АВРААМОВСКИ БЛАГОСЛОВ ЛОЗЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

   Када би неком човеку неупућеном у историју српског народа исприповедали укратко повест о Стефану Немањи и његовом сину Растку сасвим је могуће да би он одговорио да и његов народ има сличне легенде. Готово је сигурно да би се изненадио када би чуо да све наведено није бајка, већ скуп историјских чињеница. Те чињенице не споре чак ни историчари-атеисти-они их, додуше, тумаче на свој начин, премда се узастопни низ ванредно важних историјских догађаја везаних за Стефана Немању и његову лозу може објаснити једино Промислом Божијим и ничим више.

  Велики жупан Стефан Немања (потоњи светогорски монах Симеон), његов син Растко, односно монах (а потом и архиепископ српски) Сава и цела лоза Немањића су ванредна појава у историји српског народа. Толико посебна да до дана данашњега ни изблиза није поновљена. Стога сваки истински Србин ову двојицу духовних горостаса доживљава онако како Јевреји доживљавају Авраама и Мојсија, а целокупну светородну лозу Немањића осећа као што то јеврејски народ чини у случају старозаветних праведника и пророка.Тешко је у целокупном хришћанском свету пронаћи сличну лозу код које се може повући оваква старозаветна паралела-само један поглед на чувену фреску лозе Немањића из манастира Дечани је довољан да схватимо колико је Стефан Немања био Богом благословен авраамовским благословом. И то не само када су у питању телесни потомци, већ и духовна чада, будући да га цео српски православни род узима за оца нације.

ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, мисионарско гласило СПЦ за младе, јул/август, 2013.

   Има и оних Срба који се не слажу са овим ставом. Они гледају у неку другу страну и траже неке друге "оце". Заједљиво нас питају: како то да су Немањићи прибројани светима иако су у свом животу и те како грешили, међусобно ратовали, једни другима наносили велике патње...? наш одговор је крајње једноставан: мера светости се не добија на почетку, ваћ на крају живота. Владари из лозе Немањића (почевшиод Немање па надаље) светост су често задобијали великим даром покајања и преумљењем које су имали у каснијим годинама живота. Господ је то преумљење потврдио као аутентично и прославио кроз целебне мошти својих угодника, окупаних покајним плачем. А да има Црква није дала ореол светости зато што су били силни владари и задужбинари, већ управо зато што су опитовали крајњи кеносис (тј. потпуно се покајно смирили пред Богом), сведочи једна неспорна чињеница: у овој лози није било силнијег владара од Душана Силног; а он није канонизован од стране Цркве и поред чињенице да је много учинио на пољу њеног канонског статуса и задужбинарста.
   Ми, који свете Немањиће доживљавамо као наше истинске оце, нисмо дужни само да их се сећамо и да их призивамо као молитвене заступнике, већ и да идемо за њиховим примером верности Христу, сталном покајању за грехе и само прегорном раду на добробит свога рода. Они јесу наши застпници ако чувамо њихово духовно наслеђе и држимо се њиховог духовног завештања у Христу - тада по духовном родослову постајемо синови Авраама (ср. Гал. 3, 7; 29). Са друге стране, они су нам тужиоци пред Богом ако се одметнемо од правоверја и правоживља. Сетимо се с тим у вези како Господ одговара онима који се позивају на ауторитет Мојсија, а не иду за његовим примером ("Не мислите да ћу вас тужити Оцу; има који вас тужи, Мојсије, у кога се ви уздате" (Јн.5, 45). Нажалост, српски народ данас није на духовном нивоу својих светих праотаца Немањића, иако се на ту лозу често позива када жели да истакне древну славу Србије. Зато се све више као истините показују пророчке речи Владике Николаја из његове чувене "Небеске Литургија"...
   Стога је важно да се на велики јубилеј 900 година од рођења Стефана немање, родоначелника светородне лозе Немањића, присетимо речи Господњих да су деца Авраамова они који чине дела Авраамова (ср. Јн. 8, 39). Нека то буде и остане основни духовни путоказ српском роду како да истински слави своје свете претке.

                                                      С љубављу у Христу
                                                    Богу отаца наших,
                                             презвитер Оливер Суботић  

Манастир Вазнесење