МИТРОПОЛИТ КАЛИСТ ВЕР: ВОЛИМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ

Углавном мислимо да знамо ко смо. Али, да ли ми уистину знамо у потпуном и дубоком смислу ко смо?

Један текст који је веома значајан за православно схватање људске личности је Псалам 64: 6 [ЛXX 63:7]: ,,Срце је дубоко”. То значи да је људска личност велика тајна. Постоје дубине или, можемо рећи, висине у мени о којима врло мало знам. 

Ко сам ја? Одговор уопште није очигледан. Моја личност као људског бића простире се  далеко превазилазећи простор и време. И заиста, она допире изван простора до бесконачности и изван времена до вечности. Наша људска личност јесте створена, али она превазилази створени поредак. Позван сам да будем “учесник у божанској природи”, као што каже Петар у својој Другој посланици. Другим речима, позван сам да узмем удела у нествореним енергијама живога Бога. Наше људско позвање је обожење (theosis)деификација, дивинизација. Као што каже Св. Василије Велики: “Људско биће је створење позвано да постане Бог”.

Ово ме подсећа на причу о паду на почетку Књиге Постања, на обећање змије која каже Еви: “Постаћете као Бог”. Иронија ове приче је у томе да је управо то и била божанска намера. Људи су уистину позвани на божански живот. Али пад се састојао у чињеници да су Адам и Ева самовољом приграбили оно што би им  Бог на Свој начин и у Своје време доделио као дар. 

 Границе наше личности заиста далеко сежу. Требало би да усвојимо динамички поглед на то шта значи бити личност. Не треба да мислимо да је наша личност нешто непроменљиво. Бити личност значи узрастати. Бити на путу. А то путовање је путовање без граница, које се протеже вечно, које се чак и у Царству Небеском наставља. Неки људи замишљају Царство Небеско као неко место где ништа нарочито не радите. Али то свакако заварава. Царство Небеско свакако значи да настављамо да напредујемо Божијом милошћу из славе у славу. Оно је крај без краја. 

Свети Иринеј напомиње: “Чак и у будућем веку, Господ ће увек имати чему новом да нас учи, а ми ћемо увек имати нешто ново да учимо”. Чак и у Царству Небеском, никада нећемо бити у позицији да кажемо Богу: “Понављаш Се. Све то смо већ чули раније”. Напротив, Царство Небеско значи непрестано чудо  и бескрајно откривање. Да цитирам Џ.Р.Р. Толкина у Дружини Прстена: “Пут вечно иде и никад не стаје.”

Постоји, дакле, специфичан разлог зашто је природа људске личности тајанствена и тешко ју је дефинисати. На тај разлог нам указује Свети Григорије Ниски који у 4. веку пише: “Бог је”, каже он, “тајна изван сваког разумевања”. Ми људи створени смо по слици Божијој. Слика треба да репродукује карактеристике архетипа, оригинала. Тако да ако је Бог изван разумевања, онда је и људска природа створена по слици Божијој такође изван разумевања. Управо због тога што је Бог тајна, и ја сам такође тајна. 

Манастир Вазнесење

   Помињући, дакле, слику, дошли смо да најважнијег фактора наше људске природе. Ко сам ја? Као људска особа, створен сам по слици Божијој. То је најзначајнија и основна чињеница моје личности. Ми смо Божије живе иконе. Свако од нас је створени израз Божијег бесконачног и нествореног самоизраза. Стога ово значи да је немогуће разумети људску личност одвојено од Бога. Људи одсечени од Бога више нису аутентично људи. Они су испод нивоа људи.

Ако изгубимо осећај за божанско, једнако губимо и осећај за људско. А то, на пример, можемо веома јасно видети из приче о совјетском комунизму током 70 година који је уследио након револуције 1917. Совјетски комунизам је настојао да успостави друштво у коме ће се постојање Бога порицати, а слављење Бога бити потиснуто и елиминисано. У исто време, совјетски комунизам је показао застрашујуће непоштовање достојанства људске личности. 

Ове две ствари иду заједно. Ко год афирмише човека, афирмише Бога такође. Ко год пориче Бога, пориче такође и људску личност. Људско биће се не може схватити на прави начин осим у односу на божанско. Људско биће није аутономно, није самостално. Ја у себи самом не садржим значење. Као личност створена по слици Божијој, увек указујем изван себе на Царство Божије. 

