Учесници виртуелних сабрања више су повезани са људима са којима су свакодневно на форуму него са онима који долазе на литургију, каже презвитер Оливер Суботић.
Изазови – οἰ ἐρεθισμοί – у терминологији раних Отаца Цркве православног Истока (нпр. Атанасија Великог и Василија Великог) подразумевали су „авантуре“ духа које човеку приређује његово сопствено тело, путем пожуде, страсти, маштања. Изазов је, заправо, провокација нашег бића од стране света фантазије који жели да искуша нашу веру. Отуда, како аутор указује,Дигитални изазови, колико год футуристички звучали, држе се свог изворног полазишта на које су нам указивали учитељи Цркве. Они превасходно делују на чулни и имагинарни ниво нашег бића. Звучи апстрактно позивати се на аскетске Оце Цркве старије и новије историје, када се говори нпр. о фејсбуку, и при том као решење за ова технолошка искушења понудити једну исихастичку теологију. Али након озбиљних анализа аутор доказује да то и јесте кључ за правилно разумевање бинарне цивилизације, коју с правом поставља на ниво антрополошког или, још тачније, црквеног проблема, што у својој основи она и јесте.
Овде је потребно напоменути да др Оливер Суботић није саблажњен. Он говори о позитивним аспектима савремене технологије, који олакшавају црквену мисију. С поштовањем говори о православним интернет порталима, „сајбер“ духовницима као успешним мисионарима, о предностима електронске верзије Библије и молитвеника на Ајподу. Међутим, у једноме је аутор искључив, а то је у становишту да живи Бог и Његова Црква не могу имати виртуелну имитацију. Зато се, презвитер Оливер на много места у овој књизи позива на чувено библијско место, које је уједно аутентично искуство Цркве, „Дођи и види“ (Јн 1, 46). То је заправо позивање на сâм живот који је имун на copypaste логику.
Коначно, читајући ову изврсну књигу др Суботића, питали смо се много пута, како би велики учитељи Цркве расуђивали о овоме што нас данас дигитално „изазива“. Одговор би био измишљен, а то би већ била тековина бинарне цивилизације. Но, оно што је реално, а то је да се ове књига може читати са Добротољубљем, јер оставља исте духовне ефекте. Зато, са великим задовољством препоручујемо је свакоме на читање.
Духовник окупља своја духовна чеда на скајпу, парохијски свештеник доступан на фејсбуку, молитвеник на андроиду, верник дугогодишњи члан православних форума. Ништа необично. Део црквеног живота одавно се преселио на интернет, за вернике он је постао не само место информисања, већ и место окупљања, виртуелна заједница. Да ли је следећи корак електронска црква? У западном хришћанству виртуелне парохије већ постоје, а њихово оснивање затражили су и православци: стотинак младих верника Бугарске православне цркве замолило је своју патријаршију да им направе виртуелну парохију са православним храмом у оквиру интернет пројекта „Други живот“. Такав концепт, међутим, највећи је могући промашај, истиче презвитер Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске православне цркве, који је ову тему разматрао у својој најновијој књизи „Дигитални изазов – Путеви хришћанства у цивилизацији бинарног кода“.
– У оба случаја је реч о изразито ниском нивоу црквене свести и неразумевању суштине бића Цркве. Цела прича око електронске цркве је заправо иронична, с обзиром на то да у виртуелним парохијама верници могу да се информишу о црквеном животу, али им сâм тај живот промиче, ако ни због чега другог, онда зато што се не могу виртуелно причестити. Било би добро да сваки православни сајт на насловној страни и на уочљивом месту има позив са почетка Јовановог јеванђеља „Дођи и види!“. Тиме се јасно даје до знања да је примаран жив физички однос у црквеној заједници. Та порука је симболичка, али веома важна. Свештеници треба стално да указују да право знање није информисање, већ богопознање, а њега нема ван молитве и свете литургије – истиче презвитер Оливер Суботић.
