Манастир Вазнесење |
Кроз молитву човек сазнаје Бога и добија силу Светога Духа, Којим бива руковођен на путу спасења. Зато апостол и препоручује молитву без престанка.
Ако бисмо дефинисали шта је молитва, могли бисмо најкраће рећи, да је молитва побожно управљање душе човекове Богу, или разговор срца човековог са Богом. Кроз молитву човек излива пред Богом осећање своје душе. Тако је молитва уздизање ума и срца Богу, најинтимнија веза душе с Богом. Њоме човек узлеће у хорове анђела и постаје учесник њиховог блаженства. Молитва је тамјан најпријатнији Богу, најсигурнији мост за прелаз преко искушења таласа живота. Необорива стена свих који верују, мирно пристаниште, божанска одећа која облачи душу великом добротом и лепотом и духовне пастире и верне. Молитва је учинила да кит у мору постане дом Јонин. Језекију је од врата самртних вратила животу, вавилонским младићима пламен је претворила у росу. Молитвом је свети пророк Илија затворио небо, те није падала киша на земљу три године и шест месеци.
Сам Господ Исус Христос као Син Божији, пред почетак Своје божанске мисије молио се и постио 40 дана. Молио се Он често и доцније: на Јелеонској Гори, у пустињи, у Гетсиманском врту и другде. Но, особито је важна Његова првосвештеничка молитва за Његове ученике и за сву Цркву Његову (Јов. 17. гл). Господ је и своје ученике учио молитви говорећи им, кад се моле да не буду као лицемери, који се моле да их виде људи. "А ти кад се молиш уђи у клијет своју, и затворивши врата своја помоли се Оцу својему који је у тајности: и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно" (Мат. 6,6). Затим их учи: "Овако, дакле, молите се ви", казујући им познату молитву Оче наш. Другом једном приликом кад нису могли ученици изагнати нечистог духа из болесника, Господ им је рекао: "Овај се род изгони само молитвом и постом."
После Васкрсења Христова и после силаска Светога Духа на Цркву, апостоли су се често сакупљали: "И сви једнодушно бијаху једнако на молитви". Апостолски прејемници и сви свети Оци, као истински пастири Цркве Христове, увек су се молили. Нема ништа драгоценије од молитве у животу човековом, само ако је он свестан тога. У животу људском "молитва је главно, а све остало је другостепено". Она немогуће чини могућим, тешко чини лаким, неугодно претвара у угодно; потребна је дакле човековој души колико и ваздух дисању. Ко се не моли тај је лишен разговора са Богом и сличан је неплодном дрвету "које се сече и у огањ баца" (Мат. 7, 19).
Према главној својој подели молитва може бити унутрашња и спољашња. Унутрашња је молитва када се врши у мислима и у срцу, а спољашња када се изражава одређеним речима и другим побожним знацима. Богу су најугодније онда када су спојене, то јест када учествује и душа и тело.
Шта је главни предмет молитве? Предмет молитве јесте Царство небеско. "Иштите најпре Царства Божјега и правде Његове, а друго ће вам се све додати", каже Спаситељ. Ово мора имати у виду сваки истински и свештеник Христов и верник.
Према садржини, молитве се могу поделити на три врсте: молитва хвале и слављења, молитва благодарности и молитва мољења. на црквенословенском језику назване су : славословије, благодареније и прошеније. У првој се углавном изражава вера, у другој љубав, а у трећој нада. Молитва хвале заузима прво место, јер се у њој слави и велича Бог ради Њега Самог, без обзира на човека и какве год његове потребе. Молитва хвале и слављења је, према томе, израз чисте, некористољубиве љубави према Богу, без икаквих премиса љубави према себи. Зато је молитва хвале, молитва светих на небу, који непрестано величају и славе Бога.
Молитва благодарности је на другом месту, јер лични интерес избија у молитви благодарности више него у молитви хвале, а мање него у молитви мољења.
