Архимандрит Јован Радосављевић, ЈЕДНА ХРАМОВНА СЛАВА МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА Ваведење Пресвете Богородице, 4.12.1972.

   И ове године наш манастир Хиландар прославио је своју славу, Свето Вавесење лепо и свечано. Скупио је око себе, тога дана, и ако не многе госте из своје отаџбине, из Грчке а највише из Свете Горе. Оци и братија сјатили су се из грчких светогорских манастира, из скитова и келија, да заједно са својом браћом Хиландарцима, свеноћним молитвеним бдењем и песмама, увећавају и улепшавају ово заиста ретко славље у славу и част Божје Матере. И тако да поделе заједно са њима сву небесну радост у овој јединственој на земљи, "земним анђелима насељеној Баштици Њеној". Није успело да заустави госте ни нагло захладнело време са снежним падавинама.

   Кад су се уочи славе сакупили гости Хиландар је деловао некако свечано, мирно и достојанствено, као у неком небеском свадбеном руху. Мирис светиње, тамјана као и небеска лепота душе њених житеља већ се ширио по манастиру на све стране и пријатно запахњивао. Манастир је изгледао као најлепши цвет у овом "рајском врту Пресвете Богородице", за који и многи Грци - Светогорци веле да је хиландарска црква архитектонски у византијском смислу најчистије и најлепше грађена од свих у Светој Гори. Делимично су такви и хиландарски конаци са десетак црквица званих параклиса, које су на десетину до петнаест метара једна од друге поређане свуда по конацима око цркве.

   Ову свечану прилику искористио је да посети Хиландар и наш нови и уједно први аустралијски епископ Николај, мио и драг, већ познат гост свима Хиландарцима, те својим присуством, дивним архијерејским богослужењем и рукоположењем за јеромонаха једног Светогорца - Грка, крунише цео овај свечани чин.

Милоје Марковић, ХИЛАНДАРСКА ВРАТА

Бденије - Пре почетка бденија око пет сати по подне обављена је вечера у гостињској трпезарији. Затим су се сви гости искупили у сали за свечане пријеме, на горњем спрату у којој заседа и хиландарски Сабор стараца. И кад су у шест сати дивна и мелодична хиландарска звона огласила бденије, свечана поворка је као река потекла у првом сумраку према цркви низ многобројне хиландарске степенице. На челу је био владика са жезлом у руци, огрнут архијерејском свечаном мандијом. За њим су ишли Светогоци одевени у светогорске расе са панакамилавкама на глави. А са њима и остали гости. Вечерњу тишину хиландарске обитељи проламали су ходом побожни и мелодични гласови, ових толико пута опробаних подвижника и молитвеника Свете Горе, певајући тропар празника. Последње речи тропара завршавали су улазећи у храм испуњавајући га снажном божанском мелодијом, чија је садржина испуњавала душе присутних неком неземаљском радошћу. Бденије је почело. Многобројна светлуцава кандила, свеће, полијелеји, блистави иконостас и тронови, иконе, фреске, мошти светих и, особито, гроб светог Симеона Мироточивог давали су невероватну лепоту унутрашњости храма. Али као најчудеснији драгуљ ове свете обитељи јесте чудотворна икона Мајке Божје, назване Тројеручица. Окована и украшена златом и сребром и другим златним накитима, налази се у позлаћеном трону, на игуманском месту, као Игуманија Свете хиландарске обитељи. Пред њом се сви поклањају и примају благослов. Хиландарци воде рачуна да пред њом даноноћно гори по неколико кандила. - Владика је као најстарији почео да чита први део вечерњег псалма. Други део (аниксандарије) певао се дугом и свечаном византијском мелодијом. Затим се наизменично, за све време бденија, певало и читало на црквенословенском и грчком језику. На читавом бденију ништа се није изостављало, скраћивало или брзало, већ је све текло свечано лагано и без журбе као да је вечност пред њима. По завршетку јутрења и првог часа, негде између један и два по поноћи, учињена је пауза ради одмора, и да би тако тачно у шест ујутру могла се почети света архијерејска Литургија. Поред владике саслуживало је неколико српских и грчких свештеномонаха и два ђакона. Први гост после владике и началствујушчи међу свештеницима био је игуман манастира Ватопеда отац Матеј, старац веома духован и оштроуман. Ова узајамна посета манастира Хиландара и Ватопеда о храмовној слави је освештана традиција још из доба Светог Саве.

