ИСУСЕ, ДАЈ МИ СВЕ ШТО МИ ТРЕБА

ПРЕДГОВОР

Када је Господ у ноћи, која је делила 17. од 18. децембра 2012. године, уздигао свог верног слугу Епископа Хризостома на свештени крст животодавног страдања овај је, попут Њега самог - Христа Спаса - започео да поје своју литургијску химну патње и наде, молећи се речима у којима су се сјединили исихастичко предање источног монаштва, којем је целим својим бићем припадао и евхаристијска химна благодарења којом је живео. Уздигнутих руку, из крсног кревета, са олтара последње земаљске а прве небеске Литургије, он је сломљеним гласом а несломљеног срца вапио Господу: Исусе, дај ми све што ми треба! Какав је човек био Хризостом Столић када је умирао на овакав начин?

   Животна историја Епископа Хризостома, подсећа на судбину Епископа пакрачког Кирила Живковића, једног од великих црквених јерараха српског 18. столећа. Владика Хризостом је, попут Кирила, био хиландарски монах и у овој светињи и колевци српског црквеног просветитељства, стекао ону посебну, непролазну, љубав према књизи која, с једне стране, оне која обузме претвори у доживотне, неуморне читаче а са друге, породи у њима жељу да и они сами доносе на свет нове књиге. Учини од њих писце, приређиваче и издаваче. Кирило је објавио прво штампано дело српске средњовековне књижевности Житије светих српских просветитеља Симеона и Саве.

   Таква љубав према књизи од Владике Хризостома начинила је посвећеника и неговатеља најплеменитијих просветних идеала - како у сопственом животу тако и у животима оних које му је Бог поверио на духовно старање. Зато је он служио црквеној просвети кад год и како год је могао. не само да је охрабривао и подстицао своје клирике, како парохијске свештенике тако и монашка лица, да се школују и богословски исправно формирају и усавршавају не го је то школовање, њима и другима, олакшавао и омогућавао разгранатом издавачком делатношћу у свим епархијама у којима је пастирствовао. Превођење и објављивање ауторских дела из области литургике, догматике, историје Цркве, патрологије, библистике, етике, и разних других теолошких дисциплина представљало је део неуморног издавачког труда овог Епископа. Владика жички био је, треба и то рећи, велики пријатељ Православног богословског факултета Универзитета у Београду и уважени члан Савета факултета.

ПРОТОПРЕЗВИТЕР-СТАВРОФОР ВЛАДИМИР ВУКАШИНОВИЋ: ИСУСЕ, ДАЈ МИ СВЕ ШТО МИ ТРЕБА- Литургијско прегалаштво Хризостома Столића, Епископа жичког, ЕПАРХИЈСКИ УПРАВНИ ОДБОР ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ, Краљево, 2013.

   Епископ Хризостом био је велики читач. За њега је богословско штиво било насушна пореба и он никада није престајао са допуњавањем и досаздавањем ризнице свога богословља. Није било разговора који су вођени а да он није причао о књигама које тренутно  чита. И није било прилике да у његовом кабинету, на радном столу увек било по неколико књига којима се тада бавио. Једне хладне јануарске вечери док смо се шетали поред Ибра рекао ми је да не разуме како неко може да буде усамљен у свету у коме постоје толике књиге.

   Владика Хризостом био је истински монах, духовно формиран у славним манастирима наше Цркве - Дечанима и Хиландару, који је до краја свог живота волео манастире и монашки живот и старао се о њима на све могуће начине. Тако је започео и у великој мери довршио - мада не и завршио, обнову две старе српске светиње: манастира Средишта у Банатској и манастира Рујна у Жичкој епархији. Посебно му је у срцу био прирастао манастир Рујан који је одабрао за своје гробно место. То није тешко разумети - у Рујну се налазила најстарија штампарија на територији Србије у којој је монах и штампар Теодосије објавио славно Рујанско јеванђеље. Љубав ка штампаној богослужбеној књизи на невидљив наачин спојила је ову двојицу прегалаца српске штампане богословске и богослужбене речи.

