ПАРАСТОС О. САВИ (Ћировићу)

26. фебруара 2013. године навршило се 9 година од упокојења јеросхимонаха Саве, познатог духовника манастира Вазнесења.

У 11 ч. одслужен је парастос на гробу о. Саве, на манастирском гробљу. Парастос су служили архимандрит Серафим, настојатељ манастира Згодачице код Краљева (иначе рођени брат покојног о. Саве), архимандрит Тимотеј, настојатељ манастира Вазнесења, јеромонах Пајсије, настојатељ манастира Стјеника, јеромонах Стефан, сабрат манастира Згодачице и јереј Синиша Никитовић, старешина цркве у Гучи, уз присуство верног народа.

БЕСЕДА ПРЕПОДОБНОГ ЈУСТИНА ЋЕЛИЈСКОГ Недеља о митару и фарисеју, Манастир Ћелије, 1965.

   Недеља митара и фарисеја. Данас почиње Ускршњи пост; пост душе, пре него што уђемо у пост тела. Пост ускршњи значи: пост је сила која васкрсава душу из мртвих и тело из мртвих. Каква моћ, каква сила! Грех сатерује душу у смрт, а пост, та света еванђелска врлина га васкрсава из смрти. Постоји свегрех, постоји свеврлина: свегрех – то је гордост, свеврлина – то је пост.

Припрема за Пост 2. СМИРЕЊЕ, Недеља о митару и фарисеју

   Следећа се недеља зове "Недеља о митару и фарисеју". Уочи тога дана, на вечерњу у суботу, први пут се читају одељци из литургичке књиге Триод, намењене великопосним богослужењима. Они се додају уобичајеним химнама и молитвама недељне васкрне службе. У тим одељцима се обрађује још један важан вид покајања: смиреност.

Манастир Вазнесење

   У зачалу, одељку из Јеванђеља које се чита, слика је човека који је увек задовољан са собом (Лк. 18, 10-14) јер сматра да извршава све захтеве своје вере. Он је самоуверен и горд, а у ствари фалсификује значење вере. Он је своди на вршење спољашње форме, а своју побожност мери количином новца који прилаже храму. А што се тиче цариника, он је био понизан, и његова смиреност нашла је оправдање пред Богом. Ако се данас неки морални квалитет готово потпуно омаловажава онда је то смиреност. Култура у којој живимо, усађује у нас осећање гордости, самохвале и величања и властите праведности. Она је изграђена на претпоставци да човек може сам постићи све, па чак и Бога представља као некога који стално "награђује" човека за његова достигнућа и добра дела. На понизност-личну или заједничку, етничку или националну, гледа се као на слабост, као на нешто од чега се не постаје прави човек. Чак и наше црквене заједнице. Зар и оне нису прожете истим духом фарисеја? Зар не желимо и ми да сваки наш прилог, свако "добро дело", све што чинимо "за Цркву"-буде признато, похваљено и објављено?
   Али, шта је смиреност? Одговор на ово питање може да изгледа парадоксан јер је укорењен у чудној тврдњи: само је Бог смирен. Међутим, свакоме ко познаје Бога, ко о њему размишља на основу Његовог стварања и Његових дела спасења, јасно је да је смирење заиста Божанска особина, садржина и зрачење славе која испуњава небо и земљу, како ми певамо на Божанској Литургији. По нашем људском менталитету ми тежимо да се супротставимо "слави" и "смирености" - она је за нас наговештај обиља недостатака. За нас, незнање или неспособност чине нас, или треба да нас учине смиреним. Скоро да је немогуће да савремени човек, који се ослања на јавно мишљење, на властиту потврду у друштву и на бескрајну самохвалу, прихвати да је све оно што је исконски савршено, дивно и добро, у исто време и по природи смирено. Али баш због њеног савршенства смирености није потребан "публицитет", спољашња слава или "надмено показивање" било какве врсте.
   Бог је смирен зато што је савршен. Његова смиреност је Његова слава и извор сваке истините лепоте, савршенства и доброте, и сваки онај који се приближава Богу и упознаје Га, непосредно учествује у Божанској смирености, која га оплемењава. Ова се истина односи на Марију, Мајку Христову, чија смиреност учини да постане радост свих створења и највеће откривење лепоте на земљи; ово одликује и Светитеље и свако људско биће за време њихових ретких блискости и сједињења са Богом.
   Како човек постаје смирен? За хришћанина, одговор је прост: размишљањем о Христу, Божанској оваплоћеној смирености, о Ономе, у Коме је Бог открио једном за свагда Своју славу као смиреност и Своју смиреност као славу. "Данас"-рече Христос на дан Свог највећег смирења - "прослави се Син Човечији и Бог се прослави у Њему". Смиреност се учи размишљањем о Христу, Који је рекао: "научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен у срцу". Најзад, учи се и тако ако се све мери Христом, ако се за све обраћамо Њему. Јер, без Христа је права смиреност немогућа, док са фарисејем чак и вера постаје гордост у људској делатности, још један облик фарисејског самохвалисања.
   Великопосно време почиње са захтевом, молитвом за смирење, која је почетак истинитог покајања. А покајање, изнад свега другог, јесте повратак ка првобитном реду ствари, успостављање праве визије. Оно је, стога, укорењено у смирењу, а смирење-божанско и дивно-његов је плод и крај. "Избегнимо високоумни говор фарисеја", каже се у Кондаку на тај дан, "и научимо се величанствености из митаревих смирених речи..."
   Ми смо на вратима покајања и на најсвечанијем моменту васкршњег бденија; после васкрсења и јављања Христа пошто смо "видели васкрсење", певамо по први пут тропаре који ће нас пратити кроз цео Велики пост:

