БРАЋО МИЛА И СЕСТРЕ

Манастир Вазнесење

ДУХОВНЕ ПЕСМЕ СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА
ПОЈАЊЕ МОНАХИЊА МАНАСТИРА РАКОВИЦА
ДУХОВНИ ЛУГ, Крагујевац, 2012.

ЖИЧКИ МОНАХ ОТАЦ ЈАКОВ АРСОВИЋ

ЖИЧКИ МОНАХ ОТАЦ ЈАКОВ АРСОВИЋ-ДУХОВНИ УЧЕНИК ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА, приредио архимандрит о. Јован Радосављевић, Нови Сад, 2012.

   О оцу Јакову Арсовићу, монаху манастира Жиче, писао сам још осамдесетих година 20. века и објавио у листу "Хиландар", а затим у књизи "Страдање Жиче и Студенице", и другде. Повремено сам прикупљао и његове радове и чланке, које је објављивао у разним црквеним листовима, поготово у предратном "Мисионару" као уредник, а и пре ступања на дужност уредника.
   О оцу Јакову писали су и други његови поштоваоци и познаници. Пре неколико година о њему су написали књигу Радоман Светковић и Слободан Обрадовић, са обимнијим личним подацима и поукама оца Јакова.
   Неоспорно је да отац Јаков јесте један од савремених духовних бисера и да је његов свети монашки живот сав био посвећен строгом подвижништву. Имајући то сазнање и осећање, још као жички искушеник од своје једанаесте године, одлучио сам да у познијим годинама, као професор призренске богословије опишем његов и наш живот у манастиру Жичи. Сада сам, пак, одлучио да припремим и ову књигу о оцу Јакову у коју сам сабрао највише колико сам могао његових чланака и радова. Верујем да ће ова књига побудити пажњу свих православних читалаца, јер ће из самих његових текстова моћи да га упознају као образованог монаха, великог подвижника и непосредног ученика светог Владике Николаја, после чега ће осетити многе духовне користи и благодатну силу тих светих људи и Цркве Христове којој служе.
   Ову књигу сам приредио захваљујући нашим преосвећеним оцима и духовној деци оца Јустина Поповића. Као допуну овде наводим и неке личне, породичне и друге податке које сам са захвалношћу користио из књиге г. Радомана Светковића и Слободана  Обрадовића о оцу Јакову.
   Тако видимо да је Радоје Арсовић (отац Јаков) рођен у миланџанско-косорићкој парохији, а да је крштен у цркви Светог Саве, задужбини епископа жичког Јанићија(Јоаникија) Нешковића, званог "Јања" (1804-1873), где је Радоје 1893. године и заведен у протоколу рођених у тој парохији. Рођен је у Кушићима, 13. децембра 1893; међутим, по податку који сам преузео из његове легитимације, коју је отац Касијан студенички сачувао и мени доставио, са познатом фотографијом, он је рођен 1894. године. Отац му се звао Јефта, а мајка Сава. Крштен је седам дана после рођења, 20. децембра.
   Радоје Арсовић је учио основну школу, "као најмирније дете и најбољи ђак", у Миланџи, коју је у свом селу подигао владика Јања 1853. године. Међутим, као и многе друге школе, због недостатка деце сада ни она не ради и тако пропада.
   Између Првог и Другог светског рата, упознао се са светим владиком Николајем Жичким. Замонашен је по његовом благослову, у манастиру Жичи 1939. године и добио монашко име Јаков. Умро је у четвртак пред месне задушнице 1946. године, у педесет другој години свога живота, од прехладе и исцрпљености по затворима нове власти.
   За труд и припрему да се ова књига са текстовима оца Јакова штампа, благодарим јеромонаху оцу Герману Авакумовићу, игуману манастира Јежевица код Чачка, и господину С.Јакшићу из Библиотеке Матице српске у Новом Саду.
...Радоје(Јаков) Арсовић, завршио је студије у Паризу.

"БОГОХРАНИМОМ СВЈАШЧЕНСТВУ ПОСЛАНИЈЕ"

...Где је дух наше свете вере? Да је целина, да има вид науке, да има силу струје, да се бори против света и побеђује! Догматика, Пастирско богословље, Тумачење Светога Писма, Патрологија, Омилитика, све су то школски споменици који се у народу не појављују. Народ живи за себе, Црква ћути за себе, свештеници ћуте за себе. Мутна река живота све носи али у њој светиње нема. Ко ће побудити срца на благодат Божију? Ко ће сад проповедати, па да се чује и извршује?

   Највише сада то пада у очи, да су свештеници закопали свој пастирски таленат, па и они живе и гледају шта се ради. А ради се то на њихове очи да сујета, саблазан, и грех гутају душе сваки дан, и да велика већина живих онако види, а не онако како би требало по науци дома и науци Цркве.

   Свештеници су се сложили са средином, она је парализовала све њихове пастирске идеале, и ето толико рат траје, и какве опасности не прођоше кроз народ, па ипак масе не знају за страх Божији, не прибирају се морално, цркве су празне, саблазни бесне и душегубно страдање остаје једнако у сили.

   Ох, нарочити, нарочито, саборне струје нестало је у клиру, нема примера и модела да подстичу. Има једна чврста ствар, крепка истина: свештеници имају те способности која је потребна да се народ подиже вером. У народу има услова, да се прихвате они који имају поштовања, али то све стоји у једној стагнацији, инерцији, равнодушности, прећутности. Дошао празник, село ушорено, има црква, има свештеник, па ипак и он у цркву дође по изузетку.

   Зашто се, оче свети, синоћ ниси прошетао кроза стадо, зашто ниси проговорио коју реч оним сакупљеним разговарачима, зашто ниси поименице позвао на службу, зашто ниси дан раније смислио проповед која треба твоме стаду, него си се и ти угледао на њих, одслужио си службу у празној цркви, и то журећи, да се и то што пре сврши. Коме ти има да кажеш: "Овде слабо посећују цркву". То је твоје дело и твоја савест, значи нема тих које ти приводиш Богу, и нема тих који тебе слушају. Дакле, дела Господњег код тебе нема. О, кад би ти хтео мало да се опоменеш шта је свештеник! О, кад би са дерзновенијем Христовог слуге подигао "обојудно острију меч слова Божија", ти би секао коров са душа, стадо би чуло твој глас, и мало овда, мало онда, некога придобијеш сада, некога после, и твој би квасац напредовао. Зашто толико ћутање код вас, о људи Божији, и како можете да ћутите? Псују пароха? Не поштују свештеника - шта си урадио да те поштују? Раде празником - кога си ти молио да не ради? Не посте - да ли их подсећаш на то? Не раде ни то, ни то, ни то. Шта си ти досад урадио? Где су ти они који тебе поштују-јер су од тебе нешто примили? Како можеш да живиш тако далеко од свога стада? Христос је победио свет, и борцима против света даће достојније, а ти гледаш шта свет ради, па мислиш тако данас мора. О, кад би ти видео парохије у којима је свештеников глас моћан, и свештеников дух жив. О, кад би ти промислио шта има твога у твојој парохији, и шта на души носе твоји парохијани! О, кад би ти мало проходао да се службом понизиш и позивом узвисиш! Кад би мало сео у сељачкој кући, да поразговараш са чељадима, па узгредно да запиташ: о посту, о псовци, о исповести, о празницима, и причешћу, о молитви, о свађи - да тебе икад чују чега си ти свештеник, и којих врлина заставник. Они те познају као: водоосвештача, колачосекача, парастосочтеца, требниконосца - а од свега они ништа не разумеју, и тебе не знају, да је све памет њихова покренула, због твојих речи. По обредима спољних радњи, они те виде као чиновника, а кад би ти обрађивао њихове душе, они би видели у теби великог свештеника, а у свима искушењима пред очима би имали твој образац.

