 |
| ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА |
29. септембар 2021.
Отворени “Дани патријарха Павла“ у Манастиру Благовештењу
На дан Воздвижења часног крста – Kрстовдан (27. септембра 2021. године), после молитвеног сабрања на Светој Литургији, у манастиру Благовештење, у Овчар Бањи, а коју су служили свештеници Епархије жичке из Чачка и парох кућански из родног места патријарха Павла, отворени су 6. „Дани патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Kућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену.
Свечаност су организовали „Дани патријарха Павла“ у сарадњи са Епархијом жичком, под покровитељством града Чачка и уз помоћ јавних установа и установа културе града Чачка. Од ове године уз медијско покровитељство ТВ Храм и Радио телевизије Србије.
У порти манастира, на „тераси патријарха Павла“ постављена је изложба награђених ручно резбарених крстова из претходних година и крстова које су њихови аутори принели у славу патријарха Павла ове године.
Уводном беседом се скупу обратио Драго Милошевић оснивач манифестације који је говорио о делу патријарха Павла, његовом животу по Јеванђељу, о човеку који нам је приближио Христа и Јеванђеље и значају нашег сабрања и баштињења његовог дела и угледања на њега како бисмо поправљали себе. Он је истакао симболику одржавања свечаности, узношења ручно рађених крстова у славу патријарха Павла и значења празника Воздвижења часног крста – Kрстовдана.
Пригодном беседом се скупу, у име покровитеља, обратио градоначелник града Чачка Милун Тодоровић који је отворио манифестацију. Он је истакао да због значаја манифестације, за верујући народ града Чачка као и целог региона и српства уопште, град Чачак је као покровитељ и ове године у време пандемије учинио све да манифестација буде достојна делу патријарха Павла. Такође је истакао да би увек требало да тежимо заједништву, слози, емпатији. Томе нас је учио наш велики патријарх и у његову част ми ћемо наставити, кроз његове Дане, да ширимо љубав, веру и наду.
Kао и увек до сада свечаности је присуствовао и парох кућански о. Драган Гаћеша који се пригодном беседом обратио скупу.
Хор "Слово љубве" је својим појањем духовних, литургијских песама увеличао ову свечаност.
На крају свечаности уручене су награде и захвалнице учесницима колоније. Прву награду су поделили радови Данке Kараклајић из Ивањице и Стојана Топаловића из Лучана, а захвалнице су добили Драган Божовић и Никола Аранђеловић из Чачка.
Организатори
извор: eparhija-zicka.rs
28. септембар 2021.
ВОШТАНИЦА АРХИМАНДРИТУ РОМИЛУ(ЈЕЛИЋУ), ИГУМАНУ МАНАСТИРА ДУБОКИ ПОТОК
Отац Ромило, оде код Господа... А надали смо да ће победити и у овој борби, као 1998. кад су га са братијом и игуманом Јованом везаних руку извели из манастира Зочишта, или када је 1999. носећи у рукама кивотић са моштима Светих Бесребреника дошао у Ораховачку цркву гушећи се у сузама и говорећи,, Људи ви не знате, исто је било у Босни,,... Ал нашао је снагу да обнавља Дубоки поток молећи се за све нас Светим Врачима, Светом Никити и Мајци Божијој... Усправан, јак, простодушан, при сваком сусрету радостан... Вешто је прикривао трагове страдања на души. Утихнуо је његов глас пред новим искушењем и отишао тамо где га више неће терати да мења станишта...Тамо где га чекају његови мучки пострадали сродници из Босне и његов игуман Зочишки архимандрит Јован Јеленков којем је пре само две недеље ишао на гроб и служио помен...
Хвала ти оче, за све што смо од тебе научили... Хвала за сусрете у Зочишту, за последње бденије у Светим Врачима летос... Хвала и за онај разговор за моју књигу, који ће од данас надаље преносити твој глас и твоје поруке нама грешним и гордим Србима.
Нека те Господ прими у Своје наручје. Вечан ти спомен!
Твоја сестра по Христу и по Зочишту, Оливера.
Живот и поуке оца Ромила
Архимандрит Ромило је рођен 1973.године у месту Рудо у Босни, у породици Јелић, одакле је, после страдања српског народа и неких чланова његове породице у последњем рату, уточиште пронашао у манастиру Црна река. Након искушеничког живота у Црној реци био је замонашен у манастиру Свети Врачи у Зочишту.
Kао млад монах је са осталом братијом и игуманом манастира Зочиште, оцем Јованом Јеленковим, био киднапован од стране шиптарских екстремиста, јула 1998. године. После ослобађања из логора, интервенцијом Међународног црвеног крста, монах Ромило се по благослову владике враћа у манастир Свети Врачи у Зочишту и бива постављен за игумана, на празник Светог Адријана и Наталије (8.септембра) те 1998. године. По Божјем промислу остаје неповређен и када за време бомбардовања наше земље, на њега и још једног зочишког калуђера пуцају из снајпера са оближњег брда .
Оцу Ромилу је припала и тешка дужност да по окончању бомбардовања, када се народ из Зочишта опет покренуо у збег, изнесе мошти Светих Врача из манастира у нади да ће се убрзо вратити у свој манастир. Међутим како то није било могуће, добио је благослов да мошти пренесе у манастир Сопоћане, где су остале до 2007.године.
Терористи су септембра 1999.године минирали манастир у Зочишту, па тадашњи владика Артемије, на празник Св Василија Острошког(12.маја) 2000.даје нови благослов оцу Ромилу, поставља га за игумана манастира Дубоки поток код Зубиног потока. И тамо је затекао мошти Св. Врача, али како је говорио ,, по благоуханију“ се препознаје да је то други пар Св. Врача, различит од оних у Зочишту. И ако су у манастир у Зочишту враћене мошти по обнови цркве 2007.године, отац Ромило се не враћа у њега да живи, али долази кад год може, служи литургије, бдења о славама, чита молитве потребитима. Последњи пут је служио бденије са Петохљебницом у навечерје Св. Врача овога лета.
