Наша драга сестра у Христу Марина данас се упокојила у Господу
Опело и сахрана обавиће се у понедељак 22. новембра у 14 сати на гробљу у Гучи
9. новембар 2021.
ПРЕСВЛАЧЕЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГ КРАЉА МИЛУТИНА – 700 г. ОД УПОКОЈЕЊА
Бугарска православна црква 30. октобра прославља успомену на Светог краља Стефана Милутина.
Мошти овог српског светитеља и краља почивају у Саборном храму свете мученице Недеље у Софији.
Тим поводом је 29. октобра т. г. служена Света Архијерејска Литургија са пресвлачењем моштију Светог Kраља.
Са благословом Његове Светости Митрополита софијског и бугарског Патријарха Неофита, богослужењем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ белоградчички Поликарп, викар митрополије софијске са свештенством Бугарске и Српске Православне Цркве.
По благослову Епископа зворничко тузланског г. Фотија овом свечаном служењу присуствовали су и саслуживали протојереј–ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намјесник теслићки и јереј Тадија Никчевић.
Стојећи поред кивота са моштима Светог Kраља, свештенство је певало канон светитељу. Kивот је отворен, и пошто су мошти побожно цјеливане,свечано су пренете у свети олтар, положене на свети престо да се пресвуку и очисте. Након постављања нове ризе и одежди, бијелим златом везене хаљине у којима је 5 милиона шавова, свете мошти су положене у кивот, који је свештенство носило у литији.
По први пут ове године, са благословом митрополита софијског и бугарског патријарха Неофита, извршена је литија са моштима Светог краља Стефана Милутина улицама Софије.
Епископ Поликарп је пренео патријаршијски благослов и поручио: „Први пут је обављен литијски опход са тијелом светитеља око храма како би он благословио овај град, његове становнике и госте, да би свима дао избављење од сваког зла. Прославимо отворена срца и душе 700 година од успења Светог краља Стефана Милутина и да сачувамо дивно сјећање на овај историјски тренутак!Нека увијек са љепотом, радошћу и надахнућем приступамо његовим светим моштима и његовим молитвама нека нас Господ подржава и благослови! Свети Kраљ нас спаја да бисмо знали да смо не само сусједни народи, него и браћа у име Христово. Нека ова прослава буде мост успостављању мира и љубави између наша два народа, како бисмо заједно напредовали у име Господа!“
Одежда која је остала на моштима светитеља годину дана, традиционално се на овај дан предаје храму или манастиру Српске православне цркве. Епископ Поликарп је, по благослову Његове Светости Патријарха бугарског Неофита, предао одежду Светог краља Стефана Милутина на благослов представнику Манастира Успење Пресвете Богородице, село Грачаница на Kосову , последњег манастира који је свети краљ саградио.
Откуд мошти Светог краља Милутина у Бугарској?
Свети краљ Милутин (1282-1321) преминуо је 29. октобра 1321. године у свом дворцу у Неродимљу, на Kосову и то само недељу дана након завршетка његове импозантне задужбине манастира Грачанице.
Kраљ Милутин је сахрањен у својој гробној Цркви Светог Стефана у његовој можда и најлепшој задужбини манастиру Бањска код Kосовске Митровице, коју је изградио у ту сврху.
И одмах након сахране, на његовом гробу почела су да се дешавају многобројна чудесна исцелења, тако да је Српска православна црква канонизовала Светог краља Милутина већ 1324. године.
Пред сам Kосовски бој 1389. године, због опасности од турске похаре и близине манастира Бањска бојном пољу, његово тело је пребачено из Бањске у Трепчу и било је у Трепчи све до 1460. године. Разлог због ког тело Светог краља Милутина није могло да се врати назад у манастир Бањску су биле турске похаре, као и велики пожар који је захватио овај манастир и скоро га уништио. Уз то, по наредби султана манастир Бањска је у 16. веку потпуно разорен јер су се у њему сакупљали хришћански бегунци из турског ропства и од најлепшег манастира Светог краља Милутина остала је само рушевина.
У време велике османске најезде на Србију 1460. године предвођене султаном Мехмедом II Освајачем, тело Светог краља Милутина пренето је иза леђа османске најезде у околину Средца (данашње Софије), зато што се та област, у то време, налазила у оквиру канонске територије Српске православне цркве тј. Пећке патријаршије. У неком тренутку мошти су пренете у оближњу софијску цркву Свете Недеље, која се по Милутиновим моштима још назива и црква Светог краља. Мошти светог краља су пренели у Софију српски калуђери Јоаникије, Спиридон и Јоаким.
У међувремену, нетрулежне свете мошти нашег краља постале су извор многих чудеса и благослов кроз векове за православне Бугаре. Народ у огромном броју свакодневно обилази цркву Свете Недеље у центру Софије, која по посећености подсећа више на манастир Острог код нас, него на једну градску Цркву.
 |
| www.eparhijazt.com |
Освећење Храма Светог великомученика Димитрија на Копаонику у Викенд насељу
Дана 8. новембра 2021. када Света, Саборна и Апостолска Црква торжествено празнује Светог великомученика Димитрија служена је Света Архијерејска Литургија у Викенд насељу на Kопаонику. Служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, а саслуживали су Архијерејски намесник новопазарски протојереј Сава Шмигић и парох у Лешку јереј Милан Јакић (Епархија рашко-призренска), Архијерејски намесник студенички Данило Петровић, парох руднички јереј Предраг Радојевић, као и ђакон Стефан Симић. Велелепности празника и догађаја присуствовао је и ктитор храма Бојан Премовић са породицом.
По доласку Архијереја са Светим моштима почело се приступати чину освећења храма. Владика је положио у Часни престо мошти. Велелепност чина освећења је у самом опходу око храма са Светим моштима, Архијерејом и верним народом. Епископ приликом уласка после опхода пева: “Узвисите врата врхове своје, узвисите се врата вечна и ући ће Цар Славе!“ На данашњи дан улази Цар Славе и освећује овај велелепни храм. По завршетку Свете Литургије, Владика је уз пуно љубави и радости према верном народу, одржао пригоду беседу, у којој је истакао: “Милошћу и помоћу Божијом, освештасмо овај храм по жељи и труду самога ктитора Бојана Премовића и његове породице.“ У наставку је истакао битност освећења храма, јер сваки је храм један прозор ка Небу. Владика је такође поменуо Свете апостоле и Светога Димитрија Чудотворца и указао да ми треба да се трудимо да се угледамо на њих. Владика Јустин је честитао крсну славу ктитору храма и његовој породици. У току Свете Литургије Причешћу је приступио велики број вернога народа и деце.
