Ваше Величанство,
Праунуче бесмртнога Владике Његоша!
Ево нас на крову наше државе!
Црна Гора у истини представља кров наше
државе, и то не само својом физичком узвишеношћу над осталим покрајинама него и
моралном.
Ево нас сабраних на овој висини да
прославимо једнога од многих дивова, који су на њој израсли - горостасног
владику Његоша, који је ногама ходио по овим стенама, но умом својим узвишавао
се до небеса, рукама својим грлио цело племе југословенско, а срцем својим
саосећао бол и јад васцелог рода човечијег.
Још овај народ није залечио своје ратне
ране, а већ је почео да прославља своје хероје из прошлости, блиске и даљне.
Прославио је јунаштво кумановских и невесињских јунака, прославио је мучеништво
Св.Ђорђа Кратовца, прославио светитељство пећских патријараха, прославио
хиљадугодишњицу краља Томислава, па ево данас прославља високи песнички дух
бесмртнога владике Петра II Петровића Његоша, прослављача
Бога и витештва.
Зар је овоме љуто рањеноме народу до
прослављања оних који су живели па умрли? Зар се прославама лече ране рањеника,
а не хлебом? Тако могу да мисле нерасудни, и тако да говоре кратковиди, који не
виде љуте ране на души народној, него их гледају само на телу. Ако се хлебом
лече ране телесне, зар се хлебом лече и ране душевне? Ако телесна храна може да
исправи тело погрбљено од глади, зар може она да исправи душу погрбљену од
ратних порока?
Ко има очи да види може да види, да се овај
народ од рата до сада боље залечио и оправио физички него морално и духовно.
Треба му и духовне хране, да би му се и душа залечила и исправила. Прослављање
великих јунака даје ту храну, тај мелем души. Не славимо ми мртве него живе.
Прави јунаци никад не умиру ни на земљи ни на небу. Они свлаче са себе худу
телесну одећу да потом као слободни духови живе у финијој и зрачнијој
атмосфери, него што је наша. "Када сконча човек, - тада почиње", вели
Св. Писмо(Сирах 18,6).
 |
| ВЛАДИКА И ПЕСНИК, ВЛАДАР И МИСЛИЛАЦ 58. Међународни сајам књига, Београд, октобар, 2013. |
Не треба се бојати, да један народ не
претера у прослављању својих светитеља и учитеља, својих витезова и добротвора,
срж сржи своје и најбољи плод историје своје, него се треба више бојати да
народ не затвори капију за леђима својим и заборави имена и врлине својих
великана, не преда се само бризи о дану и комаду. Избрисаће се брзо такав народ
са лица земљиног, и наследиће га онај народ, који стално има пред очима живу
галерију својих великих и светлих духова, те гледајући њих развија у себи
стремљење ка добру, појачава веру у добро; и гледајући њих има се кога стидети
у неваљалству свом и тиме крепити у страдању свом.
Један од таквих великих и светлих духова
боравио је у овоме праху што је пред нама. Под свесним или несвесним изговором,
да смо се сабрали данас око овога праха ми смо се у самој ствари сабрали око
бесмртнога духа, који је био одевен овим прахом. јер да тај велики дух није
надживео свој прах, зар би неко од нас нашао разлога да с почашћу прилази овоме
праху и то на 70 година по изласку човека из те своје смртне ризе? Не овај прах
него дух владике Петра привукао је данас многе хиљаде душа на ово место.
Ми хоћемо да принесемо овај прах са Цетиња
на Ловћен. Није ли свеједно праху лежати на Цетињу или на Ловћену? Ја верујем,
да је у ово дело умешано само Провиђење. Бог хоће, да нас загреје великим духом
бесмртнога владике, па нас је запослио око његовог праха. То је обичан начин
Божији, да кроз привидно незнатне догађаје даје људима велику лекцију, и да са
привидно мршаве њиве пуни људске душе богатом духовном жетвом.
Шта су постигли Аустријанци спуштањем праха
Владичиног са планине у долину? Ако су намеравали, да на гробу његовом наместе
топове да би боље гађали преварили су се, јер топови су немоћнији од овога
мртвога праха онда, кад неправду бране а правду нападају. Или су можда
намеравали, да спуштањем праха у низину спусте и дух Бесмртников с оне висине, много
више од планине Ловћена, на коју је заслужно узлетео, и да умање поштовање
народа српскога према њему? У томе су се још црње преварили. Као што Турци
бацањем главе св. Лазара у бунар, нису смањили ни Лазара ни поштовање према
Лазару, тако ни наши ратни непријатељи нису то постигли спуштањем Његошевог
тела са планине у низину. Рат достиже врхунац неморала, кад ни мртве не оставља
на миру. Својим неделом Аустријанци су још повећали наше поштовање према нашем
највећем песнику.
Но ми ћемо се вратити дома празни и духом
гладни са данашње светковине, ако дигнемо само кости Његошеве на висине
Ловћена, а не уздигнемо дух свој до његових духовних висина. Да се никоме не
морадне десити оно што је кнез Јанко предвиђао да ће се њему десити при
повратку са једне бескорисне скупине:
"Кад ме жена пита, ђе сам био,
Казаћу јој да сам сијао!"
Нека зато свак уздигне данас свој дух до оне
висине, на којој стоји постављена богата духовна трпеза Његошева, и нека се
нахрани оном духовном храном, којом се хранила та велика душа за време свога
обитавања на земљи. Ја видим три главна јела постављена на тој трпези којима
кад би се духовно хранио сав наш народ, залечио би све ране своје душе и био би
здравији од свих других народа. Прво је јело Његошева вера у Бога и бесмртност;
друго његово родољубље, и треће - његово прослављање витештва као највеће
вредности на земљи.
ЊЕГОШ - ПЕСНИК СРПСКЕ СЛОБОДЕ, CATENA MUNDI, Београд, 2013.
Нема коментара:
Постави коментар