Имитација живота и паралелна стварност какву нуди интернет потпуно је страна духу цркве, пренос уживо никако не може надоместити заједништво у литургији, исповест губи своју смисао ако је у електронској форми, а не у директном разговору са свештеником. То не значи да црква зазире од нових технологија, напротив, она користи њихове предности како би олакшала своју мисију. Не зазире се ни од црквених форума и електронског контакта са верницима, али уз опрез да виртуелни живот не замени подвижничко-литургијски, што се понекад дешава. Презвитер Оливер Суботић наводи да свештеник којем више пастирског времена одлази на комуникацију у електронској сфери, а мање остаје за директан разговор и молитву мора нешто коренито да измени у свом мисионарском раду. С друге стране, примећује да неки верници остављају постове на православним форумима и у време када би требало да су на литургији, али и да усвајају непримерену интернет-комуникацију.
Имитација живота и паралелна стварност какву нуди интернет потпуно је страна духу цркве, пренос уживо никако не може надоместити заједништво у литургији, исповест губи своју смисао ако је у електронској форми, а не у директном разговору са свештеником. То не значи да црква зазире од нових технологија, напротив, она користи њихове предности како би олакшала своју мисију. Не зазире се ни од црквених форума и електронског контакта са верницима, али уз опрез да виртуелни живот не замени подвижничко-литургијски, што се понекад дешава. Презвитер Оливер Суботић наводи да свештеник којем више пастирског времена одлази на комуникацију у електронској сфери, а мање остаје за директан разговор и молитву мора нешто коренито да измени у свом мисионарском раду. С друге стране, примећује да неки верници остављају постове на православним форумима и у време када би требало да су на литургији, али и да усвајају непримерену интернет-комуникацију.
– Данас, међутим, нису проблем само поткултурни речник који се понекад примети у дискусијама о узвишеним теолошким темама и бизарни случајеви форума на којима се упоредо са дубоким теолошким мислима појављују и десетине чудних смајлија и још чудније сличице учесника, што све заједно води ка нарушавању специфичног рељефа и естетике хришћанске поруке. Далеко је већи проблем чињеница да у огромном броју случајева псеудонимни учесници виртуелних сабрања имају већи степен везаности за људе са којима су свакодневно на форуму, групи, друштвеној мрежи, него са онима са којима су сваке недеље на литургијској служби. То је већ питање идентитета и померања његовог тежишта – истиче презвитер Оливер Суботић.
Једна од добрих страна интернета је доступност црквене литературе на светској мрежи. О томе сведочи и један конкретан пример. Верници су на дан када се прославља Свети Серафим Саровски, велики руски светитељ, донели колач у цркву да га пресеку, али свештеник није имао тропар посвећен овом светитељу. Обред је, ипак, обављен захваљујући интернету и руској апликацији за андроид телефоне: тропар је брзо пронађен, а свештеник је са кадионицом у једној и телефоном у другој руци пресекао колач. Наравно, у шали је одмах добио и надимак ај-поп, који алудира на познату марку паметних телефона ајфон.
– Изразито позитивна ствар је то што су Свето писмо и дела Светих отаца постали апсолутно доступни у глобалном домену. То је поготово важно у случајевима земаља у којима антихришћански и ауторитарни режими не дозвољавају штампање и дистрибуцију јеванђеља. Други веома важан позитиван аспекат огледа се на организационом плану мисије јер је неупоредиво лакше остварити глобални контакт на сваком нивоу црквене структуре и организовати мисионарски рад – каже презвитер Оливер Суботић.