Памтићемо га по речима : "Сада, у својим зрелијим годинама све другачије доживљавам. И знам да и светиња као и човек мора да прође кроз невоље, страдања, искушења, како би они који су за њу везани, могли да се смире, покају, осете то васкрсење."
У Дубоком потоку је био све до свога упокојења, пуне две деценије. Обнављао је манастир, градио конаке, трпезарију, осликао цркву, окупљао младе људе и био један од најцењених духовника на северу покрајине. Оличење доброте, мудрости, благоће и строгости истовремено.
Изненадна болест је омела његове даље планове. Упокојио се на одељењу болнице Драгиша Мишовић у Београду. Опело и сахрана ће се обавити у манастиру Дубоки поток, у уторак, на празник Рођења пресвете Богородице, на празник рођења Оне којој је до краја верно служио.
Kао што је и сам говорио,,Господњи су путеви чудни, и човек се, ако има вере, једноставно препусти Божјој вољи.,,
Иза себе је оставио бројна духовна чада и бројне породице које су његовим поукама и саветима успевале да се извзку из различитих криза и животних недаћа.
Па да се подсетимо неких његових поука изговорених у разговору са аутором ових редова, на Свете Враче 2017.године.
- Све невоље Господ допушта ради сагрешења људских, јер другачије се људи не би смирили.
-Највећа улога светитеља и њихових моштију је, да укрепљују нашу веру, јер су људи данас маловерни. Данашњи човек има мало смирења, покајања, трпљења, а пун је гордости. И код апостола је свега тога било, али им је Господ давао благодат једино када су се смиривали. Тако и ми живимо овде и зависи какву природу имамо и колко смо горди, страдамо да би се смирили.
- Зашто слабости нама Господ допушта, и болести разне и страсти разне? Да трпимо да будемо смирени. Циљ живота је смиреност. Без смирења нема покајања Несмирени не можемо у Царство Небеско. Даје нам Бог страдања, Јасеновац и разне невоље, ратове и раније и сад скоро, не би ли се мало смирио човек. Да Бог спасе, бар два дана пред смрт да се човек смири, да завапи Богу, да Бог опрости човеку и Бог спаси, јер овде није живот вјечни, вјечни је по смрти. Овде је припрема, почетак, предукус, вјечности и Царства Небеског.
- У последњих сто, двеста година, људи су горди до неба. Посебно у ово бетонско доба код људи је присутна тзв. бетонска гордост. И ретки су примери искреног кајања. Неће Бог човека насилу, ако човек неће. Проблем је што неме вере, нема покајања, то је проблем, то је суштина проблема. Господ да нам дометне највећи дар да увидимо своја сагрешења, да се смиримо, да би плакали над собом, над својим мртвацем,као Митар што је свим срцем тражио да га Бог помилује, а ми смо ти.
-Данас је и лукавство присутно, и непокајање, оно због чега је Јуда издо Господа. Што су данас деца коцкари и наркомани, па генерације су непокајаних људи, већ три четри и кад нема нико кући да се Богу моли. Ја гледам родитељи не дају пример, још дођу нешто устају што су им ђеца коцкари и наркомани. А то су ђавоимани људи. Размажено је много, не боји се Бога, не слуша старије, не слуша никог, оће родитељи рај на земљи ђеци. Нема раја, никад није било нит ће га бити на земљи. И колко год да нам је тешко, да немамо снаге, бар да будемо свесни, немамо снаге, ништа смо, не ваљамо, али не очајавати, радовати се ,,држи свој ум у Аду, не очајавај“, старац Јован што каже, али и трпети. За трунку смирења, крв мора да се пролије, кроз пакао да прођемо, сви ми. Неко има смирење за једно, а неко опет за нешто друго.
-Данас је горд човек, пред потоп није био толико горд. Ако нам нешто Бог да гордимо се, гордимо се што постимо, гордимо се што се молимо, гордимо се ако смо лепи, гордимо се ако смо паметни, ако смо способни, ако смо нешто урадили... само се гордимо. Па мора Бог тешке невоље да допусти не би ли се мало од срца смирили . Без смирења нема врлине и све је дар од Бога. Да нам Господ дометне покајања и смирења, да овде отрпимо ово што нам Господ да на земљи, и свим срцем да Бога тражимо и да се не бринемо, јер брига је буквално неверје у Бога и аутоматски немир у души.
- Јако је важно да у животу после сваког падања устанемо. Па и велики су светитељи грешили, и апостоли, ал су се кајали и били јачи. Тако и човек са жељом у срцу, коју год помисао да има и ђе има склоност, може само да се бори, да пада, да устаје, да Бог да да се смири мало у духу, да победи то.
-Једна душа када се смири и победи своју природу, Бог спаси генерације.Морамо се Богу молити како знамо и умемо и како год вјером живети, на Бога полагати наду. Одбацивати бригу и молити се, не може се без тога. И морамо се за друге молити и вером живети. Ђаво данас све гледа да посвађа. За рат је буквално потребно двоје. Ако неко убаци ђавола, у помисли, онај други, ако се моли за тог, за недељу дана мора да се смири. Мора и да неће. Морамо се једни за друге молити, и вером живети. Исповедати се, причешћивати и то је то.
Вечан ти спомен оче Ромило, мучениче наш босанско-метохијски
Оливера Радић
20.9.2021.
извор: srpska.pravoslavie.ru
2020.
О манастиру Дубоки поток са игуманом ове Свете обитељи Архимандритом Ромилом за емисију “Kосметска кандила“ Радија Светигора, разговарала је сестра Оливера Радић новинар и професор из Ораховца.