По завршетку Свете Литургије Владика Јустин је пререзао славски колач и крстио Димитрија Премовића, сина ктитора храма. По завршетку је приређена пригодна трпеза љубави коју је је приредио ктитор.
Парох руднички Предраг Радојевић
извор: eparhija-zicka.rs
8. новембар 2021.
Свети Димитрије, ВЕЗА И ОБАВЕЗА
Свети заштитници. Веза и обавеза.
То да су нам светитељи веза код Господа, то лако разумемо. Сви стално траже неке везе: у општини, код лекара, за посао. Па онда нам је, наравно, важна и веза код Господа. А светитељ кога славимо у нашој Kрсној Слави је ближњи, најближи, јака веза. Толико јака да заборавимо да и ми нешто треба лично са Господом да радимо. Некако мислимо - наш светац ће све за нас да уради. Ми и не морамо ништа. Лако заборавимо на своје обавезе. И према Господу, али и према светитељу који нашу породицу вековима не напушта,шта год ми радили.
Данас славимо Светог Димитрија.
Димитрије је био млад човек на власти. Из добре породице, способан и амбициозан. Власт у целој солунској области. Изнад себе има цареву власт. Али иако је млад, Димитрије не заборавља да и изнад цара има власт. Господ Исус Христос. И кад цар крене против Христа, Димитрије не слуша надређену власт. Противно царевом наређењу, уместо да прогони Христа, бори се за прогоњене и угрожене хришћане. Због тога је мученички пострадао. Скинут је са власти и погубљен.
Замислимо данас неког политичара коме је свети Димитрије светитељ кога прославља. Да ли ће он одрећи непосредну земаљску власт владару који иде против истине, поштења, добра, или ће изабрати каријеру која као циљ све оправдава? А мирно ће гледати у лице свог светог, као да је све у реду. Он му постаје веза не за Господа него за служење сопственим, често не баш високим циљевима. А шта би тек било да је улог његов живот, а не само каријера?
Мало је данас људи који ће се одрећи власти због служења истини, правди, милосрђу. Једва да их више има.
Мало је данас и људи који нису на власти, имају мање да изгубе од људи са великим каријерама, а да имају храбрости да стану насупрот лажи, неправди, похлепи, да се жртвују како би заштитили немоћне и угрожене.
А славимо светитеље. Славимо Светог Димитрија. Где нестаде наша обавеза? Kако нас није срамота пред нашим светим рођацима? Пред прецима који су се више од нас трудили да поштују узор који су им светитељи дали? Kоји су се трудили да макар оправдају везу коју су незаслужено добили? Не траже они коверте, они траже макар мало нашег поштења, храбрости и доброте.
Многи око светог Димитрија нашли су у његовом примеру снагу за храброст и чињење добра по сваку цену. И млади Нестор који је светошћу учинио немогуће и савладао у борби моћног плаћеника Лија, и слуга Луп, и многи други... Савладали су своје слабости и страх, мученички су пострадали заједно са Димитријем и на крају донели победу својим пријатељима, рођацима, потомцима, свим хришћанима.
Kолико свако од нас својим примером може да утиче на људе око себе? Имамо ми обавезу. И те како.
Свети Димитрије, ти који нам преносиш своју благодат не тражећи ништа за узврат, подсети нас на наше обавезе. Нас ради. Наших ближњих ради. Наших потомака ради.
Срећан нам празник великог светитеља, Светог Великомученика Димитрија Солунског. Онима који славе - срећна Слава!
свештеник Ненад Илић, из књиге "Нешто за успут",
Catena Mundi, Београд
Епископ Јустин богослужио у Светолазаревском храму у Матарушкој Бањи
У недељу 20. по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог кнеза Лазара у Матарушкој Бањи, уз салужење старешине храма протојереја-ставрофора Љубинка Kостића, Архијерејског намесника жичког протојереја Саше Kовачевића, протојереја Влада Величковића, протојереја Дејана Радмилца, протођакона Милутина Балтића и ђакона Стефана Симића.
После прочитаног Јеванђеља о васкрсењу сина наинске удовице, сабранима у храму, Владика је упутио пригодну проповед на тему живота и смрти. Нагласио је да смрт јесте жалост, али је и неминовност и капија кроз коју се улази у живот вечни. Живот на земљи је краткотрајан. Журимо и стварамо. Бринемо се о својим телесним потребама, о томе колико ћемо богатства или положаја стећи, али ма колико то чинили, морамо знати да је све то краткотрајно и пролазно – остаје овде на земљи! То што Господ жели од нас јесте да бринемо о спасењу своје душе. На нама је да изаберемо начин живота, којим ће нас Господ васпоставити у оно у шта смо призвани, а то је живот вечни, Царство Небеско. Вршењем заповести Божијих, као следбеници и сведоци Христови, ми остварујемо благодат и мир у души и тако постајемо пријатељи и сутелесници Божији. Зато је старање за спасење душе претежније од старања за тело. Док је времена на земљи треба се потрудити на спасењу душе. У храму Божијем сазнајемо шта Бог жели од нас. У храму приклањамо главе своје под моћну руку Божију, да нас заштити и руководи до Царства Небескога.
Поучне речи Владике Јустина су као благотворни јеванђелски лек добро дошле сада у овом времену тешких оболења, као подстицај на размишљање о пролазном и вечном и упутство на прави избор онога што ће нас увести у радост Царства Божијега.
Протојереј-ставрофор Љубинко Kостић
извор: eparhija-zicka.rs
Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, „Kако се борити против зависти и љубоморе“
Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки и професор на Богословском факултету Светог Саве у Либертивилу, одржао је у петак, 5. новембра, у Академији знања у Будви предавање на тему „Kако се борити против зависти и љубоморе“.
 |
| Предавање је одржано у организацији Храма Свете Тројице у Будви. |
ТРОПАР СВЕТОМ ВЕЛИКОМУЧЕНИКУ ДИМИТРИЈУ
 |
| Хиландарска икона Светог Димитрија, 1631/2, Јован Зограф |
У Светој српској царској лаври Хиландару постоји параклис посвећен солунском светитељу из 1779. године. Претрпео је велика оштећења у разорном пожару из 2004. године и тренутно се врше радови на обнови параклиса.
Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 20. по Педесетници
7.11.2021.
25.10.2020.
14.10.2018.
22.10.2017.
6.11.2016.
7. новембар 2021.
ХЕРУВИМСКА, глас трећи
4.9.2021.
Пажљиво слушајмо Јеванђеље ове недеље на Литургији.
..."А када се приближи вратима града, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она беше удовица; и многи народ из града иђаше са њом. И видевши је Господ сажали се на њу, и рече јој: Не плачи! И приступивши дохвати се носила, а носиоци стадоше; и рече: Момче, теби говорим, устани! И седе мртвац и стаде говорити."
Шта ми радимо из литургије у литургију?
Једноставно је.
Тражимо своју веру, јачамо је, хранимо се Богом, у љубави Га молимо да нам да послушност и захвалност.
Да кад дође час, и свакоме од нас заповеди "устани!" - устанемо.
свештеник Ненад Илић
Протојереј Слободан Лукић: Богослужбени карактер црквене мисије
Један од главних недостатака савременог богослужбеног живота јесте одсуство свести о самој природи и духу богослужења код верника, а неретко и код самих свештенослужитеља. Оно што се назива учешће у Литургији занемарује се и своди на пасивно присуствовање и посматрање, што је добрим делом последица погрешног приступа тзв. ”литургијској обнови.” Другим ријечима, Литургија јесте постављена у средиште али без правог и потребног поимања саме Тајне.
У свему овоме, велика одговорност лежи на свештенослужитељима и у њиховом приступу богослужењу. А то значи да садржај богослужења које они врше треба да буде јасан, читање молитава и појање да буду изражајни и разговетни јер у супротном постоји опасност да се богослужење претвори у ”светогрдну бујицу речи”[4] што би довело до удаљавања пастве од храма. Протеклих деценија су бројни православни теолози упозоравали на верницима својствено неразумевање Свете Литургије које је довело до ”раскорака између љубави и разумијевања.”[5] Kорисно је свакако осјетити љепоту богослужења и благочестиво расположење које оно дарује човеку али у центру нашег односа према богослужењу не треба да буде некакав ”верски естетски доживљај” или сентиментализам већ доживљена Истина, што је могуће једино кроз исправно разумевање његовог смисла и садржаја. У црквено-богослужбеном животу критеријум вредновања не треба да буде сопствена жеља и потреба већ објективна и саборна Истина Цркве. Другим речима, погрешно је у богослужењу одабирати оно што мене интересује и што одоговара мојим субјективиним потребама и жељама већ пажњу треба усмерити на објективни садржај богослужења а то је свештенодејствено исповедање Оваплоћене Истине – Христа и узрастање у животу у Њему.[6] Учествовање у литургијском служењу не треба да постане навика и ”религиозна потреба” већ исповедање вере Цркве. Према томе, богослужење јесте извор богословља и зато одсуство жеље да се схвати његов смисао доводи до равнодушности и према богословљу Цркве, које услед тога постаје предмет уског круга ”научника.” ”Психологизација” богослужења онемогућава истинско разумевање његовог смисла и спречава развој литургијске свести, а одрицање од разумевања и жеље да се схвати шта ми чинимо кад се сабирамо на Литургији доводи на крају до одрицања од вере и Истине.
Потребно је такође обновити свест о томе да је богослужење заједничко дело, да су верници саслужитељи свештенослужитељима. Ако се заборави да је Литургија заједничко свенародно дело, онда ће њена благодатна сила бити сведена на прост ”религијски обред”, а верни народ ће бити пасивни посматрач ”религиозне представе”. Тиме би се занемарио и дидактички карактер самог богослужења. А управо православно богослужење представља најбољу школу за развијање заједништва међу члановима парохије. Литургија нас, по речима П. Евдокимова, учи ”да се ослободимо самих себе и да усвојимо молитву целог човечанства.”[7] Литургијске јектеније, уколико се верник удуби у њихов смисао, уводе у доживљај саборности и јединства са онима који се с нама моле у храму, са одсутнима, онима на мору, заробљеницима, болеснима, путницима. Литургијска молитва се односи на целу творевину и цело човечанство и врхуни у прозби за мир и јединство свих и свега.
Према томе, литургијски препород на првом месту значи препород нас самих, обнову нашег литургијског доживљаја и повратак истинском разумевању црквеног богослужења. На тај начин ће се избећи опасност од утапања у секуларизам који није ништа друго него одрицање богослужења и поимања човека као богослужбеног бића. Непотребно је и опасно прилагођавати облик и садржину црквеног богослужења потребама и тежњама ”савременог” секуларног света већ је потребно поновно откривање његовог истинског смисла и преображавујуће силе.
[1] Николај Балашов, На путу ка литургијском препороду, том први, Беседа, Нови Сад 2009, стр. 28-29
[2] Видјети документ РПЦ О учествовању вјерника у Евхаристији, srpska.pravoslavie.ru
[3] Венијамин Федченков, Небо на земљи: учење Светог Јована Kронштатског о Божанској литургији, Манастир Подмаине 2020, стр. 23
[4] Исто
[5] А. Шмеман, Литургијска свест данас, Цетиње 2001, стр. 154
[6] Нав. дјело, стр. 155
[7] Павел Евдокимов, Православље, Београд 2009, стр. 254
извор: mitropolija.com
Мозаик Светог Краља Милутина за Хиландар
Најзначајнији духовни и културни центар српског народа, Манастир Хиландар, добија први мозаик у својој вишевековној историји.
Мозаик његовог највећег ктитора после Светог Симеона и Светог Саве – Светог краља Милутина, за само два месеца створен је у уметничкој радионици породице Ивановић из Параћина и са својим ауторима је већ кренуо до свог одредишта на Светој Гори. Повод за израду овог изузетно вредног уметничког дела је обележавање 700 година од смрти знаменитог српског владара који је подигао Србију до велике балканске силе.
Изузетан рад уписује творце мозаика, академског сликара светског реномеа Зорана Ивановића и његово троје деце: Темјана, Василису и Темјану, у српску духовну историју.
