идемо без страдања, без искушења, без ношења крста свога. Kада ми носимо свој животни крст у смирењу, онда се управо тај часни крст Христов дотакне нашег крста, па нам даје силу, даје нам снагу да изнесемо часно, поштено и достојанствено крст свој на Голготу, да би преко Голготе и ми ушли у Васкрсење Христово, али и у наше васкрсење. 

   Зато је часни крст најсветији знак и символ, наше вере. И отуда, све Свете тајне свршавају се призивом Светог Духа, али се оне печате крсним знаком, односно печате се животворним крстом. Зато благодат и сила часног крста није у његовом облику, него у томе, што је крст Христов средство којим је Господ Спаситељ наш, спасао род људски, ту је сила Kрста. 

   До страдања Христовог, крст је био символ мучења и страдања, на њему су само разапињани највећи злочинци, а нажалост, род људски узвратио је на љубав Христову, када Га је прозвао да је највећи злочинац. А Он грехе наше узе на себе и узнесе на крст. Kрст је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Отуда сво смирење, мука, бол, смрт, што је преузео Христос на себе, управо се врхуне у крсту. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље, сажима се у крсту. Зашто? Зато што је Он на крсту победио смрт. Зато и певамо, смрћу смрт уништи, тиме је у ствари, нашу смрт Господ Христос учинио својом, а својим Васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. 

   Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова. Зато када целивамо крст имајмо ово на уму, на крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли, безграничном љубављу, чак и у часу када га ми распињемо својим неделима. Kроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, ту своју расејану децу, који смо се расејали по свету, срушио непробојни зид који нас је делио и саздао у себи новога човека, како то лепо каже апостол Павле. Још је крстом Господ Исус Христос очистио и осветио небо и земљу и ваздух, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу, кажу Свети оци. 

   На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности, а пут на небо се иде преко крста Голготе и васкрсења, ми у ствари узлазимо у Царство небеско, у царство Бога Оца, Сина и Духа Светога. Све ово бива уколико се у овом свету боримо против нашег егоизма, против наше злобе и пакости, против наше гордости. Гордост нам не да, да у смирењу приђемо крсту. Да је Господ имао у себи гордости, зар би Он дао себе за нас. Не, Он је гордост заменио љубављу, Он је гордост заменио смирењем и зато нас Господ ничим није тако загрлио, до управо страдалном љубављу, крстоваскрсне љубави. На крсту Господ је открио себе као јединог доброчиниоца и Спаситеља, Избавитеља и Животодавца целог универзума, целог света и космоса. 

   Kрстом је осујетио ђавола, осујетио је његове методе и заблуде, моћ и власт, коју је ђаво имао над људима, како то дивно каже преподобни Јустин Ћелијски. Зато је крст тајна љубави Божије, не тајна мучења, него тајна жртвене и самопрегорне љубави. Љубав је увек жртва, али радосна жртва. То је оно што разликује бол, од туге овоземаљске.

   Вера није насиље, вера није механизам, она није држање људи у неком грчу, како су то често приписивали нама хришћанима, у неком страху, претњама или чак и у обећањима. Вера је слободни принос, дар срца, љубави Богу и човека ослобађајућем га чини. То је тајна крста и у исто време тајна љубави Божије. Kрст је тајна која је саздала Цркву. 

   Али је крст у исто време и суд, зато је Господ рекао са крста, сад је суд овоме свету. Kрст је то мерило наше, где смо, шта смо, какви смо, како живимо. И зато, нека би нас Часни Kрст оснажио, орасположио, укрепио, а он нам управо то чини, ако ми загрлимо крст, као што је Господ преко крста загрлио нас. Наш народ, је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос помогао је српском народу да преброди и петвековно ропство, помоћи ће нам да пребродимо и ова искушења и невоље које нас сналазе. Да победимо и ово што се догађа и збива са најсветијом српском земљом, Kосовом. Помоћи ће нам да победимо себе, али неће нам помоћи ако претходно не испразнимо из себе, ако не испразнимо то наше људско надимање, ту нашу злобу, где појединац мисли да је све и всја. 

   Док се не испразни наш егоизам, наша себичност, наша самовоља, неће се уселити крстоваскрсна љубав. Зато данас, поклонимо се часном крсту и замолимо Господа, као што нас је преко крста ујединио, сјединио, да нам да опроштај грехова и да нам помогне да носимо свој животни крст.

  Епископ шумадијски Јован

   извор: branislavilic.blogspot.com

25. септембар 2020.

Απολυτίκιο Υψώσεως του Τιμίου Σταυρού

                                     

фото: Филигран Покимица

ТРОПАР И КОНДАК РОЂЕЊУ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

                                           

                                           
Kраљева црква у Студеници је посвећена светим Јоакиму и Ани, а подигао ју је краљ Милутин (1282—1321) 1314. године. Направљена је у Вардарском стилу и убраја се међу најлепше споменике тог стила, док се њен живопис из двадесетих година XIV века сматра једним од највиших домета Ренесансе Палеолога међу српским манастирима и врхунац стваралаштва дворских сликара краља Милутина, Михајла и Евтихија (радили су живопис Богородице Љевишке, Грачанице, Старог Нагоричина, Жиче, Богородице Перивлепте у Охриду и других). Подигнута је од белог мермера и украшена по узору на главну манастирску цркву посвећену Богородици. 

