ПОДВИЖНИЦЕ ХРИСТОВЕ ЉУБАВИ

Митрополит Амфилохије(Радовић) и монахиња Амфилохија(Драгојевић)
Светигора, Свевиђе
Цетиње-Беране,2009.

   

    Монаси су, каже се, најближи Богу. О онима, дакле, који су постојаношћу вере и сврсисходношћу дела Богу близу сведочи и једна новообјављена, изразито ретка, необично занимљива, поучна и вредна књига. То је сведочанство о женском монаштву у историји српске цркве са поетизованим називом: Подвижнице Христове љубави("Светигора-Свевиђе", Цетиње-Беране, 2009).

   Први, уводни, историјски њен део произашао је из пера митрополита Амфилохија(Радовића) у време када је он био тек свршени богослов, док је други обимнији део, који је истраживачки везан за ситуацију друге половине прошлог века, резултат приљежог истраживања монахиње Амфилохије(Драгојевић).Њено књижевно-научно образовање и фина литерарна и хуманистичка култура трајно су допринели наративној и експресивној изражајности ове, по обухватности, прегледности, информативности и подстицајности, јединствене и неопходне књиге.
   Радознали и посвећени читалац моћи ће у њој да се сусретне са мање познатим појединостима које говоре у прилог виталности монашке службе. Потом са оним чињеницама које одсликавају опадање монаштва до чега је долазило напоредо са кризама државе, као и са оним чињеницама које неупитно указују на свест монахиња о наднационалном животу цркве и вере којој су посвећене.
   Због тога је и постало могуће да, у историјско време златног средњег века, властелинке у српском приморју подижу католичке самостане, или да у великим ломовима српске државе монашки подвиг у опустелим манастирима наставља сестринство из околних држава и помесних цркава. Поготово је то постало интензивно после револуције у Русији и калварије Првог светског рата. Тада су фрушкогорски манастири Кувеждин и Хопово постали прави "расадници нашег женског монаштва". Да би потом, у истом смеру духовне обнове, велики труд усмеравало и сестринство манастира Ковиљ, Враћевшница, а потом Ћелије и Жича. Цела једна велика монашка заједница тако се засновала и учврстила да би, са избијањем и трајањем другог Великог рата, она поново била изложена страдању и затирању.
   За време, а поготово после Другог светског рата, у периоду социјалистичко-комунистичке револуције, у том добу великих идеолошких ломова и стигме на цркву, о чему издвајањем бројних индивидуалних примера сликовито и уверљиво сведочи сестра Амфилохија, дошло је до знатне обнове и успона женског монаштва-монашке културе и духовних вредности:озарења, узношења и подвига. И тај се, популарно речено, "тренд" са мањим осцилацијама наставио и до данас. А то "данас" показује да се од осме деценије минулог века ситуација у српском женском монаштву почела видно да мења. У манастире су, као искушенице, почеле да пристижу изразито образоване жене. Пример ауторке ове књиге о томе илустративно сведочи.
   Из тог разлога "Животописи неких од савремених подвижница српског рода" и њихове "поуке" представљају засебан део ове садржајне књиге. У њему читалац може да се сусретне са личностима чије је укупно дело у окриљу цркве изразито вредно и велико. Било да су "оне" дошле из далеке Русије, какве су: схи-игуманија Ангелина Грачева, или су кћери овог поднебља, попут игуманија: Меланије Кривокућин, Јелене Јокић, Саре Ђукетић, Параскеве Симеуновић-херојске бранитељице светиње манастира Девич у Метохији.

  Милета Аћимовић Ивков, "Политика"

Рад иконописне радионице Манастира Жиче