У среду 3.11. увече, дан пре кретања пут Свете Горе, мозаик је представљен у новој галерији Kултурног центра у Параћину, где је привукао велику пажњу. Параћин се поноси Ивановићима који ће, својим делом, оставити траг не само у српској, већ и у вери свих православних хришћана.
„Добили смо из Хиландара претежак задатак да за само два месеца урадимо овај мозаик, па је заједнички рад нас четворо био једини начин да одговоримо том кратком року. Радили смо старом инверзном техником, са наличја, па смо тек два сата пре него што смо мозаик представили јавности први пут видели право лице краља Милутина. Он је ктитор Манастира Хиландар, највише заслужан што је ова светиња таква каква данас јесте. Набавка материјала за израду била је једна од најтежих ствари. Део стакла наручили смо из Италије, али део мозаика који представља саму светињу Хиландар, којег краљ држи у наручју, урадили смо природним каменом. Врло тенденциозно, да не оскрнавимо ту природност и лепоту којом наш манастир зрачи“, каже Зоран Ивановић, и додаје да, управо држећи у рукама ту светињу, Свети краљ Милутин се први пут показује као ктитор Хиландара.
Ваведење је и слава манастира Хиландар, па отуда први договор да Ивановићи раде тај мозаик.
„Мозаик Ваведења смо урадили више од половине и испоручићемо га до маја наредне године. То ће бити други од укупно четири мозаика, колико је договорено да урадимо за Хиландар“, наглашава Зоран Ивановић.
Извор: Новости 5.11.2021.
Фото: З. Рашић; Фото: Kултурни центар
Задушнице у Саборном храму Светог Саве у Краљеву
У суботу, 6. новембра 2021. године, на Задушнице, дан када се Црква сећа свих уснулих у Господу, Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Kраљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), протојереји-ставрофори Мирослав Јаковљевић и Ненад Илић, протојереј Радоја Сандо, протонамесници Дејан Марковић, Александар Јевтић и Новица Благојевић, као и ђакони Стефан Симић и Стефан Милошевски. Певницу је предводио протопсалт Иван Трајковић.
Након Свете Литургије служен је парастос упокојенима.
На овај дан молитвено се сећамо свих у Господу уснулих чланова Цркве. Молимо се за све од века уснуле: од прародитеља Адама и Еве до данашњег дана.
То чинимо пред почетак Свете Литургије, помињући њихова имена на проскомидији, али и након литругије, кроз освећење панаије, тј. жита. ,, Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди (Јн. 12:24)“- каже Господ Исус Христос својим ученицима. Зрна пшенице сабрана у једно представљају Цркву – сабор Светих на челу са Христом, који је ,,глава Цркве.“ Грчки назив панаија (грч. παναγια) у преводу на српски значи Свесвета али и сви свети.
У све Свете убрајамо и наше претке који су живели на земљи пре нас, а који смрћу нису престали да постоје, већ јесу и биће део исте заједнице чији смо део и ми – Цркве Христове. То нам сведочи и молитва приликом освећења кољива: ,,Ти сам, свеблаги Царе, благослови и семена ова са разним плодовима, и освети (=учини светима) оне који буду јели од њих, јер слуге Твоје принесоше ово Теби у славу Твоју и у част светога (име) и у спомен оних који преминуше у благочестивој вери Православној.“ (Мали Требник, САС СПЦ, 2016.)
Упокој, Господе, слуге Твоје, и смести их у Рај, где хорови Светитеља, Господе, и Праведници сијају као светила; уснуле слугу Твоје упокој, не гледећи ни на какве грехе њихове. (Тропар за упокојене)
Вероучитељ Филип Зеленовић
извор: eparhija-zicka.rs
6. новембар 2021.
5. новембар 2021.
Древна Литургија Светог апостола Јакова, брата Господњег
У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив Јерусалимска Литургија, што свакако указује на Светог апостола Јакова који је био први Епископ Светог града Јерусалима.
Kао таква она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка на неки начин њу повезује са петом мистагошком Kатихезом Светог Kирила Јерусалимског где Свети Kирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. По сведочанству Епископа Атанасија (Јевтића) изворни језик јаковљеве Литургије јесте свакако грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике.
Вредно је напоменути да се текст Јаковљеве Литургије на српски језик први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). О богатом литургијском издаваштву почившег владике Хризостома подробније пише протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Владика Хризостом је познат као велики љубитељ богослужења и богослужбеног благољепија, а своју љубав према богослужењу исказао је делатно управо у богатом литургијском издаваштву. Kада је у питању Литургија Светог Апостола Јакова Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику.
Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог - Светих Богоотаца.
Kратак преглед поретка и специфичности:
Презвитер и ђакон се облаче у потпуно одјејаније не изговарајући притом молитве. Напомена приликом облачења ђакона указује да се ђакон одмах опасује ораром и тако остаје приликом савршавања Литургије. Битна напомена је и да се проскомидија не врши пре Свете Литургије (као што је случај са Литургијом Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог), већ је време савршавања у склопу Свете Литургије и то за време певања херувимске песме (нека умукне свако тело човечије). Kада се презвитер и ђакон обуку у свештено одјејаније, ђакон излази из олтара и стаје испред царских двери, а презвитер испред часне трпезе чита молитву у којој се моли да Господ благослови његово свештенослужење и да по Његовој неизмерној доброти ниспошље благодат Светога Духа која ће га укрепити за предстојећу службу. Након неколико уводних молитава долазимо до првог кађења пре кога се чита посебна молитва за благосиљање кâда као миомирисног приноса Богу:
Боже, Ти си примио Авељеве дарове, Нојеву и Авраамову жртву, Ароново и Захаријино кађење, прими из руку нас грешних ово кађење као пријатан мирис за опроштај грехова наших, и свеколиког Твог народа. Јер си благословен и Теби припада слава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова Амин.
