ХРИСТОС ЈЕ ПО СВОМ ВАСКРСЕЊУ РЕКАО УЧЕНИЦИМА СВОЈИМ: ИДИТЕ, ДАКЛЕ, И НАУЧИТЕ СВЕ НАРОДЕ КРСТЕЋИ ИХ У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА, УЧЕЋИ ИХ ДА СВЕ ДРЖЕ ШТО САМ ВАМ ЗАПОВЕДИО (МТ. 28, 19-20)
Христос, када је званично отпочео своје дело, позвао је своје прве ученике и сазвао је апостолску групу, јер је прво требало у пракси да науче нови живот који је донео свету, а потом да га проповедају људима, да га пренесу свим нацијама. Назвао их је ученицима и тако су их ословљавали Христос и јеванђелисти.
Сам Христос је рекао: "Нема ученика изнад учитеља својега" (Мт. 10, 24). Јеванђеље је препуно оваквих именовања, као што показују следећи примери: "и приступише му ученици његови" (Мт. 5, 1), "за њим иђаше ученици његови" (Мт. 8, 23), "тада рече ученицима својим" (Мт. 9, 37), "И пруживши руку своју на ученике своје, рече: Ево мати моја и браћа моја" (Мт. 13, 49).
После Педесетнице и оснивања ране Цркве кроз Крштење, Миропомазање и Свету Евхаристију, сви чланови Цркве названи су ученицима Христовим. У Делима Апостолским сусрећемо многе такве изразе, као што су: "када се множаху ученици" (Дап. 6, 1), "мноштво ученика" (Дап. 6, 2), "дишући пријетњом и убиством на ученике Господње" (дап. 9, 1), "покушаваше да се придруже ученицима; и сви га се бојаху, не вјерујући да је ученик" (Дап. 9, 26), "и најприје у Антиохији ученици бише названи Хришћани" (Дап. 11, 26), "А ученици се испуњаваху радости и Духа Светога" (дап. 13, 52), "а кад се око њега скупише ученици" (Дап. 14, 20), "утврђујући душе ученика" (Дап. 14, 22) итд.
Реч ученик...произилази од глагола "учим, образујем се"...и указује на онога ко бира учитеља, ко своју послушност њему даје како би се образовао у знању које учитељ поседује, не би ли и на њега било пренето то његово знање и искуство.
Учење је повезано с љубављу према личности учитеља, пре свега са оним што он изражава, с обзиром који је слободно донет и, природно, са систематском обуком ради иницијације у истину.
У Светом Писму се говори о томе шта је учење. У једном тренутку свог поучавања Христос је рекао : "Зато је сваки књижевник који се научио Царству небескоме као домаћин који износи из ризнице своје ново и старо" (Мт. 13, 52).
Научити се Царству небеском значи научити се "науци Христовој". Христос је домаћин "богат" и у њему постоје "ризнице мудрости" (Свети Теофилакт). Тако да, онај ко учи у Христу, учествује у Царству, дакле у Светој мудрости, слави Божијој.
За Јосифа из Ариматеје, који је тражио од Пилата тело Христово, после Његове смрти на крсту, пише: "који је такође био ученик Исусов" (Мт. 27, 57). То значи да је чуо Његово учење, да је видео Његова чуда и да је уведен у знање Христово. И Христос је по свом Васкрсењу рекао ученицима својим: "Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио" (Мт. 28, 19-20).
Учење о Царству Божијем настаје кроз Тајне (Крштења и друге Тајне) и примену заповести Христових, које пружају истинско знање и заједницу са Христом.
Најважнија особина апостола била је то што су "ученици Христови" и то су живели читавог свог живота. И најбољи назив хришћана јесте то да буду називани ученицима Христовим. А пошто Христос није изван Цркве, зато се и учење врши у Цркви, у ризници богословља и искуства које поседује.
Не може неко бити ученик Христов а да није ученик Цркве са читавом њеном благословеном ризницом и светим животом.
Међутим, поборник се креће у супротном смеру. Тако се назива онај ко снажно подржава личности, идеје, системе, фудбалске клубове, политичке партије, и сл.
Поборници углавном неосвешћеним поступцима бирају неке идеологије, јер треба нечему да приступе, како би се негде утемељили не и како би се увек понашали по начелима групе, без свог мишљења и слободе.
Поборник носи мноштво и они теже деструктивним радњама.
Карактеристичне особине поборника су те да се они налазе под утицајем једног страственог месије, који је често и "апсолутни господар", немају своју вољу, али су вучени менталитетом масе, делују у атмосфери мистицизма ( "зна вођа", "у праву је вођа"), понашају се по паролама, а да их при том нису испитали критички, налазе се под утицајем својих ментора, носе у својим рукама заставу која изражава једну идеологију, делују насилно и деструктивно, пошто увек наступају бунтовно према окружењу.
Када их неко запита зашто делују на такав начин, не могу да дају кохерентан разлог, већ понављају аргументе својих ментора и природно изражавају се у паролама, фрагментима, и агресивно.
