О. ЈОВАН РАДОСАВЉEВИЋ, ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКИ МАНАСТИРИ Манастир Вазнесење

   "Манастир Вазнесење се налази у подножју Овчара, на једној узвишици са југоисточне стране. На супротној, левој страни Мораве налази се Ново Јовање ( а изнад њега Успеније). До Вазнесења се долази путем са цесте уз брдо кроз шуму, остављајући удесно поток који се изнад манастира постепено спушта доле у Мораву.

   До 1937. године овај манастир је био у потпуним рушевинама. Претпоставља се да је био један од најзначајнијих манастира у Овчару и да потиче из 12-13. века. Улаз у цркву није, као обично, са западне стране, већ са северне, слично никољској цркви, у коју се улази са јужне стране. У припрати и у наосу цркве налазе се на поду две розете украшене биљним орнаментима. По њима би се могло закључити да припадају 16. веку.

   Ко је подигао овај манастир, не зна се, као што се тачно не зна ни када је подигнут. Вероватно су га Турци разрушили кад и Јовање и друге овчарске манастире.

   Када је Вук Караџић долазио 1820. године у Овчар, Вазнесење је било разрушено и пусто. Само су се дуго могле видети делимичне зидине од цркве и конака, као и прочеље где је било огњиште...

   После обнављања манастира Јовања и насељавања у њега сестара из Калишта, владика Николај је почео већ 1937. и са обнављањем манастира Вазнесења. За тај посао он је довео мајсторе из Охридско-битољске епархије.

   Једном приликом, на почетку јесени, владика Николај посети Вазнесење да види како напредују радови. Околни сељаци, који су помагали обнову Вазнесења, радосно и срдачно дочекају Владику, и на прочевљу(огњишту) у рушевинама старог конака, по Владичиној жељи, заложе ватру, стану се грејати и пећи зелењаке (пурењаке) уз разговор. Тада је Владика са народом и искусним мајсторима из Македоније учврстио договор да се одмах озида црква и да се стари конак обнови. Главни извор за финансирање тих радова били су народни прилози које је прикупљао брат Бошко и остали богомољци и овчарско-кабларски монаси.

   Те године црква је, са централним кубетом, била већ готова. Започета је и обнова конака, али је вероватно због недостатка новца обустављена у половини градње...

Беседа, Нови Сад, 2002.

 ...После Михаила, у Вазнесење долази Михаило Филиповић, који једно кратко време проводи ту као исушеник, а затим постаје расофорни монах с монашким именом Аполоније. Имао је песничког дара и лепо је проповедао и мисионарио у народу на саборима и богомољачким скуповима. Сазидао је у Вазнесењу несразмерно велику звонару, коју је почео градити 1956, а завршио 1960. године. Те године патријарх Герман је осветио и цркву и звонару 25. септембра 1960. године. Владика Николај у писму свештенику Миливоју Маричићу од јуна 1955. вели за њега да хоће да испише цркву вазнесењску фрескама, за који посао му је потребно око два милиона динара. Свакако је монах Аполоније тражио из Америке помоћ у ту сврху, па Владика оцењује да је за то време опште кризе та количина новца много велика и да би он зај новац пре утрошио на жичке рушевине..."
 
Игуман Сава Ћировић(1924-2004), "рођен у Гружи, у селу Годачици...Дошао у манастир Жичу 1943. Из Жиче прешао у Шумадијску епархију, где је провео извесно време као искушеник и монах...Отац Сава, као духовник, од доласка у манастир Вазнесење водио је бригу о манастиру и сестринству и у духовном и у материјалном погледу....Видећи да нема нормалног прилаза колима са цесте до манастира, заузео се својски те направио добар пут. Такође, видећи да Вазнесење има веома малу и готово неугледну порту, одлучио се да изнад цркве откопава брдо и нанесе земљу. Тај посао је радио годинама...Сада кад дођете у Вазнесење, ви видите да је он свукао велики део брда, и од те земље коју је насипао са доње стране манастира, направио је тако велику и лепу локацију као ретко који овчарско-кабларски манастир. Тако је створио могућност да манастир има и веома лепу и равну порту, а исто тако и башту..."

 ЕПАРХИЈА БАЧКА:Архимандриту Јовану Радосављевићу уручен орден

ИЗ БЕСЕДЕ  О. ЈОВАНА РАДОСАВЉЕВИЋА
Манастир Жича, 15.8.2012.

...Пошто је Манастир Жича био мој први манастир у који сам као искушеник дошао, он је за мене као други Јерусалим, где је Свети Сава као архиепископ основао свој трон, на коме су као епископи и архиепископи седели многи наши архијереји, као и Св. владика Николај....На том светосавском трону сада ви (Епископ жички, Г.Хризостом)..седите и као епископ и духовни отац и архипастир целе епархије у овом доста сложеном и тешком и немирном времену. Учите нас својом архипастирском, јеванђелском поуком, трпљењем и љубављу да сви схватимо, кроз смирење, своје место у животу, своју дужност и своја послушања у светој цркви Својој...Налазећи се у овом храму где су били Свети Сава и Св. владика Николај, чије сам присуство увек осећао у својој души...Осећам да овај дар данас примам и са њиховим и вашим благословом, више као љубав своје Цркве упућене и другим заслужним монасима, којима није било могуће на време уручити тај дар, него као неку моју заслугу...

...