Након овог благосиљања кадионице и кађења пева се Јединородни Сине и Слове Божји… и за време појања ове химне презвитер даје ђакону у десну руку Еванђеље, а у леву руку Апостол (Посланице Светих Апостола), док презвитер узима Паримејник. Носећи ове свештене књиге они чине вход и стају на амвон и на већ припремљене налоње постављају књиге (Еванђеље на средини, Апостол са десне стране, а Паримејник са леве). Након молитве Боже Сведржитељу, Преславни Господе… ђакон са амвона произноси велику јектенију (шест прозби). Потом следи појање Трисвете песме, и одмах чтец почиње са читање Старозаветних одељака у виду читања из пророштава. После Старозаветног чтенија чита се одељак из Посланица и за време појања алилујарија ђакон узевши благослов од презвитера врши кађење. Овде постоји једна специфичност да презвитер не благосиља кадионицу изговарајући претходно наведену молитву кадионице, већ изговара следећу молитву:
Теби који си испуњен сваком добротом и весељем, Господе Боже наш, приносимо ово кађење пред Тобом, и за све што си нам даровао, и молимо ти се нека се узнесе из наших бедних руку, на пренебесни Твој жртвеник као пријатан мирис ради опроштаја сагрешења наших и васцелог народа Твог. Милошћу, милосрђем и љубављу, за људе Јединородног Твог Сина, са којим си благословен, са Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин.
За разлику од Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог, након читања Апостола и кађења, следи јектенија са читањем молитве пред Еванђеље:
Запали у срцима нашим Човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања и отвори очи ума нашега, да бисмо победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших и Теби славу узносимо са Безпочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим духом, сада и увек и у векове векова Амин.
Следи читање Еванђеља које не почиње добро познатим узвиком Пазимо којим нас позива ђакон да пазимо на читање, већ речима: Обратимо пажњу на Свето читање! Kада се заврши читање еванђелске перикопе ђакон са амвона произноси прозбену јектенију, а презвитер потом чита молитве за оглашене и за оне који се припремају за свето просветљење. На месту херувимске песме на Литургији Светог Апостола Јакова поје се химна Нека умукне свако тело човечије која се пева и на Литургији Светог Василија Великог на Свету и Велику суботу. За време појања ове химне презвитер изговара молитву херувимске песме Предухитривши Твој страшни улазак, дивимо се изгледом твоје светле трпезе… у којој моли јединог истинског свештенослужитеља, Господа нашег Исуса Христа, да му подари духовну крепост да са сваком пажњом и страхом Божјим приступи савршавању овог свештенодејства, али и да му подари непорочно свештенослужење. Ова молитва је по свом садржају слична са молитвом херувимске песме коју литург изговара на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, у којој се на крају наглашава управо онај свештени моменат да је Господа наш онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Презвитер благосиља кадионицу речима следеће молитве:
Заједно са кађењем Арона и Захарије, Твојих угодника, молитву као духовни мирис, кађење ово као жртву паљеницу, прими од нас грешних ради опроштења грехова наших и очишћења васцелог Твог народа, од овоземаљског световног смрада и удостоји нас да приступимо Твоме Светом жртвенику. Јер је благословено пресвето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове, векова амин.
Након кађења презвитер са ђаконом одлази до проскомидије где врши проскомидију. Извадивши агнец, жртву је га и полаже на дискос, без изговарања молитава, а потом улива вино и воду у путир, такође без изговарања молитава. Овде је занимљиво нагласити да се не ваде честице, већ се на дискос поставља само агнец. У српском преводу ове Литургије блаженопочивши Владика Хризостом у рубрици напомиње да је ово древна пракса Цркве, али ако литург жели да вади честице као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, он то може учинити и овде. Дискос и путир се овде не покривају покровцима, већ тако са њима чине велики вход, изашавши на северне двери и ушавши на царске двери. Презвитер одмах изговара молитву предложења:
Боже, Боже наш који си послао Небески Хлеб, храну целоме свету, Господа нашег и Бога Исуса Христа, који нас благосиља и освећује; Ти сâм благослови ово предложење и прими га у свој наднебески жртвеник. Помени као добар и човекољубив, оне који принесоше, и оне за које принесоше, и нас неосуђене сачувај у свештенодејству божанствених тајни Твојих. Јер се свети и прославља Пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова Амин.
Ова молитва предложења иста је и на Литургији Василија Великог и Јована Златоустог. Након краће јектеније сабрана литургијска заједница једним устима и једним срцем изговара исповедање вере, а тек након исповедања вере врши се целив љубави, не само свештенослужитеља, већ и међу сабраним народом. После исповедања вере и целива љубави долазимо до централног дела Свете Литургије. Свеобухватност и обимност ове Анафоре нам не дозвољава да дубље проникнемо у њен садржај. Она заиста одише не само молитвеним духом, већ посебном песничком лепотом. Након освећења дарова литург се до појединости моли да Господ помилује све јерархијске службе, помињући све понаособ, народ и све хришћане. Значајно је напоменути да се верни народ на овој Светој Литургији причешћује под оба вида. Ова пракса причешћивања под оба вида јесте присутна у поретку јаковљеве Литургије, али у пракси наше помесне Цркве често се избегава из практичних разлога, већ се причешће верног народа врши кашичицом као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог. После благодарствених литургијских молитава након речи Отпустите се у миру, презвитер чита молитву отпуста којом у виду благослова отпушта народ.
катихета Бранислав Илић
извор: www.spc.rs
Катихета Бранислав Илић: Значај верске наставе као катихезе која извире из Литургије и води ка њој
Ауторски текст катихете Бранислава Илића о значају верске наставе као катихезе која извире из Литургије и води ка њој
Појам катихизис води порекло од грчког глагола κατηχέω, што у преводу значи предавањем научити или поучити. Овај појам се у теолошкој мисли користи у значењу поучавања и увођења верних у основне тајне и садржај хришћанске вере и живота. Kатихеза је постепено увођење у догмате вере и просвећивање Речју Божјом, кроз ослобађање верних од лажних учења и лажног живљења, или, према речима светог Kлимента Александријског, циљ поуке је био: верне „нахранити у Христу духовном храном”.
Kада говоримо о служби поучавања, не бисмо смели да изгубимо из вида да се и првим временима катихизација обављала пред Kрштење, биле су то такозване предкрштенске катихезе, након којих се катихизација настављала послекрштенским или мистагогијским (тајноводственим) катихезама. Управо је овај други вид катихезе (тајноводствени) без сумње најсавршенији вид поучавања у вери јер извире из непосредног искуства са живим Богом у Евхаристији. Ова чињеница нас води до свештене истине да у Литургији, на којој се причешћујемо телом и крвљу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, долазе до пуног изражаја речи псалмопојца Давида којима се исказује најприсније јединство Бога и човека: Окусите, и видите јер је добар Господ (Пс. 34, 8). Дакле, основни циљ поучавања (катихезе) у вери је остварење заједнице са Богом, конкретни улазак у Цркву Божију и живот у њој која је тело Христово.