Поборници углавном поседују посебан и оболео психички свет, растрзану мисао и испрекидан говор, али и емотивну незрелост.
Питање да ли болесне вође чине људе болесним, или болесни људи бирају болесне вође има двоструко тумачење и одговор. Неки пут се деси прво, дакле болестан вођа оболи своје следбенике, а много чешће болесни људи дођу до болесног вође.
Основа је да су и вође и следбеници под стресом међузависности и незаконитих интереса.
Нарочит значај имају начини којима прибегавају поборници ради наметања идеологије и њеног превладавања.
Често се користи лаж, фрагментирање појединих догађаја, одбацивање супротног мишљења без нарочите критичке мисли, лицемерје и безосећајност, недоследност у поступцима, јер поборници најпре учине нешто, а затим то исто осуде или окарактеришу као провокацију, насиље у поступцима и напослетку непоштовање закона на којима се темељи једна заједница са свим својим изразима.
Поборници, у савременој епохи, држе у својим рукама мобилни телефон како би директно комуницирали са својим вођом и примењују као "војници" његове уређене наредбе.
Поборништво се често скрива у пољу религије. И то зато што религија, када се употребљава као идеологија, има многе психопатолошке почетке и последице, као што је месијанство, мистицизам, распрострањивање и наметање другима на насилне начине.
Психотерапеути из свог клиничког искуства добро знају да се најгори облици схизофреније крију испод религијских и парарелигијских убеђења.
Изучаваоци религије локализовали су такав феномен и таква "религијска убеђења". У историји су познати такозвани "свети ратови" за превласт неке идеологије до ког долази насиљем и убиствима.
Изучавалац религије Р. Ото пише да се религијски доживљај, када није повезан са "добрим"
Психопатија се преплиће са ђавоиманошћу. Овакво насиље религијских емоција нарочито срећемо у "сектама", које представљају "алтернативне религијске организације", које су делегиране из крила основних религија да очувају тобоже традиционалне вредности религије, која се наводно секуларизовала.
Дакле, постоји велика разлика између ученика и поборника, коју увиђамо у Цркви. Нажалост, и у Цркви постоје и ученици Христови и поборници. Хајде да укажемо на неке разлике међу њима.
Ученик препознаје Цркву као место учења и знања са посебном послушношћу, док је поборник види као место сукоба и сумњи са енергијом унутрашњих страсти. Ученик је послушан Христу, тако што живи унутар Цркве, док поборник покушава да наметне своје мишљење Христовом учењу и животу Цркве.
Ученик живи с љубављу и слободом, поборник делује мржњом и под утицајем унутрашњих ирационалних нагона.
Ученик учествује у прочишћујућој, просветљујућој и обоготвореној енергији Божијој, док поборник оставља необраћеним и неизлеченим свој унутрашњи, психички свет.
Ученик се током читавог свог живота поучава тајнама Царства Божијег, послушно и самопрекорно, а поборник дела као жртва другачије воље болесних вођа, учења под псеудонимима, унутар климе самоправедности, и приступа насилним поступцима као судија екумене и као заступник Божији.
Ученик прихвата искуство Цркве, како је изражено од стране Пророка, Апостола и Отаца, и њиме се преображава, док поборник ствара своју "секту" унутар Цркве и осуђује тобожње погоршање црквеног живота.
 |
| Манастир Вазнесење |
Напослетку, ученик је кротки члан Цркве који остаје у њој како би се спасао, док поборник дела као спаситељ Цркве. Међутим, истински и једини Спаситељ Цркве јесте Христос и Црква нема потребу за другим спаситељима.
Црква је једно духовно лечилиште, које лечи човека, али некада болесни, који поступају по начелима поборништва, устају против лекара представљајући себе као лекаре који треба да спасу Цркву.
Међутим, такве анархистичке акције много пута буду благотворне, јер откривају сав смрад садржаја који се крио дуго времена испод лепих манифестација, конгреса, лицемерних конструкција, друштвених доприноса, емотивних култова, грађевинских реконструкција, итд.
Треба читавог свог живота да се поучавамо црквеном животу и православном предању и да се не збрајамо у "ошамућена стада", у деструктивну манију "секте", чак и ако се она назива хришћанском.
Поборници подривају црквени живот, "чине разврат" у благословеном телу Цркве и, као што је природно, умиру од духовног електрошока, отпадају пре или касније од Тела Цркве. Један искусан свештеник ми је рекао: "Ако свештеник не поштује жртвеник, онда га тај исти жртвеник једнога дана неће истрпети и бациће га далеко".
Црквени простор је свет и благословен, осетљив и преплављен Духом Светим, зато се и не приноси за поборништва, болесне људске тежње и демонски менталитет.
У Цркви читавог свог живота треба да се поучавамо животу у Христу, и са овим немају органске везе бесни и избезумљени поборници.
Христос жели ученике, а не поборнике.
"ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР", МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ, МАРТ/АПРИЛ, 2013.
ТЕМА БРОЈА: БОГ ОТАЦА НАШИХ
Нема коментара:
Постави коментар