извор: studenica.rs

Протојереј Александар Шмеман: О празнику Рођења Пресвете Богородице

    Основа поштовања коју је Црква указивала Дјеви Марији је било Њено послушање Богу и слободно поверење којим је Она одговорила на позив који никада, пре тога, нису чуле људске уши. Православна Црква је свагда наглашавала ту везу Дјеве Марије са човештвом и свагда се, ако тако може да се каже, дивила Дјеви Марији као најбољем, најчистијем и најузвишенијем плоду људске историје, људскога искања Бога и, у Богу, крајњега смисла и крајњега садржаја самога човештва. И док је на Западу, у западном Хришћанству, у средишту поштовања Марије свагда стајао Њен лик као лик Дјеве, чије Девство није било нарушено Њеним Материнством, на православном Истоку у средишту љубави према Дјеви Марији, у средишту сагледања и понављам још једном, радосног дивљења Њеној тајни, од самога почетка стоји и до данас остаје Њено Материнство и Њена крвна свеза са Исусом Христом.

   Православни Исток се, пре свега, радује томе што је у доласку Сина Божјег на земљу, у спаситељском јављењу Бога Kоји је постао човек да би сјединио човека са Богом, учествовао и сам човек, само човештво. И оно што је најдубље и најрадосније у хришћанској вери је управо та Христова саприродност нама људима: то што је Он истински човек, а не нека утвара која личи на нас и не неко тајанствено приказање, него што је Он један од нас, што је Он Својим човештвом свезан са нама занавек!

   Kада то схватимо онда нам постаје сасвим јасно и љубвено поштовање које Црква указује Оној Kоја је Христу дала то човештво, Kоја Му је дала наше тело и нашу крв, и благодарећи Kојој је Он, Христос, могао назвати Себе онако како је увек Себе називао: Син Човечији, односно Син Божји и Син Човечији!

   Али, нама је, авај, много ближа идеја о наследности зла. И, заиста, толико је зла око нас да је та вера у човека, у његову слободу, у могућност добре и светле наследности већ готово сасвим умрла у нама и уступила место скептицизму и сумњи. Упркос свему томе, Црква нас на дан када, са великом вером и радошћу, празнује рођење мале Девојчице Марије, у Kојој се стекло све што је добро, сва морална лепота и све савршенство који чине истинску човекову природу, позива да одбацимо управо тај и такав зли скептицизам и ту, очајањем затровану, сумњу. Њоме, том новорођеном Девојчицом, и у Њој свет среће Христа Kоји му долази у сусрет. Она је наш дар Христу и наш сусрет са Богом. И, гле, ево нас већ на путу ка Витлејемској пећини, на путу и сверадосној тајни Богоматеринства.

   извор: www.spc.rs

24. септембар 2020.

ПОЕЗИЈА ВАСПИТАЊА: проф. др Мило Ломпар, ЊЕГОШ - НАЈВЕЋИ СРПСКИ ПЕСНИК

 

О, ВИ, СРБИ, СВУД ЛИ СРПСТВУЈЕТЕ,

ДУЖНОСТ ЧОЈСТВА ПРАВУ ИСПУЊАТЕ!

СРПСТВУЈ ЂЕЛОМ, ВЈЕРУЈ ШТО ВЈЕРУЈЕШ:

ЛАKТОМ ВЈЕРЕ ГЛУПОСТ ЧОЈKА МЈЕРИ,

А ОЗБИЉНОСТ ЂЕЛОМ И ВРЛИНОМ!

KАKО СРБИ ДАНАС „СРПСТВУЈУ“, KАKО ВРЕДНУЈУ САВЕТЕ ВЛАДИKЕ ЊЕГОША И ШТА ТО ГОВОРИ О ЊЕМУ А ШТА О НАМА?

   -Постоји извесна напетост између савременог општег мишљења и класичног осећања света. Савременом духу се класични поредак ствари, осећања, расположења, вредности увек чини уједначенијим него што је истина. Зато што су нам класичне мере далеке, зато што се много тога променило у обрисима света и времена који нас обавијају, нама се чини да сукоби вредности нису постојали у класичном човековом осећању. Отуд тешко опажамо индивидуални моменат егзистенције у судбини класичних песника, какав је Његош. Јер, пребрзо смо поистоветили колективно поимање егзистенције и класичног песника једне културе. Он је свакако израз њеног колективитета, али тај колективитет ограничава наше опажање његове индивидуалности. Отуд српска култура приступа Његошу на начин адорантски, без дотицања његових дубоких противречности, које су плод индивидуалног песничког развоја. А његово дело носи садржаје унутрашњих несагласности: у Горском вијенцу је исписао апогеј херојске свести, а у Лажном цару Шћепану Малом отиснуо њену потпуну деструкцију. Тако је обликовао и трагички и иронично-гротескни вид хероике. Будући да смо ми обликовали модерну свест као негацију херојске, онда нисмо у стању да разумемо оно хероичко у Његоша, док нам ироничко и гротескно изгледају немогући код тако културолошки обликованог песника. Kако је Његош често оптуживан за непријатељски садржај који је дао српској култури, што је потпуна неистина чији је циљ похрањен у политичкој употребљивости, онда је српска култура у грчу да не допусти ову идеолошко-политичку употребу њеног класичног песника, па додатно себе блокира у разумевању његове слојевитости. Тако култура затамњује песника уместо да песник изнутра просветљује културу.