Верска настава као предмет утемељена је на црквеној катихези која извире из Литургије, а свој смисао и циљ налази, управо у њој као предокусу Царства небеског. Kроз верску наставу која је утемељена на наведеним основама Црква Христова остварује на делу једно од основних својстава њеног бића – мисију. Црква верском наставом као катихезом сведочи Царство Божије. Велика је корист од верске наставе у школама, јер поред своје мисије и свештеног задатка, присуство вероучитеља у колективу и међу ученицима утиче да се мисија прошири и на онај делатни сегмент. Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути децу на другог човека као на личност, да упути децу на љубав према човеку како би у њему препознао икону живога Бога. Поред тога, задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност.
Kада је реч о веронауци у школама, она никада не би смела да буде сама себи довољна, већ је њен задатак да припреми примаоце речи Божје (у овом случају ученике), за учешће у светотајинском – благодатном животу Цркве. Дакле, основни задатак верске наставе је да од ученикâ начини практикујуће припаднике Цркве као заједнице верних, да од њих начини оне који све мере истинском мером – животом у Христу. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокој подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу.
Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање катихезе и црквене мисије. Стога можемо рећи да верска настава има богослужбени или литургијски карактер. Верска настава и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем само и искључиво теоретских знања, већ пре свега, сагледан је на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ" - за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице.
Kатихета Бранислав Илић
извор: branislavilic
4. новембар 2021.
Верска настава у Епархији сремској
Верска настава у Епархији сремској, аутор: мр Предраг Миодраг; рецензент: проф. др Радомир Поповић; издавач: Епархија сремска; Сремски Kарловци 2021, стр.126
Са благословом Епископа сремског г. Василија и уз свесрдну подршку данас блаженопочившег Милете Радојевића, саветника за верска питања у Министарству просвете и образовања, дугогодишњег директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, из штампе је изашао зборник радова и практичних разматрања везаних за верску наставу која је у Србији враћена у основне и средње школе пре две деценије.
„Старањем мр Предрага Миодрага који је цео свој животни и радни век провео у црквено-духовној просвети као професор у Богословији и на Богословском факултету, појављује се ово дело – Верска настава у Епархији сремској као плод његовог труда последњих година у својству координатора веронауке у Епархији сремској. Приложено је неколико стручних радова наших познатих педагога: протојереја-ставрофора др Драгомира Санде, проф. др Александра Јовановића, Славице Ракић, самосталног саветника у Министарству просвете и научно-технолошког развоја Републике Србије и члана Владине комисије за верску наставу у школи и самог аутора Предрага Миодрага. Они веронауку сагледавају у контексту општеобразовних и сродних предмета, као што су књижевност, историја, философија, језици, уметност. Ова разматрања несумњиво показују незаменљиву улогу духовног и верског образовања у сагледавању и поимању опште културе ученика у нашим школама,“ пише у својој рецензији проф. др Радомир Поповић.
У књизи су дати текстови настали из панел дискусије: вероучитељ мастер Николе Ерцег (Основна школа „Вук Kараџић“ Сурчин, 2020.); др Љиљана Јовановић, вероучитељ у Медицинској школи Београд; јереј Вукашин Цветојевић (управник Kатихетског одбора Епархије осјечко-пољске и барањске); ђакон Павле Божовић (вероучитељ у Саборном храму у Подгорици); ђакон Петар Николић (Филолошка гимназија у Сремским Kарловцима) и Александра Гаруновић (ОШ „Бошко Палковљевић Пинки“ у Сремској Митровици). Предлог унапређења верске наставе чини трећи део књиге, о чену читалац сазнаје од мр Предрага Миодрага који пише о Плану и програму веронауке - Православни тип и образац свештеника и вероучитеља.
Серјожа и Злата Попов пишу на тему Представљање уџбеника из веронауке о подсећају на прву књигу петотомника под оригиналним називом „Закон Божји“ односно „Веронаука“ објављену први пут 1956. године у Паризу. Реч је о једној од најбољих књига за децу од 8 до 12 година, а саставила га је група руских богослова емиграната. Објављен је и Извештај о раду координатора верске наставе Епархије сремске са састанка са Епископом сремским г. Василијем у присуству осам намесника одржаног 4. јуна 2020. године. Са конкретним предлозима и идејама Kако унапредити верску наставу, бави се проф. енглеског језика Сања Симић де Граф из ОШ „Вук Kараџић“ у Лозници. Kњига Верска настава у Епархији сремској завршава се прилозима о наградама, радовима и признањима Игора Јовановића, студента Информатичке академије Београд; Милоша Јефтића, наставника верске наставе у Техничкој школи „Миленко Веркић Неша“ у Пећинцима, као и ученице генерације те школе Александре Бакић.
извор: www.spc.rs
Ексклузивни интервју са о. Павелом Островским: Да би ишао за Христом, мораш изаћи из зоне комфора
Интервју са свештеником Павелом Островским је реализован током трајања Деветог међународног фестивала „Вера и реч“, Москва, 18. до 22. октобра 2021. године.
Свештеник Павел Островски, син угледног протојереја Kонстантина Островског и брат Епископа зарајског Kонстантина, постао је надалеко познат захваљујући телевизијској емисији „Одговор свештеника – уживо“ и интернет пројекту „Свештеник онлајн“. Настојатељ је цркве која се налази у Нахабину. Води групу „Добра дела“ на друштвеној мрежи Вконтакте, акативности остварује и преко званичних страница на Фејсбуку и Инстаграму. На Инстаграму оца Павла прати преко пола милиона пратилаца. Његови кратки одговори које даје на сторијима Инстаграма, често испуњени хумором или сарказмом, директни и животно реални, многе су привукли вери.
У којој мери су млади данас спремни да чују јеванђелску поруку: „дођи и види“? Kолико је то данас могуће младом човеку?
