ДОЧЕК И ИСПРАЋАЈ МОШТИЈУ СВЕТИХ КОЗМЕ И ДАМЈАНА У ЧАЧКУ

                            

АРХИМАНДРИТ ТИМОТЕЈ, ИГУМАН МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ, ОВЧАР-БАЊА

24.11.2013.

О. Зосима, Манастир Сопоћани

30.11.2013.

    

    

Д. Рајић и М. Тимотијевић, ЦРКВА СВЕТОГ ВАЗНЕСЕЊА ХРИСТОВОГ У ЧАЧКУ, 2011.

                                   

                                      

ЧУДЕСНА ПРИЧА ИЗ АНДРИЋГРАДА

   Приликом свечаности откривања споменика Петру II Петровићу Његошу, а у знак 200 година од његовог рођења у слободу је пуштено и 200 голубова са трга у Андрићграду, а и спред храма посвећеног Светом кнезу Лазару. Још док се манифестација није окончала, негде при самом њеном крају у храм су кренули Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Владика захумско-херцеговачки Григорије.

   Ушли смо у свети храм да се поклонимо и сви смо били изненађени призором који смо видели… На икони Светог кнеза Лазара стајао је голуб… Један је ушао у храм и чекао на икони! До иконе Светог нам Кнеза стајала је икона Пресвете Богородице, али је голуб стајао на икони коме је храм посвећен. Митрополит је рекао да сликамо овај чудесни призор и ево слике да је поделимо са вама и да се сви скупа радујемо данашњем дану и догађају и прославимо Бога код кога нема случајности, већ све бива по Његовом промислу.

фото: Милош Цветковић

У Андрићграду, крај Вишеграда у Републици Српској, 29. новембра је, испред храма посвећеног Светом цару Лазару и косовским мученицима, откривен споменик владики и великом црногорском песнику Петру Другом Петровићу Његошу.

   Споменик је открио књижевник и академик Матија Бећковић. Скулптура Његоша, смештена на истоименом тргу, копија је споменика који се налазе у Београду и Подгорици. Председник Републике Српске Милорад Додик, који је, како је јавила РТ Републике Српске, уз идејног творца Андрићграда Емира Кустурицу најзаслужнији што је данас Његош у граду од камена, рекао је да споменик представља вечно сведочење о љубави према Његошу.

„Постављање споменика Његошу знак је незаборава. Он остаје вечно иза нас и наше идеје, иза Емира и свих људи који су дали свој допринос овом здању”, истакао је Додик.

   Бећковић је пожелео добродошлицу Његошу - господару у град у који је, како је рекао, он морао да дође. „Добродошао господару у град који је саграђен да би ти имао где и код кога да дођеш. Овим се испунила жеља и твог духовног сина да се вратиш тамо одакле се некада давно отишао, а чини се да ниси никада ни одлазао”, рекао је Бећковић.

   Нагласио је да је Његош дошао у града, који је Кустурица подигао у времену када су градови, мостови и споменици рушени... „Кустурица је од тих каменова, којима је и сам каменован, поново подизао улице, мостове, споменике, а међу њима је и твој трг и твој споменик”, истакао је Бећковић.
   Кустурица је поручио да је Његош појава која је изразила дух српске слободе, а постављање споменика је захвалница њему - духовном оцу и мислиоцу, који је своје животно дело стварао и као владика и као духовник.
   Овој, како се наводи, јединстевној светковини организованој поводом прославе обележавања 200 година од рођења владике Његоша, присуствовали су председник Владе Републике Српске Жељка Цвијановић, амбасадор Русије у БиХ Александар Боцан-Харченко, министри из Владе РС, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије и велики број званица из јавног културног, верског и политичког живота Републике Српске и Србије.
   Споменик Његошу, кога је нобеловац Иво Андрић доживљавао као „трагичног јунака косовске мисли”, дело је вајара Сретена Стојановића....

извор: spc.rs

Митрополит Амфилохије Радовић, ПОСНА ИСХРАНА МЕЊА ФИЛОСОФИЈУ ЖИВОТА

   Однос према храни зависи од става који човек има према себи и према смислу живота уопште. Став према животу и његовом смислу регулише однос према храни, као што храна и начин исхране мењају философију живота. Онај који сматра да је човек "тело и само тело", и у времену и у вечности, бринуће се једино за своју телесност и искључиво за своје телесно одржавање и здравље. Код таквога све је подређено стицању хране и уживању у њој. Такав и кад се уздржава чини то искључиво тела и његовог здравља ради. Онај пак који верује да је човек психофизичко биће, тј. биће устројено од душе и тела, и који прихвата вечни смисао човеков, непролазност његове телесности и душевности(духовности), бринуће не само о неговању телесног здравља, него и о своме душевном и духовном здрављу, своме здравоумљу, посматрајући увек и једно и друго - под видом вечности и непролазности. Под истом призмом успоставиће и свој однос према храни и њеној употреби у свагдашњем животу.

 Модерна медицина као и савремена психологија и психоанализа постале су, на темељу експерименталног познавања човека, потпуно свесне дубинског јединства, узајамности и међусобне зависности душевног и телесног у човеку.Телесни живот и здравље зависе од душевног, душевни и духовни живот под великим су утицајем стања људског тела. Многе телесне болести имају свој корен у психи; душевни поремећаји су често проузроковани телесним манама и болестима. То што је модерна наука стекла после дугог лутања и трагања, често пута - заблуда и једностраности, Црква је то вековима знала, указујући управо на пост као на моћно средство задобијања равнотеже душевног и телесног и постизања целовитог здравља.

