Зорица Кубуровић, ПРАВОСЛАВНА МАЈКА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

Поводом празника Материце

   Ништа у женином животу није тако дефинитивно одређено, тако страшно кад се не поштује, и тако дивно као улога мајке. На њу се жена припрема од најмлађих дана, учи се гледајући своју мајку, чувајући млађу браћу и сестре, љуљајући лутке. Негде око педесетих година овог века, улога мајке, која је кључна у животу жене, почела је да се мења.

   Широка пропаганда о томе да су родитељи необразовани и заостали у културном погледу и да децу зато треба штитити од њиховог незнања, слати их одмалена у државна обданишта са целодневним боравком и школе интернатског типа (где ће да науче да перу руке и да рецитују стихове о куцама, мацама и пачићима који говоре, а које нигде не срећу у животу, да обожавају првог политичара и лажи које иду уз политичку пропаганду), учинила је да се улога мајке потпуно промени. Девојчице су затим васпитаване да су равноправне са дечацима (не да су посебна, јединствена бића, која су у Божјој икономији у садејству са другим посебним и дивним бићима, него клонирана у потпуно једнаке жене једнаке мушкарцима). Нешто касније, кад је улога потрошача постала исто тако важна као и произвођача, девојчице су почеле да се васпитавају уз нову врсту играчке да постану Барбике, луткице из журнала. Не мајке, не жене, не сестре, него женске. Не знам ко руководи овом монструозном игром, али несумњиво је да је она озбиљно припремана. У специјализованој робној кући у Паризу (а таквих продавница има и у свим метрополама на свету) која се бави искључиво продајом Барбика и њихове опреме, може да се купи и дебела књига која обавештава о настанку и путевима развоја ове играчке. Њене хаљине су креирали највећи светски модни креатори, тимови психолога су смишљали њен начин живота као естетски идеал коме би требало да теже женска деца. Барбике, којима се деца играју већ тридесетак година, постале су, на свој начин, слика идеалне жене нашег времена - лепе по клишеу, тотално безначајне, окружене лепим стварима, нарочито изазовно обучене, без мужева, без деце, у неформалним пријатељским односима са истим таквим мушкарцима. Клонирани свет Алдоуса Хакслија има ту фасцинантну снагу савршеног идиотизма, ту корениту ружноћу ствари без Божјег благослова. Безбожна жена нашег времена је клонирана по том идеалу, али пошто је људско биће, она има још дубљи слој пада - јер пристаје да буде клон. Уосталом, питање је одиста да ли су господари света, кад су уништавали породицу смањујући њену економску, васпитну, осећајну и репродуктивну улогу, имали у виду стварање места за праве клонове, који су, као што видимо, постали реалност.
   Бог је милостив и опрашта често оно што ни човек не би опростио самоме себи. Дешава се свакодневно да луткице из журнала оживе, да скину шминку и вештачке трепавице, да се погледају у сјају неког јутра, да препознају своје биће, понижено и у прњама, да учине напор и искораче ка Христу. Страшне сумње, прогањање сећања, осећај кривице и туга што се чини да је живот промашен, долазе одмах после првих усхићења новом и неочекиваном љубављу према Христу. Полако, у оној мери коју може да поднесе људско срце, у оној мери у којој жена сагледава грех и над њим плаче, Бог прашта и оживљава из трулежи своју палу кћер. Говори јој свакодневно: Иди и не греши више. Опомиње је да између дневних послова и Његове речи изабере оно што је боље. Скрушена и у сузама, жена покушава да на рушевинама старог живота сагради свој дом и храм, да сачува и упути породицу, ако је већ није изгубила, да крене за њом. Понекад ови напори успевају. Понекад, кад је жена добро вођена од свог духовника, или кад има разумног и побожног мужа, побожне родитеље, или кад и сама постане, по Божјем дару, разумна и побожна, деси се да и у ова смутна времена пронађе мир и срећу и свој од Бога дати пут. Али, чешће остаје разапета лошим навикама, изложена страху од мишљења света, понижена као мајка, као жена и у послу који обавља, у страшној чежњи за нечим што јој се чини важним као сам живот, што тек наслућује.