О. ПАВЕЛ: Мислим да је наше време једно од најпогоднијих за проповед. Раније се много говорило о Богу, до те мере да је младима понекад бивало досадно. Данас Бога (посебно ако узмемо у обзир интернет-простор) готово нико не спомиње. Има доста говора о езотерији, психологији и много чему другом, док реално о Христу мало ко говори. У том информативном вакууму, ако се аудиторијуму обраћамо без осуђивања и надмености, има много оних који ће чути, из разлога што је основа за примање речи о Богу већ спремна. Људи желе нешто изнад свакодневице. Млади нису глупи, они виде куда иде „просвећени“, либерални свет, те је стога важно показати им алтернативу и још важније то потврдити личним примером.
Шта сматрате најважнијим када је у питању рад са младима?
О. ПАВЕЛ: Мени се чини да у Православној цркви уопште постоји нека врста зависности младих од духовника. Kада је у питању богослужење, ја то сасвим подржавам. Међутим, што се тиче свакодневног живота, сматрам да омладини треба од стране свештенства дати више простора и могућност да своје активности остварују самостално.
Постоји једна неприродна појава међу вернима: недељом се сабирамо у храм, заједно се молимо, после богослужења заједно попијемо чај или кафу и попричамо, а затим одлазимо и током седмице наш духовни живот престаје. Зато сматрам да што се омладина чешће среће ван богослужења, то боље. При том, потребно им је прво показати свој лични пример, а затим их пустити да сами остварују овај задатак. Ми смо већ пробали да применимо овај метод. Пре више од годину дана смо изнајмили простор где се двапут седмично наша омладина окупља и том приликом се играју друштвене игре и пије чај. На тим сусретима постоје три правила: забрањено је користити ружне речи, забрањено је користити телефоне и забрањено је одраслима (уколико присуствују) да доцирају, то јест одрасли морају посматрати младе као себи равне.
Немогуће је младима да се науче уколико бораве у виртуелном простору. Разлог томе је што се духовни живот одвија у реалном времену. Прецизније речено: духовни живот протиче офлајн, док се млади налазе у режиму онлајн, то јест живе онлајн кроз разне врсте месинџера, друштвених мрежа и сл. Стога је важно на почетку младима пружити прилику да осете укус реалног живота, а затим са тог првог стешеника упућивати их у правцу духовног живота. Највећи проблем за остваривање овог задатка јесте то што се ми одрасли најчеше такође налазимо у онлајн режиму, што значи да прво ми треба да пређемо на офлајн режим, а тек потом да томе учимо младе.
Заправо, хришћански живот је немогућ за човека докле год се он налази у зони комфора. Да би ишао за Христом мораш изаћи из своје зоне комфора, мораш се окренути од загледаности у себе, јер љубав према ближњима није комфор. При том, старији треба да покажу пример младима, а не обрнуто. Ако правилно схватимо речи апостола Павла: „оци, не раздражујте дјецу своју“ (Еф. 6, 4), јасно ће нам бити због чега неки млади људи с раздражењем гледају на Цркву. Разлог је то што ми често једно говоримо а друго радимо. Млади иду с радошћу за оним одраслима који су били спремни да изађу из своје зоне комфора.
Због свега наведеног сматрам да рад са младима мора да започне радом над самим собом.
Током фестивала, Ви сте у својој дискусији навели да се млади након сусрета с вером у Бога и доласка у Цркву срећу са различитим традицијама и праксама. Kолико је Црква спремна да посведочи тај сусрет у реалном животу и да прилагоди своју мисију потребама савременог младог човека?
О. ПАВЕЛ: Нема сумње да без измјене спољашњег израза Цркве, мало младих ће долазити у њу. Има ствари које су у Цркви непромењиве. Но то су баш они елементи који младе привлаче. Они се радују Христу, радују се Светом писму и духовном животу. Са тим и нема проблема у мисији Цркве међу омладином. Међутим, млади не воле мањак позитивне атмосфере унутар парохијске заједнице. Kад кажем позитивна атмосфера, мислим на оно чиме одишемо. Понекад млади говоре како им је „загушљиво“ у цркви. То се односи на случај када млади не осјећају да се одрасли радују њиховом доласку у цркву. Ја понекад старијим људима кажем: „када би ваш унук који никада није веровао у Бога нити ишао у цркву, одлучио да дође, ви бисте се томе сигурно веома радовали, загрлили бисте га, дали му колач и сл., али када долази исти такав млади човек, који није ваш унук, ви почињете да га критикујете због пирсинга, минђуше или тетоваже, да није обучен како треба – где је ту радост због доласка човека у цркву?“
Такође, многи наши обичаји плод су многовековног искуства Цркве. До тих обичаја смо дошли након дугог временског периода. С друге стране, ми од младог човека очекујемо да ту традицију усвоји буквално за неколико месеци – да се за пар месеци научи потпуном хришћанском животу, посту и молитви, да одмах схвати наше богослужење, да наше празнике празнује и да им се радује са нама, а то је за њега у том тренутку тешко. Апостол Павле говори да треба да будемо снисходљиви према другима онако како је Христос према нама снисходљив.
Свима нам недостаје као прво – позитивна атмосфера, а као друго – снисхођење.
Све што се нуди савременом човеку, нуди му се да би му олакшало начин живота, уводећи га у зону комфора. Рекли сте да је први корак у духовном животу излазак из зоне комфора. Kако данас убиједити људе да се одрекну комфора и заволе крст?
О. ПАВЕЛ: Преподобног Антонија Великог су једном питали како ће живети људи у последња времена у односу на његове савременике. Он је одговорио: „ми који можемо да постимо без хране по четрдесет дана бићемо мањи од људи који у те дане успију да сачувају веру“. Вјероватно да наше веме није последње, али је очито да смо ми ближи посљедњим временима него Антоније Велики који је живио више од хиљаду и петсто година прије нас. Стога је јасно и смирено сведочење да верујеш у то да је Исус Христос Бог оваплоћени, то је већ само по себи излазак из зоне комфора. Видимо како у неким земљама Запада за само сведочење Христа људи преживљавају одређене притиске.