   Није наш народ пропао толико да у њему није могуће пастирски служити. Изгубљених има доста, али највише има занемарених. Слушали би, кад би их неко мудро повео. Не би толико газили светињу, кад би их неко руком дотакао. Бистар је ипак наш народ, и мора се установити као чињеница, да би народ слушао кад би свештеник делао. Ради у недељу, јер никакве науке код њега нема. Псује. Кад је свештеник отворио Свето Писмо и тамо видео шта је псовка, па поднео текст парохијанину да и он види. Не исповедају се - кад је свештеник кога посебно и поименице запитао о исповести, и поучио га. Ти у парохији имаш две хиљаде душа, да ли иједна црпи науку са твојих усана? Има људи који се никад нису исповедили нити се причестили. Кад си се ти о томе заинтересовао и кад си им говорио како нису више чланови Цркве, и као немају право на опело ни на сахрану на гробљу? О, несретни ценовници за сахрану, каква ли је ваша цена у Царству Христовом, кад се светиња до те мере гази, да хришћани ништа не испуњавају, а зову се опет хришћани. Без науке, и без вере, и без труда, са товарима и вагонима греха, какво може бити спасење?
   Немојте, молим вас, никоме више да се жалите како је у вашој парохији, него све те жалбе упућујте на своју адресу. Све што раде, а не ваља, раде прво на ваш рачун и на вашу одговорност. И ма колико да то није ваше дело, ипак је ваше. Ако не видите, то не ваља. За све то што не ваља у парохији и Христос теби подноси жалбу и молбу, и све ти је дао, и опет све од тебе очекује. Јеси ли кад пробао духовну проју и парбу са Господом? Јеси ли Му кад рекао: "Господе Ти очекујеш од моје руке. Господе, Ти очекујеш моје речи, да ја почнем, а Ти да довршиш, да ја будим срца, а Ти да их напајаш и крепиш, ја да отварам врата, Ти да улазиш, да будем Твој претеча, а Ти да будеш свакоме Месија, крешчајај огњем спасенија. Ја у тебе гледам верујући, а Ти у мене гледаш и свезнајући и свемогући. Па ћемо се срести, кад као свештеник дођем да Ти положим рачун, Теби, који иако си знао да си Син Божји, ипак си чекао док Те Јован тако крсти по откровењу од Оца; па да кажеш апостолима, што и мене треба да научи, да пођем за својом сенком, па тек после да ми се у души појави сведочанство.
   О Теби. Ти од мене очекујеш да савршим све своје дело, па онда да дођем код Тебе. Авај мени сва су моја дела у светињи и незапочета, а неизвршена. Ја гледам стазе овога света, а то је и мојом душом завладало, те се по свету руководим, а Твоје стазе не рашчишћавам, и кад би Те ја повео по мојој парохији, ја ни једно дело своје не бих имао да Ти покажем. Чији дух влада у срцима, Ти би ми рекао. Зашто моја црква да устаје против мене, Ти би ми рекао. По чему је то Мој народ. Ти би ми рекао. Првенство је рукодјелија код вас свештеника, а ја, Христос, примам које ми ви дајете, Ти би ми рекао. Како ви Мене називате именом које Мени припада, тако и ја хоћу вас да назовем именом које сам вам дао, Ти би ми рекао: Тражим из ваше руке не само то што  можете дати, него и то што сам вам дао, а ви сте занемарили, мислећи да сам ја давно био у Галилеји и далеко сам на небу, Ти би ми рекао. И ја, Господе, не могу поднети ни један Твој испит.
   Братие! Славан контраст постоји и данас између пастира и стада: свештеник је читао Златоуста, а његови парохијани не знају ни Оче наш.
   Свештеник погледа на неки факултет, а деца кад изађу из основне школе за две године забораве и веронауку и молитве. Свештеник купује неке научне књиге, а већина његових парохијана не зна како се треба прекрстити и које се речи том приликом изговарају. Свештеник очекује плату по уставу, док парохијанин и не зна каква је та наука коју од свештеника треба да прими.

   Рад свештеников свео се на званично, а пошто стадо не прима од пастира готово ништа у облику науке, то га и не познаје. Код толиких неопходних дужности, зашто свештеник да буде тако далеко од својих парохијана? Где се изгуби његов утицај? Кад престаде народ да се обраћа свештенику за савет? Одговор је прост и једнообразан: од онда, како свештеник постаде обичан човек, помешан са својом околином....То је главни узрок што је дух пастирски ослабио, и свештеник је остао у мрежама чиновничким, званичним и писарским. Ево још једног доказа: где данас родитељи поштују Бога, и деца њихова држе се у целости; покварена омладина и на селу и у вароши, то је наслеђе оних родитеља који не поштују Бога. И онда се може подићи глас и рећи: слика данашњег свештеника, то је његова парохија.

   А каква ли је вера код свештеника, то само Бог зна!

   По већини парохија, народ умире као стока. Нити уме да позове свештеника за "напутие жизни" ( последња исповест и причест) нити свештеник уме да благовремено о томе научи људе.

   Досадно је бројати какве су се све немани и зверови испречили на светињу Цркве,  колико је рад свештеника занемарен, да тешко нама ако то и сами свештеници не виде и не осећају, него су се изгубили у таласима народних греха, и обичних појмова. За све данашње изгубљене душе, одговараће прво и најпре свештеници...душу Лава Толстоја тражиће Бог из руку Жана Жака Русоа, француског јеврејина; душу Лењина тражиће Бог из руку Марксових; душе данашњих хулитеља и псовача биће тражене из руку данашњих попова. Шта мислите, ви, оци и братие, да је то само форма бити сасопственик Престола Божијега? Ви примате са Трпезе Живога Бога, а то је освештење свих ваших чинорадњи.

   Можете ли ви од Бога примати светињу, а ваши парохијани то Богу да плаћају хулом? Зар ви не видите, кад псују Бога, псују и вас, и да су те хуле и псовке ваша хвала пред Богом, и цела архива псовачка вас очекује на небу.