   Какав значај сам Бог придаје храни види се по томе да је Његова прва заповест у Рају била - заповест о храни, тј. заповест о неједењу са дрвета познања добра и зла. Ова заповест Божија била је позив човековој слободи на правилну употребу творевине (као хране), на успостављање правилног односа према лепоти света и према знању које се преко њега задобија. Гажење заповести значи злоупотребу света и његових дарова, датих за "насладу и храну човекову". Отуда и дубинска промена философије и схватања живота: обоготворење твари уместо Творца, замењивање пролазном храном речи Божије (заповести) која је живот и која даје живот човеку, свету и храни. Држање заповести је значило - храњење Речју Божијом као Хлебом живота, који је Хлеб самога хлеба, Живот живота, Светлост светлости, Знање знања.

Милоје Марковић, Котлић са хиландарским крстом

   

Пост управо жели да нас врати таквом изворном односу према храни, према творевини и према Богу. С обзиром да цео човек учествује у злу, потребно је да целосно буде и у добру. Зло и злоупотреба се зачињу у срцу и у души, воља га прима и покреће а тело претвара у дело. То је унутрашња структура сваког људског греха, од оног Адамовог и Евиног до данас. Зато је и прави пост, као повратак човековој равнотежи и успостављању правилног односа према природи и Богу, уздржање душе и тела, он ангажује целог човека. Уздржавање од одређених јела које није праћено уздржавањем од зла и недела, од малог је или никаквог значаја. Зато Црква у току овог четрдесетодневног поста позива верне: "Постимо се постом пријатним, благоугодним Господу. Истински пост је уздржање од онога што је зло, уздржање језика, одбацивање гнева, ослобођење од похотљивости, оговарања, лажи и гажења заклетве". На другом месту у посним службама се каже изричито: "Постимо браћо духовно, постимо и телесно".

   Шта је у ствари пост?

   На првом месту пост захтева умерену исхрану, промену у храни, употребу хране која није шкодљива за организам и која га не преоптерећује. Занимљиво је да је први Божији благослов човеку по стварању, био да се храни биљном храном, да буде биљојед. Таква храна заиста више одговара организму; њеном употребом се поштује светиња живота, развија љубав према свим живим бићима. Убијати животиње значи лишавати их радости живота. Богомудри Владика Николај Жички наводи и још један разлог неједења меса: не једем месо, каже он, како би и животиње осетиле да ја чекам долазак Господа мога! Иако је касније разрешено једење меса, и у Старом и Новом Завету, ипак пост показује да је првобитни благослов остао на снази (њега се и данас придржавају монаси који се углавном држе биљне хране и рибе). Таква промена и уздржавање од хране помаже унутрашњој промени срца и душе, омогућује интензивнији духовни живот, ослобађање од рђавих навика, дубље познавање самога себе, слободније трагање за тајном Божијом у себи, бригу о стицању врлина. Као такав он је заиста много обухватнији и смисленији од вегетаријанства и дијете. Шта је још пост, схваћен онако како га негује Православна Црква и сагласно вековном искуству светих Божијих људи?

   Пост је најбољи васпитач човекове воље и ослободитељ од принуде нагона, поробљености страстима и рђавим обичајима.

   Пост је дивни препородитељ и очиститељ душе и тела.

   Пост нам открива тајне наша природе, њене моћи и немоћи, њене границе, вежбајући је у уздржљивости и издржљивости.

   Пост нам опитно открива светињу хране и хлеба кога једемо. Тек кад се човек нечега лиши, осети и спозна његов значај.

 

   Пост добровољним лишавањем хране, нарочито укусних јела, вежба и чини човека спремним да се суочи са принудним недостатком хране који га сналази у животу (ратно стање, затвор, сиромаштво и сл.).

   Онај који постом доживи светињу хлеба свагдашњег, знаће шта значи глад и гладан човек па ће бити много спремнији да помогне ономе који је у невољи. Као такав пост је будилник човекољубља. Много је милостивије срце људи који су патили у детињству од немаштине или у рату или који су постом доживели светињу хране него ли људи који читавог живота живе у изобиљу. Давно је народ рекао за такве: Сит гладном не верује.

   Душевни и телесни пост размекшавају окамењеност срца, буде у души самопознање и дух покајања.

Прави пост захтева узајамно праштање међу људима, јер једино онима који праштају једни другима, прашта и Бог њихова сагрешења.

   Као духовни чинилац пост позива на искорењење зла и злих жеља и помисли из срца и ума сасецајући тиме зло у корену.

   Посно уздржање нам открива не само светињу хлеба који једемо него и воде коју пијемо и сна којим се одмарамо од наших трудова.

   Прави пост не само што чисти организам од шкодљивих масноћа и преоптерећења него је он и очишћење душе од загађености страстима и гресима.

Манастир Вазнесење

   Пост смирује тело и душу, открива човеку његову коначну немоћ и буди чежњу за Божанском силом и милосрђем.

   Пост помаже успостављању равнотеже између телесног и душевног у нама; њиме се тело учи да служи души и уму, а душа и ум и срце - Богу као своме вечном извору и увиру и дародавцу живота вечног.

   Пост је такође наше добровољно учешће у распећу и страдањима Христовим, сећање на њих ( то нарочито важи за пост среде и петка, дане када је Христос издат односно разапет и умро на Крсту). Он је и наше учешће у страдањима света, будилник у нама састрадалне љубави према свим створењима и бићима.

   Умерени телесни пост пробистрава ум, олакшава души дајући јој крила и омогућујући да се више посвети трагању истине, молитви, богопознању и богомислију, вечном удрављу и спасењу.

   Без поста нема истинског богопознања ни боговиђења. Он је припрема душе за сусрет са Богом и са братом; рађа у души богољубље и братољубље.

