МОЈЕ СЛИКЕ СУ МОЈА МОЛИТВА

Током септембра у Музеју СПЦ били су изложени радови сликара Милоја Марковића из Београда (изложба „Чувари векова“), о чијем је сликарском сензибилитету, у каталогу који је пратио изложбу, др Слободан Милеуснић написао да снагом вере и светосавске просветљености, умећем сликарске палете, претаче у ликовни облик манастирске житеље, монахе и јеромонахе, игуманије, синђеле и игумане, настојатеље и архимандрите, отимајући их од заборава из столетне тишине и молитвеног тиховања, предајући њихове свете ликове гледаоцима на увид.

Велики број посетилаца изложбе задржао се код дела који је био посвећен портретима монаха, сажитеља српских манастира, од којих су многи први пут дозволили неком сликару да их портретише, откривајући тиме несвесно своју духовну и животну снагу којом нас као наши молитвеници пред Богом заступају. О тим знаним и именом незнаним монасима, чуварима векова, на особен начин сведочи сликар Милоје Марковић поставши тиме својеврсни летописац и хроничар молитвеника српских манастира двадесетог века. А велики духовници су каже наш саговорник, духовни темељ и молитвено наткриље.То је разлог због кога је представио палету великих српских молитвеника које често заборављамо, мислећи да су манастирска здања, фреске и иконе, богослужбени предмети и старе књиге вредности које су једино важне. О уметнику је снимљен документарни филм „Стварност илузије сликара Милоја Марковића“ који је режирао Миомир Мики Стаменковић. Сликајући заборављене ликове и предмете из прошлости овековечио је свет манастирских житеља и српског етно наслеђа.

Да ли се ради о својеврсној храбрости када сте у светлу једне хиперреалистичке сликарске перцепције представили светитељске ликове новог доба, онаквим какви они јесу?

- Мислим најпре да уметник мора бити религиозан, да мора да проведе неко озбиљно време у древним светињама учествујући и сам у духовном животу манастира, како би се осмелио да слика живе светитеље, житеље тих светиња. Ако уметник сликању приступи без вере, то се види. Монаси су за посетиоце понекад и неважни, склони смо да заборавимо и имена и ликове, али њихов подвижнички живот је окосница духовног живота светиње. Сама чињеница да су манастири најчешће подизани као обитавалиште неког од монаха који је својим подвижничким животом привукао и остале који теже богоугодном животу и монашком тиховању, говори о посебној улози коју монаси имају у очувању православне вере и националне свести. Они су током векова очували бројне манастире, без њих би светиње остајале само пуки топоними нашег духовног трајања, зарасли у коров и у рушевинама. Мене су инспирисали ти испошћени ликови који дане и године проводе у молитви и посту, за које имам право да верујем да су свети, јер их тако доживљавам. Они су истоветни ликовима сачуваним на средњовековним иконама и фрескама, имају светачки лик подобан општехришћанским испосницима, али носе и аутентичност двадесетог века у коме живе и морају се и по томе препознавати. Не треба и не смеју да буду шематизовани у представљању као средњовековни свеци, они имају физиономије људи овога века, духовно освешћене. Боре на њиховом лицу говоре о траговима прошлости, овоземаљског одрицања али и искушењима које носи ово време, сада и овде, чији смо сведоци. Њихова лица носе сву трагику и духовне узлете овог и прошлог века и самим тим морају изгледати другачије од познатих сликарских представа Светог Саве или Свете Петке, рецимо. А оно што је исто је молитвена тишина и мир који исијавају из представљених ликова пре осам векова или данас. Зато јесу свети.

                                                     

ИКОНОПОРТРЕТИ

Како сте постигли ту духовну сродност и непосредност са духовницима, који су својеврсни осамљеници и нерадо позирају уметницима?

- Радећи иконопортрете манастирских сажитеља у акварелу нисам био наметљив, постао сам духовно близак са некима и то је било пресудно да имају поверења. Тако су настали портрети архимандрита Мојсија из Хиландара, архимандрита Софронија, игуманије мати Иларије из манастира Покајница, мати Варваре из манастира Рајиновац, оца Николаја из манастира св. Петке Изворске, монахиње Нектарије из Жиче, монаха Јустина Хиландарца, оца Ромила, јеромонаха Кирила Хиландарца, оца Јована из Хиландара и других чије ликове могу да виде посетиоци у Србији, али и у приватним колекцијама у земљи и иностранству. Уметност портрета је и данас актуелна и оправдана ликовно-језичким вредностима које кореспондирају са вредностима 21.века. То су цртежи малих формата за које је потребан изузетан дар запажања сликара, али и способност да пренесе духовни лик модела. Овде је мање важна уверљива сличност са моделом, није циљ изразити једино карактерне и искуствене особине личности, већ је акценат на дубинској пројекцији садржаја лика, која указује на његов духовни, морални и смисаони интегритет. А сликарев задатак је да изрази пролазност материјалне чињенице и трајност духовних садржаја, да језиком своје уметности помири непомирљиво – профано и свето, вечно и пролазно од овога света. Ови акварелисани цртежи својим духовним садржајем су део једне велике, вековне традиције хришћанско- православне службе цркви и Богу. Критичари кажу да овај степен метафизичке довршености вредносно одређује и ове моје портрете, те их је стога Слободан Милеуснић назвао иконопортретима.