   Зачеће и ношење детета подразумева блискост какву човек не осећа ни према коме другом, једну врсту физичке заљубљености која је ван памети и ван било каквих појмовних спекулативних анализа. Мало је и нејасно рећи да се ради о љубави. То снажно осећање почиње у жени да расте од првих дана трудноће, кад страхује и пита се какво ли ће бити то ново биће, кога је желела са толиким амбицијама - да буде лепо, паметно, здраво, обдарено многим талентима. И већ тада осећа да неће бити онакво какво је замишљала, да неће бити њено, него своје и Божје. Та љубав не кулминира порођајем, него се, и после рођења и кроз сав живот, мења, буја и захвата све делове жениног постојања - троши њено време, лепоту, снагу, а ипак, жена се сматра срећном тек кад види лепоту, снагу и мудрост свог порода.
   Нигде се жена не показује у правом светлу као у улози мајке. Све што зна, уме и може, све што чини посебним њено постојање, огледа се у материнству - њен мир, њена унутрашња радост, њена воља да подучи, њена побожност и воља да децу упути у хришћанску науку. Ипак, не васпитава дете само једно биће - него и окружење и сви са којима оно ступа у контакт. Мајка хришћанка доводи своје дете у цркву од најмањих дана, а црква полако уводи младо биће у хришћански живот.
   Тако би бар требало да буде. Али, време у коме живимо сурово се поиграло са генерацијама младих мајки. Уводећи шездесетих година овога века тзв. сексуалну револуцију у хипи-покрет, млади Америке, а затим и целог света, десетак година су пропагирали слободну љубав и неку врсту заједничког живота у комуни, јавно презирање ма каквог конвенционалног понашања и организације живота, уз употребу дроге, оргијање, полигамију и сл. У тзв. „источним демократијама“ хипи покрети нису били тако масовна појава, али за њима и није било потребе - у њима је породични живот био тако нарушен, да је проституција постала нормалан вид попуњавања кућног буџета, а опијање нека врста уобичајеног цивилизованог понашања. Уместо свих слобода које је православни свет имао, комунизам је, као претеча и такорећи метла којом је Нови светски поредак рашчишћавао православна патријархална друштва која су му била на путу, дао људима слободу да употребе своје тело као ствар. А затим је убедио несрећне мајке да су оне саме власници свог тела и да је глупо имати децу у годинама кад је жена најспособнија да рађа, између осамнаесте и тридесете. Боље је да се тада проводи и да ствара економски потенцијал за једно или два детета којима ће „пружити све“. И да је, затим, зачето дете безоблична маса меса и крвних судова која ни по чему није човек. Тако је Нови светски поредак створио армију чедоморки, армију лекара-убица, армију научника, професора, јавних радника који су заговарали тзв. планирање породице, а који су, опаки, или само неразумни и похлепни, уништили сопствене народе и њихову живу снагу. Боже благи, смилуј се својој деци! Жива је истина да су жене професори гинекологије на Медицинском факултету у Београду категорички тврдиле својим студентима да се заметак ни у ком смислу не може сматрати људским бићем, па да, следствено томе, нико не одговара за његово намерно уништење, осим што може (али не мора) да буде штетно по здравље мајке. О томе су писани уџбеници, то су била испитна питања за будуће лекаре. Ипак, жене су саме, својевољно, пристајале на побачаје, бирајући за себе лагоднији живот уместо сопственог потомства.Уопште, може се рећи да је у временима после Другог светског рата жена изгубила битку са господаром овог света. Чак и она која је имала среће да има породицу и да се није окаљала чедоморством, у погледу васпитања своје деце изгубила је корак са школом, телевизијом и компјутерском техником. Образовање и васпитање које дете стиче у породици врло је мало, углавном сведено на учење правила основне пристојности. Мајка данас не зна и не може да стигне, не уме да учини да њено дете буде сигурно у свету, заштићено њеном љубављу. Како би и могло да буде сигурно? Цео свет се приказује пред њим као непријатељска творевина, цео живот као арена у којој се оно такмичи да буде најбоље, најбогатије, најпознатије. У интерпретацији медија и званичне науке, а често и државе, родитељи се показују као непријатељи личне слободе детета, као неко од кога би требало заштитити дете. У свету су данас актуелни читави званични социјални програми који децу третирају као обесправљену социјалну групу коју држава мора да узме у заштиту и то тако што ће прво да одузме природно право родитеља да брине и доноси одлуке о животу свог детета док је оно неспособно да такве одлуке доноси само. Премда је истина да су многи родитељи далеко од тога да буду морални и ма какав узор свом чеду, програми овакве врсте нас православне треба да држе на опрезу. Јер, немогуће је замислити државу која је решила све своје проблеме, па сад решава глобалне проблеме између родитеља и деце, и то не понеки појединачни случај, него баш све. При томе, децу перманентно кваре јавни медији којима управља држава и велики капитал. Само у случају телевизије и модних часописа то просвећивање по диктату државе изгледа исто као да човек пушта да му се деца, у његовој кући, од јутра до вечери, друже са наркоманима, лудацима, проституткама, лажљивцима, лоповима и добростојећим убицама, ако се изузму понеке емисије из географије. Да не говоримо о филму, музици, позоришту, књижевности итд.