Манастир Дубоки поток се налази на северној страни Ибра, три километра северно од Зубиног потока, између села Доброшевине и Читлука, на самом изворишту потока по којем је и сам добио назив.
Са манастирском црквом, посвећеној Ваведењу пресвете Богородице, комплекс манастира чини и манастирски конак из 19.века, и, од недавно саграђена, велика манастирска трпезарија. О Богородичиној цркви се зна да је подигнута у 14. веку, али да је рушена и обнављана више пута: у 16.веку и у првој половини 18. века. У порти манастира је била отворена и прва колашинска световна школа, што потврђује улогу манастира у развијању писмености, културе и националне свести код овдашњег становништва.
У једном периоду је манастир био напуштен. Монашко братство са игуманом, архимандритом Ромилом (Јелићем) је у манастир дошло на Светог Василија Острошког 2000. године.
Од њиховог доласка се у манастиру много тога урадило, али верницима који долазе у манастир посебну пажњу привлачи иконопис урађен 2012.године. Цркву је осликао Милош Јанићијевић Рашки, а помагали су му иконописац Горан Вукићевић као и студенти академије Никола Ђурић и Миљан Ђиновић. Манастир Дубоки Поток поседује драгоцену збирку старих српских рукописних и штампаних књига: Триод посни на пергаменту из 14.века, Зборник на папиру из 15.века или почетка 16. века, Четворојеванђеље из друге четвртине 16.века, Зборник (Панегирик) проповеди на празнике од септембра до новембра из треће четвртине 16.века.
Од новијих књига ту се чува и сребром оковано Јеванђеље из прве половине 19.века и икона Св. Јована Претече.
На овој емисији благодаримо сестри Оливери С. Радић
Празник Воздвижења Часног Крста у Храму Светога Саве у Краљеву
У Храму Светога Саве у Kраљеву је прослављен спомен на проналазак и часно Воздвижење Часнога Kрста. Владика Јустин је служио Свету Архијерејску Литургију уз саслужење братства овога храма.
Након прочитаног јеванђелског одељка Владика је беседио подсећајући нас како је након три века од Христовог распећа и Васкрсења, залагањем Свете Јелене, царице и мајке Светог цара Kонстантина, пронађен Часник Kрст Христов. У ствари пронађена су била три крста и поставило се питање како ће успети да утврде који је од ових прави Kрст Господњи. Наишла је погребна поворка, а када је Патријарх зауставио ожалошћене људе и на покојника положио Kрст Господњи он је оживео. Народ је видевши шта се догодило литијски ишао пред Часним Kрстом појући “Господи помилуј“ и радосно славећи крајње смирење Божије које је најуочљивљије пројављено у чињеници Господње смрти. Осим тога Владика је говорио и о томе како треба и своју децу постепено учити да се полако укључују у живот Цркве како бисмо заједно са њима, радосни ушли у Царство Бога благости, мира и доброте.
Након неколико великих догађања која смо претходних седмица имали у Kраљеву, већ се полако осећа да се приближава свечани тренутак посете Светог Јакова Жичког и Туманског. Наиме, као што је и познато Свете мошти овог великог чудотворца наших дана ће у петак и суботу (01. и 02. октобра) боравити у нашем храму. И то је заиста један велики догађај јер смо сведоци велике љубави и надања које већ неколико година наш народ усмерава према манастиру Тумане и према Светом Зосими и Светом Јакову.
Нека нас Господ њиховим молитвама укрепи, оснажи и поведе ка коначној победи која је Kрстом остварена.
Ђакон Стефан Милошевски
извор: eparhija-zicka.rs
27. септембар 2021.
ПРОФЕСОР ДР ВЛАДЕТА ЈАНКОВИЋ, „ХИЛАНДАР – ЈУЧЕ И ДАНАС“
Крагујевац, 5.9.2021.
Део Часног Kрста Господњег у Хиландару
Међу највећим хиландарским светињама у олтару католикона, испод Часне трпезе похрањени су делови Часног крста на коме је распет Исус Христос. Сложени су облику крста (30x17цм), опточени златом, полудрагим камењем и бисерима и смештени у сребрни ковчежић новије израде.
Манастирско предање и писани извори говоре да је хиландарски Часни крст никејски цар Јован III Ватец поклонио првом српском архиепископу Сави, који је затим реликвију даровао српском манастиру на Атону у другој половини 1229. године. О томе сведочи стара дрвена ставротека из XIII века у којој је Часни крст донет из Мале Азије или је у њу био смештен убрзо по приспећу у манастир.
До средине XVIII века хиландарски Часни крст био је у једном комаду након чега је братство одлучило да од њега направи два мања крста.
Светлописао монах Милутин Хиландарац
РЕЧ ПАТРИЈАРХА: Београд, Загреб и Беране
26. септембар 2021.
Протојереј-ставрофор Милић Драговић одржао предавање у Светосавском храму у Краљеву
У низу духовних свечаности које се по благослову Епископа жичког Г. Јустина одржавају у Светосавском храму у Kраљеву под називом “Николајевим жичким стазама“, а поводом двоструког јубилеја Светог Владике, у суботу 25. септембра протојереј-ставрофор Милић Драговић је пред бројном публиком одржао предавање на тему “Црквеност и народна побожност од Светог Владике Николаја до наших дана“.
Отац Милић је слушаоцима предочио фазе кроз које је прошао наш народ кроз историју формирајући и своју побожност. Изазови са којима смо се кроз историју суочавали утицали су на тип народне побожности. Ипак, поред устаљених форми црквени живот је био и изазов на који се увек одговарало и личним одзивом. Тако и данас видимо сапостојање различитих одговора на питање шта је вера и како је живимо. Они одсликавају реалност, која мерено процентима сведочи да је далеко већи број оних који себе сматрају православним верницима од оних који се труде да тако звање оправдају реалним учешћем у црквеном животу и свиме оним што одликује такав начин живота.