   Уздржавајући се од хране човек штеди за друге. Помагање ближњих, нарочито оних који су сиромашни једно је од основних својстава поста.

   Пост је исцелитељ душе од саможивости и самољубља.

   Пост рађа у души дух жртвености и пожртвовања, учи истинској слободи, владању собом, брањењу других од себе.

   Реч је Божија: Овај род (демонски) изгони се само постом и млитвом. И заиста, не једном је преоверено да пост исцељује не само од телесних него и од душевних болести, па чак и од ђавоиманости, демонске запоседнутости човека.

   Пост васпитава за успостављање правог односа према природи и природним добрима и даровима и исцељује од њихове било какве злоупотребе. Еколошки проблем и загађеност природе је неразрешив без "посног" самоограничења и враћања богодатој употреби свега око нас и у нама.

   Пост дарује мудрост живота, припремајући човека за његово свеукупно преображење, како на личном тако и на друштвеном плану. Будући опит дубље заједнице у Богу, оплемењује људску земну заједницу и односе међу људима.

   Пост обнавља и васкрсава душу, припрема је за примање квасца и тајне Христовог Васкрсења кроз Свето Причешће Телом и Крвљу Христовом и радосно прослављање самог догађаја Васкрсења Христовог.

ПОСТ - ПУТ КА ТРПЕЗИ БОГА ЖИВОГА, Светигора, Цетиње, 2010.

ЗАШТО ЈЕ УСПОСТАВЉЕН БОЖИЋНИ ПОСТ?

   Божићни пост је зимски пост и он је за нас својеврсно освештање последњег дела године тајанственим обнављањем нашег духовног и подвижничког сједињења са Богом и припремом за празновање Рождества Христовог. Лав Велики о томе пише: "Сам подвиг уздржања запечаћен је у четири временска циклуса, да бисмо у току године познали да имамо потребу за очишћењем, јер у животној вреви неопходно је истрајавати у посту и милостињи, да бисмо тиме искорењивали грех који се стално умножава под навалом греха и нечистих жеља".

                                  

   Како вели Симеон Солунски, "пост Божићне Четрдесетнице изображава Мојсијев пост, који је, пошто је одпостио 40 дана и 40 ноћи, добио камене таблице са речима - заповестима Божјим. Ми, пак, постећи 40 дана, сазрцавамо и примамо Живо Слово (Логоса, Реч) - Исуса Христа од Дјеве, Које није исписано на камену, него се оваплотило и родило као човек, и тако се приопштавамо Његовом Божанственом Телу".
   Божићни пост је успостављен ради тога да бисмо постећи, телесно и духовно, до дана Рождества Христовог, очистили себе покајањем, молитвом и постом, као год и да бисмо чистом душом и телом могли богобојажљиво да дочекамо Сина Божијег Који се родио као Син Човечији у свету. Поред обичних дарова и жртве, Њему приносимо наше чисто срце, жељу да следимо Његово учење, вољу да живимо са Њим и у Њему.

ПОСТ - ПУТ КА ТРПЕЗИ БОГА ЖИВОГА, Светигора, Цетиње, 2001.

КАДА ЈЕ ЦРКВА ПОЧЕЛА ДА ПРАЗНУЈЕ ПРАЗНИК РОЖДЕСТВА ХРИСТОВОГ?

   Успостављање Божићног поста има своје порекло у древним временима Хришћанства. Почетак празновања овог празника односи се још на апостолско доба. У Апостолским правилима каже се: "Чувајте, браћо дане празничне, и пре свега дан Рождества Христовог, које треба да празнујете 25. дана месеца децембра. Тамо се, такође, каже и ово: "Дан Рождества Христовог треба да се празнује, јер од тада почиње благодат дата људима рођењем Божијег Слова од Марије Дјеве на спасење свету".
   У другом веку на празновање дана Рождества Христовог 25. децембра (по јулијанском, црквеном календару) указује и Св. Климент Римски. Током трећег века о овом празнику сведочи Св. Иполит. За време прогона Хришћана од стране римског императора Диоклецијана, почетком четвртог века, 303. године је 20.000 никомидијских Хришћана било спаљено у храму на сами празник Рождества Христовог.

   Од времена када је Црква добила слободу и постала званична вера у Римској империји (313. године), празник Рождества Христовог празнује се по целој Васељенској Цркви, као што се може видети из поука Св. Јефрема Сирина, Св. Василија Великог, Св. Григорија Богослова, Св. Григорија Ниског, Св. Амвросија, Св. Јована Златоустог и других Отаца Цркве IV века која се односе на празник Рождества Христовог.

   Срењовековни писац Никифор Калист у својој "Црквеној историји" пише да је цар Јустинијан у VI веку установио у целом царству празновање празника Рождества Христовог.

   Током V века патријарх цариградски Анатолије, у VII Софроније и Андреј Јерусалимски, у VIII веку Св. Јован Дамаскин, Св. Козма Мајумски и Св. Герман Цариградски, у  IX веку преп. Касија, као и други црквени писци писали су о Рождеству Христовом разне свештене химнографске списе који се и данас певају у православним храмовима ради прослављања овог најдивнијег од свих празника - Рођења Христа Спаситеља, Сина Божијег као Сина Човечијег, Бога Који је постао човек да би човека спасао од смрти и да би људи могли да, благодаћу Божијом, постану, по речима Св. Атанасија Великог, богови по благодати.

   Божићни пост је првобитно код неких Хришћана трајао седам дана, а други су практиковали нешто дужи временски период пошћења. На сабору 1166. године који је одржан за време цариградског патријарха Луке и византијског цара Манојла, свим Хришћанима је саборски наложено да пред велики празник Рождества Христовог посте 40 дана.