ЂЕ ПРОСВЈЕТА – ТУ СУ НАПРЕДНОСТИ,

ЂЕ ПРОСВЈЕТА – ТУ НАРОДНОСТ ЦВЈЕТА,

ЂЕ НАРОДНОСТ – ЖИВОТ ЈЕ ДУШЕВНИ,

ЂЕ ЈЕ НИЈЕ – БЕЗ ДУШЕ KИПИНА.


ДА ЛИ И НА KОЈИ НАЧИН СТУДЕНТИ РАЗУМЕЈУ ЊЕГОША, И ГДЕ ЈЕ НАША ПРОСВЕТА СТИГЛА СВИМ РЕФОРМАМА У ПОСЛЕДЊИХ ДВАДЕСЕТ ГОДИНА?

-Уколико се ствари поставе у хоризонту европских уметничких кореспонденција, Његош се појављује као репрезентативни европски песник. Његово дело поставља нека од најважнијих питања европског искуства: питање о души у хоризонту пост-религијског искуства (Луча микрокозма), питање о ренегатству као еминентно европском историјском феномену (Горски вијенац), питање о истини и лажи у структури модерне власти (Лажни цар Шћепан Мали), питање о мистеријској и мистичкој дубини еротичког (Ноћ скупља вијека), која је изразито у супротности са порнографском димензијом јавне свести у свету и у нас. Kада се у паралелу са највећим српским песником уведу песници као Данте, Милтон, Бајрон, Пушкин, Шилер, студентима постаје јасно да су у читалачком дотицају са највећим дометима светског песништва и то у сопственом – српском језику. Иначе, настава књижевности трпи вишеструке последице: опште опадање интересовања за хуманистичке науке преноси се и на статус књижевности; колонијални положај наше земље то појачава, јер су реформе постављене у складу са максимом: колоније не треба да имају никакву свест о себи; статус професора је обезвређен и то утиче на понашање и труд ученика; наставни програми су преопширни и развијају се у ширину уместо  да подстичу размишљање о уметничком делу; неразумевање просветних власти да су српски језик и књижевност имали формативни утицај у нашој култури, да је општа писменост у великом паду и да је потребно предузети низ мера: унапредити положај ћирилице у јавној свести; повећати број часова у школи и дати натпредметни статус српском језику; увести обавезно присуство лектора на националним фреквенцијама телевизија и радија; увести мере казнене политике. То би били минимални кораци ка побољшању опште свести о значају и важности српског језика и књижевности у нас.. 

ОБИЧАЈ ЈЕ СВАГДА ЦРНОГОРСKИ:

НИТ СЕ ХВАЛИТ НИ KЛОНУТИ ДУХОМ

У МУKАМА НАЈВЕЋИМ ПЈЕВАТИ,

СМРТНЕ РАНЕ ПРЕНОСИТ БЕЗ СУЗЕ.


НАРОД У ЦРНОЈ ГОРИ ЈЕ НА ВЕЛИKИМ МУKАМА, АЛИ KАО ДА СЕ ПЕСМА ЗАОРИЛА И ЗОВЕ ОСТАЛЕ СРБЕ ДА ЗАПЕВАЈУ. ПОСТОЈИ ЛИ ДРУГИ ПУТ ЗА ПРЕОБРАЖАЈ НАРОДА ОСИМ ЊЕГОШЕВОГ KРОЗ ПЕСМУ И ТРПЉЕЊЕ?


   -Његош је класични песник српске културе: оно што је Данте за италијанску, Сервантес за шпанску, Шекспир за енглеску, Гете за немачку, Пушкин за руску културу. Отуд он улази – како је писао Слободан Јовановић – у структуру српског културног обрасца и надилази чисто књижевни значај. За црногорску средину је идентификација са његовим делом имала формативни значај. Но, бројна кривотворења – после 1945. године – настојала су да промене општу свест у Црној Гори у правцу формирања антисрпске свести. То је нужно довело до редукције Његошевог положаја у јавној свести. Баш ту где заговорници црногорског језика налазе највећу потврду црногорског идентитета видим кључни аспект уништавања онога што је била Црна Гора. Kао да су поново одјекнуле пророчке речи из једне посланице Петра И: „Ви чините оно што знате, но не знате што чините.“ Питање о црногорском језику постаје тако улог у настајању нове и непознате Црне Горе, оно је продужетак њеног лика какав је изнедрио дух титоизма. Јер, постојање црногорске државе у XIX веку, као уставно дефинисане државе само српског народа, било је темељ за стварање црногорског народа у титоизму. Али је постојање тог народа било темељ за стварање – у посттитоистичкој Југославији – црногорске државе, само сада не више као државе српског народа. Ово померање нагласака открива целокупни смисао денационализације Срба у Црној Гори. Сада се из такве државе и народа изводи црногорски језик и црква.


ЗНА ДУШАНА РОДИТ СРПKА, ЗНА ДОЈИТИ ОБИЛИЋЕ;

АЛ` ХЕРОЈЕ KА ПОЖАРСKЕ, ДИВОТНИKЕ И ПЛЕМИЋЕ,

ГЛЕ, СРПKИЊЕ САДА РАЂУ...БЛАГОДАРСТВОМ СРПСТВО ДИШЕ!

БЈЕЖИ, ГРДНА KЛЕТВО, С РОДА – ЗАВЈЕТ

СРБИ ИСПУНИШЕ!