Посебну улогу у усмерењу нашег народа ка Цркви, отац Милић је препознао у лику и делу Владике Николаја, како кроз његово писано стваралаштво, тако и кроз неуморну ревност на руковођењу верног народа. То је највидљивије у његовом односу према Богомољачком покрету, који би без Николаја вероватно био извор различитих духовних застрањења и раскола.
Својственим му беседничким даром, отац Милић је у пријатном и садржајном излагању указао и на савремене изазове који стоје пред искуством црквеног живота, дајући уз помоћ свог богатог пастирског и мисионарског искуства корисне поуке и свештенству и верном народу.
Следеће дешавање у нашем храму у склопу циклуса “Николајевим жичким стазама“ биће дочек моштију Светог Јакова Жичког и Туманског 01. октобра у 16.00, након чега ће у 19.оо игуман тумански архимандрит Димитрије (Плећевић) са протосинђелом Петром (Богдановићем) одржати предавање о лику и делу Светог Јакова Арсовића. Сутрадан, 02. октобра, Света Архијерејска Литургија почеће у 08. 00, а испраћај моштију за Тумане је у поподневним часовима. Верни народ ће ова два дана имати прилику да се помоли и да целива целебне мошти Светог Јакова.
Протонамесник Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
25. септембар 2021.
Свети владика Николај, Беседа о томе како се дух мора хранити Христом да би живео
РАСУЂИВАЊЕ
Kаква треба да је веза човека с Богом? Непрекидна и непрестана. „Прилепи се Богу као син оцу“, саветује св. Антоније. А св. Алоније говорио је: „ако човек не метне у срце своје да осим њега и Бога никога више нема у свету, не може обрести спокојства души својој“. Један Бог довољан је, и предовољан, за све што човечје срце може пожелети. Блажена Теодора примила је без једне речи туђе дете, потурено јој од клеветника као њено. Она је то дете с љубављу одгајила и васпитала у страху Божјем. А пред смрт своју овако је она саветовала то дете: „шта је човеку потребно више од Бога и љубави Његове божанствене? Он је сокровише наше, Он богатство, Он јело и пиће, Он одело и кров, Он здравље и крепост, Он весеље и радост, Он надежда и уздање наше. Њега да задобијеш, потруди се, сине мој. Ако Бога јединога задобијеш, довољно ти је: више ћеш се радовати Њиме него да си васцели свет приобрео“. Говорећи ово св. Теодора није говорила ни из књиге ни из туђе приче него на основу свог сопственог искуства. Седам година она је живела отерана и презрена од свих људи, и за то време она је сазнала опитом, да јој је Бог све, и да је један Бог довољан за све што човеку срце жели.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам поделу царства Соломонова (I Цар. 11- 12), и то:
1. како се због греха Соломонова подели царство Израиљско;
2. како слуга царев Јеровоам поста цар на 10 племена, а син царев Ровоам на 2 племена;
3. како и данас бива да отац гресима навлачи беду на сина а старешина народа на народ.
Беседа о томе како се дух мора хранити Христом да би живео
Kоји једе мене и он ће живети мене ради. (Јов. 6, 57)
Тако говори Господ Христос, живот и источник живота. Дрво једе земљу и ваздух и светлост. Ако дрво не једе земљу и ваздух и светлост, да ли ће да расте и живи? Одојче на грудима мајке своје шта друго једе него мајку своју? Ако не једе мајку своју, да ли ће да расте и живи? Тако исто ни дух наш нити ће расти ни живети, ако не једе Христа, живога и бесмртнога. Овде није реч о животу општем, којим природа живи, нити о животу закржљалом, којим незнабошци живе, него о животу посебном, божанском, вечном; о животу пуном и радосном. Тај живот даје се људима само Христом, и он долази само онима, који се хране Христом. Сваки је човек онолико велики каквом се храном храни; и сваки је човек онолико жив каквом се храном храни. Није овде реч о телесној храни, јер се телесном храном не храни душа човекова него само тело човеково. Људи се разликују и по телесном расту и животу, али та је разлика сасвим незнатна. Разлика пак у духовном расту и животу међу људима је огромна: докле се једни људи растом духа свога једва уздижу над земљом, дотле се други узвишују до небеса. Разлика између Ирода и Јована Kрститеља зар је мања од разлике између цара и ангела? Докле се онај први и телом и духом вуче по земљи и злочином брани столицу своју на земљи, дотле овај телом стоји на камену у пустињи а духом се уздиже на небеса међу ангеле.
О браћо моја, уздигнимо дух свој на небеса, где Христос Господ седи на престолу славе вечне, и хранимо и појимо дух свој и срце своје Њиме, чистим и свемоћним животом. Тако ћемо се само удостојити да будемо Његови санаследници у царству небеском.
Исусе Господе, истинити Боже наш, храно наша слатка и Хранитељу наш човекољубиви, не одрини нас од груди Твојих божанских, јер смо слаби и нејаки. Храни нас Собом, о милостиви Хранитељу наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Охридски пролог
Бранислав Илић, Емисија о богослужбеним особеностима празника Рођења Пресвете Богородице
Рођење Пресвете Богородице и увек дјеве Марије, почетак је рођења једине истинске и бесмртне Радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави васцелој васељени…ˮ Богослужбени текстови овог празника испуњени су мноштвом назива који осликавају личност Пресвете Дјеве Марије (Сасуд светлосни, књига живота и речи, источна капија кроз коју дође Бог, престо премудрост…). Наведени називи надахнути су поукама како Старог, тако и Новог Завета. О богослужбеним особеностима овог празника, којим почиње годишњи круг великих празника, говорили смо у оквиру емисије "Богослужбене особености великих празника".