Део критичара заступа тезу модерне негације духовне стварности, те тврди да су ваши ликови светитеља ваша илузија?

- Упознао сам те молитвенике, знам да не живе илузију, већ предукус вечног живота и верујем да сам то успео да транспонујем на платно. Може ли уметник да препозна светачки лик у човеку кога сретне? Наравно, не само уметник, и нису само монаси предодређени за светост. Сваки човек је предодређен за светост, од нас зависи шта бирамо као образац живота. Ја сам имао срећу да је на мој религиозни живот утицала моја бака од малих ногу. Певала је у црквеном хору и имала један од најлепших гласова које сам чуо. Мене и браћу је редовно водила у цркву. Вера је веома утицала на мој живот и сликарство. Моје слике су моја молитва и мој однос са Богом. Господ нам даје таленат и љубав, на нама је да их препознамо и развијамо, с обзиром да ноћу сликам и да рад на слици може да потраје и месецима, што тражи велико посвећење и жртву, понекад се осећам као монах. Помолим се Богу да ми помогне да сликам. Без Бога нема ништа. Молим Бога да ме благослови да могу да насликам ту слику. Радио сам циклус портрета монаха на каменим фрагментима, које бих пронашао у манастирској порти. Тражим благослов старешине да смем да сликам на камену и тек тада прионем на рад. Сликар треба да покуша све да ради и да се нађе на терену где је најбољи. Ја сам ово изабрао. То је мој крст.

СВЕДОК НАШЕ ДУХОВНОСТИ

Последњих година прошлог века радили сте серијал слика који симболично носи назив Хиландарски записи. Шта сте представили на њима?

На сликама се појављују драгоцености Хиландарске ризнице, путири, кадионице, пехари, прозори келија. Они су сведоци наше духовности и нашег трајања на Светој Гори. Носе тишину и мир хиландарских чемпреса и лозе Светог Симеона. Боравио сам више пута у Хиландару и имао част да присуствујем богоугодним разговорима са Хиландарцима уз молитвено тиховање. Све то преточио сам у ликовно памћење. По манастирским келијама и оставама проналазио сам заборављене чираке, бакраце, монашку торбу, кадионице и бројне друге етнографске и литургијске предмете које сам пренео на платно. Пехар цара Душана, изузетно вредан експонат ризнице, поново је оживео на мојој слици. За своје хиландарско ликовно виђење користио сам и старе хиландарске прозоре и врата, капителе, парапетне плоче, довратнике, правећи заједништво покретног и непокретног. И ти ситни и скоро заборављени предмети, који су ван употребе, говоре о хиландарској историји. И опомињу да је Хиландар дом молитве, васкрсавају наш заборав и објашњавају нам хиландарску прошлост. Те слике су моја молитва.

УМЕТНОСТ ВАСПОСТАВЉА ВРЕДНОСНО

Познати сте и по сликама са етно- мотивима, али не као сликар модерног фото-реализма, већ као сликар предметног реализма, продубљеног, одуховљеног. Јесте ли сликајући те предмете уочавали суштину, а не само појаву?

- Мислим да моје слике припадају савременој историји уметности. То може бити историја предметног реализма, али то нису само мртве природе какве знамо. Мој уметнички однос према предмету: етно предмети, старе тестије, ибрици, крчази, старе браве, засуни, све оно сто припада даљој нашој прошлости, је одуховљен, како концепцијски, тако и технолошки. Слика не понавља идеју о предмету, напротив, из предмета исијава нова идеја, рађа се метафоричка реалност слике. Инсистирам на детаљима које исликавам до савршенства. Посетиоци на изложби су често у дилеми и самоуверено крећу руком ка слици да провере да ли сам можда уградио понеки предмет. Кад наиђу на равну површину платна, осврћу се око себе да провере да их неко није видео. Чипке, застори, убруси, вез, хаљине делују као да су праве.  

Познати сте по томе што не само да сликате, већ и сакупљате одбачене, изгубљене, старе предмете чија је функција одавно нестала у сеоском миљеу, чији је древни свет сасвим уништен. Мислите ли да инсистирајући на предметном поредку, васпостављате вредносне обрасце?

- Ово је време несталих вредности у коме ови предмети враћају поверење у свет предметног, и у реализам као облик сликарства. Уметност тако, посредно, васпоставља вредносно. Неке предмете тешко препознајемо-преслица, зарђала шарка са катанцем са сеоских врата, аван, тестија, чирак, крчаг, буклија, ђугум, кондир, бакрач, сач, софра, гуњ, убрус, вез, троножац, немају употребни смисао. То су предмети из неких далеких времена људи који су ту живели. У тим чудесно материјализованим предметима ипак постоји живот једног нама непознатог доба. Ја живим са овим предметима. Волео бих да уколико буде интересовања, нека општина направи музеј или етно кућу у којој би биле сачуване моје слике и ови деценијама сакупљани предмети. Никако легат, јер је судбина легата у овом веку застрашујућа.

Славица Лазић, Православље, Бр. 1023, 1.11.2009.