   Антиохијски патријарх Валсамон пише да је "сам најсветији патријарх рекао, да иако дани овог поста (Божићног) нису одређени црквеним правилом, дужни смо да га постимо држећи се неписаног црквеног предања, почевши од 15. дана месеца новембра" (по црквеном календару).

   Божићни пост, последњи дужи пост у току године, почиње од 15. новембра по црквеном (28. по световном календару) и траје до 25. децембра по црквеном (тј. 7. јануара по световном календару) и траје до 25. децембра по црквеном (тј. 7. јануара по световном календару), траје 40 дана и зато се по црквеном уставу зове Четрдесетница, исто као и Велики пост.

ПОСТ - ПУТ КА ТРПЕЗИ БОГА ЖИВОГА, Светигора, Цетиње, 2001.

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, 24.11.2013.

Манастир Вазнесење

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесења Молебни канон Светом Козми и Дамјану,Чачак, 24.11.2013.

 Молебни канон Светом Козми и Дамјану служен је у Цркви Светог Вазнесења Господњег у Чачку, 24.11.2013.
Мошти ће бити изложене у храму до 30. новембра 2013. године и верници ће моћи да им се поклоне, целивају их и да присуствују молитвама за здравље 24 часа дневно.

Ж ЖАР-ПТИЦА

   Жар птица спомиње се често код руских песника. Она се представља као птица среће, чудне лепоте. Она притиче у помоћ невиним против нечистих, и праведним против неправедних. Стари Мисирци су обожавали птицу феникс, која је умирала и поново васкрсавала. И у једном и у дргом случају ми видимо симбол душе човечије, која је створена од Бога, пуна топлине, пуна блаженства и пречудне лепоте. По својој природи душа је чиста и невина и светла и праведна. Но грех је жаока смрти, која душу усмрти. Грех удаљава од Бога у земљу далеку, где се душа хлади и мрзне и блуди и умире. Таквој души треба Спаситељ, Повратитељ, Васкрситељ и Помиритељ. Душо људска, не очајавај и не чекај Онога који је већ дошао. Дошао је твој Спаситељ, Повратитељ, Васкрситељ и Помиритељ. Воспрени, птицо покисла, и буди опет жар-птица, каква си и била кад те је Творац твој Својим Духом загрејао и крилатио.

Свети владика Николај, АЗБУКА СПАСЕЊА, Линц, 2004.

Свети Николај, охридски и жички, МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ
говори: Небојша Дугалић
 Снимано у капели Св. владике Николаја
Духовног центра у Краљеву и у манастиру Жичи, 2009. и 2010.

О.ИЛАРИОН Манастир Високи Дечани, 24.11.2011.

МОЛЕБНИ КАНОН СВЕТОМ КРАЉУ СТЕФАНУ ДЕЧАНСКОМ

Поју монаси манастира Високи Дечани, 2007.

иди на You Tube везу:
О.ИЛАРИОН - манастир у Драганцу

                                       
                                        
                                     

Ноћ је за молитву. Тиха, тамна, сва од простора, она везује земљу за небо. "Куда ћете, ноћите још једну ноћ у манастиру, ноћу треба бити у манастиру" - рече нам Владика Николај. Тргне нас из сна клепање, па једно звоно, па сва звона. Има у тој постепености али неумитности зова на молитву нечег симболичног. Клепање само ломи сан и носи се с њим. Звона га разбијају и односе, разведравају потпуно свест разбуђенога. Дакле, од тешке дужности и подвига до свечаности и радости. Између тога двога, прекаљује се, савлађује се, ломи се монах. Сваке ноћи. Није лако бити монах, ни рђав монах...

Исидора Секулић, Кратак боравак у Жичи, 1939.

                                        

ЧУДОТВОРАЦ ЕГИНСКИ

Манастир Вазнесење

                                                иди на везу блога:

             ЖИТИЈЕ СВЕТОГ НЕКТАРИЈА ЕГИНСКОГ

                                                               
                                               

МОШТИ СВЕТИХ КОЗМЕ И ДАМЈАНА ОД НЕДЕЉЕ У ЧАЧКУ

ЦРКВА СВЕТОГ ВАЗНЕСЕЊА ГОСПОДЊЕГ У ЧАЧКУ организује свечани дочек моштију Светих Козме и Дамјана из манастира Сопоћана, на градском тргу у недељу 24. новембар 2013. у 15 часова.

Након дочека, литија с моштима ће кренути од трга до храма Светог Вазнесења, где ће се служити Молебни канон Светом Козми и Дамјану.

Мошти ће бити изложене у храму до 30. новембра 2013. године и верници ће моћи да им се поклоне, целивају их и да присуствују молитвама за здравље 24 часа дневно.

Свети владика Николај, СВЕТИ АРХИСТРАТИГ МИХАИЛ И ОСТАЛЕ СИЛЕ НЕБЕСНЕ БЕСТЕЛЕСНЕ

Вас, вође небеских војски, ми недостојни увек молимо, да нас заштитите својим молитвама, као заклоном крила своје бестелесне славе, чувајући нас који пред вама падамо и усрдно вапијемо: избавите нас од беда као вође небеских сила. (Тропар, глас 4)

Арх. Михаило, византијска уметност, слоновача, IV век, Британски музеј у Лондону

Арх. Михаило, икона, емаљ, византијска уметност, XII век, Црква Св. Марка, Венеција

Aнгели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор који беше на 4 или 5 година пре I Васељ. Сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру. Зашто баш у Новембру? Зато што Новембар представља девети месец после месеца Марта. У месецу Марту сматра се да је било створење света. А девети месец после Марта узет је због 9 чинова ангелских, који су најпре створени. Св. Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији". Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат, свјат, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја!! (Види о архангелу Михаилу Ис. Навина 5, 13-15; св. Јуде 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова, и пред свима њима објавиће се дела, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама св. архистратига Михаила и  и прочих не
бесних сила. Амин.