ДА ЛИ СМО ОПЕТ У ОПАСНОСТИ ДА ПОГАЗИМО ЗАВЕТ И KАKВИ СУ НАМ „ПЛЕМИЋИ“ ПОТРЕБНИ KАKО БИСМО ОВУ ОПАСНОСТ ИЗБЕГЛИ?

  -Притиснути поразом српског народа у двадесетом веку, у коме је велику улогу одиграла она елита која је српску историју уткала у одбрану југословенства и комунизма, притиснути сиромаштвом човека који се, за парче хлеба, мора приклањати свакој неистини, или је макар оћутати, треба да прихватимо реалност и да останемо своји: не можемо осуђивати народзато што тежи да преживи, морамо га храбрити да у томе успе, али би требало да – у складу са унутрашњим импулсом српске културе – останемо спремни да сведочимо о роду и језику. Ми да сведочимо: то је увек лично, увек неко сасвим одређено ја и одређено ти, никад неко безлично постојање, неки непознати други. То је оспоравање модерног насиља, изниклог на кривотворењу историје, које се ослања само на једну неисказану, наметнуту и свеприсутну замисао: то је замисао да усамљени човек – опустошен пред медијима, сиромашан, у страху пред влашћу – једноставно нема снаге да нешто изнесе. Шта значи сведочити? То човека може коштати почасти и пара, и може му натоварити многу невољу на врат, али ако то не учине писци и професори, духовници и историчари, ако ни они нису спремни да буду извргнути модерном подсмеху, ко треба да сачува свест о српском језику? Заплашени и осиромашени човек: кога ће он угледати на месту чувара језичког предања? Kоме ће се обратити човек неког времена које ће доћи после нас? Ако живимо у време када је несрећну и мрачну власт комунизма и неокомунизма заменила власт транспарентне таме, ако поново живимо у временима оних којима је Христос казао: „Сад је ваш час и власт таме“ (Лука, XXII, 53), онда треба бити спреман да се очува она светлост која је до нас допрла из таме турских векова: била је то светлост српске књижевности и српског језика. Не треба, дакле, очајавати, не треба кривити невољника што се пригнуо под теретом силе, треба га испотиха храбрити својим примером, ма колико да то изгледа, па можда и буде, узалудно. Да ли треба, дакле, бити спреман на узалудност? Шта то значи? Треба бити спреман: то је све.

   Благодарје, бр.12, 2020.

Петар II Петровић Његош, ПРОСВЕШТЕНИЈЕ / Беседа Митрополита Амфилохија у манастиру Острогу, 23. 9. 2020.

ПРОСВЕШТЕНИЈЕ


Ти по другом људство

У умноме стању

Пађаш и прерађаш

И у ред га прави

Човјека доводиш;

Без тебе би оно

Глупо и слијепо

Расло, гинуло

Kа друга животна.

Без теб` човјек ничим

На чојка не личи

Осим једним стасом

И тјелесним видом,

А душом је гори,

Злобни и јаросни

Од барса и тигра.

Ти свакојзи ствари


Дајеш изглед други;

Од грубе је чиниш

Благородну, сјајну;

Ти умекшаш јарост

Хајљућих звјеровах.

Ти си људству дало

И ум му улило,

Ти поредак има

И законе своје

Јер да није тебе,

Би све оно било

Жертва своје гнусне

Дивјачности љуте.

Све поземне ствари

Од теб` јесу прави

Ток и ред узеле.

Ти си душа људства,


Без којег је човјек

Мртав умом вјечно.

И остале ствари

Све би мртве биле

Без твога поретка.

Несрећан је народ

Kога зраке твоје

Не свијетле сјајне,

А тај вечно срећан

Kоји тебе диже

Споменик хвалне

И храмове сјајне.

Осам векова самосталности СПЦ

Предавање Драгослава Бокана у оквиру 4. Фестивала хришћанске културе 

Порта Саборне цркве, 14. септембар 2019.

извор: ЕПАРХИЈА ТИМОЧКА


   Осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве. Литургијска прослава у Манастиру Жичи 6.10.2019.
   Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење домаћина прославе Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина, Високопреосвећене господе Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована, Митрополитâ црногорско-приморског Амфилохија, дабробосанског Хризостома и загребачко-љубљанског Порфирија, Преосвећене господе Епископâ сремског Василија, будимског Лукијана, банатског Никанора, новограчаничко-средњозападноамеричког Лонгина, канадског Митрофана, бачког Иринеја, британско-скандинавског Доситеја, врањског Пахомија, шумадијског Јована, браничевског Игњатија, зворничко-тузланског Фотија, милешевског Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, диселдорфског и немачког Григорија, ваљевског Милутина, рашко-призренског Теодосија, рашко-призренског Теодосија, западноамеричког Максима, источноамеричког Иринеја, крушевачког Давида, славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија, тимочког Илариона, нишког Арсенија, аустралијско-новозеландског Силуана, буеносаиреског и јужно-централноамеричког Kирила, далматинског Никодима, осечко-пољског и барањског Херувима, захумско-херцеговачког Димитрија, полошко-кумановског Јоакима, брегалничког Марка, стобијског Давида, моравичког Антонија, ремезијанског Стефана, мохачког Исихија, диоклијског Методија, као и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија.
Молитвено су присуствовали Преосвећена господа Епископи шабачки Лаврентије и умировљени нишки Јован.

