19. новембар 2012.

ДОК АНЂЕЛИ СПАВАЈУ Патријарх Павле




Поводом годишњице упокојења Патријарха Павла (11. септембра 1914 – 15. новембар 2009)

О пастирској речи Патријарха Павла



   До простоте се треба уздићи
   И. Андрић


   Песник и филозоф траже потврду своје мудрости у дубинама мисли и висинама песничког надахнућа. Али коме је стало да открије чистоту сопствене душе – тај не посеже за крупном речи нити за високопарном мисли, јер оне ту чистоту пре заклањају него што откривају њен сјај. Речи и мисли блаженопочившег Патријарха Павла своју величину објављују заправо као једноставност. „Драга у Христу децо духовна“ – одзвања над сваком његовом поруком, као тихи глас звона над скрушеном молитвом архипастира српског.
   У књизи Живот по јеванђељу (2010) први одељак чине божићне и новогодишње поруке изговорене за велике празнике у времену од 1992. до 2009. Ово је временски распон судбоносних догађаја по живот српског народа. Ми ћемо се бавити стилским вредностима порука, а наша је намера при томе да покажемо како пастирска реч патријархова преко једноставности прераста у сакрално казивање.

   О ЧЕМУ ЈЕ ГОВОРИО

   Беседе одштампане на поменутом простору тематски су разноврсне, али је та тематика ипак сводљива у неке заједничке оквире. Наиме у свакој од ових посланица садржинско језгро чине актуелни или општи велики догађаји из грађанског или црквеног живота. Они чине нешто као приповедну основицу његових излагања, од које се онда стварају различите поруке.
   У 1992. години централни догађај српске историје био је грађански рат. Патријарх посвећује главну пажњу несрећним ратним догађајима и позива на мир. „А шта нам је сада потребније него да нам Бог мира дарује и подржи мир у овој несрећи, која је однела толико живота и наших и хрватских и начинила толику пустош и око нас и у нама.“ Одлучује се за помирљив тон према непријатељима српског народа и позива се на заједничког Бога у кога верују.
   У Посланици од 1993. патријарх одустаје од описа догађаја. Он једноставно позива вернике да се клоне греха. „Вајкати се што се нађосмо у овом времену – узалуд је. Човек не може да бира ни време ни народ у коме ће се родити; не бира ни родитеље ни прилике у којима ће се наћи. То не зависи од њега.
   Али оно што је за човека хришћанина најважније, – спасење душе, улазак у непролазно блаженство Царства Небеског, што је циљ и смисао људског живота – то не зависи од спољашњих околности, него од његовог труда да своју веру потврђује својим животом и поступцима. Да тако покаже да је вера његова жива, да не остаје само на речима и језику.“ Да је то могуће, показује архипастир конкретним примерима. „Колико и колико људи у најбољим приликама, у времену мира и обиља, изгубише гресима своје душе! А колико њих у најгоре време, кад се сви искварише и пропадоше, својом верношћу Богу и Његовом закону, остадоше живи, живи за вечност, живи пред Богом Живим!“
   У Посланици за 1994. стоји да је дужност сваког човека „поступати људски“. „Зато је и сада и увек од потребе сагледати и опомињати себе како су наши преци одолевали искушењима, која су их сналазила, били кадри, у борби за слободу, ‚и на страшном месту постојати’ као људи и као народ Божји.“
   Рекли смо да је приповедање догађаја само основица патријархових порука. Оне су разноврсне, али се крећу око моралне орбите човекове, и око Божије речи као императива људског опстанка као људске врсте. Једна од порука јесте позив на молитву и поштовање Бога. „На почетку наступајуће 1992. године, као и на почетку свакога дана и свакога нашег рада, да се помолимо Богу да благослови ‚венац, лета доброте своје’ и дарује нам оно што нам је потребно и за наша тела и за наше душе.“ У Посланици за 1994. стоји: „Позивам све вас, децо духовна Светога Саве, и овде у земљи и у иностранству, да на... путу правде и истине издржите са образом и чашћу, са осећањем да нас са неба гледа Свевидеће око Божије, као и очи Светих Анђела и предака наших. Е да се Господ смилује и подари нам мир, толико потребан свима. Господе Милостиви, благослови миром дане наступајуће ове 1994. године.“ Више пута поновљена жеља да се сетимо да смо „деца Божија“ у ствари је опомена да не чинимо другима оно што не желимо да други нама чине. И то је заправо искрена праведност за коју није потребна никаква наука, већ осећај да су сви људи нама једнаки по томе што их неправда вређа, као и нас.