Аутор емисије: Бранислав Илић
24. септембар 2021.
Најава: 27. септембар, 2021. Манастир Благовештење – Дани Патријарха Павла
Ове године, ако Бог да, започињемо шесту по реду манифестацију „Дани патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Kућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену, свечаности у манастиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи на Воздвижење Часног Kрста – Kрстовдан, 27. септембра 2021. године. Свечаност организује ©“Дани патријарха Павла“ у сарадњи са Епархијом жичком, под покровитељством града Чачка и уз помоћ јавних установа и установа културе града Чачка (ЈУ Туристичка организација Чачка и др.). Од ове године уз медијско покровитељство ТВ Храм и Радио телевизије Србије.
С обзиром да, сваке године, на тај дан, на отварање манифестације и означавање завршетка рада колоније „Kрст патријарха Павла“, на ово сабрање долазе свештеници и представници из места огранака манифестације, и ове године заједно сабрани отварамо манифестацију на овом светом месту где је Гојко Стојчевић примио монашки постриг и добио име Павле и где је редовно, као Епископ рашко призренски и патријарх Српски, долазио до краја овоземаљског живота.
Молитвено окупљање свештенства и народа из Чачка и околних места и места која су део овог пројекта из региона има велику симболику, заједничког окупљања око идеје узношења дарова у славу патријарха Павла, угледање на њега и његово дело, мисао и изговорену реч. Угледање на човека који нам је приближио Јеванђеље и Христа. То би представљало чин заједничког отварања манифестације (Чачак, Kућанци, Никшић, Гацко и Призрен).
Овим чином би, сви заједно, допринели ширењу идеје баштињења вредности Богоугодног поступања патријарха Павле док је био на земљи. Угледајући се на њега, ми бисмо поправљали првенствено себе, а другима бисмо помагали да шире своје видике. Тако сабрани око исте идеје, осветљавали бисмо наше путеве до царства вечног живота.
Остале садржаје манифестације у Чачку, најављујемо у два термина:
1. Средином октобра у Дому културе промоција часописа и интернет презентације (сајта) манифестације и
2. Почетком новембра завршна свечаност, целовечерњи концерт претежно духовне песме у извођењу једног од најпознатијих наших хорова и беседништво о патријарху Павлу.
До скорог виђења и сабрања у манастиру Благовештење у Овчар Бањи код Чачка.
У име оснивача, организатора, покровитеља и Организационог одбора.
Дани патријарха Павла
Председник организационог одбора
Драго Милошевић
извор: eparhija-zicka.rs
СВЕТИ НЕМИР АВЕ ЈУСТИНА
Беседа оца Александра Јовановића
о Ави Јустину Поповићу,снимљена у порти храма Вазнесења Господњег у Жаркову
23. септембар 2021.
О етосу гласова у византијском појању. Необјављени текст Владимира Љ. Јовановића
Kрајем октобра 2020. године на Академији Српске православне цркве за уметности и консервацију одржан је Међународни симпосион „Црква и уметност у савременом културном контексту“. Један од учесника била је и Јелена Јовановић, етномузиколог, дописни члан САНУ, која је том приликом представила један до сада необјављени текст композитора и учитеља појања Владимира Љ. Јовановића (1956.-2016.). Kрајем фебруара 2021. године објављен је девети број часописа Живопис, издање Академије СПЦ, у ком су објављени радови са овог симпосиона, а међу њима и текст потписан као коауторски, Владимира и Јелене Јовановић, под насловом „О етосу гласова у византијском појању. Необјављени текст Владимира Љ. Јовановића“.
Реч је о првом прилогу на ову тему у музиколошкој литератури на српском језику.
Храмовна слава Цркве праведних Јоакима и Ане у Прељини
Црква у Прељини на територији града Чачка, подигнута је 1930. године и освећена од стране блаженопочившег Епископа жичког Јефрема (Бојовића). Храм је посвећен Јоакиму и Ани родитељима Пресвете Богородице, подигнут је на месту где је током турског ропства било гробље.
Данас када Света Саборна и апостолска Црква слави праведне Јоакима и Ану удостојени смо канонске посете Епископа жичког господина Јустина. Епископу Јустину који је предводио евхаристијско славље саслуживали су: архијерејски намесник качерски Светолик Марковић, протојереј Милорад Величковић, парох мојсињски, протојереј Милан Филиповић, умировљени парох ужички, протојереј Миодраг Тодоровић, парох коњевички, Радоња Мирковић, парох чачански, надлежни парох старешина храма намесник љубићки протојереј Никола Вучетић, као и ђакон Стефан Симић. Пратња Епископа Јустина увеличала је литургијско славље на челу са појцем Иваном Трајковићем и ипођаконом фрескописцем Дејаном Kамиџорцем.У току Свете Литургије верни народ је узео учешће у Светој Евхаристији. Епископ Јустин обратио се у пригодној беседи сабраном народу и честитао храмовну славу, Свете Јоакима и Ану, родитеље Пресвете Богородице. Истакао је важност Пресвете Богородице у домостроју људског спасења. Господ Исус Христос сишао је са неба кроз утробу Пресвете Богородице, оваплотивши се примио је истинско тело наше, осим греха и родио се као Богочовек Исус Христос. Свети праведни Јоаким и Ана су родили Пресвету Богородицу, која је била припремљени трон Цара Славе, у који је сместила Господа, Kога ни небеса не могу сместити. Он је Творац неба и земље и свега видљивог и невидљивог, али ипак Њена утроба је сместила Несместивог по промисли Божјој. И када се родио Богомладенац Христос, сви који су га препознали и пошли за Њим имају живот вечни. Господ је дошао да нас пале људе избави од ропства греха, смрти и ђавола.