   На светој Литургији је преосвећени владика Николај рукоположио Грка оца Данила за јеромонаха као хиландарског келиота, и касније у трпези дао му на поклон један леп, нов епитрахиљ, препоручивши се његовим светим молитвама, и пожелевши му том приликом да му свештенство које је примио послужи на славу Божју и славу Цркве Христове, а на спасење његово и његових ближњих. И још, скренувши му пажњу да благодат свештенства коју је примио чува у свом земљаном суду - телу, као највећу драгоценост, јер му ваља обављати свете Тајне и приносити свето и непорочно бескрвну жртву Христову.

   После свете Литургији освештано је у цркви славско кољиво које са невероватним уметничким даром украшавају монаси једне хиландарске келије. Онда је Владика честитао празник свима присутнима, и сад пред полазак на нову дужност препоручио себе и сву паству своју нове аустралијске епархије, молитвама Хиландараца и свих отаца Свете Горе. Затим је Владика разделио нафору, после чега сви иду у велику монашку трпезарију, из доба Краља Милутина, и иде се у поворци. Напред је Владика огрнут мандијом са жезлом у руци, и са њим ватопедски игуман. Пред њима су монаси-свећеносци, а онда редом сви остали гости. Звона звоне. У живописној полумрачној трпезарији, на столовима у два реда, све је постављено и спремљено за обед, али у исто време све је монашки једноставно. Гостољубиви домаћини су сваког госта поставили на његово место. Пред сваким се пушио тањир топле супе. затим хлеб, кувана и пржена риба, полусребрна красовуља са вином, тањирић са славским житом, поморанџа и јабука. После отпеваног тропара и молитве владика је благословио софру и обед је почео. Један светогорски монах за то време, на нарочито изграђеном узвишењу читао је из светих Отаца историју празника. Негде на половини обеда један владичин удар у звонце на столу, био је знак да се пије вино. Од тог се момента наздрављало и пило. Здравице са говорима изостале су, јер је то врло редак обичај у целој Светој Гори. Овакав обичај и јеловник о слави је готово исти у свим манастирима Свете Горе. По завршетку обеда прочитана је молитва и чредни свештеномонах је благословио просфорни хлеб који се зове "Панагија". Затим га узео и на тасу приносио редом свим гостима, од кога је сваки гост кидао и узимао руком по једну честицу окадивши је над кадионицом коју је носио други монах. После овог чина прочитана је благодарна молитва, и сви су се гости, опет, као при уласку у трпезарију, истим редом са владиком и свећеносцима вратили у цркву, где је обављено кратко благодарење. Из цркве су сви пошли на горње спратове конака у гостински салон, одакле се и пошло на бденије. Тамо су чекале загрејане просторије у којима је уз послужење слатким вином било честитање празника Хиландарцима. Затим су се у пријатној празничној атмосфери гости разишли на одмор или у своје обитељи.

Милоје Марковић, ОТАЦ ЈОВАН ХИЛАНДАРАЦ

   Тога дана, после вечерњег богослужења обављена је, не у монашкој већ у гостинској трпезарији вечера са савременијим сервисом. Овде је и цела атмосфера била, некако, фамилијарнија и савременија, а гости весели и пријатељски расположени. Но, ништа није било нескромно или претерано. За нас Србе је ово била права домаћа атмосфера у којој се уз добро домаћинско вино наздрављало свима певајући тропаре прво празнику, светим ктиторима Симеону и Сави. Па затим и другим светитељима чија имена носе присутни гости почев од уваженог госта аустралијског владике Николаја и ватопедског игумана Матеја. А певало се и на српском и на грчком језику уз куцање у чаше. После овог чина прочитана је благодарна молитва и гости су пошли на починак. Сутрадан по завршетку уобичајеног богослужења и свете Литургије изнесено је послужење и доручак, после чега су се гости заједно са владиком, испуњени духовном радошћу и незаборавним утисцима, срдачно поздравили на капији манастирској са гостољубивим домаћинима - Хиландарцима.