Ктиторска композиција у манастиру Лесново (Македонија) са деспотом Јованом Оливером и Арх. Михаилом, српска уметност из епохе српске средњовековне властеле, XIV век

                       

Да ангели Божји непрекидно опште са овим светом о томе сведочи Св. Писмо јасно и непобитно. Које из Светога Писма које из Св. Предања црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог - Јеремила). Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. Михаил изображава се још од првих времена хришћанских као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире Луцифера, сатану, а у левој палмову зелену гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против јереси верских. Св. Гаврил значи - муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Огледало означава премудрост Божју, као тајну скривену. Св. Рафаил значи - исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). Изображава се: десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи алабастар лекарски. Св. Урил - огањ или светлост Божја (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се: десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. Св. Салатил значи молитвеник Божји (III Јездра 5, 16). Изображава се са лицем и очима погнутим, а руке држећи на прсима као на молитви. Св. Јегудил - славитељ Бога. Изображава се: у десној руци држи венац златан, а у левој трострук бич. Св. Варахил - благослов Божји. Изображава се: носи у недрима руже беле. Јеремил - узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Поштује се као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу.

Свети владика Николај, Охридски пролог,ГЛАС ЦРКВЕ, Шабац, 2000.

Арх. Михаило, мозаик у апсиди катедрале у Ђефалуу (Сицилија), сикуло-норманска уметност, XII век

Арх. Михаило, византијска уметност, икона, Манастир Св. Катарине на Синају, XIII век

Свети владика Николај, СВ. АРХАНГЕЛУ МИХАИЛУ

Архангеле Михаиле,

Наставниче вишње силе,

Теби молбе приносимо,

Скрушено те сви молимо.

Моли Богда свагда за нас,

а највише моли данас

данас тебе прослављамо

и Богу се поклањамо.

Архангеле Божији славни,

чувај народ православни

чувај га у тешке дане

да у вери чврсто стане.

Буди горе наш заступник

и на земљи наш сапутник

добрим путем ти нас води,

вечној слави и слободи!

Свети владика Николај, црквено-народна песма

Аранжман: Андреј Андрејевић

Музички састав СТУПОВИ са гостима, 2012.

Преподобни Јустин Ћелијски, БЕСЕДА НА СВ. АРХАНЂЕЛА МИХАИЛА Манастир Ћелије, 1966.

Браћо и сестре, измешани Анђели и ђаволи са људима! На небу само Анђели, у паклу само ђаволи, а на земљи отимају се Анђели и ђаволи о људске душе. Бије се бој непрекидни! Бој између Анђела и ђавола: ко ће отети и присвојити себи људске душе?

Откуда ђаволи на земљи? Откуда они кад је Бог створио свет, Добри Бог створио човека по лику Свом[1], створио земљу без греха, насељену само људима и Анђелима и Богом. Откуда на земљи ђаволи? Увели их људи, људи увели ђаволе!... Увели са њима и преко њих лаж, клевету, неправду, злоћу, злобу, гордост, гњев, пакост, свако зло и сваки грех! И у свакоме злу по ђаво и у свакоме греху по смрт. И земља - земља постала пакао!

Куда ће човек? Око њега ври најразноврсније зло. Око њега лете мрачни и црни демони, а с друге стране свети Анђели тугују и плачу над непокајаним људима. Земља је постала пакао, а где је ђаво ту је гозба зла, ту је славље греха, ту је владавина смрти.

Људи, браћо, шта је остало од нас? Шта Божје, шта Небеско, шта Анђелско? И наш земаљски пакао остао би занавек пакао и људи би сигурно постали ђавољуди, да се Благи Господ Христос није смиловао, спустио се са Неба на земљу у наш пакао. Бог сишао у пакао да изгубљени Рај поврати људима, да вечност и Бога и блаженство поврати људскоме бићу. Како је страшно било пре Господа Христа на земљи доказ је то што је сам Бог сишао у овај свет. Није послао ни Анђеле ни Арханђеле да нас спасу. Све је то мало. Оно што они могу дати није довољно за људско биће. Господ је створио човека за Царство Небеско, за Рај, за вечни Рај, и то само Он има и само Он може дати. И Господ се Благи спустио у наш земаљски свет, у наш пакао, да нас спасе нашег зла, да нас спасе наших грехова, да нас спасе наших смрти. Како је био тежак подвиг спасења рода људског, да ја Сам Бог постао човек! Када је Цар Неба, Господ Христос, сишао с Неба и постао човек, тада су с њим слетели и сви Анђели с Неба иа земљу. Куда ће Небеска војска ако не за својим Небеским Царем?

И Благи Господ је објавио дивну Благовест: "Од сад ћете видети Небо отворено и Анђеле Божје да силазе и узлазе к Сину Човечјем"[2], то јест к Њему, Богочовеку Христу. Силаском Бога на земљу отворен је пут с Неба на земљу и са земље на Небо. Тај пут Светих Анђела, пропућен је за нас људе Господом Христом. И Господ је створио и начинио једну Цркву од Анђела и људи[3]. У Цркви својој изједначио је Анђеле са људима, да би људи могли помоћу Свете Браће своје Небеске, помоћу Светих Анђела, савладати мрачне демоне и вечне непријатеље душе своје, ђаволе! И Црква Христова је тврђава, неосвојива тврђава у коју не могу продрети ђаволи, којој не могу нашкодити ни сви скупови и легиони демона! Јер гле, у Цркви Христовој сам је Господ Христос, Сам Бог, а са Њим све Небеске Силе, све Небеске моћи, све оно што је јаче од свакога зла и јаче од свакога греха, јаче од свакога ђавола.