   НЕКА СВОЈСТВА ПАТРИЈАРХОВОГ ЈЕЗИКА

   Довољно је оволико да видимо о чему је патријарх говорио својим верницима, својој духовној деци. Ваља наравно погледати и како је он говорио. Прво што је потребно рећи, јесте да су његове беседе врло кратке. Суздржаност пре свега, јер реч пастира не сме се разлити у многоречју без праве мудрости. И управо је вредност ових пословица у мудром а речима сиромашном словљењу. У мудрословљењу.
   Погледаћемо како су компоновани параграфи. Нек нам за пример послуже два наведена у претходном делу рада. Да би нам били ближе, навешћемо их поново, али сада по реду. Најпре ћемо уочити да се први, краћи, састоји од три исказне форме, а други, дужи, у свом саставу има две.
   Да погледамо први: „Вајкати се што се нађосмо у овом времену – узалуд је. Човек не може да бира ни време ни народ у коме ће се родити; не бира ни родитеље ни прилике у којима ће се наћи. То не зависи од њега.“ Ништа нарочито, рећи ће неупућени у тајне вештог казивања. Али погледајмо шта се дешава до прве тачке. Оно ‚узалуд је’ као да не стоји у слогу реченице, него је наднесено над њом. То је нека водећа мисао, нека поента или слично – углавном нешто што је истакнуто далеко изнад остатка овог низа речи. Како је до тога дошло? Чему она црта? Наједном нам она смета. Али ако је покушамо уклонити, видећемо да то не иде. Реченица је ту постављена по сили структурних закона изградње реченице. Па да: она је ишчупана из свог синтаксичког лежишта и изнесена на крај исказа. У ствари ту су две реченице, и једна гласи заправо ‚Узалуд је вајкати се’, а друга: ‚што се нађосмо у овом времену’. Обрнут је ред речи, и у резултату тог обртања дошло је до тонске и комуникативне антиципације обрта ‚узалуд је’. То је како видимо један важан поступак стилског активирања речи, и истицања дела садржаја који је њима поверен од стране говорника или писца.
   Друга исказна форма, такође је на први поглед без неких посебних структурних одлика. Или напротив, подуга, и раздељена тачком и зарезом да би била сношљивија за разумевање. И још кад упоредимо делове, они су досадно слични. Али погледајмо изблиза зашто ипак није досадна за читање. Форме су заиста врло сличне. И таквим су намерно учињене да би оно што је различито било истакнутије: ‚ни време ни народ у коме ће се родити’ према ‚ни родитеље ни прилике у којима ће се наћи’. Чак и у том оквиру негацијска схема се понавља у идентичном ‚ни...ни’, па су тиме истакнутији амбијентални моменти који окружују човека: ‚време и народ’, на једној страни, и ‚родитељи и прилике’, на другој. Из једноликог оквира испливавају два пара семантичких целина, а ти су парови постављени један поред другог, али на неки начин и супротстављени. Пред нама је благи контраст на чијим су супротним половима постављени, и тако истакнути садржински елементи исказа. Тако се разазнају један од другога, а групишу у заједничку целину општих услова људскога живота које човек није овлашћен да бира. Последња исказна форма, и последња реченица, врло је кратка: „То не зависи од њега“. Делује као логични закључак онога што је у параграфу претходно изнесено. И то поентирани закључак: наглашен и упечатљив. Кратки исказ на позадини дужих и разгранатијих делује заиста тако. „Али оно што је за човека хришћанина најважније, – спасење душе, улазак у непролазно блаженство Царства Небеског, што је циљ и смисао људског живота – то не зависи од спољашњих околности, него од његовог труда да своју веру потврђује својим животом и поступцима. Да тако покаже да је вера његова жива, да не остаје само на речима и језику.“ Овај други параграф – скоро сав је стао у једну исказну форму, по себи доста непрегледну. Но због нечега она није стилски мртва, и није ‚нечитљива’. Нешто је великом снагом тонски подиже. Ако потражимо шта је то: пашће нам у очи средњи режањ ‚то не зависи од спољашњих околности’. Баш средњи, који је по правилу затрпан материјалом и у комуникативној енергији далеко заостаје од почетка и краја, нарочито краја, где је по правилу нагласак – ако посебним маниром исказ није друкчије конципиран. Као овај. Извор снаге препознајемо у супротстављању тога параграфа претходном: ‚то не зависи од спољашњих околности’ директно је сучељено са поентом претходног параграфа: „То не зависи од њега“. Велики контраст опкорачио је цела два параграфа и регулише кретање тоналитета и комуникативне енергије у њима.
   Само смо се овлаш дотакли лексике, а она заправо носи значењску грађу језичких творевина. Довољно је било да приметимо са коликом је вештином творац порука које читамо – на први поглед прост језички израз – обликовао тако да кључне речи постави на стожерна места у говорном току.
   Ако су то речи које носе главне елементе смисла поруке, а оне су сакралног значења, онда је јасно како је прост језик великог патријарха унутрашњим енергијама успео да исијава управо сакрални смисао.
Извор: Патријарх српски Павле 2010: Патријарх српски Павле, Живот по јеванђељу. Беседе II, Београд, Издавачки фонд Српске Православне Цркве, Архиепископије београдско-карловачке.

 проф. др Радоје Симић, "Православље", бр. 1095.
 Рубрика Поводи, 1. новембар, 2012.

Нема коментара:

Постави коментар