У име Оца и Сина и Светога Духа, Ваша Преосвештенства, поштовани часни свештенослужитељи, сестре монахиње, браћо и сестре, ево налазимо се данас поред одра нашега драгога Схиигумана Саве који је цео свој живот предао Христу у руке. Још као млад човек пошао је путем Божијим, укључио се у богомољачки покрет на чијем је челу тада био Свети Владика Николај, и његовим стопама је пошао.
Преживео је ратне страхоте Другог светског рата, па је после тога замонашен у манастиру Ралетинцу, и отада његов живот је анђелски живот у телу. Цео свој живот је неуморно радио, неуморно проповедао.
Рођен је у селу Згодачици, а пореклом је из Црне Горе, то се могло и видети на његовом горштачком менталитету, са ким је разговарао, са каквим жаром је разговарао, и како је отворено разговарао. Знао сам њега доста дуго, али не тако добро. Највише смо се упознали пре осам месеци како сам дошао за епископа ове Епархије. Посетио сам и манастир који је подигао он са својим братом, садашњим архимандритом Серафимом, са две сестре своје. Дакле, и своје имање је све дао Богу, дао Цркви Божијој. Јер онај ко подиже цркву или манастир, као да је подигао брод који плови кроз векове. Све пролази а цркве и манастири плове, и никада се не зна ко ће кроз живот и која генерација, и ко ће од те генерације ући у тај брод, и спасти се са пучине овога живота. Он је то учинио са својим братом и са својим сестрама, и зато му Црква благодари на томе. Али, његова порука је данас нама, да сви умиремо. Умиремо да би само са Христом живели; јер наш живот и јесте само Христос. Ми другога живота и немамо. Ова земаљска смрт је, за нас можда нешто најлепше што нам је Бог припремио, јер не знамо шта остављамо спрам онога што нас чека у будућем веку. Зато, нашем покојнику Оцу Сави нека је вечан помен, а сестринству манастира у коме је он провео више година, кога је обнављао, проширио терен около да би ми могли да се шетамо, па на крају и да извршимо око овог манастира његово опело, нека је утеха и свим Овчарско-Кабларским манастирима нека је утеха у Господу да ћемо се срести у будућем веку, који непрестано очекујемо, у Слави Царства, до века. Амин.
Нека му је вечан спомен од нас, а у Царству небеском од Бога!
Преживео је ратне страхоте Другог светског рата, па је после тога замонашен у манастиру Ралетинцу, и отада његов живот је анђелски живот у телу. Цео свој живот је неуморно радио, неуморно проповедао.
Рођен је у селу Згодачици, а пореклом је из Црне Горе, то се могло и видети на његовом горштачком менталитету, са ким је разговарао, са каквим жаром је разговарао, и како је отворено разговарао. Знао сам њега доста дуго, али не тако добро. Највише смо се упознали пре осам месеци како сам дошао за епископа ове Епархије. Посетио сам и манастир који је подигао он са својим братом, садашњим архимандритом Серафимом, са две сестре своје. Дакле, и своје имање је све дао Богу, дао Цркви Божијој. Јер онај ко подиже цркву или манастир, као да је подигао брод који плови кроз векове. Све пролази а цркве и манастири плове, и никада се не зна ко ће кроз живот и која генерација, и ко ће од те генерације ући у тај брод, и спасти се са пучине овога живота. Он је то учинио са својим братом и са својим сестрама, и зато му Црква благодари на томе. Али, његова порука је данас нама, да сви умиремо. Умиремо да би само са Христом живели; јер наш живот и јесте само Христос. Ми другога живота и немамо. Ова земаљска смрт је, за нас можда нешто најлепше што нам је Бог припремио, јер не знамо шта остављамо спрам онога што нас чека у будућем веку. Зато, нашем покојнику Оцу Сави нека је вечан помен, а сестринству манастира у коме је он провео више година, кога је обнављао, проширио терен около да би ми могли да се шетамо, па на крају и да извршимо око овог манастира његово опело, нека је утеха и свим Овчарско-Кабларским манастирима нека је утеха у Господу да ћемо се срести у будућем веку, који непрестано очекујемо, у Слави Царства, до века. Амин.
Нека му је вечан спомен од нас, а у Царству небеском од Бога!
 |
| о. Сава (Ћировић), Манастир Вазнесење Никола Ћировић (1900-1984), отац схијеромонаха Саве Вазнесењског, архимандрита Серафима, монахиње Серафиме и монахиње Параскеве, био је ожењен Ангелином рођ. Андрић из Сирче-Опланићи (1905-1990). Имали су петоро деце од којих се четворо замонашило у раној младости, а кћи Десанка умрла је две недеље по рођењу. И њих двоје су се пред крај живота замонашили у свом манастиру. Деца су им се рађала овим редом: отац Сава 1924, отац Серафим 1925, мати Серафима 1928, Десанка 1930 и мати Параскева 1932. ОТАЦ САВА-СЛУГА БОГА ЖИВОГА, Манастир Вазнесење, 2007. |
Нема коментара:
Постави коментар