   Иако има понегде несумњиво криминалних и болесних родитеља који угрожавају и кваре своје потомство, генералну бригу о будућности деце мајка не може и не треба да препусти друштву. На најинтимнија питања о душевном животу, о свету, рађању, смрти, моралном расту, мајка је прва позвана да искрено пружи одговоре. Искрено и истинито. Да би као усправно људско биће стајала пред својом децом, да би од њих очекивала једног дана исти такав однос према потомству, мајка, иако грешна и страдална, мора трудом читавог свог живота да сведочи пред децом истину: да су јединствена, непоновљива бића, Божји синови и кћери, безначајни пред Његовом величином, али уздигнути Његовом љубављу до неслућених висина, узвишенији и од анђела, а слободни да бирају између Његове љубави и пада у грех.
   Мајчин живот се одиграва пред очима њене деце. Она треба да их научи да се моле Богу, да воле и да служе у љубави друге људе. То је велики наук. Њен однос према мужу, родитељима, пријатељима, професији, широј породици, сопственом народу, свим другим људима, остаје деци у трајној успомени. Како је давала милостињу. Како је хранила и облачила сироте. Како је бдела над болеснима. Како је уважавала старије. У васпитању деце мало користе речи. Деца виде ствари срцем, онакве какве оне јесу. Мајчин утицај јесте утицај њеног делатног и молитвеног живота, читавог и у свим детаљима.
   При томе, побожност не значи лицемерје, нити може да подразумева кукавичлук. У доскора комунистичким земљама, а и другде на свету где су се тако темељно бавили женским правима да су од жена направили бетонирце и раднике на грађевинама (и злочинце према сопственој деци убијеној у заметку, или остављеној туђим женама да се о њима брину), веселе револуционарке сексуалне револуције и нешто медитативнију и склонију дроги „децу цвећа“, тај проблем стајања у истини пред сопственим потомством нарочито је тежак и мученички. Толико је тога што је прљало и кварило жену, да је, заправо, невероватна Божја милост када је Он ипак поведе путем вере, када је прими под своје очинско окриље. Освешћена и у страху од последица, жена се пита да ли ће јој сопствена деца опростити, да ли ће је разумети и поћи правим путем. Да ли да их лаже? Прећуткује? Мало лаже? Али, добро не стоји на лажи. Не може се живети као Салома, а успешно васпитавати сопствене кћери као игуманија. Неистина увек покаже лице, и тада је страшна и производи ефекат супротан од жељеног. Истина, онаква каква јесте, искрена исповест и покајање, молитва и пост, љубав и вера у Бога, могу да исцеле и мајку и пород. Иако није пород тај који би смео да суди о мајци, до мало чијег поштовања је њој толико стало као до поштовања сопствене деце. Истина је и да је потреба деце да поштују мајку толика да јој тешко праштају најситније погрешке. Али, деца су добра и чиста бића, ма шта о томе говорила фројдовска психоанализа. Способна су да схвате дубину великог пада и покајања, знају да сиђу у најдубљу рану и да благо изведу на светло љубави и праштања повређеног родитеља. Да кажу: „Не плачи. Било, па прошло. Хајде, осмехни се. Ти си једна јака жена. Моја мајка“.