   Да ли сте питали себе: зашта да вас награди Христос, и шта о вашем раду да каже? Кога сте на земљи чули да вас хвали што и ваше попадије иду непристојно обучене и вама командују, и што приличан број од вас млако проповеда у народу о посту и покајању. Ви сте опоганили дух свој римском и светском науком.

   ...Господе, поврати Србе. Они Ти овако несретно греше тек после 1880. године, и знају да Теби греше. Дај свештеницима дерзновеније да осете Твоју небеску струју, да плану као лавови, и због њихових речи да се народ постиди од псовке; отварај срце народу да исповеде све своје грехе. Буди осетљив што су наши прости дедови толико волели Твоје име и љубили Твоје стопе, да си ти прошапутао у њиховом срцу шта ће од нас бити. Ми јесмо пропали земаљски, али Ти не дај да пропаднемо занавек. Отргни нас од наших зала, и дај нам да се међусобно слушамо као и наши стари.

   Најтеже је пропасти од своје руке, а то данас ми радимо. Презри, Господе, псовке псовача, и одбаци их, али отвори разум псовачима, да виде шта раде.

   Ко год се покаје, и престане са псовком, опрости му и унапреди га на путу спасења. Да будемо крстобранитељи, а не крстоборци.

   Свештеници српски, чујте ви ову реч, да би преко вас Бог чуо цео наш народ. Прођите једном кроз парохију са апостолским упутом, и извршите једно огромно дело, видите очима својим шта народ дугује Богу. Кад не можете у дому Божјем да мисионарите, јер је празан, идите по кућама. За десет дана уђите бар у једну кућу без требника, и без расписа. Седите на споредно место. Извињавајте се дуго што сте дошли. Постаните досадни са извињавањем. Кад вас домаћин дома почне молити да кажете разлог ваше посете, понизно питајте псује ли се Божанство у кући? Од кад се псује? Псују ли сви? Ко у овој кући чита Оченаш? Колико се пута преко дана прекрстите?

 Монах Јаков

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ, О.ТИМОТЕЈ, 21. ЈУЛ 2013.

Манастир Вазнесење

ЉУДИ СУ ЖЕДНИ ЈЕДНОСТАВНОСТИ

   Добро је што су људи жедни једноставности, и што су дошли дотле да су од ње направили моду, премда се и не осећају једноставно. Долазе неки на Свету Гору у избледелом оделу. Мислим се: "Па, они не раде по њивама, зашто тако изгледају?" Неки природно говоре једноставно, и то те радује. Други се труде да тако говоре, и од тога ти припадне мука. Има и неких који долазе са краватама...Из једне крајности у другу. Један је имао шест-седам кравата са собом. Једног јутра се спремио, везао своју кравату, обукао одело..."Шта то радиш?", упиташе га. "Спремам се да посетим старца Пајсија." "А зашто си се тако обукао?" "Па да бих му указао поштовање", одговори овај. Бре, докле смо дошли!

   Људима недостаје једноставност; зато све и јесте овако несређено. Када духовни људи не живе једноставно, већ су уштогљени, не помажу младима. Зато млади, немајући никакав прави узор, живе као скитнице. Јер када угледају уштогљене хришћане, људе утегнуте краватама, као по неком калупу, не налазе у њима никакву различитост од људи овога света, и негодују. Када би код духовних људи видели једноставност, не би дошло до тог стања. Данас млади следе светски дух, а хришћани, опет, светски поредак. "Ми, хришћани, треба да ходамо овако, тако треба ово, тако треба оно..." И није да то чине од срца, из побожности, већ зато што "тако треба". Онда и млади кажу: "Шта им то значи? Иду у цркве са стегнутим вратом! Ајде, бре!", дижу руке од свега и враћају се наги. Иду у другу крајност. Разумеш? Све то чине из револта. Мада имају идеале, немају узоре, и стога су достојни сваког сажаљења. Зато је потребно боцнути их у ревност и ганути их једноставношћу живота. Озлоједе се када духовни људи и свештеници покушавају да их задрже светским методама. Али када наиђу на скромност, једноставност и искреност, тада дубље размишљају о свему. Јер када је неко искрен и не мисли на себе, тада је он једноставан и смирен. Све ово успокојава како њега самог, тако и његове ближње, Свако осећа да ли са њим састрадаваш, или лицемериш. Један хулиган је бољи од једног лицемерног хришћанина. Зато не треба чувати на лицу неки осмех лажне љубави, већ се понашати природно: нити злоба, нити лицемерје, већ љубав и искреност. Највише ме гане кад је неко добро постављен у себи. Односно, када има поштовање и истиниту љубав, када се понаша једноставно, а не као по неком шаблону. Јер човек тада остаје само на спољашњим стварима и изграђује се спољашњи, преварни човек.

Манастир Вазнесење

   Унутрашња чистота лепе душе истинитог човека, улепшава и његову спољашност. Тад сладост божанске љубави Божије заслађује чак и његов изглед. Унутрашња лепота душе, осим што улепшава и освећује човека духовно, чинећи то и са његовом спољашношћу, открива га божанском благодаћу, улепшава и освећује чак и ружно одело које носи благословени човек Божији. Отац Тихон је од комадића расе сам шио скуфије дебелом иглом, а шио их је као кесе и као такве их је носио, али су оне просто зрачиле благодаћу. Ма шта старо обукао, то на њему није изгледало ружно, јер се све улепшавало унутрашњом лепотом његове душе. Једанпут га је фотографисао један посетилац, онаквог какав је био, са једном кесом уместо скуфије, и са једном пиџамом коју му је овај огрнуо преко леђа, приметивши да је Старцу хладно. И данас сви који виде ту фотографију оца Тихона, мисле да је обукао владичанску мандију, а то је била само једна стара, шарена пиџама. Људи су чак и његове дроњке побожно посматрали, и узимали на благослов. Више вреди један такав благословени човек који се изнутра променио, а споља се осветио, од свих људи који се непрестано мењају само од споља (пресвлачећи одело), а изнутра чувају свог старог човека са археолошким гресима.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ, С БОЛОМ И ЉУБАВЉУ САВРЕМЕНОМ ЧОВЕКУ, МАНАСТИР СВ.ПРВОМУЧЕНИКА И АРХИЂАКОНА СТЕФАНА, ВРАЊЕ, 2011.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ, ДУХОВНА РАДОСТ II

Божанска радост долази када дајемо

-Старче, да ли сваки човек који живи по Богу осећа духовну радост?

-Наравно! Да би се човек истински, духовно радовао, треба да воли; а да би волео, треба да верује. Људи немају веру, па зато немају ни љубави, пожртвовања и радости. Да верују, они би и волели, жртвовали би се и радовали. Из пожртвовања се рађа највећа радост.

-Старче, човек се радује када воли.

-Не, треба рећи обрнуто! Када воли, човек се радује. А када се љубав увећа, човек не тражи радост за себе, већ жели да се други радују.

