5. октобар 2012.

ЧОВЕК И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ

Православље, Београд, 2006.

"Бог помаже човеку да доспе до таквих изума; и ђаво се њима користи, па зар је допуштено да се ми хришћани њима не користимо?"
Одговор светогорског старца Порфирија на питање у вези са коришћењем савремених технологија од стране хришћана.

(из књиге "Старац Порфирије", Беседа, 2003.)

   Предговор

   Свако време носи своје бреме које га карактерише и идентификује. То бреме га у исто време разликује и чини сличним претходним епохама. Тако и двадесет први век, попут својих претходника, доноси прегршт питања, проблема и недоумица, ставља их пред савременог човека као изазове, као својеврсне задатке које овај треба да реши.
   Што важи за времена, важи и за људе: од Адама до данашњих дана (а извесно је да ће тако бити и од данашњих дана па до другог доласка Господа Исуса Христа и нашег преласка из временог у вечно), људски род је по нечему исти, а по нечему се разликује. Те две различитости, између епоха и између нараштаја, условљавају и начине на које су се изазови времена прихватали у свакој епохи понаособ.
   Међу мноштвом догађаја који се везују за житије светог Макарија Египатског, чувеног подвижника који је имао благодат да ни демони од њега нису могли да скрију своје праве намере, можда је најпознатија она прича о Светитељевом сусрету са демоном натовареним мноштвом посуда. "Где ћеш са тим судовима?" упита свети Макарије. "Идем да понудим своју храну братији у том и том манастиру", мораде да призна демон. "То је мали манастир", рече Свети, "шта ће ти толико судова?". "Па, ако се некоме не свиђа храна из једне посуде, ја му понудим из друге; ако му се ни то не свиђа, онда из треће, и тако редом. Из неке ће му се већ свидети."
   У време настанка ове приче није се знало за реч "инстант". Склоност посрнуле људске природе идењу линијом мањег отпора није ништа ново: Адам је тој склоности подлегао у рају, Господ Исус Христос јој се одупро на Гори кушања. Оно што се кроз историју људског рода мења, јесте однос снага кушача и кушаних, и то на штету ових потоњих. Нама је запало да живимо у времену које је, више него било које друго раније доба, преплављено инстант начинима за удаљавање не само телесним, него и духовним потребама. Зато на питање "да ли је, и колико, наше поколење спремно да понесе бреме свог времена?", одговор, с обзиром на оно што видимо око себе, не може да се да без уздаха. Затрпан инстант решењима за скоро сваку потребу коју би могао да осети, савремени човек је у највећем броју случајева само пасиван чинилац, сведен готово на ниво објекта и слепог конзумента свега што му се нуди. У окружењу нормираном сурово огољеним материјалистичким стандардима, где су праве људске потребе замењене наметнутим циљевима, није се ни могло очекивати ништа друго него да у човеку отупи "механизам" за разликовање важног од наметнутог. Погружено у море искушења сопствене сластољубивости, људско биће као да је престало да вапи за преображајем.
   У тој глобалној инстант-пустињи једини глас вапијућег данас се чује од православног Хришћанства које не престаје да позива човека да уздигне свој образ до подобија; да, постајући син Божји по благодати, управо кроз процес преображаја бића решава све егзистенцијалне проблеме и савремене друштвене изазове. Свој динамични задатак да актуелизује оно што му је дато у потенцији, односно да доспе до обожења као крајњег циља и назначења свецеле творевине, човек треба да оствари не у неком замишљеном и идеалистичком просторно-временском оквиру, већ управо у реалности у којој бивствује. У том двигу ка Богу не може се избећи ниједан изазов савременог света који га окружује.
   Црква свој одговор на модерне изазове не даје у једном процесу асимилације нити, пак, конфронтације, већ из позиције осмишљавања сваке реалности литургијским умом. Ма колико Црква неким псевдо интелектуалним круговима изгледала као окамењени организам, она је Тело Христово-најдинамичнија могућа реалност, јер неме веће динамике од оне која се у историји одиграва између човека и Бога. Из такве пуноће Црква осмишљава одговор на конкретну историјску и друштвену реалност која пред њом стоји. То није никакво преокретање вредности у ничеовском смислу, већ преображај реалности за који јој снагу даје Васкрсли Христос, који је увек савремен, увек актуелан, али увек исти.Усвајајући такву дијалектику, Црква кроз векове опстаје и даје свој одговор, као некакав залог Страшног Суда.
   Овај зборник текстова представља поглед на информационе изазове од стране једног младог православног инжењера каквих данас има пуно у нашој Цркви. Млади углавном добро познају технолошке новине, јер одрастају у таквом амбијенту, али је добро и пожељно да одговор на информационе технологије дају пре свега као активни чланови Цркве, чијим животом и опитним искуством треба да препознају шта је добро, а шта не. У наредним текстовима је управо изражен тај критички приступ свету око себе и покушај да се исти прихвати и преобрази на начин једног критичког односа који се темељи на православној духовности литургијског доживљаја. Из редова који следе јасно је да ставови изнесени у њима нису настајали кампањски, него као последица дугог и систематског промишљања. Неоспорно компетентан да "подигне глас" и проговори на тему односа мислећег човека према изазовима савременог доба, Суботић нам нуди размишљања и закључке које неко можда и неће схватити и прихватити, али чије би игнорисање могло да значи једино читаочеву лакомисленост или недобронамерност. Додатни квалитет ових текстова манифестује се тиме што аутор, упркос очигледно чврстим ставовима, не прибегава ex catedra маниру, чиме сведочи да му амбиције нису да било кога принуди на њихово беспоговорно прихватање, већ да упути позив свима (не само православним хришћанима) који долазе у додир са рачунарским технологијама да не прихватају идеологију безусловног, либералног и некритичког модернизма која се намеће са свих страна као једино исправна и напредна....

протонамесник
Миодраг М Поповић
На дан св. великомученика Георгија
лета Господњег 2006.

Нема коментара:

Постави коментар