   Може бити да најтежи део пута у материнству жена прелази онда када деца почну да се од ње свесно одвајају, покушавајући да сама отму некакву слободу и да сама нађу свој пут. Таква силна љубав, као што је материнска, крије у себи велику опасност да жена несвесно лиши слободе друго људско биће. Пут свесног растајања од бића љубљеног више од сопственог живота, ако је тај растанак на добробит том бићу, пут је православне мајке. И кад се деси да дође велика болест, физичка патња или смрт, мајка је та која учвршћује у вери своје чедо и себе саму. И кроз сав живот припрема свој пород за часове искушења и бола, који увек долазе и добро је да их човек дочека приправан.

Али хришћанин, живећи у свету, живи и у Богу и у томе је извор његове радости, докле год грех не поремети унутрашњи склад тог узајамног прожимања. Свакога дана православна мајка се опрашта од свог детета, дајући му помало слободе, према његовим снагама, учећи га да носи свој крст, по мери плећа. Тај крст означава човеков однос према Богу и према свету. Сваког дана мајка учи своје дете да се моли, да пости, да се исповеда... Да воли Бога и да воли људе, јер су му браћа. Да воли без резерве. Одступница у срцу је одступница од Бога. Мајка треба да разуме живот и да научи дете да њиме иде. Да га научи да буде милостиво према слабима као и према јакима, према сиротима, као и према богатима, јер су искушења и једних и других превелика. Да понесе свој терет, али да га добро одмери, да не буде ни премали, ни превелик. Да припреми кћери да буду снажне, да рађају и да воле. Да научи синове да чувају своју породицу, дом, земљу, народ, своју веру. Није то мали задатак.

   Осим тога, мајка мора да научи своју децу да бол не долази од Бога, него од господара овог света. Да онај који пребива у Богу има само радост и љубав. Онолико радости и љубави колико може да поднесе. Али, да би млади могли да се науче да сами виде Божје дело и свој живот у свој његовој лепоти, мајка, у коју се прву гледа са љубављу, мора да се научи да стане са стране и да буде са стране и последња кад год треба, а треба стално.
   Нису мајке само оне које су рађале, него и оне које су подизале и бринуле о туђој деци, које су чувале народ и нараштаје. Поменимо овде игуманије и сестринства многих манасрира које су у миру и рату бринуле о душама, храни, одећи и животу свих који су долазили у манастире, о сестрама монахињама манастира Св. Петке, које чувају тешко ретардирану децу, а то је такав подвиг да често ни рођене мајке нису у стању да га поднесу. Поменимо дивну београдску госпођу Олгицу Врањкић, чији је дом био отворен за целу Србију, захваљујући којој су многи сиромашни студенти добили стипедије, а многе породице тиху и несебичну помоћ манастира Хиландара. Поменимо такође и Сенку Дурутовић, председницу Кола српских сестара из Никшића, која је преко минских поља носила храну ратницима који су бранили своја огњишта у Херцеговини, хранила и облачила сироте. Требало би да им помињемо имена уз имена наших најдражих, да говоримо деци о њима, да их упамте као примере богочовечанског пута жене на овом свету.
   Од мајке се деца уче да поштују учитеље и старије. Младост је заносна, њој изгледа да је са њом почео свет, све велике мисли, сва егзистенцијална питања. То је добар почетак странпутице или правог пута. Мајка која учествује у животу свог детета одобрава његова питања, али му показује читавим својим животом да на свету увек има паметнијих, мудријих, бољих, лепших, од којих можемо да учимо и које зато треба да поштујемо и волимо. Да се трудимо да им олакшамо живот и да их подржимо у њиховим напорима. Али да никад не заборавимо, никад, да смо и ми сами јединствена бића којима је Творац дао слободу да буду. И да ми и јесмо, докле год смо у складу са Богом, сами са собом и са другим дивним људским бићима која су, као и ми, на Христовом путу, на путу Богочовека, докле год је наш Пут - пут истине, правде и љубави.  

"Православље", бр. 930, 15.12.2005.