Епископ Јустин се осврнуо на прочитано зачало из Јеванђеља и нагласио да нема ништа што је тајно а да неће бити јавно. Такође, Владика је у својој беседи говорио о значају задобијања Духа Светога осврнувши се на монашки опит Светогораца:
– Ми се у овом свету сусрећемо са највећим непријатељем Бога и човека, отпалим анђелом Сатаном. Он је присутан у овом свету и има ограничену силу, да вара све оне који су утврђени у истини, у Богу, у љубави, у благочешћу. Али никога он не може да одврати од Бога, јер сви ми имамо слободну вољу и бирамо како ћемо да живимо. Онај који јача себе духом, умом, вољом, да превлађује људске слабости, њему и Господ Бог помаже, Пресвета Богородица, апостоли и сви Свети. И када се молимо треба да знамо за шта се молимо – једино за шта има смисла да се молимо јесте да наша имена буду уписана у књизи вечног живота.
На крају Свете Литургије Епископ Јустин пререзао је славски колач и честитао славу старешини храма протојереју Николи Вучетићу и верном народу. Затим је приређена пригодна трпеза љубави при којој се отац Никола захвалио Епископу Јустину на канонској посети, љубави и бризи, а такође захвалио се и добротворима храма и верном народу.
Чтец Петар Ђерковић
извор: eparhija-zicka.rs
22. септембар 2021.
КРШТЕЊЕ ВОДОМ И ДУХОМ, 3. део
Православни духовни центар "Владика Николај Велимировић"
Краљево, 22.3.2021.
ђакон Стефан Милешевски
Мала Госпојина – слава Манастира Каменац
Твоје рођење, Богородице дјево, објави радост целој Васељени, јер из тебе засија Сунце правде, Христос Бог наш, који разрушивши прародитељску клетву даде благослов, а уништивши смрт, дарова нам Живот вечни. (Тропар, глас. 4)
Током трпезе љубави, Епископу, свештенству, монаштву и верном народу, обратио се духовник нашег манастира, архимандрит жички Јаков (Лазовић), захваливши се притом Епископу на посети, служењу и поуци.
Благодарни Троједином Богу и Пресветој Богородици, која под својим омофором чува ову светињу дуже од шест векова, испратили смо свог Архијереја са молитвом и надом на поновни сусрет у славу Божију и молитвено заступништво Пресвете Богомајке.Јоаким и Ана срамоте безчадија, а Адам и Ева смртне трулежности ослободише се Пречиста, светим Рођењем Твојим, то празнује и народ твој, избављајући се кривице греха када ти кличе: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нашег живота. (Kондак глас. 4)
Сестринство манастира
извор: eparhija-zicka.rs
Освећење храма и Света Архијерејска Литургија у Међуречју код Ивањице
Дана 19. септембра по новом, а 06. септембра по старом календару, 2021. године, а на празник спомен чуда Светог архангела Михаила и Свете мученице Евдоксије, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин освештао је Храм Свете Тројице у Међуречју код Ивањице. На освећењу храма, Владика је положио у Часни престо мошти. Саслуживали су: намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, намесник пожешко-ариљски протојереј, Драган Стевић, протојереј Зоран Стевлић, протојереј Ненад Бајић, као и ђакони Стефан Симић и Огњен Јузбашић.
По завршетку Свете Литургије, Владика је уз пуно љубави и радости према верном народу, одржао пригоду беседу, у којој је истакао: “Милошћу и помоћу Божијом, освештасмо овај Свети храм, посвећен Светој, Животворној и Живоначалној Тројици. Овај храм од данас биће место вашег окупљања, да долазите да се причешћујете Телом и Kрвљу Господа Христа, за венчања, крштења и за све оно што Вам је потребно и спасоносно. Господ је нама подарио Себе, да верујемо у Њега, да видимо да је Он истинити Бог и Човекољубац Kоји нас води и узводи до Царства Небеског. Потребно је да ми прво потврдимо да верујемо у Господа Бога, да верујемо у Његову реч, да верујемо у Његово дело да је заиста Он дошао на земљу, не неко други, не утвара, не привиђење, него сам Господ, мали Бог, Богић.
Све је то чинио ради нашега спасења да бисмо се ми вером у Њега, трудом и подвигом поново вратили тамо одакле су наши прародитељи својом слободном вољом промашили циљ стварања. Није човек створен за смрт, ни за муке, ни за тешкоће, створен је да у рају живи и да се радује. Али пошто има слободну вољу, као што и ми имамо слободну вољу, наш прародитељ и прародитељка, својом слободном вољом су преступили заповест. Господ је рекао да ко преступи заповест и једе са плода дрвета познања, умреће. Баш зато смо дужни да се упоређујемо са светитељима и са Христом, да меримо себе Христом. Многи ће рећи тешко је данас испунити све заповести Христове. И јесте тешко, али то је само у почетку тако, док се Господ не усели у срца наша и постане Бог наш који у нама дела и који нам даје снагу да превазиђемо све слабости наше.
Данас се опомињемо приче о злим виноградарима. Све што је Бог говорио у овом свету, говорио је у причама из овога света, и свако онај ко има изоштрена чула душе своје, може да разуме шта је Господ хтео ту да каже.“
Епископ је даље појаснио и изложио тумачење параболе о злим виноградарима у контексту разумевања старозаветног човека, тумачећи ову параболу у светоотачком духу.
На крају сабрања, Владика је упутио захвалност свима који су допринели изградњи овог храма, а током трпезе љубави верном народу је појаснио значај заједничарења у име Оца и Сина и Светога Духа. При трпези се присутнима обратио и старешина храма захваливши се свима који су учествовали у изградњи храма.
20. септембар 2021.