-Значи, Старче, радост произилази из нечега, док љубав постоји сама по себи?

-Тако је! Љубав постоји сама по себи, док радост извире из љубави. Када дајеш љубав, долази радост. Човек даје љубав, а добија радост; та радост коју осећа је уздарје за љубав. Видиш, човеку дају једну ствар, он је узме и радује се тој јединој ствари. Неко други даје све, и радује се за све. Радост коју осећа човек када узима, јесте људска радост. Док је радост коју осећа када даје - радост божанска. Божанска радост долази када дајемо!

Духовна радост је дар Божији

-Старче, како човек бива извештен о томе да се измирио са Богом?

-Унутрашња радост, божанска утеха коју човек осећа у себи, јесте једно обавештење о томе да се он измирио са Богом.

-А може ли човек да осећа да се измирио са Богом, а да притом не осећа радост и божанску утеху?

-Не може; нешто ће осећати. Можда је некада осетио јаку утеху, а касније је ту утеху осећао слабије, па зато мисли да уопште  не осећа божанску утеху.

-Старче, а како то да понекад, иако се човек налази у добром духовном стању и осећа радост, одједном ту радост изгуби?

-Бог ти шаље духовну радост и ти се радујеш. Узме је, а ти је после поново тражиш, улажеш већи труд и много више духовно напредујеш.

-Старче, каква је ово радост коју ја осећам? Можда нисам свесна своје огреховљености?

-Не, дете моје! Бог ти даје једну чоколаду како би се радовала. Данас - чоколада, а сутра - вино, попут оног које пију у Рају. Знаш ли како је тамо слатко вино? Ооо! Када види макар мало приљежности, макар мало доброг настројења, Бог обилно даје Своју благодат и опија те рајским вином још у овом животу. Духовна промена коју човек доживљава и радост коју осећа у срцу када га посети благодат Божија,не може да му пружи ни...најбољи кардиолог на свету. Када осетиш ову радост, потруди се да је задржиш што дуже.

-Старче, да ли треба да тражимо од Бога да нам подари духовну радост?

-Јадно је да тражимо духовне радости; оне долазе саме по себи, када за то постоје услови. У жељи да се непрестано радујеш постоји себељубље. Христос је дошао у свет да би из љубави био распет на Крсту. Прво је било распеће, а после - васкрсење.

Деца Божија не раде ни за небеску плату, али ни за духовну радост у овом животу. Отац не плаћа деци, пошто је све што Отац има - њихово. Друго су божански дарови које Бог као добар Отац дарује, и у овом животу, и у вечности.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ, СТРАСТИ И ВРЛИНЕ, МАНАСТИР СВ.ПРВОМУЧЕНИКА И АРХИЂАКОНА СТЕФАНА, ВРАЊЕ, 2012.

Духовни бол је духовна радост

-Старче, како човек може да задржи у себи радост?

-Ако се према свему поставља духовно. Тада га ни болести, ни искушења не лишавају радости.

-Старче, зар човек не треба да буде слободан од страсти, како би се према искушењима постављао духовно?

-И када није слободан од страсти, човек опет може да се радује када пролази кроз искушења и невоље. Ако буде мислио да су те невоље лек за његове страсти, тада ће их прихватити са радошћу, као што болесник са благодарношћу прихвата горке лекове, надајући се да ће му од њих бити боље.

-Каква је веза између радости и бола, Старче?

-У духовном животу дешава се нешто необично:

Када човек нешто трпи, љубави Христове ради, чак и мучење, његово срце испуњава се божанском насладом. Исто се дешава и када саучествује у страдањима Господњим. Колико више размишља о томе како се Христос распео за наше грехе, и пати због тога, толико више бива награђен божанским радовањем. Патња - радовање, патња - радовање. И колико више пати, толико већу радост осећа. Осећа као да га Христос нежно милује и говори му: "Дете моје, не секирај се за мене."

Једна сестра је говорила: "Ја не желим радост. Желим да жалим за Христом. Како да се радујем, када се Христос распео за мене? Зашто ми Христос даје радост?" Она је преживљавала (узвишена) духовна стања, и што је више саучествовала у страдањима Христовим и приљежно туговала, то јој је више радости давао Христос. Христос ју је "залудео"!

Распеће увек претходи васкрсењу и доноси победу. Крст доноси славу. Христос је прво узишао са Крстом на Голготу и био распет, а после је са Крста узишао Оцу. Сада Распети Христос заслађује људске горчине, а распети човек подражава Богочовека Исуса.

Наш добри Исус је, поред грехова целог света, понео и сву његову горчину. Нама је оставио радост и ликовање, које осећа онај ко је свукао свог старог човека и у коме живи Христос. Такав човек осећа део рајске радости на земљи, као што каже Јеванђеље: Царство Божије унутра је, у вама(Лк 17, 21)

Благодарим Богу Који ме је удостојио да упознам много таквих људи и молим Га да ми помогне да Га макар од сада више не жалостим, иако се нисам удостојио таквих стања.

Молим се да у овом животу увек имате духовну радост, а да се у оном другом, вечном животу, непрестано радујете крај Христа. Амин.

Манастир Вазнесење

иди на везу:

ДУХОВНА РАДОСТ I

БЕСЕДА У ЗАЈЕДНИЦИ "ЗЕМЉА ЖИВИХ" ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ И АДМИНИСТРАТОРА ЖИЧКОГ, Г.ЈОВАНА Брајковац, 15.јул 2013.

Манастир Вазнесење

иди на везу Епархије Шумадијске:

БЕСЕДА ВЛАДИКЕ ЈОВАНА

ВОЗБРАНОЈ ВОЈЕВОДЈЕ

Манастир Вазнесење

2/15. јул
Положење ризе Пресвете Богородице у цркву Влахернску у Цариграду

 За време цара Лава Великог (458- 471.), царице Верине и патријарха Генадија, путоваху по Светој Земљи два племића цариградска, Галвије и Кандид, ради поклоњења тамошњим светињама. У Назарету одседну у кући неке девице Јеврејке, која држаше у тајној одаји ризу пресвете Богородице. Многи болесници и невољници добијаху исцелење од својих мука молитвом и додиром те ризе. Галвије и Кандид узму ту светињу и пренесу у Цариград, и објаве то цару и патријарху. То изазове велику радост уцарскоме граду. Риза буде свечано пренета и положена у цркву Влахерне. (Ова црква сазидана је од цара Маркијана и Пулхерије на обали једног залива, званог Влахернски, по имену некога Скитског војводе Влахерна, који је ту био убијен). И за спомен положења ризе пресвете Богородице у цркву Влахернску установљен је овај празник.

