ЉУДИ СУ ЖЕДНИ ЈЕДНОСТАВНОСТИ

   Добро је што су људи жедни једноставности, и што су дошли дотле да су од ње направили моду, премда се и не осећају једноставно. Долазе неки на Свету Гору у избледелом оделу. Мислим се: "Па, они не раде по њивама, зашто тако изгледају?" Неки природно говоре једноставно, и то те радује. Други се труде да тако говоре, и од тога ти припадне мука. Има и неких који долазе са краватама...Из једне крајности у другу. Један је имао шест-седам кравата са собом. Једног јутра се спремио, везао своју кравату, обукао одело..."Шта то радиш?", упиташе га. "Спремам се да посетим старца Пајсија." "А зашто си се тако обукао?" "Па да бих му указао поштовање", одговори овај. Бре, докле смо дошли!

   Људима недостаје једноставност; зато све и јесте овако несређено. Када духовни људи не живе једноставно, већ су уштогљени, не помажу младима. Зато млади, немајући никакав прави узор, живе као скитнице. Јер када угледају уштогљене хришћане, људе утегнуте краватама, као по неком калупу, не налазе у њима никакву различитост од људи овога света, и негодују. Када би код духовних људи видели једноставност, не би дошло до тог стања. Данас млади следе светски дух, а хришћани, опет, светски поредак. "Ми, хришћани, треба да ходамо овако, тако треба ово, тако треба оно..." И није да то чине од срца, из побожности, већ зато што "тако треба". Онда и млади кажу: "Шта им то значи? Иду у цркве са стегнутим вратом! Ајде, бре!", дижу руке од свега и враћају се наги. Иду у другу крајност. Разумеш? Све то чине из револта. Мада имају идеале, немају узоре, и стога су достојни сваког сажаљења. Зато је потребно боцнути их у ревност и ганути их једноставношћу живота. Озлоједе се када духовни људи и свештеници покушавају да их задрже светским методама. Али када наиђу на скромност, једноставност и искреност, тада дубље размишљају о свему. Јер када је неко искрен и не мисли на себе, тада је он једноставан и смирен. Све ово успокојава како њега самог, тако и његове ближње, Свако осећа да ли са њим састрадаваш, или лицемериш. Један хулиган је бољи од једног лицемерног хришћанина. Зато не треба чувати на лицу неки осмех лажне љубави, већ се понашати природно: нити злоба, нити лицемерје, већ љубав и искреност. Највише ме гане кад је неко добро постављен у себи. Односно, када има поштовање и истиниту љубав, када се понаша једноставно, а не као по неком шаблону. Јер човек тада остаје само на спољашњим стварима и изграђује се спољашњи, преварни човек.

Манастир Вазнесење

   Унутрашња чистота лепе душе истинитог човека, улепшава и његову спољашност. Тад сладост божанске љубави Божије заслађује чак и његов изглед. Унутрашња лепота душе, осим што улепшава и освећује човека духовно, чинећи то и са његовом спољашношћу, открива га божанском благодаћу, улепшава и освећује чак и ружно одело које носи благословени човек Божији. Отац Тихон је од комадића расе сам шио скуфије дебелом иглом, а шио их је као кесе и као такве их је носио, али су оне просто зрачиле благодаћу. Ма шта старо обукао, то на њему није изгледало ружно, јер се све улепшавало унутрашњом лепотом његове душе. Једанпут га је фотографисао један посетилац, онаквог какав је био, са једном кесом уместо скуфије, и са једном пиџамом коју му је овај огрнуо преко леђа, приметивши да је Старцу хладно. И данас сви који виде ту фотографију оца Тихона, мисле да је обукао владичанску мандију, а то је била само једна стара, шарена пиџама. Људи су чак и његове дроњке побожно посматрали, и узимали на благослов. Више вреди један такав благословени човек који се изнутра променио, а споља се осветио, од свих људи који се непрестано мењају само од споља (пресвлачећи одело), а изнутра чувају свог старог човека са археолошким гресима.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ, С БОЛОМ И ЉУБАВЉУ САВРЕМЕНОМ ЧОВЕКУ, МАНАСТИР СВ.ПРВОМУЧЕНИКА И АРХИЂАКОНА СТЕФАНА, ВРАЊЕ, 2011.