Чули сте у данашњем Светом Еванђељу дивну благовест. Чули сте шта Господ даје Светим Апостолима, шта даје Својој Цркви, шта даје Својим следбеницима: "Ево,ја вам дајем власт да стајете на змије и на шкорпије и на сваку силу вражју, и ништа вам неће наудити"[4]. Сила вражија шта је то? Смрт - сила вражија, грех - сила вражија; свака пакост, свака злоба сила вражија; свако зло које никне у овоме земаљском свету под утицајем нечистих сила. И над том страшном силом вражијом Господ је дао Небеску силу, дао Цркви Својој, дао Светим Апостолима, дао хришћанима да сваку силу вражију сатиру у овоме свету. "И ништа вам неће наудити", ништа, ни ђаво, ни смрт, ни пакао, ни сва зла која може измислити ђаво и његов паклени свет.

Да, овај земаљски свет је бојиште, ратиште, ратиште на коме непрекидно ратује - ко? Ратују Анђели са ђаволима, а ратују и ђаволи са људима. Када са небеских висина Свети Апостол Павле гледа на земаљски свет, он вели: Ево шта видим. Непрекидно ратовање, рат хришћана против нечистих духова, рат хришћана са ђаволима."Наш рат, рат хришћански, није са телом људским", није Господ дошао у овај свет да људе учи ратовању и убијању,него наш је рат, вели Свети Апостол, са поглаварима, са властима, са управитељима таме овога света, са духовима зла испод неба"[5], ето нашег рата! То је рат свакога хришћанина.

Пази на каквом се ратишту налазиш, брате и сестро. Ти као хришћанин, ти си већ војник, стални војник на земљи, стални ратник који се бори са страшним непријатељима, рве са "управитељима таме овога света", гуша се "са властима таме овога света, са духовима зла испод неба". Како ћеш остати читав, како ћеш остати нерањен? Како остати жив када на тебе напада сав пакао? Шта је теби потребно да се одбраниш?

Свети Апостол препоручује и даје оружје, оружје свакоме од нас. Ево Божјег оружја, ево Христовог оружја којим ћеш победити сваку силу вражију. Која је то сила, Свети Апостоле? То је "свеоружје Божје", вели Апостол[6]. Не само оружје, него "свеоружје Божије" како се вели у Светом Еванђељу. Свеоружје Божије, ништа маље од тога, човече и хришћанине, јер ако се не наоружаш свеоружјем Божјим, ето, тебе ће као сламчицу савладати духови зла испод неба."Свеоружје Божје", а шта је то? Шта Свети Апостол подразумева под "свеоружјем Божјим"? Разуме: свете врлине, разуме веру, како вели он, "штит човечијег бића, о који ћеш погасити све стреле нечастивог", све стреле греха, све стреле свакога зла.

Погасићеш ако имаш чврсту веру у Господа Христа, у Њега који је постао човек, у Њега који је основао Цркву Своју, у Њега који је у Цркви Својој дао Свете Тајне, свете врлине. Ето свеоружја Божјег - да ти савладаш сваки грех, свако зло, сваког ђавола. Свеоружје Божје: вера, љубав, нада, пост, молитва, кротост, смиреност, милосрђе, благост, Вечна Истина, Вечна Правда, непрекидна молитва, ето свеоружја твог! Ето оружја које теби даје силу и моћ да савладаш најјачег ђавола! Потребно је у овоме свету да увек будемо наоружани тим свеоружјем Божјгим?

Јачајте у Господу", поручује Свети Апостол![7] Јачајте у Господу", јер ако грех влада тобом, ако страст влада тобом, ако је ђаво јачи од тебе, ти Христом браниш своју душу, браниш свој рај, браниш своју вечност, браниш свог Истинитог Бога, браниш икону Божју у својој души, браниш и тело своје, тај рам те свете иконе Божје! Само не спавај, немој заспати у некоме греху, немој заспати у некој страсти, јер сети се кад заспиш, ето долази, како се вели у причи о пшеници и кукољу, непријатељ наш, непријатељ Божји, долази ђаво и невидљиво сеје кукољ по души твојој па се изгуби, нестане га.[8]

А ти спавајући у једном греху кад се пробудиш, погледаш, а ти видиш поред једнога греха још безброј за њим стоје и за њим иду! Никад један грех не долази сам! Он увек вуче за собом пуно других грехова. Никад зло не долази само! Оно као неки мрачан црни ланац вуче за собом сва зла, и на крају тамо пакао! Зато је нама потребно свеоружје Божје, браћо! Зато је нама потребно наоружати се непропадљивом вером, јачом еванђелском љубављу, милосрђем, постом, молитвом.

"Непрекидно се молите", како препоручује Господ Христос и Свети Апостол![9] Непрестано се молите, јер молитва то је огањ Божански који сажиже демонске силе. Молитва непрекидна - то је пламен Божански, огњени језик душе твоје, Педесетница твоја, којом ти уништаваш свако зло и сваки грех! А ако малакше у теби вера твоја, ако ти заборавиш на молитву, ако се предаш само земљи, земаљским својим пословима, о, знај! ти си већ пао, већ си оборен на страшноме ратишту! Већ, те милују управитељи таме овога света, духови зла испод неба. Ти си већ пао, не бојноме пољу пао. А кад се падне на бојноме пољу земаљскоме, падне у грех и остане у греху, падне у зло и остане у злу, то знај пао си у страшно ропство ђаволу! Али сети се и у најстрашнијим гресима својим, и у најстрашнијим падовима својим, сети се да Господ пружа теби свеоружје Божје, свеоружје којим можеш победити не само једног ђавола, који тебе мучи данас и јуче, него све ђаволе свих паклова. Ништа вам неће наудити када се наоружате оружјем Божјим, када њиме почнете клати и сећи ђаволе и лешевима ђаволским поплочати сву земљу.

