Следећа се недеља зове "Недеља о митару и фарисеју". Уочи тога дана, на вечерњу у суботу, први пут се читају одељци из литургичке књиге Триод, намењене великопосним богослужењима. Они се додају уобичајеним химнама и молитвама недељне васкрне службе. У тим одељцима се обрађује још један важан вид покајања: смиреност.
У зачалу, одељку из Јеванђеља које се чита, слика је човека који је увек задовољан са собом (Лк. 18, 10-14) јер сматра да извршава све захтеве своје вере. Он је самоуверен и горд, а у ствари фалсификује значење вере. Он је своди на вршење спољашње форме, а своју побожност мери количином новца који прилаже храму. А што се тиче цариника, он је био понизан, и његова смиреност нашла је оправдање пред Богом. Ако се данас неки морални квалитет готово потпуно омаловажава онда је то смиреност. Култура у којој живимо, усађује у нас осећање гордости, самохвале и величања и властите праведности. Она је изграђена на претпоставци да човек може сам постићи све, па чак и Бога представља као некога који стално "награђује" човека за његова достигнућа и добра дела. На понизност-личну или заједничку, етничку или националну, гледа се као на слабост, као на нешто од чега се не постаје прави човек. Чак и наше црквене заједнице. Зар и оне нису прожете истим духом фарисеја? Зар не желимо и ми да сваки наш прилог, свако "добро дело", све што чинимо "за Цркву"-буде признато, похваљено и објављено?
Али, шта је смиреност? Одговор на ово питање може да изгледа парадоксан јер је укорењен у чудној тврдњи: само је Бог смирен. Међутим, свакоме ко познаје Бога, ко о њему размишља на основу Његовог стварања и Његових дела спасења, јасно је да је смирење заиста Божанска особина, садржина и зрачење славе која испуњава небо и земљу, како ми певамо на Божанској Литургији. По нашем људском менталитету ми тежимо да се супротставимо "слави" и "смирености" - она је за нас наговештај обиља недостатака. За нас, незнање или неспособност чине нас, или треба да нас учине смиреним. Скоро да је немогуће да савремени човек, који се ослања на јавно мишљење, на властиту потврду у друштву и на бескрајну самохвалу, прихвати да је све оно што је исконски савршено, дивно и добро, у исто време и по природи смирено. Али баш због њеног савршенства смирености није потребан "публицитет", спољашња слава или "надмено показивање" било какве врсте.
Бог је смирен зато што је савршен. Његова смиреност је Његова слава и извор сваке истините лепоте, савршенства и доброте, и сваки онај који се приближава Богу и упознаје Га, непосредно учествује у Божанској смирености, која га оплемењава. Ова се истина односи на Марију, Мајку Христову, чија смиреност учини да постане радост свих створења и највеће откривење лепоте на земљи; ово одликује и Светитеље и свако људско биће за време њихових ретких блискости и сједињења са Богом.
Како човек постаје смирен? За хришћанина, одговор је прост: размишљањем о Христу, Божанској оваплоћеној смирености, о Ономе, у Коме је Бог открио једном за свагда Своју славу као смиреност и Своју смиреност као славу. "Данас"-рече Христос на дан Свог највећег смирења - "прослави се Син Човечији и Бог се прослави у Њему". Смиреност се учи размишљањем о Христу, Који је рекао: "научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен у срцу". Најзад, учи се и тако ако се све мери Христом, ако се за све обраћамо Њему. Јер, без Христа је права смиреност немогућа, док са фарисејем чак и вера постаје гордост у људској делатности, још један облик фарисејског самохвалисања.
Великопосно време почиње са захтевом, молитвом за смирење, која је почетак истинитог покајања. А покајање, изнад свега другог, јесте повратак ка првобитном реду ствари, успостављање праве визије. Оно је, стога, укорењено у смирењу, а смирење-божанско и дивно-његов је плод и крај. "Избегнимо високоумни говор фарисеја", каже се у Кондаку на тај дан, "и научимо се величанствености из митаревих смирених речи..."