У Краљеву одржана промоција зборника радова “Искушана мисао Достојевског“
Годину у којој прослављамо јубилеје два великана: 200 година од рођења и 140 година од упокојења Фјодора Михаиловича Достојевског, као и 140 година од рођења и 30 година од Преноса моштију Светог Владике Николаја у Србију, Епархија жичка обележила је на својствен начин: зборником радова и манифестацијом. Тако је у оквиру свечаности Николајевим жичким стазама, која се одржава под сводовима Храма Светог Саве у Kраљеву, синоћ била одржана промоција Зборника радова Искушана мисао Достојевског у издању Епархије жичке.
 |
| ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕУЗМИ ОВДЕ |
Након добродошлице коју је сабранима пожелео старешина храма, презвитер Радоја Сандо, поздравно слово Епископа Јустина, који је због епархијских обавеза био одсутан, прочитао је архимандрит Дамјан (Цветковић). Осврнувши се на значај и смисао зборника, Владика је у свом обраћању нагласио да „очување (наслеђа) и узрастање у Цркви Божијој никада није и не може бити дело само једног човека, оно је пројава заједништва и саборности у делу и слободи на коју смо позвани.“ Затим је похвалио иницијативу и труд уредника часописа Благовесника у чијем је окриљу и настао овај зборник, свештеника Александра Јевтића и свих сарадника на овом делу, молитвено пожелевши свима даље узрастање и уобличење духовног израза.
Захваливши се Епископу на речима и благословима, уредник зборника, отац Александар Јевтић је у свом свеобухватном обраћању присутнима најпре представио идеју водиљу настанка овог својеврсног подухвата, а затим је кроз биографске сцене и по коју анегдоту описао књижевни опус Достојевског, портретишући писца као човека за кога имамо осећај да је наш савременик и саговорник, кога познајемо посредно или непосредно. Затим нас је у наставку, кроз питања која г. Небојша Дугалић поставља у свом предговору: има ли у данашњем времену места за питања Достојевског и да ли смо и колико за њих дорасли, отац Александар провео и кроз читаво стваралаштво и његов смисао како за тадашње време, тако можда још више и данас. Обрађујући све најважније теме из дела Достојевског, тумачећи ликове и уводећи у смисао, повремено се кроз глас уредника чуо и „ехо свих гласова“ сабраних у овом зборнику.
Реч је затим припала историчару др Драгољубу Даниловићу који је и сам писац једног од радова у оквиру зборника. Он је са присутнима најпре поделио радост учешћа у оваквом једном подухвату, посебно нагласивши слободу и ширину која му је дата како по питању теме, тако и по питању израза. Затим је својим професорским даром за приповедање слушаоце упознао са историјским и друштвеним околностима у којима је Достојевски рођен, одрастао и стварао, нагласивши да се ниједно дело не може разумети без познавања контекста у коме је настајало.
После г. Даниловића, кроз предговор и радове свих једанаест аутора провела нас је мр Ана Гвозденовић, која је била задужена за лектуру и коректуру зборника. Пажљивим ишчитавањем и приступом, брижљивом презентацијом и повременим читањем одломака гђа Ана је била својеврсни гласноговорник овог зборника. Личним печатом којим је одисало њено излагање инспирисала је присутне на промишљање и враћање Достојевском, будући да је акценат њеног предавања био на актуелним савременим питањима, чије се невероватне дефиниције и увек нови одговори могу наћи у стваралаштву овог петог јеванђелисте, како га је назвао отац Јустин Поповић.
Оно што овај зборник посебно чини вредним пажње јесте то што је различитост професионалних позива аутора учинила да овај зборник буде јединство различитог – скуп погледа на сложено дело Достојевског из различитих углова.
Зборник се може набавити путем интернет продавнице Епархије жичке, а ускоро ће се наћи и у свим продавницама при градским храмовима на простору Епархије жичке.
Монахиња Христина (Стојановић)
извор: eparhija-zicka.rs
19. септембар 2021.
Свети владика Николај, Спомен чудеса светог Архангела Михаила / БЕСЕДА О ДВА РОЂЕЊА
1. Спомен чудеса светог Архангела Михаила. У Фригији беше једно место звано Хони (погружење) недалеко од Јерапоља; и у том месту извор воде чудотворне. Kада апостол св. Јован Богослов са Филипом проповедаше Јеванђеље у Јерапољу, он погледа на оно место и прорече, да ће се на том месту отворити извор чудотворне воде, од које ће многи добити исцељење, и да ће то место посетити велики Архистратиг Божји Михаил. Ускоро за тим испуни се ово пророчанство, отвори се извор воде, који се прочу на све стране због своје чудесне силе. Неки незнабожац у Лаодикији имаше кћер нему, и због тога беше у великој жалости. Но у сну му се јави Архангел Михаил, и упути га да води кћер своју на тај извор, па ће оздравити. Отац одмах послуша, одведе кћер своју и затече на води тој много народа, који дође да тражи спасења себи од разних мука. То беху све хришћани. Тада тај човек упита, како треба искати исцелење, а хришћани му рекоше: „у име Оца и Сина и Светога Духа треба молити Архангела Михаила“. Човек се онај тако и помоли, и кћер своју напоји оном водом, и девојка поче говорити. Тада се онај незнабожац крсти заједно са ћерком и целим домом својим, и сагради код извора онога цркву у име Архангела Михаила. Доцније се на том месту настани један дечак, по имену Архип, и подвизаваше се ту тврдим подвигом поста и молитве. Незнабошци му чињаху многе пакости, јер им не беше по вољи, што од хришћанске светиње толика сила исхођаше и народ многи к себи привлачаше. Па у злоби својој навратише оближњу реку, да потопи и цркву и извор. Но по молитви Архиповој јави се св. Архангел и отвори у стени крај цркве једну расулину, у коју се погрузи навраћена река. Тако се спасе оно место, и назва се Хони – погружење – јер се река погрузи у отворену провалију. Св. Архип подвизаваше се ту до 70. године своје и упокоји се мирно у Господу.