Сећам се једне посете током својих студентских година на Оксфорду Архимандриту Софронију, ученику Светог Силуана Атонског. Одржао је предавање о православљу и била је дискусија након тога.  Пред крај, председавајући је рекао: “Имамо времена само за још једно питање”. Неко је устао позади из публике и рекао: “Оче Софроније, молим вас да нам кажете шта је Бог?” 

Отац Софроније је веома кратко одговорио: ,,Реците ви мени шта је човек?” Бог и људска личност су две тајне које су међусобно повезане и ниједна се не може разумети одвојено од друге. ,,По слици Божијој” значи да постоји вертикални однос у нашој личности. Ми можемо бити схваћени само у смислу наше повезаности са божанским. 

А онда, размислимо о другој ствари. ,,По слици Божијој” значи по лику Тројице. Као што Свети Григорије Богослов каже: ,,Кад кажем Бог, мислим Отац, Син и Свети Дух.” То је оно што ми као хришћани мислимо када кажемо Бог. Ми Бога не схватамо као низ апстрактних представа. Ми Бога схватамо као три Личности. И то врло јасно видимо из Симбола вере. Почињемо Симбол вере говорећи: ,,Верујем у Једнога Бога'''. А онда не настављамо даље говорећи: ''Који је неузроковани узрок, првобитна реалност, који је основа постојања''. Овако говоре многи модерни теолози. Већ кажемо у Симболу вере: ,,Верујем у Једнога Бога ... Оца, Сина и Светога Духа.'' Ми, дакле, настављамо у специфичном личносном начину обраћања. 

Бог је за нас Тројица. А ако смо ми створени по слици Божијој, створени смо по слици Троједног Бога. Шта то значи за разумевање наше личности? Размислимо најпре о Тројици, а онда о нама самима. 

,,Бог је љубав'', објављује Свети Јован у својој Првој посланици и даље каже: ,,У љубави нема страха; него савршена љубав изгони страх''. У правој љубави нема искључивости, нема љубоморе. Права љубав је отворена, не затворена. Бог је љубав. Нема страха у љубави. И тако Бог није љубав једнога. Бог није љубав у смислу самољубља, у смислу љубави затворене у саму себе. Бог није затворена јединица. Бог није јединица, већ јединство. Бог је љубав у смислу заједничке љубави, узајамне љубави три Лица у Једном.  

Када Кападокијски Оци у четвртом веку описују Бога, једна од њихових кључних речи је koinonia  у значењу заједништво, заједница или однос. Као што Свети Василије каже у свом раду о Светом Духу: "Јединство Тројичног Бога је у кинонији, међусобном односу ових Личности ''. Ово је онда оно што учење о Светој Тројици каже: Бог је заједничарска љубав, не самољубље. Бог је отвореност, размена, солидарност, давање себе. 

 Дакле, то сада треба да применимо на људске личности створене по слици Божијој. ,,Бог је љубав'' каже Свети Јован. А велики енглески пророк из 18. века Вилијем Блејк каже: ,,Човек је љубав''. Бог је љубав, не самољубље већ узајамна љубав, што онда исто важи и за људску личност. Бог је koinonia. однос, заједничарење.

То је такође и људска личност створена по Тројичном лику. Бог је отвореност, размена, солидарност, давање себе. Исто важи и за људску личност када живи по угледу на Тројицу у складу са божанским ликом. 

Има једна веома корисна књига британског философа Џона Мекмареја под насловом Личности у односу, објављена 1961. Мекмареј тврди да је однос саставни део личности. Он тврди да не постоји истинска личност уколико не постоје барем две личности које комуницирају једна са другом. Другим речима, мени си потребан ти да бих ја био ја. Све ово је тачно зато што је Бог Тројица. 

Из овога следи да реч карактеристична за човека није ,,ја'' већ ,,ми''. Ако ми све време говоримо ,,ја, ја, ја'', онда не схватамо своју истинску личност. То показује песма Волтера де ла Мара ,,Наполеон'': 

,,Шта је свет, о војници?

Свет је ја:

ја, овај непрекидан снег, 

ово северно небо; 

војници, ова самоћа 

кроз коју идемо 

јесте ја.'' 

Без обзира да ли је историјски Наполеон заиста био такав, Де ла Марова поента је свакако тачна. Егоцентричност је коначно хладноћа, изолација. То је пустиња. Није случајност да у Молитви Господњој, као обрасцу молитве који нам је Бог дао, и која нас учи какви треба да будемо, реч ,,us = нас, нам'' се јавља пет пута, реч ,,our = наш, наша, наше'' три пута, а реч ,,wе = ми'' једанпут. Али нигде у Молитви Господњој не налазимо речи ,, me = мене, мени'' или ''mine = мој, моја, моје'' или ,,I = ја''. 