Ми смо на вратима покајања и на најсвечанијем моменту васкршњег бденија; после васкрсења и јављања Христа пошто смо "видели васкрсење", певамо по први пут тропаре који ће нас пратити кроз цео Велики пост:
"Отвори ми двери покајања, јер дух се мој рано подиже ка Твоме светоме храму, носећи телесни храм сав опгањем: но, као милостив очисти ме Твојом милосрдном милошћу".
о.Александар Шмеман, Велики пост, Манастир Тврдош и Братство Симеона Мироточивог, Требиње и Врњци, 2005.
 |
| Манастир Вазнесење |
Али, шта је смиреност? Одговор на ово питање може да изгледа парадоксан јер је укорењен у чудној тврдњи: само је Бог смирен. Међутим, свакоме ко познаје Бога, ко о њему размишља на основу Његовог стварања и Његових дела спасења, јасно је да је смирење заиста Божанска особина, садржина и зрачење славе која испуњава небо и земљу, како ми певамо на Божанској Литургији. По нашем људском менталитету ми тежимо да се супротставимо "слави" и "смирености" - она је за нас наговештај обиља недостатака. За нас, незнање или неспособност чине нас, или треба да нас учине смиреним. Скоро да је немогуће да савремени човек, који се ослања на јавно мишљење, на властиту потврду у друштву и на бескрајну самохвалу, прихвати да је све оно што је исконски савршено, дивно и добро, у исто време и по природи смирено. Али баш због њеног савршенства смирености није потребан "публицитет", спољашња слава или "надмено показивање" било какве врсте.
Бог је смирен зато што је савршен. Његова смиреност је Његова слава и извор сваке истините лепоте, савршенства и доброте, и сваки онај који се приближава Богу и упознаје Га, непосредно учествује у Божанској смирености, која га оплемењава. Ова се истина односи на Марију, Мајку Христову, чија смиреност учини да постане радост свих створења и највеће откривење лепоте на земљи; ово одликује и Светитеље и свако људско биће за време њихових ретких блискости и сједињења са Богом.
Како човек постаје смирен? За хришћанина, одговор је прост: размишљањем о Христу, Божанској оваплоћеној смирености, о Ономе, у Коме је Бог открио једном за свагда Своју славу као смиреност и Своју смиреност као славу. "Данас"-рече Христос на дан Свог највећег смирења - "прослави се Син Човечији и Бог се прослави у Њему". Смиреност се учи размишљањем о Христу, Који је рекао: "научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен у срцу". Најзад, учи се и тако ако се све мери Христом, ако се за све обраћамо Њему. Јер, без Христа је права смиреност немогућа, док са фарисејем чак и вера постаје гордост у људској делатности, још један облик фарисејског самохвалисања.
Великопосно време почиње са захтевом, молитвом за смирење, која је почетак истинитог покајања. А покајање, изнад свега другог, јесте повратак ка првобитном реду ствари, успостављање праве визије. Оно је, стога, укорењено у смирењу, а смирење-божанско и дивно-његов је плод и крај. "Избегнимо високоумни говор фарисеја", каже се у Кондаку на тај дан, "и научимо се величанствености из митаревих смирених речи..."
Ми смо на вратима покајања и на најсвечанијем моменту васкршњег бденија; после васкрсења и јављања Христа пошто смо "видели васкрсење", певамо по први пут тропаре који ће нас пратити кроз цео Велики пост:
"Отвори ми двери покајања, јер дух се мој рано подиже ка Твоме светоме храму, носећи телесни храм сав опгањем: но, као милостив очисти ме Твојом милосрдном милошћу".
о.Александар Шмеман, Велики пост, Манастир Тврдош и Братство Симеона Мироточивог, Требиње и Врњци, 2005.
Нема коментара:
Постави коментар