Пречистој Деви ми се клањамо
И милост Божју кроз њу искамо.
У слави вечној она се блиста
И за нас моли Господа Христа.
Молитве њене пуне су силе,
Молитве Мајке Сину су миле.
Она све воли што Син њен створи,
Молитвом за све ко свећа гори,
И свуда стигне да молбе чује,
Свуда да блажи где туга трује.
Име је њено сласт болеснима.
Име је њено бич демонима.
Крст и Марија где се призову
Ту храброст дају и снагу нову.
Пречистој Деви ми се клањамо
И милост Божју кроз њу искамо.

Свети Владика Николај, Охридски пролог

МОНАХ СЛАВУЈ

Манастир Вазнесење

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ, БЕСЕДА о сили и дејству добрих дела

Јер је тако воља Божија да добријем дјелима обуздавате незнање безумнијех људи ( I Пет. 2,15)

   Тешко је, браћо, спорити с безбожним; тешко разговарати с безумним; тешко убеђивати озлобљеног. Безбожна и безумна и озлобљена тешко ћеш убедити речима. Пре ћеш их убедити делима. Нека виде ваша добра дјела и хвале Бога (I Пет.2, 12). Онима који хоће да споре с вама, учините добро дело, и ви ћете добити спор. Једно дело милосрђа брже ће уразумити безумнога и ублажити озлобљенога него многи часови разговора. Ако безбоштво и безумље и злоба долазе од незнања, то незнање је као беснило, које се најбрже да обуздати доброчинством. Ако ли ти с безбожним спориш његовим бесним начином, тиме појачаваш бес безбоштва. Ако ли се с безумним разговараш ругањем, мрак безумља се увећава. Ако ли злобног мислиш да убедиш гневом, тиме разгореваш већма огањ злобе. Кротко и благо дело је као вода у пожар. Сети се увек светих апостола и њиховог успешног начина опхођења с људима. Ако те безбожник изазива, то те не изазива човек него ђаво; човек је по природи побожан. Ако те безумни ружи, то те не ружи човек но ђаво; човек је по природи уман. Ако те озлобљени гони, то те не гони човек но ђаво; човек је по природи благ. Ђаво те изазива на дуге спорове и бесплодне разговоре, а од доброг дела бежи. Учини добро дело у име Христово, и ђаво ће побећи и онда ћеш ти тек имати посла с људима, с правим људима: побожним, умним и благим. Но све што чиниш, чини у име Господње.

   Господе преблаги, помози нам чинити добро, и добрим побеђивати у име Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ, ОХРИДСКИ ПРОЛОГ, ГЛАС ЦРКВЕ, ШАБАЦ, 2000.

Манастир Вазнесење, Петровдан, 2013.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ, О СВЕТОМ ЈОВАНУ КРСТИТЕЉУ Острог, 6. јул 2013.

Манастир Вазнесење

иди на You Tube везу:
 Митрополит Амфилохије, О светом Јовану Крститељу

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ, О.ТИМОТЕЈ Ивањдан, 2013.

Манастир Вазнесење

МАНАСТИР СТУДЕНИЦА Преподобна Анастасија Српска, 4/5. јул 2013.

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧЕ

БЕСЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА-СТАВРОФОРА ДР ВЛАДИМИРА ВУКАШИНОВИЋА

Хор "Света Анастасија Српска", Требиње

БЕСЕДА о светости

По свецу који вас је позвао, и ви будите свети у свему живљењу ( I Пет. 1, 15)

   Светост је, браћо, врлина што обухвата све остале врлине. Отуда је и светитељ, браћо, човек украшен свима врлинама. Јер ако је човек један молитвен а није милосрдан, не може се назвати светим. Или ако неко трпи, али без вере и наде - не спада у светитеље. Или ако је неко веома милосрдан, но без вере у Бога - ваистину такав се не броји у светитеље. Светитељ је савршен човек, онакав какав је био Адам у Рају; или још боље: онакав какав је био Нови Адам, Господ Исус Христос. Ово је Светац над свецима. Ово је сејач светости на земљи и однеговач светитеља у историји. Он нас је позвао у достојанство светитеља. Он нам је показао пример правог светитеља. Он је прототип светитеља, као што је Он и праобраз човека. Прави човек, браћо, и не значи друго него светитељ. Светитељ и човек - то је једно исто. Он нам је показао, шта значи бити човек или шта значи бити светитељ. А апостол Његов, Петар, заповеда нам: будите свети у свему живљењу! Светац није светац једним делом живота него целим животом. У сваком делу и делићу нашег живота морамо бити свети, да бисмо се убројали у свете, то јест у људе, по прототипу светитеља и праобразу човека, Господу Исусу Христу. Господе свесвети, Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Владика Николај, Охридски пролог, Глас Цркве, Шабац, 2000.

Манастир Вазнесење

иди на You Tube везu:

о.Владимир Вукашиновић, "Ко је свети човек?", 2003.

глава шеста:Светиње Светима 9.ПОТПУНО ПОНОВНО ОТКРИВАЊЕ

Манастир Вазнесење

   Прво што нам је потребно јесте да стварно поново откријемо у Цркви право значење Евхаристије као Свете Тајне Цркве, као оног суштинског чина у коме Црква увек постаје оно што јесте: Тело Христово, храм Духа Светога, Дар новог живота, појава Царства Божијега, богопознање и заједничарство са Богом. Све ово Црква постаје преко свете Тајне "окупљања" - многи долазе заједно да би сачинили Цркву, приношењем жртве, као једно тело, уједињено Једном вером, Једном љубављу, Једном надом, Светим Узношењем, приношењем Евхаристије "једним устима и једним срцем" и "печаћењем" овог јединства - у Христу са Богом и у Христу једнога са другим - у учествовању у Светим Даровима.
    Оно што нам је потребно, то је откривање Свете Тајне Причешћа као насушне хране која нас сједињује са Христом, која нас чини учесницима Његовог живота, смрти и васксења, средством да испунимо своје духовне дужности као чланови Цркве и свој духовни живот и раст. Најзад нам је потребно да поново откријемо истинито значење припреме као жиже нашег духовног живота, као духовног напора који нам увек открива нашу недостојност и подгрева нашу жељу за светом Тајном исцелења и опраштања и тако, откривајући нам неизмерну дубину Христове љубави према нама, наводи нас да и ми љубимо Њега и да желимо да будемо са Њим сједињени.
    Ако ми, "поново откријемо" све ово, открићемо да је читав живот Цркве та припрема: да сва наша правила - литургичка и духовна, покајна и дисциплинарна немају никакав други разлог свога постојања него само да нам помогну да наш живот буде стална припрема не само за Свето Причешће него и за оно зашта нас и Свето Причешће припрема: за радост и пуноћу, "дан без вечери" - вечног Царства Божијег.
    На тај начин ћемо поново открити потребу за Св. Тајном Покајања и за светотајинском Исповешћу. У њој нећемо тражити само формално "разрешење" или формални "услов" за Свето Причешће. Тражићемо дубоку духовну обнову, истинито помирење са Богом и повратак Његовој Цркви од које смо, заиста, тако често изопштени због безнадежног секуларизма нашег живљења. Открићемо духовно значење покајних сезона Цркве - Великог поста, Божићњег поста и тако даље; а тада је право време и прави час за светотајинско Покајање. Открићемо и нама самима потребу за стварним духовним вођством. А изнад свега другога, поново ћемо открити, са страхом и радошћу, са духовним трепетом и вером - Свету Тајну Христовог Тела и Крви као извор и центар нашег хришћанског живота.
    Сигурно је да се све ово неће десити одједном. Биће потребно време, много напора, много стрпљења. Али сама чињеница да су се сва ова питања појавила - као глад и жеђ за пунијим учествовањем у суштинском и светотајинском животу Цркве - даје сигурност нашој Цркви и њеним члановима да и у тами и духовном распаду нашег бурног времена, Црква "никада не стари, него се стално подмлађује". Они којима је Бог поверио "да правилно дефинишу Слово Његове Истине" - епископи као чувари Истине, треба да увиде да ова духовна глад мора да буде задовољена и усаглашена са истинитим нормама и истинитим захтевима црквеног Предања.

Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св. Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

глава шеста:Светиње Светима 8.ИСПОВЕСТ И СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

   Какво је у овој припреми - место Свете Тајне Исповести? Морамо поставити ово питање и покушати на њега да одговоримо, стога што је у многим православним црквама данас прихваћемо мишљење према коме је Свето Причешће за световњаке немогуће без Свете Тајне Исповести и "разрешења". чак ако неко жели да прими Свето Причешће чешће, мора сваки пут да иде на исповест или бар да прими светотајинско разрешење.
   Дошло је време да се отворено каже да, без обзира на различите и понекад озбиљне разлоге, који су довели до овог учења и до ове праксе - они немају свог основа у Светом Предању; у ствари они воде алармантном искривљавању православног учења о Цркви, о Евхариситији и о самој Светој Тајни Покајања.
    Да би се у ово уверио, човек мора да се сети како је првобитна Црква разумевала Свету Тајну Покајања. Она је било, према суштинском учењу Цркве, а још увек јесте, Света Тајна помирења са Црквом, повратка њој и у њен живот оних који су били изопштени, то јест искључени из евхаристичке заједнице Цркве. У почетку, високи морални стандард живота, који се очекивао од чланова Цркве, и врло доследна црквена дисциплина, дозвољавали су само једно такво помирење: "После оног великог и светог призива (крштења) ако је неко кушан од ђавола и греши, има само једно покајање", читамо у Јермином "Пастиру",хришћанском документу из другог века. "Јер ако би неко грешио и често се кајао, таквом његово покајање неће бити од користи". Доцније, а посебно после масовне христијанизације Царства, до које је дошло после обраћења Цара Константина, покајна дисциплина је била донекле олабављена, али разумевање саме Свете Тајне није ни у ком погледу било измењено: она је била само за оне који су били изопштени из Цркве за дела и грехе, који су јасно дефинисани у канонском предању Цркве. А да је ово разумевање Свете Тајне Покајања остало и данас види се јасно из саме молитве разрешења: "...Измири га (је) са Твојом Светом Црквом у Христу Исусу Господу нашем". (Ово је пропратна молитва разрешења која се чита свуда у Православној Цркви). Што се тиче друге молитве, непознате многим Православним Црквама, - "...И ја недостојни свештеник, влашћу која ми је дана, опраштам и разрешавам..." западног је порекла и уведена је у наше литургичке књиге у време акутне "латинизације" православног богословља.
    Да ли ово значи да су они који нису изопштени, верни, сматрани од Цркве да су без греха? Разуме се да не значи. Јер учење Цркве је да нико, осим Бога, није без греха, није безгрешан и "нема човека који живи и не греши". Али, такође, увек је било учење Цркве да се због извесних грехова хришћанин изопштава, док неки други греси нису водили одвајању од тела верних и од учествовања у Светим Тајнама. Никола Кавасила пише:

    "Има грехова који су смртни, према учењу Светог Јована. Али ништа не смета оним хришћанима који нису учинили грехе који их одвајају од Христа и воде у смрт, да се причешћују Божанским Тајнама и да учествују у освећењу, не само спољашње, него у стварности, јер они продужују да буду живи чланови уједињени са Главом..."

    Не ради се о томе да ови греси - општа грешност - слабост, недостојност целокупног нашег живота - не потребују покајање и опраштање; целокупна припрема за Свету Тајну Причешћа је, као што смо видели, покајање и вапај за опроштајем. Оно што им није нужно јесте светотајинска исповест и светотајинско разрешење, а ово последње се односи само на оне који су били изопштени из Цркве. Наши греси који "нису смртни" и наша општа грешност исповеда се од стране чланова Цркве сваки пут када се сакупимо заједно за свету Тајну Христове Присутности, јер цео живот Цркве, заиста се састоји од сталног кајања. За време саме Божанске Литургије ми исповедамо наше грехе и молимо опроштај у молитви "Трисвјатаго пјенија", коју свештеник моли:

"...Опрости нам свако сагрешење вољно и невољно, освети наше душе и тела и дај нам да Ти у светости служимо све дане нашега живота..."

   И када се приближавамо Светоме Путиру, ми молимо опроштај "грехова вољних и невољних, учињених речју, делом, са знањем или без знања" и верујемо да у мери нашег покајања добијамо опроштај учествовањем у самој Светој Тајни опраштања и исцељења.

Манастир Вазнесење

    Тада мора да буде јасно да учење које тврди да је Света Тајна Покајања услов sine qua non за приступање световних чланова Цркве Светој Тајни Причешћа не само одступање од првобитног и универзалног предања Цркве, него је оно сакаћење православног учења о Цркви, о Евхаристији, и о самој Светој Тајни Покајања. То сакати учење Цркве, зато што оно, de facto дели њене чланове на две категорије. Сматра се да једна од њих(лаици) поновним рођењем преко Крштења, освећењем у Светом Миропомазању, постају "суграђани Светитеља у дому Божијем" - нису постали потпуни чланови, то јест, не могу учествовати у Светој Тајни у којој се Црква пројављује као Тело Христово и Храм Светога Духа.То сакати учење о Светој Евхаристији, јер постављајући за Свето Причешће друге услове сем чланства у Цркви, чини стварно немогућим да се види и доживи Евхаристија као сама Света Тајна Цркве, као дело по коме, по речима Литургије Светог Василија: "сви ми који учествујемо у једном Телу и једној Чаши уједињени смо један са другим у заједничарству Духа Светога". И најзад, то сакати саму Свету Тајну Покајања, јер постајући формалан и, у ствари, једини услов за Свето Причешће, Исповест замењује праву припрему за Свето Причешће, која се, као што смо видели, састоји у истинитом унутарњем покајању. Нагласак, целокупан доживљај ове Свете Тајне, скреће од покајања на разрешење, и схвата се у терминима некакве готово магичне силе. Ово формално, полумагично, полулегалистичко "разрешење", а не измирење са Црквом од које су га изопштили његови греси, ето то се данас тражи од исповести. И човек то тражи не због грешности која га брине(јер је сматра природном и неизбежном), него због тога што му она "омогућава" да приступи Светим Даровима мирне савести. Пошто је постала само услов за Свету Тајну Причешћа, Света Тајна Исповести - тако велика, тако страшна у раној Цркви - изгубила је у стварности своју праву функцију и место у Цркви.