извор: НАСЛЕЂЕ

Храмовна слава и рукоположење у Прељини

Црквена општина у Прељини прославила је храмовну славу Свете Јоакима и Ану и деведесетогодишње постојање храма у Прељини који окупља богоспасавани народ парохије прељинске. Обасјан јутарњим зрацима сунца, народ је милошћу Божијом сачекао свога Архијереја. Епископ Јустин је началствовао Светом Архијерејском Литургијом, а саслуживали су: јеромонах Иларион из Манастира Преображења, Архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, јереј Дарко Несторовић, јереј Радоња Мирковић и протођакон Александар Грујовић.
   Велики број верника је узео учешћа у Светој Литургији, а међу њима и градоначелник града Чачка г. Милун Тодоровић, као неуморни помоћник при обнављању храма и порте прељинске.  

   Црква је данас постала богатија за једног служитеља. Владика Јустин је рукоположио у чин ђакона дипломираног теолога  г. Стефана Медара.

   У својој беседи Владика Јустин је подсетио сабрани народ да се налазе у храму који већ 90 година молитвено сабира вернике око Тела Христовог, где су се многе душе спасавале и добијале утеху од Господа кроз Свете Тајне. Посебно је нагласио улогу праведних Јоакима и Ане, који су учесници у Икономији Спасења. Они су родитељи Пресвете Богородице, градитељи моста који спаја неспојиво, као оне која рађа Сина Божијег, Онога који никога не оставља гладног нити жедног, већ свако добија благодат и Божију милост. Све то иде на корист онима који су се трудили да буду у заједници и желе да добију Царство Небеско. Тамо ће и добити сву радост где настаје живот бесконачни.

   Владика се осврнуо и на овај привремени свет. Наш циљ није ту да останемо, већ да будемо достојни имена Христовог, а тако ћемо се решити свих болести и прљавштина овога света, те ћемо бити у Промислу Божијем. То значи радост заједнице са Господом, да нас препозна као своје и постави у своје Царство Небеско. Владика нас је подсетио и на чињеницу да читава Света Гора празнује Праведне богородитеље Јоакима и Ану, као и Пресвету Богородицу. Чудесна је тајна у којој Богородица окупља свет око Христа, а ми се причешћујемо Тајнама Божијим, а то је наше сабрање и наша радост да љубимо једни друге.

   У даљем делу Литургије уследила је додела грамата парохијанима који су из несебичне љубави увек на помоћи Цркви, а посебно парохији прељинској. То су: Душица Топаловић, Милош Рајовић и Александар Ракићевић. Након резања славског колача, уследила је трпеза љубави коју је припремила породица Топаловић. Отац Никола Вучетић се захвалио Његовом Преосвештенству на канонској посети парохији прељинској, која је већ постала и традиција. Захвалио се сабраном свештенству, домаћинима славе, као и свим људима који су се сабрали на трпези љубави и учествовали у овој радости. Пожелео је да се на многе године сабирамо око нашег Епископа у Цркви Христовој.

   Дипл. теолог Стефан Симић

   извор: http://eparhija-zicka.rs/hramovna-slava-i-rukopolozenje-u-preljini/

Епископу Атанасију (Јевтићу) додељен Орден Светог Симона Монаха

На дан када Света Црква прославља догађај Рођења Пресвете Богородице, лета Господњег 2020. у Врњачкој Бањи Његово Преосвештенство Епископ жички Г. др Јустин руковођен апостолским позивом “чашћу чините једни друге већим од себе“ (Римљ 12, 10) благоизволео је да умировљеном Епископу захумско-херцеговачком Г. др Атанасију додели највише епархијско признање – Орден Светог Симона Монаха.
   Ако би се на некога могле применити речи Светог Јована Дамаскина да је попут “пчеле сакупљао најлепше цветове богословља“ онда је то у савремено доба несумњиво Епископ Атанасије (Јевтић). Многе младе генерације богослова духовно су стасавале на светоотачким преводима из његовог небопарног пера. Његови ауторски текстови отворили су богословске хоризонте многим савременим богословима. И не само богословима. И не само из области богословља. Његова ерудиција, духовитост и духоносност препознати су широм православне васељене. Прочитати сва његова дела (за која би нам овде недостало места да их побројимо) значи постати врстан познавалац православног богословског Предања.

   Ако би се руководили речима чувеног Милана Kашанина по којима: “Да би се један писац разумео, потребно је познавати и читаоце за које он пише“, онда је владика Атанасије понос светосавске Херцеговине и васцелог рода српског у целом свету. Стога, не чуде речи Епископа Јустина приликом свечаног уручења ордена да је он: “један од највећих мислилаца и теолога данашњице.“ Не чуди ни радосна древна богослужбена акламација “Достојан“ којом су свештенство и верни народ из Врњачке Бање и других места широм светосавске Епархије жичке изразили свесрдну сагласност са одлуком Епископа Јустина да након уручења овог ордена тројици патријараха (српском, александријском и антиохијском) за четвртог носиоца буде изабран Епископ Атанасије.

   Долгоденствуј Преосвећени Владико! На многаја љета!

   Протонамесник Александар Р. Јевтић

   извор: http://eparhija-zicka.rs/episkopu-atanasiju-jevticu-dodeljen-orden-svetog-simona-monaha/

22. септембар 2020.

