 |
Високи Стефан, Манасија, исихасти Запиши још и ово Ма како ти изгледала Ова привидна суноврат И пад мој усред лова Смрт је побеђена, умрла је И као што живот хрли Ка световима обећаним Смрт се занела у трку Није препознала ту жртву И пасху у телу обећаноме Запиши слободно у Манасији Јер каиш окамењене речи Потрајаће преко постојећег плана А сокола дочекаће жива рука Која преко мора већ чека Господар у своме одречењу У мраку слободом изабраном Зрна уплетена и брушена баца У небо и ваби јата светлости Да сиђу бар надомак срца А ти узми све за свитак И недовршени лов и бројанице Манастире опасане и згарене Па светлост нетварну, исихију Сокола оног за облаке одасланог И запамти смрт је побеђена Само се заљубљена твар У свет и коначност његову Занела у ноћи душе Само се занела и ништа више |
 |
| Често се вратим на ову песму,песника Александра Марића. Прогања ме бљесак милости уобличења поезије која је посетила и посветлила ову песму,до крајних тананости топлих,сунчаних боја. Шта има светлост са тамом?Шта има смрт са Животом? О томе нам пева, Александар,кроз лик песника и владара,Деспота Стефана Лазаревића. Валентина Терзић |
Нема коментара:
Постави коментар