Гости су отишли а Хиландар је остао светао, леп и достојанствен као никад дотле. Остао је да чека и друге госте; друге посетиоце и поклонике. И ми смо Срби пошли, али жар љубави према овој нашој јединственој светосавској светињи, загревао нас је и задржавао да останемо још који тренутак; још који поглед да бацимо на наш свети и горостасни Хиландар, за који нас везују многе успомене, доживљаји и историја. Зато нам је било тешко одвојити се од њега, јер под његовим кровом провели смо ових неколико дана, а доживели много. Чинило нам се да смо тек осетили његову праву лепоту, величину и вреност. Осећали смо благослов ове светиње и њених светих оснивача Симеона и Саве чије нам је присуство било ближе него икада до тада. Зато нам се чинило да Хиландар сада остављамо као огромни венац, кога су уједно прекрасно исплели од цркава, пиргова и конака наши српски, духовни великани:

Да нам буде спомен будућности,

Да нам буде песма будућности.

   Још смо оставили у Хиландару нашу браћу Србе, Хиландарце. Они су домаћини ове свете куће Немањића у Светој Гори, и служитељи њеног олтара. Будни чувари душе своје и ове светиње у којој живећи спасавају душе своје. Посветили су свега себе Богу и Хиландару, и у томе нашли смисао и садржину свога живота. Свега их је 24 тада било. Ово је за Хиландар мали број. Готово половина од њих су седи старци, који са великом љубављу и напором обављају редовне послове. Млађи су неуморни и несебично се боре, сносећи главни терет у свим пословима. Но и њима треба помоћ. Дуга богослужења и ноћна бдења нарочито исцрпљују, а такође и послови. Али они се на то не жале. Храбро се боре јер су свесни где се налазе и зашто су овамо. Понекад се жале на то што можда сви нису на време, свакодневно, искупљени у цркви на богослужењу. Или што се није стигло на време да уради неки посао и слично. Дакле, оно што се много пута код нас у земљи и не запази, то будне савести ових усрдних подвижника и молитвеника наших одмах и запазе и осете, и један другог на то потстичу и опомињу. Међутим, и ово је само знак да им треба помоћ и да су оптерећени пословима.

Милоје Марковић, КРСТ НА ПИРГУ СВЕТОГ САВЕ

  

   Они дочекују и испраћају све госте и све посетиоце са пуно срдачне љубави, без обзира откуд они били. Нарочито се радују својима из Отаџбине. Хиландарско гостопримство и ред су познати у целој Светој Гори и ван Свете Горе. Поред редовних дневних послова, молитава и вечерњег богослужења, они сваке ноћи у један сат почињу дуга ноћна бдења која завршавају светом Литургијом, негде, у јутарњим часовима. Остатак времена проводе у недовољном одмору и читању светих и светоотачких књига, уз редовне кућне послове и послушаније.

   Хиландар је један од четири најзначајнија манастира у Светој гори, и сваке четврте године даје из свога братства Протоса Светој Гори, чије је седиште Кареја. Ове године Протос Свете Горе је наш Хиландарац отац Митрофан.

   Тако наши дивни Хиландарци савесно бринући се за спасење своје душе, брину се и моле и за спасење свога народа, и свих Божјих људи под небом, и свих светих обитељи а нарочито за Хиландар. Сећајмо се често и ми њих браћо Срби и Српчићи, као и ове велике светиње коју они свето и само пожртвовано чувају, осећајући у њој на сваком кораку живо присуство светих њених ктитора. И док вам поноћни и јутарњи петли оглашавају своје јутрење и нов дан, сетите се да се у тим часовима, ван своје отаџбине, уморни од труда бденога, моле за вас седи и млади наши Хиландарци, да бисте имали благослов и мир Божји и здравље. Не заборавите да се и ви сетите њих ма и најмањом молитвом, упућеној Свеблагом Богу и Оцу нашем небеском, да им подари снаге да истрају до краја у овом светом делу и у овом светом позиву. Та ваша мала молитва и сећање биће тесна спона између вас и њих, коју небо спаја, и обострана благодатна помоћ и радост. Тада, ако кога благословена мисао дотакне до срца и позове га да дође у Хиландар да служи Богу и Светом Сави, у овом врло малом али срећном друштву Хиландарских духовника и молитвеника, нека све остави па нек одмах дође овамо схватајући то као позив Светог Саве и као вољу Божју.

Архимандрит Јован Радосављевић, ПОЗНАЊЕ ИСТИНЕ, Манастир Благовештење, Овчар бања, 2002.