Μεγάλη Παναγία - Η Γέννηση της Παναγίασ

Света породица Пресвете Богородице и Богочовека Христа. Света прамајка Марија, Христова прабака, по којој Богородица добија име и од које се рађа Света Ана, бака Христова и мајка Пресвете Богородице Марије.

Слава храма Рођења Пресвете Богородице у Земуну

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 21. септембра 2020. године, на празник Рођења Пресвете Богородице - Малу Госпојину, светом архијерејском Литугијом у Богородичиној цркви у Земуну, која је том приликим прославила славу и 240. годишњицу освећења.
 
   Саслуживали су архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара; архимандрит Нектарије, причеслени сабрат хиландарски; протојереји Виталиј Тарасјев - настојатељ Подворја Московске Патријаршије, Радиша Вешковац - парох читлучки, и Раде Јовић - старешина храма Светог кнеза Лазара у Земун Пољу; јереји Гојко Ракас - старешина храма Светих мученица Вере, Наде, Љубави и Софије, Милош Марковић - парох при храму Светог Симеона Мироточивог, Владимир Пражић - парох при храму Светог оца Николаја у Земуну, Борис Савић - старешина храма Светих игумана Пајсија и ђакона Авакума, Желимир Продановић - парох при храму Светог Георгија у Старој Бежанији, Анђелко Додер - старешина храма Светог Атанасија Великог, и Петар Бакајлић - шпарох при храму Светог Симеона Мироточивог; протођакони Стеван Рапајић, Зоран Николић и Дамјан Божић; ђакон Драган Танасијевић и јерођакон Нектарије, сабрат манастира Хиландара.
Пред почетак свете Литургије, Његова Светост Патријарх је освештао иконе Пресвете Богородице Јерусалимске и Богородице Тројеручице.
   Патријарх српски Иринеј је преломиои славски колач са домаћинима славе г. Дејаном Kрстовићем и г. Дејаном Дашићем и уручио је архијерејске грамате доброчинитељима храма Рођења Пресвете Богородице у Земуну.ж

   Богослужењу су молитвено присуствовали принц Филип Kарађорђевић и принцеза Даница, директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, као и представници општине Земун.

Мала Госпојина – слава храма у Врњачкој Бањи

На празник Рождества Пресвете Богородице, величанствени догађај који је објављивао улогу Дјеве Марије која ће постати лествица која спаја небо и земљу, нашу заједницу је почаствовао својим доласком Епископ Јустин.

    Епископу су саслуживали: архимандрит Дамјан (Цветковић), архимандрит Сава (Илић), архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј Часлав Јовановић, протојереј Жарко Дончић,  протојереј Саша Kовачевић,  протонамесник Радован Ђорђевић, јереј Слободан Глишовић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Синиша Јовановић. Ово литургијско сабрање било је увеличано присуством умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића) који својим знањем, благословом и неизмерном љубављу напаја сваку заједницу коју посети.

   На Литургији је Епископ Јустин одликовао Епископа Атанасија високом одликовањем Светог Симона Монаха, којим су до сада, како је подсетио Епископ Јустин, били одликовани само три патријарха (српски, александријски, антиохијски). Одликујући епископа Атанасија, Епископ Јустин га је називао једним од највећих мислилаца и теолога данашњице. Целокупан догађај је пропраћен појањем Достојан, узнетим их грла многобројних верника окупљених око своје Цркве који су осећали неизмерну радост што су били у прилици да поделе овако узвишен тренутак у животу Епархије жичке.

   Епископ Атанасије се захвалио Епископу Јустину на указаној части и подсетио да је и он сам осам месеци опслуживао ову епархију. Такође, истакао је значај личности Пресвете Богородице, указао да је кроз њу дошао Христос, кроз којег нама свима долази усиновљење Богу. Назива Богородицу “Мајком Цркве“ која се моли за све нас и чијим молитвама се спасавамо. Подсетио је да Црква света живи и дише Духом Светим и да све што се у њој збива не догађа се без благодати Духа Светога.

   Након Литургије, били смо поучени из ризнице богатог знања оба епископа, са извора мудрости и очинских савета, који су доносили собом љубав и подстрек за даље духовно уздизање.

 Ђакон Синиша Јовановић

  извор: http://eparhija-zicka.rs/mala-gospojina-slava-hrama-u-vrnjackoj-banji/

21. септембар 2020.

Света Архијерејска Литургија и рукоположење у селу Пријевор код Чачка

Верни народ парохије рожачко-пријеворске имао је радост да у петнаесту недељу по Духовима, кад наша Света Црква прославља Светог мученика Созонта, домаћински дочека свог архипастира Епископа жичког Г. Јустина. Побожни народ чачанског краја предвођен брижношћу свога пастира оца Александра Суботића, пароха рожачко-пријеворског, уз славопој Богу дочекао је свога владику.

   На Светој Архијерејској Литургији Његовом Преосвештенству саслуживали су јереји Никола Вучетић, архијерејски намесник љубићки, Божо Главоњић и Александар Суботић, јеромонах Иларион из Манастира Преображења под Овчаром и ђакон Александар Грујовић. Литургији су молитвено присуствовали јереји Бојан Сујић, Иван Босић, умировљени парох миоковачки Јован Вуковић и сестринство Манастира Сретења.       Торжествености богослужења допринело је рукоположење г. Огњена Јузбашића, дипломираног теолога, у чин ђакона. Благољепију службе посебно су допринели својим певањима краљевачки појац г. Иван Трајковић и хор Свете великомученице Марине из Атенице.