   Понекад се запитам зашто Владика Хризостом није успео да заврши своје задужбине, своја друга ктиторства у оба ова манастира? На то се може гледати на више начина али се мени чини да је најближи истини онај који у томе види Божији позив нама да наставимо и довршимо, односно настављамо и довршавамо, оно што је започео и деценијама радио Владика Хризостом и то не само на плану црквеног градитељства.

   Осим ова два манастира Епископ Хризостом је откупио кућу у изградњи у Алхамбри (предграђу Лос Анђелоса) коју је довршио и претворио у резиденцију епископа западно - америчких. Обновио је и два стара епископска двора, у Вршцу и манастиру Жичи и из темеља саградио нови двор у Краљеву.

   Овај, новоизграђени епископски дом у Краљеву на специфичан начин обједињује две велике љубави, два дела једног нераздељеног бића Епископа Хризостома - љубав према манастирском животу, на првом месту светогорском, али и љубав према славној Карловачкој митрополији. То се пажљивом оку лако открије када се удуби у архитектонска и декоративна решења овог здања.

Отац Хризостом помаже у отискивању листова графике, манастир Хиландар, 1985.

   Ако се сада замислимо над српском црквеном историјом увидећемо да живот Епископа Хризостома није сличан само раније наведеном Епископу Кирилу Живковићу. Постоји још један велики црквени муж, Епископ и Митрополит Карловачке митрополије, на чију животну причу необично подесећа животна истирија Владике жичког. Постоји дубока унутрашња веза између човека који је подигао најрепрезентативнију зграду Српске Патријаршије преко Саве и Дунава - Епископски двор у Вршцу, Јована Ђорђевића.

   И Хризостом Столић и Јован Ђорђевић били су Сремци, замонашени у манастиру Високи Дечани. Обојица су били банатски Епископи и црквени песници. Јован Ђорђевић написао је, између осталог, познату Стихиру Србима Светитељима а Хризостом Столић Службу Светом Сави Трећем. Обојица су радили на црквеном богослужбеном издаваштву посебно негујући култове Светитеља нашег рода.

Њихова сличност се на овоме не завршава. Исте аргументе које је на рачун Митрополита Јована Ђорђевића неоправдано и злонамерно упућивао Јован Рајић, на адресу Хризостома Столића слали су поједини наши савременици. Разлика се огледала у томе што је Рајић, додуше после смрти Митрополита Јована, своје нападе потписао и учинио јавнима, а ови упућени  Хризостому остали су кулоарски и мање-више анонимни. Међутим, судбина и једних и других коментара, треба гласно рећи - истоветна је. Њихову неоснованост и злонамерност и Митрополит Јован и Епископ Хризостом демантовали су не речима него делима. То су, када је вршачки Владика и карловачки Митрополит у питању препознала и доказала браћа Руварац. За Епископа западноамеричког, вршачког и жичког, то почиње да бива - искрено се надам, објављивањем ове књиге.

   Кратка уводна реч о Владики Хризостому показује нам да је сав његов живот био усмерен на књигу и служење. Он је објављивао богословске књиге и студије и сам се надахњивао стицањем богословског знања. То надахнуће, заједно са животним искуством, непосредним напајањем на изворима предања покретало га је да неуморно ради на припремању и издавању богослужбених издања и литургијском оживљавању и преживљавању онога што је подигао и онога што је, не само са његовим благословом него и његовим трудом објављено.

   Одмерен, пажљив и суздржан, редак пример аутентичног господства у времену које не показује, нажалост, афинитете према таквом начину понашања - игнорише га, исмева или трагикомично опнаша. Архијереј истинске аристократске финоће, Владика жички Хризостом је сваком честицом свога бића успевао да се одупре оном искушењу које је једног славног охридског Архиепископа пре девет векова, на крају, сломивши га, приморало да каже да је неотесаност постала уобичајени начин живота.

   Та решеност да живи изнад и изван њему тако страних, људских одвише људских сплеткарења и подметања, злобе и зависти, глупости и равнодушности, ружних поступака и празних речи платио је, сигуран сам, једним делом и својим животом. Донела му је, међутим, дубоко поштовање и углед великог Архијереја Цркве Христове у 20. и 21. столећу. Вечан је његов спомен.

У Земуну,

На Рождество Христово, 2013.