Јер молитва твоја, ако је од срца, огањ је који реже и одрубљује главе ђаволима! Јуриша на тебе легион ђавола, ако си у молитви везан са Господом, гле, сви ће они попадати један до другога, као леш до леша. И ти, ти си победник? Ако су те мучили и гонили годину и две, чак и три и четири, и ти се ниси кајао, ако се ниси покајао за грехе своје и остајао у њима и пропадао у њима, када дођеш себи, кад те покајање удари по милости Божјој у срце твоје, ти се сети блуднога сина, све си био изгубио, све си потрошио па реци: Господе, све сам на грехе дао, на зло, све сам ђаволима жртвовао што си Ти мени дао! Ето сада, сада сам гладан, "умирем од глади", као што рече блудни син.[10]

Тако свака душа када побегне од Бога кроз грехе, када се удаљи од Бога кроз грехе, свака душа, на крају крајева, почиње да умире од глади. Осећа највећу муку, осећа самоубиство у овоме свету, осећа очајање страшно, осећа муке страшне, осећа ратове, осећа све невоље овога света. Људи, огрезли у злу сатанском, у злу ђавољем, не могу да испливају на површину, да угледају Господа, да се сете покајања, и онда - све се завршава самоубиством, и смрћу, и очајањем!

Гледајте, никада више није било самоубиства у овоме свету него што је данас. Откуда то? Откуда? При свим сјајним успесима науке европске и светске, при свој техници, авионима, летовима у свемир, откуда то? Шта је то? Откуда да су људи изгубили Бога? Да су људи, у гордости својој почели поштовати твар више него Творца.[11] Да су људи чепркајући по овоме великом и огромном свету Божјем, као мрави правећи мале мравињаке, уобразили да су већи од Бога и да Бога нема! - а они бедници у песку својих мравињака даве се. Ништа не стварају, само чепркају по твари Божјој, и објашњавају твар Божју ђаволом, ђаволском логиком, ђаволском памећу, ђаволским умом. И свет, овај свет полако постаје пакао, јер где Бога нема - ту је већ пакао! Где је ђаво, да, иза њега увек стоји пакао!

А да се одгони ђаво од мене и од сваког људског бића, браћо моја, потребно је само једно - покајање. Покајање блуднога сина, да се блудни син Европе и Америке, полудели син, од технике, врати Господу Христу и Богу! Да се сети душе своје, да се сети да је створен за бесмртност и Живот Вечни! И да је та бесмртност, тај Живот Вечни у Господу Христу. А све дотле док човек то не зна, ма који човек, био он цар или владар, или тиранин и диктатор, или научник и философ, или занатлија, или професор, или учитељ, био ма ко, ма каква земаљска сила, завршни тренутак његовог живота у овоме свету биће исти: двострука смрт - смрт душе и тела.

                         

Душа потпуно одвојена од Бога, то је мртва душа! Њено царство, то је царство греха, царство ђавола, пакао. А тело путује у гроб! Човек је, и европски човек, азијски, афрички, од истих чула, од исте грађе и материје, од исте иловаче, истог блата! Створен си од Бога да будеш сабрат Светих Анђела и Арханђела. Гле, Господ је баш ради тога измешао Анђеле са људима у Цркви Својој. Да људи лако побеђују свако зло, сваког ђавола.

Ето, ми данас славимо Светог Архистратига Михаила, врховног Војсковођу свих хришћана свих светова. Хришћана на земљи и хришћана на Небу. Он непобедиви победник на свима ратиштима. Он је тај који је с неба збацио побуњеног Анђела Луцифера, Деницу, збацио с неба у пакао и он је пао као муња[12]. Толико је немоћан он био пред силним и страшним Михаилом. У чему је сила за Михаила? У Господу Богу. Остао је веран Богу, јер само име Михаил значи: Ко је као Бог! Ко је као Бог! А Свети Архистратиг Михаило, он на челу свих земаљских и Небеских војски! Ми њега славимо данас, славимо свог главног Војсковођу. Он, он учитељ наш како се рукује свеоружјем Божјим. Учитељ наш у вери, учитељ у љубави, учитељ у бдењу, учитељ у ревности за Истину Божју. Све Небеско, све Божје он има у изобиљу. Сваки његов војник који слуша њега, који употребљава свеоружје Божје, увек је победник над сваким ђаволом, над сваким искушењем, над сваким грехом. Нема непријатеља твог ни мог, нема врага твог ни мог, који може бити јачи од Светог Архангела. "Ево ја вам дајем силу да стајете на сваку силу вражију", вели Спаситељ[13].