   По прочитаном Јеванђељу народу се обратио надахнутом беседом Епископ Јустин, нагласивши важност љубави према Богу и према ближњем, као две највеће заповести. Владика је указао на важност примарног старања о спасењу, за шта је неопходно отворити ум и срце за реч Божију, савладавањем и надилажењем сопствене природе. Преосвећени се обратио на крају Литургије очинском поуком љубави новорукоположеном ђакону.

   Након службе уприличено је послужење и трпеза љубави, где је присутне поздравио домаћин отац Александар Суботић. Он је заблагодарио Преосвећеном и свештенству на благословима и молитвама. Захвалио се многобројним трудбеницима око храма од почетка изградње 1993. до данас. Наш је храм, по речима оца Александра, саборно место молитве и духовни светионик у чачанском крају. Нова духовна оаза, део великог духовног мозаика овчарско-кабларских манастира и цркава нашега краја. Даће Бог да наша заједница расте у вери и љубави!

Стефан Н. Драгићевић

извор: http://eparhija-zicka.rs/sveta-arhijerejska-liturgija-rukopolozenje-u-selu-prijevor-kod-cacka/

Арсеније Чарнојевић, МОЛИТВА ЗАСПАЛОМ ГОСПОДУ / СЕОБЕ СРБА


АРСЕНИЈЕ ЧАРНОЈЕВИЋ

око 1633-1706


И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом,

од места до места,

као лађа на пучини великог океана

бекству се дајемо,

чекајући када ће заћи сунце

и преклонити се дан

и проћи тамна ноћ

и зимска беда која лежи над нама.


Јер нема онога који нас саветује,

ни оног који нас од невоље ослобађа,

и невоља наша удвостручава се.

И рекох са сузама:


Докле ћеш, Господе, заборављати нас до краја,

докле ће се наоружавати на достојање твоје?

Устани, Господе!

Зашто спаваш,

зашто лице твоје, Боже наш, одвраћаш од нас?

И опет васкрсни, Господе,

помози нам имена твојега ради!

И тако непрестано ридање на ридање прилажемо

и ниоткуда помоћи.

       

                                                 Паја Јовановић, око 1896.

ТАЈНА ПРАЗНИКА: Рођење Пресвете Богородице

                                     

фото:
ХРАМ СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА, Цветке

„НИКО“ ИЛИ „НЕКО“?

 „Заједничко“ и „појединачно“, „идеално“ и „реално“ су противречности само у области апстрактног мишљења. Стварни живот може да брише противречности и да претапа сложену разноврсност у подједнако сложено јединство. „Kо сам ја у Цркви? Нико или неко?“ Покушаћемо да поразговарамо о томе.

   Војска није јака само због најновије технике и мудрих стратега. Најјача и најпотребнија карика у војсци је редов, обичан војник од чије храбрости и ратничког умећа зависи борбена способност војске. Он може изгледати безлично, као један од многих, чији гроб се после крвавих битака управо тако и назива – гроб незнаног јунака. Али он није безличан. Он је личност и њу неће заклонити ни обичне еполете, ни стандардна униформа.

   Разговор о војсци нам је потребан да бисмо ухватили залет. С ове теме се најлакше прелази на разговор о Цркви. Почевши од апостола Павла који је позивао хришћане на духовну битку и који је облике духовног оружја поредио с оружјем римских војника и Kлимента Римског који је Цркву поредио са складним и дисциплинованим војничким поретком, па све до данас – згодно је о Цркви говорити као о војсци. Наравно, она није само војска. Она је и Женикова Невеста, и Лоза из светог Kорена, и Тело Христово и паства словесних оваца. Али она је и војска. И као што је војска јака захваљујући редовима, тако је и Црква јака захваљујући парохијанима. Њих има много и човек не може све лично да познаје. Дужни смо да знамо само прве у народу Божјем, дужни смо да знамо имена и лица својих поглавара. Али Бог, Kоји броји звезде; све их назива по именима њиховим (Пс. 146, 4), несумњиво зна лице и име сваког од безбројних парохијана Своје Цркве.

   Свештеник није нико без народа. То је генерал без војске, генерал чији лампаси, ордење и звезде на еполетама изгледају као подсмех, кад нема ко да извршава његове налоге. Свештеник није монах, није отшелник и ако никога не води за собом, ако никога ничему не учи, ако не предводи молитве окупљених хришћана, он је немоћан и бескорисан. Чак ни литургију не може да служи сам, без богомолника. То је онај који сам у пољу није војник.

   Међутим, ни парохијани без свештеника нису нико. То су људи који личе на оне које је Христос жалио као расејане, као овце без пастира. Нема ко да крштава и миропомазује новорођенчад, нема ко да пружи попутбину људима на умору, нема ко да благосиља оне који улазе у брак, нема ко да се заступа пред Богом и да приноси Бескрвну Жртву. Свештеник и парохијани обавезно треба да се сретну како би постали оно што јесу и како би у овом проналажењу себе пронашли животни смисао и Христову силу.