На почетку ере модерне философије у раном седамнаестом веку, философ Декарт истиче своју чувену максиму: ,,Cogito ergo sum” - ,,Мислим, дакле постојим''. И слȇдећи тај образац, велики број расправа о људској личности од тада се усредсређује на појам самосвести, самосвесности. Али проблем овог обрасца је у томе што он не уноси елемент односа. Стога, уместо да кажемо: ,,Cogito ergo sum'', зар не би требало да кажемо као хришћани који верују у Тројицу: ,,Amo ergo sum – Волим, дакле постојим''? И штавише, зар не би требало да кажемо ,,Amo ergo sum – Вољен сам, дакле постојим” 

Једна савремена песма коју нарочито волим, енглеске песникиње Кетлин Рејн, као наслов има управо ,,Amo Ergo sum''. Дозволите да цитирам неке стихове одатле: 

,,Зато што волим, 

сунце излива своје зраке живога злата, 

излива своје злато и сребро на море. 

Зато што волим, 

папрати зелене расту и зелене траву и зелене 

прозрачно сунцем обасјано дрвеће. 

Зато што волим, 

целе се ноћи река улива у мој сан,

десет хиљада живих бића спава у мом наручју, 

и спавајући бди и протичући почине.'' 

Ово је кључ за личност према Тројичном лику. Не изолована самосвест, већ однос у узајамној љубави. Према речима великог румунског теолога оца Думитруа Станилоеа: ,,У мери у којој  нисам вољен, самом сам себи несхватљив.'' 

Затим, ако мислимо на божански лик, не би требало да мислимо само на вертикалну димензију тога што смо лик Божији; требало би да мислимо на Тројичну конотацију, што значи да тај лик има и хоризонталну димензију односа са својом људском браћом.  Можда је најбоља дефиниција људског створења: ,,биће способно за узајамну љубав по угледу на лик Божији - Свету Тројицу''. Тако да је то суштина наше личностности: садржаност у другима (коинхеренција), обитавање у другима. 

За наше разумевање личности свакако је веома значајно оно што Христос каже у Својој молитви Оцу на Тајној Вечери: ,, Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду'' (Јован 17:21). Управо тако. Узајамна љубав три Божанске Личности представља образац за нашу људску личност. Ово је од суштинског значаја за наше спасење. Ми смо овде на земљи да бисмо остварили у оквиру времена љубав која се одвија у вечности између Оца, Сина и Светога Духа. 

Митрополит Калист Вер је Епископ Васељенске Патријаршије у Великој Британији. Од 1966. до 2001. предавао је на катедри за Источне православне студије на Окфордском универзитету. 2007. године, Свети Синод Васељенске Патријаршије изабрао је  Епископа Калиста за титуларног Митрополита диоклијског. Члан је саветодавног одбора  Православног мировног удружења (Orthodox Peace Fellowship). Његове књиге су: Православна Црква (The Orthodox Church), Православни пут (The Orthodox Way) и Унутрашње краљевство (The Inner Kingdom). Овај текст (који је први пут објаљен у часопису ,, Again'' ) је прилагођено предавање које је одржао августа 1988. на Игл Ривер институту за православне хришћанске студије на Аљасци.

За Жички благовесник превела са енглеског језика Александра Стојановић

 напомене:

1.Молитва Оче наш на енглеском језику гласи: 

Our Father, who art in heaven, hallowed be Thy name. Thy Kingdom come, Thy will be done, on earth as it is in Heaven. Give us this day our daily bread; and forgive us our trespasses as we forgive those who trespass against us; and lead us not into temptation, but deliver us from evil.

 2.Кетлин Рејн (Kathleen Raine 1908-2003) савремена енглеска песникиња и књижевна критичарка, професорица на Кембриџу  и гостујућа професорица на Харварду, особито позната по својим студијама о Семјуелу Тејлору Колриџу, Вилијему Блејку и Вилијему Батлеру Јејтсу, те по интердисциплинароном проучавању религије и књижевности, по свом интересовању за различите облике духовности, философије, платонизам и неоплатонизам (посебно се бавила философијом Томаса Тејлора, енглеског платонисте из 18 века); оснивачица Теменос академије (Temenos Academy of Integral Studies);  добитница је бројних награда из области поезије и књижевности.