Да, и ми вођени и предвођени Светим Архистратигом Михаилом, ето, ми смо увек победници, непобедиви победници у свима нашим гушањима и рвањима са сваком смрћу; не само са сваким грехом, не само са сваком страшћу, него у нашем рвању са сваким ђаволом - ми смо јачи! Сетите се Светог Андреје Јуродивог! Он се смеје ђаволу и вели: "Шта си за мене? Сенка и паучина. Ја раширим руке и претворим себе у крст и јуришам на тебе, ђаволе, и побеђујем те".[14]

То можемо учинити ти и ја. Кад смо толико пали, кад смо толико очајни у својим гресима, скочимо, раширимо руке, направимо крст од себе и јурнемо на све демонске силе призивајући Светог Архистратига Михаила, и све ће као утвара, као привиђење побећи од нас. Данас, сутра или прекосутра, само не одбацуј свеоружје Божје, обуци се увек у њега, немој да те обезоружа ђаво. А он те обезоружава ако ти допустиш да малакше у теби вера, занемариш молитву, занемариш храм Божји, занемариш милосрђе, занемариш пост. Ето, ти сам себе обезоружаваш, ти сам скидаш са себе то оружје Божје, и ђаво већ јуриша на тебе са свих страна; и ако се не будеш тргао, ако се не будеш пробудио, ако се не будеш сетио да ти у том ратовању са нечистим дусима, са духовима зла испод неба можеш победити Господом, само свеоружјем Његовим - тешко теби! Отели ти ђаволи Рај, отели ти Господа Христа, отели ти Вечни Живот, отели ти Вечну Правду, и својим злом, својим лажима, својим варљивим сластима тебе ће сурвати у царство своје, у царство таме, пакао!

Господ је зато и дошао у овај свет, да овај свет претвори у Рај, да пакао земаљски претвори у Рај. Јер где стане Он, Бог Господ Христос, ту је већ Рај! И ти, кад се налазиш у унутрашњим тешкоћама, кад осећаш невољу и муку од неке силне и страшне страсти, ти се сети да је Господ Христос невидљиво поред тебе. Он је рекао у Своме светом Еванђељу: "Ево стојим на вратима срца твог и куцам. Ко ми отвори, ја ћу ући и вечераћу с њим"[15]. Али - ко отвори! Господ куца на твоје срце, куца Он, а ти може бити спаваш у многим гресима и страстима; Он куца на твоје срце да ти отвориш срце своје, у тај мали пакао да Он уђе; а чим Бог уђе у дом срца твог победиће све ђаволе, сва зла, па зато и вели: Ја ћу вечерати с њим".

Јесте, постаћеш пријатељ Господа Христа. Сетите се да Он Своје Свете Ученике назива на Тајној Вечери"пријатељима Својим". "Ви сте пријатељи моји", вели Спаситељ[16]. Гле, каква дивота - бити пријатељ Божји! За Светог Лазара Четвородневног пише у Светом Еванђељу да је био пријатељ Господа Христа. За њега Спаситељ вели када је умро: "Пријатељ наш Лазар заспа"[17]. Дакле, пријатељ Божји не може умрети. Смрт, за њега је смрт само сан!"Пријатељ наш Лазар заспа!" И када кроз свете врлине, кроз веру, кроз љубав постанеш Христов, кроз молитву, кроз пост, ти си пријатељ Његов. Неће Он дати да ти умреш, да умре душа у твоме телу. Када буде потребно Он ће ти дати покајање. Ти ћеш васкрснути из свих смрти!

"Устани ти који спаваш" - довикује Апостол Павле[18]. Спаваш у гресима, - устани, васкрсни себе из свога гроба! Учиниш ли то, обасјаће те Господ Христос! Доћи ће Он, доћи ће Он са свима Својим Пријатељима и са свима Небеским Силама; доћи ће на челу свих њих Свети Архистратиг Михаил. Он, свепобедни Војсковођа, очистиће све светове твоје од свих врагова, од свих искушења, од свих слабости и немоћи, и од свих сила вражијих, и у теби, у срцу твом зацариће се Небески мир и Рај!

Данас, данас на дан великог славља Светог Архистратига Михаила, шта ради он, Велики, Првоврховни Војсковођа? Он врши смотру над нама: и над тобом, и нада мном, и над свима нама врши смотру, и над сваким земаљским бићем. Где смо, шта смо, у чијој смо војсци? Да ли у његовој или у противничкој? И да ли смо се наоружали свеоружјем Божјим? Гле, прилази теби, прилази и мени, и врши смотру над тобом и нада мном, да ли смо обучени у свеоружје Божје. Да ли је јака вера наша? Да ли је јака љубав наша? Да ли је јака молитва наша, пост наш, милосрђе наше? Он тражи у теби и у мени то оружје! Не нађе ли, тужан ће бити, па може заплакати!

Не дајмо да плаче због нас Свети Архистратиг! Наш највернији и највећи Сарадник! Наш Свепобедник у свима нашим ратовањима са нечистим дусима! Нека он буде увек испред нас, а ми за њим и иза њега. И онда никада нећемо претрпети пораз! Душа наша у овом свету побеђиваће сваки грех, свако зло, сваког ђавола, сваку смрт, и ми ћемо, вођени и предвођени њиме изаћи из овог света као Христови војници победници, и са Светим Архангелом ући у Небеско Царство. Зато наше молитве њему нека никад не малаксавају, нека га држе увек поред нас да би он, светлошћу својом Божанском и неугасивом, одгонио од нас сваки мрак греха, сваку таму искушења, и ми предвођени њиме кроз капију смрти узлетели у Небеско Царство, да се заједно са својим врховним Војсковођом поклонимо Чудесном Господу Христу, Творцу и Спасу нашем, Коме кроз Светог Архистратига Михаила, нека је част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1. 1 Mojc. 1,25-27.
2. Јн. 1,51.
3. Мисао Светих Отаца (Јован Златоуст) - Прим. уредн.
4. Лк. 10,19.
5. Еф. 6,12.
6. Еф. 6,10-18.
7. Еф. 6,10.
8. Maт. 13,25.
9. 1 Cол. 5,17.
10. Лк. 15, 17.
11. Pм. 1,25.
12. Oткp. 12,7-9; Лк. 10,18.
13. Лк. 10,19.
14. Житије Св. Андрије Јуродивог, 2. октобра. - Прим. уредн.
15. Oткp. 3,20.
16. Jн. 15,14-15.
17. Jн. 11,11.
18. Еф. 5,14.