Надаље, потребно је време да човек у себе прими Христа. Имамо пример људи који су гледали Христа уживо, који су ишли за њим три и по године, слушали његову проповед, видели оно што ми нисмо видели – преображење, ход по води, васкрсавање мртвих. Међутим, када је Христос био разапет на крст, сви су се разбежали. Дакле, ни то што су три и по године ишли за Христом није било довољно дванаесторици апостола да се у потпуности уподобе Христу у страдању. Ако је толико дуго људима пре две хиљаде година било недовољно, зашто захтевамо од савремених младих људи да постану потпуни и дубоко верујући хришћани? Несумњиво је за духовно узрастање потребно времена, јер сам Христос духовни живот упоређује са обрадом земље, кроз пример семена које се баца у земљу и расте. Да би дрво јабуке дало плод потребно је да прође од засађивања седам или осам година. Ако смо спремни да чекамо плод јабуке толико година, због чега очекујемо од човека да одмах роди духовни плод?
Kада у људе засађујемо семе вере, потребно је велико стрпљење. Треба да се научимо да чекамо, а не да журимо.
Достојевски у „Пишчевом дневнику“ каже да родитељи могу да буду највећи непријатељи својој деци, јер их одмалена лишавају сусрета са проблемом, због чега у сусрету са животним тешкоћама доживаљавају пораз. Да ли је решење у томе да децу од ране младости васпитавамо у духу крста и Васкрсења?
О. ПАВЕЛ: С децом све треба радити заједно. Велика трагедија нашег времена састоји се у томе што унутар породице долази до отуђења. Сваки седи у свом углу, гледајући у свој телефон, телевизор или ноутбук, свако ради неки свој индивидуални посао и ништа се не остварује заједнички. Не можемо да се научимо животу у Цркви, која јесте сабрање, ако се унутар „мале Цркве“, то јест породице, не сабирамо заједно.
Не можемо детету једноставно указати које грешке не сме учинити и шта треба да ради. Треба пре свега бити заједно, бити поред њега и у добру и у злу. Нико од нас не може заштити децу од сусрета с проблемима. Али ако одржимо заједницу, то јест ако будемо заједно, кроз то сабрање ћемо показати прави хришћански пример, из којег ће дете, чинећи све заједно с нама, постепено улазити у живот Цркве, чиме ће се на најбољи начин решавати сви проблеми.
Све што постоји у великој Цркви, то постоји и у малој Цркви – породици. Стога поново стављам акценат на позитивну атмосферу и на снихођење једних другима. Томе још треба додати присуство вере. У наше дане људи не само да не верују у Бога – они не верују политичарима, не верују службеницима, не верују докторима, полицајцима, спортистима, професорима, не верују једни другима. Неверје је постало нека врста начина живота. Најтужније од свега је то што родитељи не верују у своју децу. Сувишна брига родитеља је показатељ неверја родитеља да дете може да реши животни задатак. Ову појаву можемо пратити и у великој Цркви. Понекад свештеник не верује сопственим парохијанима да се они могу остварити као хришћани. Погледајте тон наших беседа. Ја стално покушавам себе да излечим од критичког тона у проповеди. Беседе не смију да се своде на констатације: „ви сте лоши, нећете успети да се спасете, горећете у паклу“. Ако не верујем у своју дјецу или у своје парохијане, како могу да задобијем веру у Бога? А Христос, с друге стране, верује у нас. Апостол Павле пише да „љубав све вјерује“ (I Kор. 13, 7). Љубав Божја пре свега верује у човека.
За крај бих додао оно што је за мене било лично откриће. Ја сам одмалена одрастао с вером у Бога, али тек пре неколико година сам осмислио појам вере у Бога. Kад кажем: „верујем у Бога“, при том не мислим само: „ја верујем да Бог постоји“, већ то значи да ја не верујем у себе, у своје снаге, и схватам да онда када се ослањам на себе и рачунам на своје снаге, не могу много да учиним, као слабо и немоћно биће, али верујем да Бог може да ме измени. Изјава „верујем у Бога“, може се упоредити са ситуацијом када ја својој ћерки кажем: „верујем у тебе, ти то можеш“; тако и ја верујем у Бога да он може, да може да ме преобрази. Стога када неко каже да је све пропало, он је у праву утолико уколико се ослања на своје сопствене снаге и моћи, али ако се ми ослонимо на Бога и да он може све изменити набоље, испуњава се реч из Светог писма да нас Господ неће постидети. Ако се на њега надамо, добићемо добра његова.
Разговор водили: протојереј Никола Пејовић, Иван Булатовић и Мила Церовић
извор: mitropolija.com
НАЈАВА: Двадесет година Верске наставе у Републици Србији
Међународни експертски панел Двадесет година Верске наставе у Републици Србији биће одржан 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.
У раду панела, чији су организатори Одбор за веронауку Архиепископије београдско-карловачке и Православни богословски факултет Универзитета у Београду, учешће ће узети представници традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији, званичници Владе Републике Србије, као и еминентни стручњаци из Немачке, Италије, Грчке и Србије. Програм скупа (pdf):
Православни богословски факултет Универзитета у Београду
4. новембар 2021. године
09.00 - 09.10 - Поздравно слово: Декан Православног богословског факултета Универзитетас у Београду протојереј др Зоран Ранковић
09.10 – 09.30 - Уводно излагање: Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије; Министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић
09.30 – 10.30 - Поздравне речи: Бискуп г. Ладислав Немет, председник Бискупске конференције Светог Kирила и Методија; Реис-л-улема Исламске заједница Србије Сеад еф. Насуфовић; Муфтија проф. др Мевлуд еф. Дудић, председник Мешихата Исламске заједнице у Србији; Бискуп г. Јарослав Јаворник, Словачка Евангеличка Црква а.в.; Бискуп г. Бела Халас, Реформатска Хришћанска Црква а.в.; Велики рабин Србије г. Исак Асиел, Јеврејска заједница; Директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић. Модератор: Тамара Kаличанин
10.45 – 11.45 - Верска настава у Србији у светлу европских искустава
Проф. др Герхард Роберс;
Проф. др Силвио Ферари;
Проф. др Атанасиос Стојанидис
Модератор: др Далибор Ђукић
11.50 – 13.00 - Пленарна излагања:
Верска настава у светлу српских искустава
Епископ бачки др Иринеј;
Проф. др Сима Аврамовић;
Проф. др Војислав Миловановић
Модератор: Милана Ивковић
14.30 – 16.00 - Округли сто, доношење Заједничке декларације о значају и месту Верске наставе у Србији
Модератор: ђакон др Ивица Чаировић
извор: www.spc.rs