Молитва прозбе, или мољења је на трећем месту. У овој молитви човек се моли за потребе и спасење своје и својих ближњих.
Овде још треба да видимо како се треба молити, и каква су својства и услови праве молитве? У својој молитви коју по правилу треба да вршимо у свом дому јутром и вечером, свакога дана, не треба говорити много, да се ум не растура у тражењу речи. Једна реч цариника умилостивила је Бога, и једна реч пуна вере и вапајне молитвене искрености спасла је разбојника. Многоговорљивост у молитви често разлива ум и предаје га маштању. Насупрот томе скромност у речима молитве најчешће је у стању да сабере ум. То потврђује и велики синајски отац свети Јован Лествичник.
У храму или у свом дому човек се може молити стојећи; може се молити седећи или лежећи ако је болестан; може се молити ходећи ако је на путу, или одмарајући се, ако је уморан. Може се молити и радити нешто рукама; може се молити и у самоћи као и на многољудном скупу. Не треба и не сме човек ништа да раздваја од љубави Божје, која се највише показује у сталној молитви. Зато не сме да буде наша молитва ради хвалисања, да нас виде људи, као што је фарисеј чинио у храму. "А ти кад се молиш уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу својему који је у тајности, и Отац твој који види тајно платиће теби јавно", рекао је Спаситељ (Мат. 6, 6).
Имајући то у виду, онај ко жели да му молитва буде успешна и примљена од Бога, треба да поред врлинског живота вере, наде, љубави и смирења, покаже три неопходне ствари.
Прво, да му је молитва искрена, топла, од срца и умом сабрана, а не хладна, формална, са расејаним умом, колико да се нешто прочита, па и то са журбом, да се што пре заврши. Свети Оци, а и светогорски монаси веле: "У молитви нема журбе. Пред нама је вечност. Анђели и свеци Божји славе Бога молитвом на небу вечно. И ми људи, овде на земљи почињемо са вером и молитвом. Кад умремо вера престаје, а ми у љубави Божјој прелазимо душом својом у небески свет, у вечно блаженство и тамо настављамо молитвом да славимо Бога са анђелима, свецима и праведницима."
Друго својство успешне молитве, да би била од Бога примљена, јесте истрајност у молитви. Да би нам, дакле, молитва била примљена потребно је да буде стална и постојана. То значи, ако нам Бог одмах не услиши молитву, не треба да показујемо слабу веру и слабу вољу, да се разочарамо и да престанемо да се више молимо. То није добро. У том случају потребно је да покажемо јачу веру и већу истрајност у молитви, јер Господ Исус Христос је рекао: "Куцајте и отвориће вам се, тражите и наћи ћете." Јеванђелска жена удовица куцала је и судија јој је отворио, то јест изашао јој у сусрет због њене упорности. Тако је и незнабошкиња жена, показавши истрајност у вери и молитви, умолила Спаситеља Господа да јој исцели тешко болесну кћер. У црквеној историји има и много других сличних примера истрајности у молитви.
Један од светих Отаца каже: "Приморавај себе на постојану молитву, молећи се Господу да ти подари простоту и незлобивост, а одузме лукавство, самољубље и злобу...Јер, ове страсти уништавају сав духовни плод у онима који су склони њима...Не остављај молитвено правило, да не би пао у руке непријатеља твојих. Принуди себе на обилне молитве са сузама, и Бог ће се смиловати на тебе у Своје време, и помоћи ће ти."
Треће својство успешне молитве јесте да је разумна и усрдна. У Светом Писму пише: "Немате јер не иштете, иштете и не примате, јер зло иштете, да у сластима својим трошите." Разумна молитва мора, такође, да потиче из смиреног срца, "јер Господ се противи поноситима, а смиренима даје благодат...Понизите се пред Господом и подигнуће вас" (Јак. 4,2-3). Зато се у молитви не сме тражити неразумно богатство као безумни богаташ из Христове приче у Јеванђељу. Нити се сме молити неразумно да нам Бог подари неки високи положај, славу, власт и силу, да би сујетно и гордо могли владати, своје противнике и непријатеље уништити и тако даље. Јер Христос каже: "Чините добра онима који вас мрзе, и молите се Богу за оне који вас гоне" (Мат. 5, 44). Јер, молитва за непријатеље узвишенија је од молитве за пријатеље.