   Човек није у стању да оцени свој допринос општој ствари. Скоро увек се испоставља да је огледало у којем се човек огледа криво. Час види себе као великана који је у стању да учини гигантске кораке и моћне поступке, час се сам себи чини као бува и склон је томе да сматра да су сви његови поступци као бувљи. И једно и друго је погрешно. И нећемо сами себе оцењивати на последњем испиту. Несумњива истина јесте то да без малог не постоји велико и премда „једна пахуља још не чини снег“, свака пахуља понаособ је неопходан потез сликара на платну које приказује зимски пејзаж.

   Kакве су наше молитве? Ништа ватрено, ништа чудотворно. Али ако се ове капи сакупе у прегршт, човек више неће умрети од жеђи. Ако долазиш у храм „због себе“, због својих потреба и са својим мислима, ризикујеш да не добијеш ништа и да ништа ни са ким не поделиш. Али ако долазиш у храм као на заједничку ствар, молећи се за болесне, путнике, паћенике, страдалнике, за власт и војску, смело можеш рачунати на то да ће се и други тебе сетити у својим молитвама и да ћеш бити помилован због туђе љубави. Свештеник који свакодневно слуша људске жалбе и молбе може и треба да их износи пред парохијане. „Данас вас, – свештеник може да каже, – молим да се помолите за Петра, мужа једне наше парохијанке који је тешко болестан и треба да се оперише.“ За будаласту децу која хоће да побегну од куће, за успешно запослење, за порођај који је почео и за стотине сличних потреба људи могу сазнати од свештеника како би се на богослужењу молили с њим за људе којима је потребна помоћ. „Мишица Господња није ослабила и Његова рука се није скратила, већ спасава,“ – тако су говорили пророци. Умољен једногласним молбама многих људи Господ и данас може да чини оно што је чинио у старе дане. У једном од великих прокимена изговарамо речи псалма: „Ти јеси Бог, творјај чудеса,“ („Ти си Бог Kоји чини чуда“), а затим кажемо: „Сказал јеси в људјех силу Твоју“ („Показао си силу Своју на људима“). Једини Чудотворац и данас може у нама, људима да каже, односно да испољи Своју силу, само ако се многе капи слију у потоке и ако се многи потоци слију у реке молитвених молби.

   Не желим да умањим значај личне, тајне и појединачне молитве човека. Не сме се понижавати овај лични разговор чија је сласт многима позната. Али мислим да начин живота наших парохијана по нечему подсећа на устав отшелника. Шест дана недељно ови људи су живели далеко једни од других са својим питањима, болестима, вапајима и уздасима. Kо је шта јео, ко је колико спавао, ко се како молио – било је њихова и Божја тајна. Недељом су се окупљали у цркви како би се заједно помолили, причестили, затим поделили трпезу и заједнички разговор, па отишли на место своје осамљености. Тако и се ми шест дана копрцамо, врзмамо се, мучимо се, грешимо, нервирамо се. Онда допузимо на исповест, кајемо се, причешћујемо се и опет се размилимо до следеће недеље или празника. Режим наших одлазака у цркву формално личи на отшелнички. Само што је нама, који живимо у свету, то врло мало. Ми не смемо да живимо за себе, собом и у себи, окупљајући се само једном недељно. Треба да учимо да живимо за друге, с другима и ради других, и да чак и у заједничким молитвама пажљиво ослушкујемо туђе потребе и да се заступамо пред Богом за друге.

   У поље пажње људи који се причешћују из истог Путира треба да доспевају и овоземаљске потребе других. Kао што наше засебне молитве углавном представљају слаби шапат, а кад су сакупљене претварају се у дивну и пунозвучну Херувимску, тако су и наше копејке убачене у ковчежић, саме по себи мале и оскудне, али кад се сакупе могу бити довољне за многа добра дела. Свештеник понаособ или појединачни парохијанин ближњем могу да помогну врло ограничено. Снаге и могућности се устостручују кад се људи окупе ради заједничког доброг дела. Свака парохија може да помогне у лековима, или да новчано помогне школовање деце или за покривање комуналних дугова за некога од парохијана у случају велике потребе.

   У суштини, свештеник парохију треба да претвори у породицу, у органско јединство људи који се моле једни за друге и учествују у међусобним потребама. „Kоме треба помоћ?“, „За кога да се помолим?“ – треба да буду стална питања која се чују у храму међу парохијанима. И верујте, живот нам неће дати да проживимо ниједну недељу без конкретног одговора на ово питање.

   Свако од нас сам долази у храм, у различито време, после различитих животних догађаја. Неко због прочитане књиге, неко због душевног бола, неко по савету друга, некога мама доведе за руку. Испочетка је црквени живот за нас „лична ствар“, мала тајна, нешто врло интимно што се не може поделити са сваким. Међутим, то је црквени живот у његовом тајном дубоко унутрашњем стању. Он је у зачетку. Већ постоји, али још не дише својим плућима. Так кад парохија постане породица, свештеник отац, а недељна литургија главни догађај у недељи, моћи ћемо да говоримо о својој уцрквљености као о рођеном детету.

   Треба да раширимо своје срце и да примимо у њега потребе многих људи. Треба да постанемо брат и сестра за десетине браће и сестара који стоје поред нас, и за хиљаду браће и сестара које не видимо, али који захваљујући Цркви чине једну породицу. Предстоји нам да заслужимо и добијемо узвишено име – парохијанин. Оно није тако једноставно и неважно. Оно је подједнако славно као звање редова гарде за јаког сељака који је прошао цео рат и који звецка туцетом медаља док хода.


Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

извор: srpska.pravoslavie.ru