"Отвори ми двери покајања, јер дух се мој рано подиже ка Твоме светоме храму, носећи телесни храм сав опгањем: но, као милостив очисти ме Твојом милосрдном милошћу".

о.Александар Шмеман, Велики пост, Манастир Тврдош и Братство Симеона Мироточивог, Требиње и Врњци, 2005.

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ, О.ТИМОТЕЈ 24.јун, 2012.

ЧЕТВОРОЈЕВАНЂЕЉЕ ИЗ МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ, 16. век
Народна библиотека Србије, Београд

ЗАТЕЧЕНО СТАЊЕ У ЦРКВИ МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ јун, 2012.

Од јуна 2012. године Вазнесење је мушки манастир

.

РАДОВИ У ЦРКВИ МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ октобар/новембар, 2012.

                                       

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ, БЕСЕДА О.ПРЕДРАГА БОЈОВИЋА Сретење, 2013.

с лева: ЈЕРЕЈ Синиша Никитовић, Храм Светог Архангела Гаврила, Гуча;  ЈЕРЕЈ Предраг Бојовић, Храм Светог Архангела Михаила,  Salt Lake City и  АРХИМАНДРИТ Тимотеј (Миливојевић), ИГУМАН МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ

Припрема за пост 1. ЖЕЉА Недеља Закхејева

   Црква оглашава приближавање Великог поста и позива нас да се за њега припремимо много пре стварног његовог почетка. Карактеристична црта православне литургичке традиције је да су сви велики Празници или доба-Васкрс, Божић, Велики пост, итд. - објављени и "припремљени" унапред. Зашто? Због тога што Црква има дубоки психолошки увид у људску природу. Познавајући наш недостатак концентрације и ужасавајућу "световност" нашег живота, Црква зна да нисмо у стању да се брзо променимо, да одједном пређемо из једног духовног (или менталног) стања у друго. Тако, пре него што почне Велики пост, Црква нам скреће пажњу на његову озбиљност и позива нас да размишљамо о његовом значају. Пре него што почнемо да практикујемо Пост, објашњено нам је његово значење. У ове припреме укључено је пет узастопних недеља које претходе Посту, преко појединих јеванђелских порука, посвећених неком суштинском виду покајања.
   Прва најава Великог поста је у недељу у којој се чита јеванђелска поука о Закхеју (Лк. 19, 1-10). То је прича о човеку који је био премален и није могао да види Исуса, а пошто је тако много желео да Га види, попео се на дрво. Исус је удовољио његовој жељи и отишао његовој кући. Дакле, на тај начин, тема ове прве објаве је жеља. Човек иде за својом жељом. Чак би се могло рећи да је и човек жеља, а ову фундаменталну психолошку истину о човековој природи признаје и Јеванђаље: "Где је твоје благо"-каже Христос-"тамо ће бити и твоје срце". Јака жеља надвладава човекова природна ограничења; ако он нешто страсно жели, он чини ствари за које нормално није способан.
   Питање је само да ли ми желимо праву ствар, да ли је снага жеље, која је у нама, усмерена правом циљу, или, по речима атеисте, егзистенцијалисте Жан-Пола Сартра-да ли је човек једна "бескорисна страст" и жеља?
  Закхеј је желео "оно право". Он је хтео да види и да се приближи Христу. Он је први симбол покајања, јер покајање почиње са поновним проналажењем дубоке природе сваке жеље: жеље за Богом. Закхеј је "мален", сићушан, грешан и ограничен-али његова жеља превазилази све. Она "скреће" Христову пажњу; она доводи Христа у његову кућу. Таква је, дакле, прва најава, први позив: наше је да желимо оно што је надубље и најистинитије у нама, да признамо глад и жеђ за Апсолутним Који је у нама, без обзира да ли Га знамо или не. Када одступимо од Њега и одвојимо од Њега наше жеље, Он је тај Који чини да постанемо "бескорисне страсти". А ако довољно дубоко желимо, жарко желимо, Христос ће одговорити на наше жеље.

