Александар Шмеман, ВОДОМ И ДУХОМ

ЗАКЉУЧАК

   На крају нашег дела, нормално је да се постави питање: шта све ово значи? Како све ово може бити искоришћено и примењено данас, у свету који се толико разликује од онога у коме се појавио и развио овај обред?

   То питање је неопходно због тога што са религиозне тачке гледишта, нема ничег штетнијег него живети са илузијама о искуству сазданом у прошлости, и трагању за обредима који су "освештани древношћу". То је заправо само бежање од празне и прозаичне садашњице. Оваква размишљања су данас ипак веома присутна, и она отворено противрече хришћанској вери, чији је циљ преобразовање живота, а не некакви религиозни сурогати. Као што је већ неколико пута наглашено: буквално обнављање старог је немогуће.

   Ако ми верујемо, тада изучавање прошлости Цркве треба да има један циљ - опет и опет тражити и освајати у њеном учењу оно што надвисује категорије прошлог, садашњег и будућег; тражити оно што је способно да преобрази наш живот у свим временима и у свим околностима. Ако наш рад о крштењу указује на разлаз између прошлог и садашњег, надамо се да је из њега видљиво и то да су те разлике изазване не неким радикалним променама човека, не несагласношћу тих идеја са идејама савременог човека, него да оне имају корен у прогресивном одступању самих хришћана од сопствене традиције, од оног односа према свету који произилази из њихове вере, а који се јасно одражава у богослужењу.

   Човека и даље оптерећују исти проблеми: рођење и смрт, страдање, радост, љубав, и пре свега - смисао човековог живота. Философи су временом само мењали терминологију, али проблеми су остали. Наука је само успела да донекле измени спољашње услове живота, али она је била и остаје беспомоћна када је реч о решењу основних питања човековог битисања. И та суштинска непроменљивост човека ни у чему се не пројављује са таквом јасноћом као у постојаном повратку ка религији и вери; мада је у нашем времену то неретко и злоупотребљено, јер ту потребу човека максимално користе разни облици секти и разних учења.

ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН, ВОДОМ И ДУХОМ - О СВЕТОЈ ТАЈНИ КРШТЕЊА, Шибеник, 2002.

Јелици во Христа...Хиландар, Васкрс, 2013.

  Потпуно је јасно да разрив између Цркве и света није карактеристика само нашег времена. Атинска "елита" се смејала када јој је апостол Павле говорио о васкрсењу.Грчко-римска цивилизација дефинисала је хришћане као "непријатеље људског рода", док су Римљани отишли корак даље, па су рекли да хришћани "не треба да постоје". Али, чак и оно доба које се назива "златним" за хришћански свет, имало је своје специфичности које су се испољавале у томе да је свако ко је заиста желео да следи за Христом, неминовно долазио у "конфликт са светом", тако да ни најмање не треба да чуди што је и данас многима Јеванђеље "саблазан и безумље".

   Трагедија није у томе што је Црква престала "разумети" свет и следити за њим у свим његовим псеудо метаморфозама. Трагедија је у томе што Црква сувише следи за светом, што прилагођава своју веру ка философским и осталим учењима, која су потпуно страна за њу, и на тај начин, измењујући оно што је било средиште ранохришћанске вере: опит саме Цркве, осећање супротстављености старог и новог, овог света и будућаг света.

   И ако у овом нашем, савременом свету, где ми (православни хришћани) представљамо једва приметну мањину, која је одбачена, прогнана и раздељена, нама је у овом свету неопходно да стремимо ка препороду, а то је стремљење првенствено ка новој спознаји опита Цркве, у коме је садржан истински поглед на свет и истински хришћански живот.

   Један од источника јесте и крштење, али не крштење као једно од многих "начина задобијања благодати", него крштење као најважнији чин у коме Црква увек јавља и саопштава своју веру, свој опит човека и света, стварања, грехопада и искупљења, опит Христа и Духа Светога, опит новог живота - једном речју: крштење као реални источник читавог живота Цркве и хришћанског живота сваког њеног члана.

   Али, ради тога да би наш црквени опит, опит хришћанског живота постао везан за крштење, тј. био у узајамном односу са тајном крштења као са источником, неопходно је обнављање истинског смисла крштења. Ово може бити остварено само кроз просвећење које је у раној Цркви увек схватано као нераскидиво јединство обуке, литургичког опита и духовне борбе. А нама данас управо и треба то јединство.

   Покушали смо да покажемо да сваки обред, да сваки акт у поретку крштења јесте оваплоћење и изражавање вере Цркве, њеног знања Бога, човека и света, тако да, ако са једне стране треба имати веру да би се разумело богослужење, то са друге стране, само богослужење уистину "испуњава" веру, јавља се њеном "егзистенцијалном епифанијом", а такође и даром. Одатле, од најстаријих времена, и постоји та повезаност између обуке и учешћа на богослужењу, почев од периода катихумената до слушања мистагогија. Ту норму ми смо поново дужни да уведемо у наше религиозно просвећење, да је учинимо центром и надахнитељом наше обуке. Јер, мада у нашој обуци, било то у богословији или на часовима веронауке, Светог Писма, догматике, литургике - даље влада изолованост и приметне су аутономне поделе, које донекле не допуштају повезаност учења. То је последица уплива западног учења, чији је један од "успеха" и разрив између богословља и богослужења. Према томе, неопходно је да крштење поново постане полазна тачка у обједињавању учења и опита Цркве, тако да би учење постало објашњење (тумачење) опита, а богослужење - испуњење вере.