.JPG)
Манастир Вазнесење
иди на везу Епархије нишке:
Ако говоримо о хришћанском педагошком наслеђу, вера у Бога, искуство завета и општења са њим, воде ка недвосмисленом сазнању: Бог је једини васпитач људи и деце. Сви људи су пред Богом деца, као што је и свако дете пред Богом потпуна и јединствена личност. Разлике у зрелости између одраслих и деце у контексту односа са Богом задобијају сасвим другачију перспективу. И у њој педагошке намере одраслих имају далеко мање оправдања. Сви људи су предмет Божје љубави, без обзира на постојеће и у свету валидне поделе људских бића према узрасту и способностима. Природно је да одрасли људи имају моћ над децом и да они проблематичну страну те моћи прикривају педагошким ауторитетом. Ова изјава је контрадикторна тврдњи да су пред Богом сви једнаки, али служи као показатељ да људској моћи не треба давати божански легитимитет. Много тога што се узима за ''природно'' не одговара есхатолошкој перспективи односа божанске (хришћанске) љубави – и то је важно кад год су у питању хришћански односи са децом. Људска моћ не помаже детету да одрасте. Оно чиме се људи хране, односно васпитавају и образују, по вери православних хришћана, јесте Божја благодат. Немогуће је да људи својим утицајем надоместе, произведу, обезбеде или створе животодавну божанску енергију за своју децу и ближње. Сваки такав покушај, свака директивна прича одраслих, више омета него што доприноси деловању свете тајне на дете. Више од тога, налажење људи у таквој улози подсећа на играње Бога. Не постиже ли чак и хришћанско образовање често један другачији, сасвим нежељени ефекат: препречавање одраслих на путу између детета и Бога? Верујемо ли у Бога, немојмо покушавати да ми будемо бог своме детету. Ако за Бога не знамо, опет, немојмо се трудити да ми будемо своме детету Бог.
+++++
Хришћанска љубав према детету у поређењу са технолошким рационализмом сврсисходног васпитног делања и образовања, иако старији и примарнији процес, представља нови однос. И то је линк хришћана са захтевима и трагањем савременог света. Хришћанска љубав захтева напор стварног присуства, она тражи озбиљност и отвореност за свако питање које се у детета може јавити. Уместо непрестаног, неуротичног усмеравања и преусмеравања, давања оцена о понашању и непогрешивог испоручивања даљих упутстава, овај однос позива на искрено слушање детета, труд на дубљем упознавању његове душе. Као такав, он је далеко од односа тзв. педагошке љубави. Дете изражава и описује своје искуство у новим, посебним категоријама разумљивости. Оно самостално ступа у ново време, обдарено бескрајним могућностима. У том смислу, његов начин изражавања важнији је од нашег. Немојмо детету давати примере непрестаног правдања себе – и оно неће правдати себе. Немојмо му давати модел сталног оптуживања других – и оно неће оптуживати друге. Будимо присутни и заинтересовани за дете, прихватимо га својом љубављу, будимо једноставни, отворени и искрени са њим, и оно ће се само образовати. То ће се догађати тајанственим путевима Божјег промисла, или – за оне који не воле позивање на Божје име – путевима самоактуализације живота у њему.
Нема коментара:
Постави коментар