Најновија књига презвитера Оливера Суботића Дигитални изазов, објављена у издању куће Бернар, прави је „изазов“ за српско читалаштво. Као и претходне студије о. Оливера, и ова књига прија духу и срцу читаоца и придобије му пажњу толико да се чита у једном даху. Иако није написана у штуром академском маниру, што је и био ауторов циљ, дело обилује дубоким интелектуалним увидима о. Оливера, који се не устручава да своје богословске ставове стави на суд, пре свега, Оцима Цркве, а онда чувеним мислиоцима нашег века, какав је Мартин Хајдегер, Зигмунд Бауман. Ипак, оно што је највредније, по нама, у овој књизи, јесте ауторово расуђивање у погледу проблематике којом се бави, из угла сопственог искуства. Лични, пре свега хришћански, а потом и свештенички и, на крају, опит информатичара, дају посебну драж овом делу. Јер у свету бинарне цивилизације, која је тема ове књиге, много је изрекламираних мишљења, блогерске дијалектике, твитерских стослова, а тако мало личног, тј. истинског искуства.
Бинарна цивилизација, коју аутор овде анализира, јесте наше доба које својим техничких достигнућима чини да један потпуно имагинаран свет постане стваран толико да му успева да завлада нама, а да тога нисмо ни свесни. Опасност тог света коју нам аутор, освешћује крије се у његовом позивању на „учествовање“. Међутим, учествовање и присуствовање у том свету, у ствари је наше потпуно одсуствовање из свакодневног, па онда и црквеног живота. Наводно, друштвени свет а у суштини асоцијалан, тобоже колективан а у ствари крајње индивидуалан. Мобилни телефони, телевизија, рекламе, друштвене мреже, видео игрице, постају модус нашег постојања, па, како аутор примећује, попримају онтолошке димензије. Ми смо им потпуно посвећени. Заправо, бинарна цивилизација фалсификује црквени начин постојања. Позива на заједницу, активност, етос, укида границе простора и времена, нуди лек бесмртности, па има и своју модернистичку есхатологију, зачиње идеју електронске Цркве, а то све може да пољуља темеље наше изворне црквености. Несумњиво, ово је изазов за нас савремене хришћане.Изазови – οἰ ἐρεθισμοί – у терминологији раних Отаца Цркве православног Истока (нпр. Атанасија Великог и Василија Великог) подразумевали су „авантуре“ духа које човеку приређује његово сопствено тело, путем пожуде, страсти, маштања. Изазов је, заправо, провокација нашег бића од стране света фантазије који жели да искуша нашу веру. Отуда, како аутор указује,Дигитални изазови, колико год футуристички звучали, држе се свог изворног полазишта на које су нам указивали учитељи Цркве. Они превасходно делују на чулни и имагинарни ниво нашег бића. Звучи апстрактно позивати се на аскетске Оце Цркве старије и новије историје, када се говори нпр. о фејсбуку, и при том као решење за ова технолошка искушења понудити једну исихастичку теологију. Али након озбиљних анализа аутор доказује да то и јесте кључ за правилно разумевање бинарне цивилизације, коју с правом поставља на ниво антрополошког или, још тачније, црквеног проблема, што у својој основи она и јесте.
Овде је потребно напоменути да др Оливер Суботић није саблажњен. Он говори о позитивним аспектима савремене технологије, који олакшавају црквену мисију. С поштовањем говори о православним интернет порталима, „сајбер“ духовницима као успешним мисионарима, о предностима електронске верзије Библије и молитвеника на Ајподу. Међутим, у једноме је аутор искључив, а то је у становишту да живи Бог и Његова Црква не могу имати виртуелну имитацију. Зато се, презвитер Оливер на много места у овој књизи позива на чувено библијско место, које је уједно аутентично искуство Цркве, „Дођи и види“ (Јн 1, 46). То је заправо позивање на сâм живот који је имун на copypaste логику.
Коначно, читајући ову изврсну књигу др Суботића, питали смо се много пута, како би велики учитељи Цркве расуђивали о овоме што нас данас дигитално „изазива“. Одговор би био измишљен, а то би већ била тековина бинарне цивилизације. Но, оно што је реално, а то је да се ове књига може читати са Добротољубљем, јер оставља исте духовне ефекте. Зато, са великим задовољством препоручујемо је свакоме на читање.
Илија Ј. Ромић
извор: www.spc.rs. 23. октобар, 2012.
извор: www.spc.rs. 23. октобар, 2012.
Нема коментара:
Постави коментар