    како је могло такво учење да се појави у Цркви и да постане норма, коју многи бране као готово најбитнију норму Православља? Три главна фактора су за то одговорна. Ми смо први од њих већ навели: то је онај номинални, минималистички и млаки приступ захтевима Цркве, оно занемаривање Светих Тајни, које су Свети Оци осуђивали и које је најпре водило све ређем и ређем причешћивању и најзад га свело на "обавезу" једанпут годишње. Према томе, очигледно је да хришћанин који ретко приступа Божанским Тајнама, а остатак свога времена је сасвим задовољан са својим de facto "изопштењем", мора бити измирен са Црквом и не може да приступи Светој Тајни Причешће осим преко Тајне Покајања.

   Други фактор, потпуно тазличит од првог, био је унутар Цркве, утицај монашке исповести духовног вођства од стране искусног монаха мање искусном -која се заснивала на сталном "отварању мисли" монаха свом духовном оцу. "Старац", коме је поверено такво духовно вођство и исповест, није неопходно морао да буде свештеномонах (у свом првобитном облику монаштво је сматрано као неспојиво са свештеничким чином), и ова исповест није била ни у ком погледу повезана са Светом Тајном Покајања. То је био саставни део монашког живота и дисциплине, базиран на потпуној послушности, на монашком одрицању од своје воље. Тако, према византијским монашким типицима XII-XIII века, монаху је било забрањено да прими Свето Причешће или да се од њега уздржи по својој властитој одлуци без одобрења старешине или свога духовног оца, јер, да цитирамо један од ових типика: "Искључити се сам од Причешћа, значи следити своју властиту вољу". У женским манастирима иста власт је припадала старешини манастира - настојатељици. Овде имамо исповест која није светотајинског типа, која се упоређује mutatis mutandis са оним што бисмо данас назвали "саветовање" или "духовно вођство". Историјски ипак она је учинила велики и заиста одлучујући утицај на светотајинску исповест. За време духовног опадања (чији размер може, на пример, да се види у Канонима такозваног Пето-Шестог Трулског Сабора, одржаног у Цариграду 691. г.) и губиткаа моралног и духовног ауторитета код "световног" свештенства, манастири су стварно постали једини центри духовног вођства, а монаси једини. И тако, мало по мало, спојиле су се у једно ова два типа исповести - "светотајински" и "духовни": духовна је постала припрема за Свето Причешће, а у "светотајинску" су били укључени духовни проблеми оних који су раније били одвојени од Светог Причешћа.

   Овај развој, мада историјски и духовно оправдан, ипак користан у условима у којима је настао, допринео је конфузији која данас - у нашим условима, чини више штете него користи. Не поставља се питање о суштинској потреби пастирског и духовног вођства и саветовања у Цркви. Право питање је следеће: да ли је ова потреба задовољена у нашој садашњој краткој исповести од три до пет минута и са једногодишњим чекањем покајника да би "испунио своју дужност", сагласно са очигледном немогућности да се уђе у суштину проблема, са двосмисленом исповешћу, која престаје да буде исповест и не развија се у духовни разговор? И још једно питање: да ли је сваки свештеник, поготово млађи, довољно искусан, одговарајуће "припремљен" да реши све проблеме, па чак да и разуме? Колико трагичних погрешака, колико штетних духовних савета, колико неспоразума је могло да буде избегнуто да смо се држали суштинског предања Цркве, резервишући светотајинску исповест за покајника да исповеди своје грехе, а да нађемо неко друго време и прилику за пастирско и духовно саветовање, које нам је веома потребно а које би, између осталог, омогућило свештенику да схвати своју неадекватност у извесним случајевима и да му омогући да и сам затражи помоћ и савет од свога епископа, од другог свештеника, од духовног искуства Цркве.

   Трећи и, нажалост, одлучујући фактор био је утицај западне схоластике и јуридичког схватања Тајне Светог Покајања. Много је писано о "западном ропству" православног богословља, али мало људи схвата обим и дубину искривљености које су проузроковали западни утицаји у животу Цркве, а пре свега, у односу на разумевање Светих Тајни. Овај западни утицај скренуо је (као што смо горе навели) покајање и помирење са Црквом, што је суштина Св. Тајне Покајања, на разрешење схваћемо готово искључиво у смислу јуридичке власти. Према раном православном схватању разрешења, свештеник је био сведок покајања, сведок његове аутентичности и стварности, и објављивач и "потврђивач" Божанског праштања и покајниковог "помирења" са Светом Црквом у Исусу Христу.

    Међутим, у западним правним оквирима, разрешење је постало "власт сама по себи" - тако да се ту и тамо развило у сасвим чудну праксу - тражења и добијања "разрешења" без било какве исповести! Првобитна разлика - коју је споменуо Кавасила - између грехова који су водили до изопштења и оних који нису одвајали човека од Цркве, на Западу је била рационализована као разлика између, с једне стране "смтних грехова", који лишавају човека "стања благодати" и стога захтевају светотајинско разрешење - и, с друге стране, "опросних грехова", који не утичу на "стање благодати" и за које је довољан акт скрушености. На Православном Истоку, а посебно у Русији (под утицајем латинизоване теологије Петра Могиле и његових следбеника) резултат овог учења је било присилно повезивање исповедања са сваким Светим Причешћем. Заиста је иронија, да многи православни верују да ова најочигледнија од свих латинских "инфилтрација" представља норму Православља, док се и сам покушај да се она вреднује у светлости оригиналног православног Предања осуђује као римокатоличко застрањивање.

Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

глава шеста:Светиње Светима 7.ЗНАЧАЈ ПРИПРЕМЕ ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

    У нашој садашњој ситуацији, коју је у многом створила пракса "не честог" причешћивања, припрема за Свето Причешће значи, пре свега, испуњење од стране онога који се припрема извесних дисциплинарних и духовних прписа и правила: уздржавање од иначе дозвољених дела и активности, читање извесних канона и молитава ( "Правила за оне који се припремају за Свето Причешће" одштампаних у нашим молитвеницима), уздржавање од хране изјутра пре самог Светог Причешћа, итд. Али, пре него дођемо до ових припрема у ужем смислу речи, ми морамо у светлости напред реченог, покушати да поново пронађемо идеју припремања у њеном ширем и дубљем значењу.
    Идеално, разуме се, цео живот хришћанина јесте и треба да буде припрема за Свето Причешће, исто као што тај живот јесте и треба да буде духовни плод Светог Причешћа. "Теби, Господе, поверавамо цео свој живот и наду..." читамо у литургичкој молитви пре Светог Причешћа. Цео наш живот се просуђује и мери нашим чланством у Цркви и стога нашим учествовањем у Телу и Крви Христовој. Цео он треба да буде испуњен и преображен благодаћу овог учествовања у Телу и Крви Христовој. Цео он треба да буде испуњен и преображен благодаћу овог учествовања. Најгора последица наше садашње праксе је, да она "одсеца" припрему за Свето Причешће од самог живота, и чини наш стварни живот још профанијим, још неповезанијим са вером коју исповедамо. Али Христос нам није дошао да бисмо ми одвојили мали део нашег живота ради "религиозних обавеза". Он је захтевао целог човека и свеукупност његовог живота. Он нам је оставио Свету Тајну Причешћа са Њим самим, да би она могла осветити и очистити цело наше биће и повезати све аспекте нашег живота са Њим. Тако, хришћанин је човек који живи између: доласка Христовог у телу и Његовог повратка у слави да суди живим и мртвим; између Евхаристије и Евхаристије, Свете Тајне сећања и Свете Тајне наде и очекивања. У раној Цркви баш овај ритам учествовања у Светој Евхаристији-живљење у сећању на једну Евхаристију и у очекивању следеће-што је уистину обликовало хришћанску духовност и дало јој истиниту садржину: учествовање, док живимо у овом свету, у новом животу света који долази и преображај "старог" у "ново".
    Другим речима, ова се припрема састоји не само у познавању "хришћанских принципа" уопште, него у свести о самој Светој Тајни Причешће - и то оној коју смо већ примили и која, чинећи ме учесником Тела и Крви Христове, просуђује мој живот, подстиче ме са неизбежним призивом да будем оно што треба да будем, и оног Причешће које ћу примити у животу и светости, и светлости која се приближава, од које само време и сви детаљи мога живота добијају важност, духовни значај, што они не би имали са чисто људског и "секуларног" становишта. Један уважени свештеник, када је упитан како човек може да живи хришћанским животом у овом свету, одговорио је: "Просто имајући на уму да ће сутра (или прекосутра, или за неколико дана) примити Свету Тајну причешћа..."

Манастир Вазнесење

    Један од најпростијих начина који рађа почетак овог сазнања, јесте укључивање молитава пре и после Светог причешћа у наше свакодневно молитвено правило. Обично ми читамо молитве припреме баш непосредно пред Свето Причешће, а молитве захвалности непосредно после тога, и пошто смо их прочитали, ми се просто враћамо нашем "профаном" животу. Али шта нам смета да прочитамо једну или више молитава захвалности у време првих дана седмице после недеље Евхаристије, и молитве припреме за време другог дела недеље, које нас уводе у сазнање о Светој Тајни у нашем свакодневном животу, повезујући наш целокупан живот са Светим Даровима, које смо припремили и са Даровима које ћемо тек да примимо? Ово је, разуме се, само један корак. Много више је потребно, а изнад свега поновно откривање - преко проповеди, учења и саветовања - саме Евхаристије као Свете Тајне Цркве и стога самог извора целокупног хришћанског живота.

    Други ниво припрема је усредсређен на самоиспитивање о коме Свети Апостол Павле говори:"...нека човек испитује себе, па онда нека једе од тог Хлеба и пије од те Чаше" (1Кор.11,28). Сврха те припреме која се састоји у посту, посебним молитвама (Правило за оне који се припремају за Свето Причешће), духовној концентрацији, ћутању итд., као што смо већ видели, није да се човек сматра "достојним" него баш да пробуди свесте о својој "недостојности", и да га приведе истинитом покајању. Покајање је све ово: човек видећи своју грешност и слабост, схватајући своје стање одвојености од Бога, осећајући тугу и бол због таквог стања, жели опроштај и помирење, одбацивање зла, и жуди за повратком Богу и, најзад, жели да прими Свету Тајну Причешћа ради "исцељивања душе и тела".

    Ово покајање не почиње ипак са заузетошћу самим собом већ са сазерцањем светости Христовог дара, са небеском реалношћу на коју смо позвани. Само зато, и само утолико уколико видимо "брачне одаје украшене", схватамо да смо лишени одеће која нам је потребна да би у њих ушли. Само зато што је Христос дошао нама ми можемо да се кајемо, то јест да видимо да нисмо достојни Његове љубави и Његове светости, и зато желимо да се Њему вратимо. Без овог истинитог покајања, ове унутарње и радикалне "промене ума", Причешће ће нам бити на "осуду", а не, "на исцељење". Па ипак, прави плод покајања јесте онај који чини да разумемо своју потпуну недостојност и који нас води Христу као нашем спасењу, исцељењу и искупљењу. Откривајући нам нашу недостојност, покајање нас испуњава оном жељом, оном понизношћу, оном послушношћу, која нас само у очима Божјим чини "достојним". Читајмо молитве пре Св. Причешће. Оне све садрже само један вапај:

"...Ја нисам достојан, Учитељу и Господе, да уђеш под кров моје душе; али пошто као човекољубив  желиш да обитаваш у мени, усуђујући се приступам. Кад наредиш, ја ћу отворити врата која си Ти Једини створио, и ући ћеш са човекољубљем Какав Јеси; ући ћеш и просветићаш мој помрачени разум. Ја верујем да ћеш то учинити..."

   Најзад, трећи и највиши ниво припреме постиже се када желимо да примимо Свето Причешће, просто зато што ми волимо Христа и што жудимо да се ујединимо са Њим, са Њим Који је "жељом зажелео" да буде сједињен са нама. Изнад потребе и жеље за праштањем, измирењем и исцељењем, јесте, и мора да буде, једноставно ово: наша љубав према Христу, Кога ми волимо "зато што Он најпре заволе нас" (1 Јн. 4,19). Најзад, само ова љубав и ништа друго, омогућава нам да пређемо амбис који одваја створа од Створитеља, грешника од Светога, овај свет од Царства Божијег. Баш ова љубав која сама истинито превазилази и укида као непотребан безизлаз, све наше људске - сувише људске - дигресије о "достојном" и "недостојном", брише наше страхове и сметње и чини да се предамо Божанској љубави.

    " У љубави нема страха; него савршена љубав изгони страх. Јер је у страху  мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави..." (1Јн. 4, 18). То је љубав која инспирише дивну молитву Св. Симеона Новог Богослова:

"...Учествујући у Светим Тајнама које обожују човека, ја више нисам сам, него са Тобом, о мој Христе...и нећу бити остављен без Тебе, Животодавче, мој даху, мој животе, радости моја, спасење света".

   Такав је циљ свих припрема, свега покајања, свих напора и молитава: моћи заволети Христа и са "смелошћу и без осуде" учествовати у Светој Тајни у којој нам се даје Христова љубав.

Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош,Врњци и Требиње, 2007.