Александар Шмеман, ВЕЛИКИ ПОСТ

ПРЕДГОВОР

   Ово кратко објашњење Великог поста је написано за оне-а њих је данас веома много-који желе да боље разумеју литургичку традицију Цркве и да у њој свесније учествују.
   Речено је да је покајање почетак истинитог хришћанског живота и његов услов. Прве Христове речи, кад је почео да проповеда, биле су : "Покајте се". Али шта је покајање? У журби нашег свакодневног живота, немамо времена да о томе мислимо, и једино што сматрамо да треба да чинимо за време Поста састоји се у томе да се уздржавамо од извесне хране, да скратимо са забавом и разонодом, да одемо на исповест, да нас свештеник разреши грехова, да примимо причешће (једном у години) и онда сматрамо да је "све у реду" до следеће године. Ипак мора да има некакав разлог да је Црква издвојила шест недеља као посебно време за покајање и да нас позива на дуги и упорни духовни подвиг. Све ово, свакако, треба да се тиче мене, моје вере, мог живота, мога учешћа у Цркви. Зар није онда и моја дужност да разумем учење своје Цркве о Великом посту, да покушам да будем православни хришћанин не само по имену, него по животу?
   Велики пост даје одговор на питање шта је покајање, зашто нам је оно потребно, како треба да му приступимо. Он је заиста школа покајања коју сваке године мора да похађа сваки хришћанин, да би продубио своју веру, да би проценио и, ако је могуће изменио начин свог живота. То је дивно поклоничко путовање на сам извор Православне вере, то је поновно проналажење православног животног пута.
   Црква нам преноси значење овог јединственог времена. Кратко објашњење Великог поста је, стога, базирано углавном, мада не искључиво, на посним службама.
   Надам се да ће и сам читалац доћи до закључка да у овом свету ништа није тако лепо и дубоко, тако одушевљено и одушевљавајуће као оно што нам мати Црква открива и даје-да уђемо у доба "посног пролећа".

   

НОВО РУХО ЦРКВЕ У МАНАСТИРУ ВАЗНЕСЕЊЕ фебруар, 2013.

ВЛАДИКА ЈОВАН СЛУЖИО У МАНАСТИРУ ВАЗНЕСЕЊЕ

   У суботу, 27/9. фебруара 2013. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Епархије жичке Г. Јован, обавио је Чин малог освећења храма и одслужио свету  Архијерејску литургију у манастиру Вазнесењу у Овчарско-кабларској клисури.

Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Тихон, игуман студенички, протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски заменик, протојереј Саша Јоловић, архијерејски намесник трнавски, протојереј Ненад Величковић, старешина пожешке цркве, јереј Синиша Никитовић, старешина гучке цркве, јереј Владе Капларевић, парох чачански, јереј Радоја Сандо, парох прељински, ђакон Иван Гашић, ђакон Благоје Видаковић и ђакон Александар Стјепановић.

   На Малом входу, Његово Преосвештенство Г. Јован, произвео је у чин Архимандрита настојатеља манастира Вазнесења, игумана Тимотеја. После прочитаног јеванђеља Његово Преосвештенство обратио се верном народу беседом о реду и поретку у Цркви Божијој, а на крају литургије доделио је Архијерејске грамате, којима је у ред Црквених Добротвора уврстио Радована Маринковића из Сиднеја, Данила Јовановића из Краљева, Јовану Бацијалу из Атине и предузеће “Максима доо” из Лучана.

   На трпези љубави, настојатељ манастира архимандрит Тимотеј, захвалио се верном народу,  доделивши Захвалнице за молитвену и материјалну помоћ у обнови Манастира Вазнесење.

БЕСЕДЕ ВЛАДИКЕ ЈОВАНА И АРХИМАДРИТА ТИМОТЕЈА, ИГУМАНА МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ

БЕСЕДА АРХИМАНДРИТА ТИМОТЕЈА, ИГУМАНА МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ НА САЈТУ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ 

   БЕСЕДА ВЛАДИКЕ ЈОВАНА

ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ И АДМИНИСТРАТОР ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ, Г.ЈОВАН

АРХИМАНДРИТ ТИМОТЕЈ, ИГУМАН МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ       

После трпезе, Његово Преосвештенство обавио је Мали помен на гробу јеросхимонаха Саве, познатог духовника овог манастира, након чега су свештенство, монаштво и верни народ, њих око 200, кренули својим кућама, надахнути беседом Његовог Преосвештенства и причешћени Богом Живим.