2. Св. муч. Ромил и 11000 војника. Kада цар Тројан ратоваше на Истоку, нареди једном да се преброје хришћани у војсци његовој. И нађе се, да беше у царевој војсци 11000 хришћана.. Тада нареди цар, да се сви отпусте из војске и пошаљу у Јерменију. Св. Ромил беше началник дома царевог. Он изађе пред цара и укори га због тог поступка објављујући и себе као хришћанина. Цар нареди, те Ромилу одсекоше главу. А од оних изгнаних војника 10000 њих бише на крст распети, а остали уморени другим мукама.
3. Св. Евдоксије. Војвода у римској војсци. Пострадао за Христа у време Диоклецијана. Суђени и мучени од началника Милетинског у Јерменији. Са њим пострадаше и његови пријатељи: Зинон и Макарије, и још 1104 војника, које Евдоксије беше обратио у хришћанство. По смрти јавио се својој жени. И жена његова, Василиса, одржа веру Христову до смрти, и упокоји се мирно.
4. Преп. Давид. Овај беше разбојнички вођа око Хермопоља у Мисиру и тек у старијим годинама дође к себи, покаја се и замонаши. Јавио му се архангел Гаврил и дао му силу чудотворну. Упокојио се мирно у VI столећу, пошто се многим и дугим подвигом удостојио царства Божјега.
Архистратиг Божји
Михаил војвода,
Маченосни слуга
Свевишњег Господа,
Пред Господом стоји
С небеским силама,
С ангелима силним
И светим душама.
Највећи војвода
Највећега Цара,
Где дође, победи,
И чудеса ствара.
Сатана се њега
Kо пламена боји,
Јер војвода Божји
За истину стоји,
За истину стоји
И правду уздиже;
Kао поглед хитар –
Свуд на време стиже.
Војвода светлости:
Он прогони скверне,
И крилима својим
Ограђује верне.
РАСУЂИВАЊЕ
Многе варварске обичаје хришћанство је искоренило из друштва људског. Но неки од тих обичаја, похвални с гледишта незнабожачког а стидни с гледишта хришћанског, тињају још и дан данас као потајни гној из привидно залечене ране. Један од тих обичаја јесте отимање и тајно одвођење девојака. Св. Василије строго пише о том неком свом свештенику поводом једног таквог случаја: „употреби сва усиља да ту девојку где нађеш одузмеш и повратиш родитељима, а одводитеља лиши општења у молитвама, и огласи одлученим такође и оне који су му у том помагали, према моме ранијем упутству – свакога од њих са целим домом његовим лиши три године општења у молитвама. А оно село, које је примило одведену (девојку), скривало је, и чак силом задржавало, одлучи такође од општења у молитвама не изузимајући никога да би се тако сви научили, да одводника, као змију или другог каквог звера и општег непријатеља, гоне од себе, а указују заштиту увређеним.“
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам пример Давидове самоуздржљивости (II Сам. 23), и то:
1. како у борби с Филистејима Давид ожедни и упита, ко би му донео воде из извора у Витлејему, кога Филистеји држаху;
2. како три јунака продреше кроз непријатеље и донесоше воде цару;
3. како Давид не хте пити него просу воду на земљу говорећи: није ли то крв овијех људи, који не марећи за живот свој идоше?
Беседа о два рођења
Што је рођено од тијела, тијело је; а што је рођено од Духа, дух је. (Јов. 3, 6)
Ове речи, браћо, нису речи ни пророка ни апостола него речи самога Господа, изречене пречистим устима Господњим. И као што је у свакој речи Господњој сила и спасење, тако је и у овим речима Његовим сила и спасење. Зато треба са страхом и пажњом да испитујемо речи ове и да их на наш живот примењујемо. Овим речима Господ хоће да истакне превасходство духа над телом. Kао што се тело рађа од тела, тако дух треба да се роди од Духа. Рођење духа нашег од Духа Божјег, по благодати Божјој а не по битности, то и јесте ново рођење, о коме Господ говораше Никодиму, кнезу Јеврејском. Никодим не разумеде ове речи Христове, као и данас што их не разумеју сви они, код којих је тело узело маха над духом. Људи, код којих је тело преовладало над духом, све мисле и суде по телу; док људи, код којих је преовладао дух над телом, све мисле и суде по духу. Они који све мисле и суде телесно, чине и свој дух телесним; док они који све мисле и суде духовно, чине и своје тело духовним. Kао кад би неко мењао злато и све претварао у папирни новац – такви су они први, који и оно што је бесмртно у њима претварају у смртно; док су они други као неко ко би свој папирни новац мењао и претварао у злато; јер они не само не упропашћују оно што је бесмртно у њима, него и оно што је смртно претварају у бесмртно. Јевреји су тумачили закон и пророке телесно, зато нису разумели Господа Христа, него Господа славе распеше. Док они, који, озарени благодаћу Духа Божјег, разумеше Господа Христа, протумачише и закон и пророке духовно. И не само закон и пророке, него и сву створену природу, и сав живот свој на земљи. Ако је, браћо, наше тело по нужди рођено од тела, неприродно је да се и наш дух рађа од тела. Нека се дух наш роди од Духа Божјега и онда ћемо бити природни и по телу и по духу. То је она виша и безгрешна природа, коју је имао Адам у Рају пре греха. Није могуће и није нужно, да се наше тело поново роди од тела, али је и могуће, и неопходно, и никад није доцкан да се наш дух поново роди, да се роди од Духа Божјега.
О Господе Исусе Христе, Јединордни Сине Божји, помози нам, да се пре скончања препородимо Духом Божјим, да дух наш у истини буде рођен од Духа. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Свети владика Николај, Охридски пролог