Потребно је још да кажемо да учитељи побожности разликују три облика молитве: молитву воље, молитву ума и молитву срца, осећања.
Молитва воље представља први степен моралног усавршавања код почетника, и показује се у спољашњем вршењу правила, као што је читање одређених јутарњих и вечерњих молитава, и присуствовање до краја на одређеном црквеном богослужењу. С вечери се треба молити кад пред Богом и својом савешћу ваља да положимо рачун о свему што смо радили, говорили, желели и мислили у току дана: да ли нам је тај дан текао у добру и у добрим делима, или у греху и грешним мислима и склоностима. Изјутра, на почетку новог дана, молимо се јер нас очекују нове дужности, послови и бриге. Молимо се Богу да дан почнемо са Његовим благословом, да нас прати Његова милост и доброта, како би нам дан протекао у свему добром. Јер, ум на што се упути изјутра, тиме ће се занимати целог дана. И у току дана, ма шта радили, ако размишљамо о Богу, о побожним и корисним за душу стварима, то нам се цео дан рачуна у молитву, веле свети Оци. Молитвом се лако решавају и многи други проблеми у животу човека. Свети Василије Велики је саветовао: ако имамо ма какав животни проблем у току дана, па не можемо сами лако да га решимо, а немамо с ким да се посаветујемо, треба да се у току дана у три маха искрено помолимо Богу, па на шта нас срце повуче, то да учинимо - то ће и Богу бити угодно и за нас најбоље.
Молитва ума јесте други степен молитве, када хришћанин постигне способност да може сабрати свој ум и своју пажњу на предметима молитве. Пресвета Богородица, пуна благодати, практиковала је умну молитву за помиловање и спасење човечанства. Умна молитва је огромна духовна енергија. Свети Григорије Синаит, једном приликом запитао је Светог Максима Паликолибу у Светој Гори: "Молим те, реци ми јасно: за време молитве, кад се ум узноси Богу, шта он види својим духовним очима? Може ли он тада и срцем да узноси молитву?" - Свети Максим је одговорио: "Не може никако. Кад за време молитве сиђе благодат Светога Духа и обузме ум, тада се прекраћује молитва, зато што је ум овладан доласком Светога Духа и не може да покреће своје моћи, него остаје без покрета, неактиван, и покорава се само Светоме Духу. Иде онамо куда га поведе Свети Дух: или у нематеријалну област божанске и неисказане светлости, или у неку другу област која се речима не може описати, или у разговор са Богом. Дух Свети то чини по Својој вољи, пружајући свакоме по његовом достојанству." Ово се јасно запажа на пророцима и апостолима, који су се удостојили толиких благодатних виђења.
По речима великог подвижника светог Исака Сирина, ум има могућност да разликује своје покрете само до границе чисте молитве. Чим дође до те границе ум се не враћа назад; чиста молитва тада постаје као нека посредница између душевне и духовне молитве. И кад је у кретању, ум се налази у душевној области, но чим ступи у духовну област престаје и молитва, јер свети у будућем веку, кад је њихов ум обузет Духом, не моле се молитвом, него се у екстази са дивљењем настањују у слави која их весели. То бива са сваким човеком који се тако моли. Чим ум осети будуће блаженство, заборави он и самог себе и све овдашње, и нема у себи више тежње ни према чему.
Кад управљање и гледање Духа надвладају разум и помисли, тада се природа лишава слободе, и разум се упућује вишом силом. И где је тада молитва, кад природа није у стању да има над собом власти, него се другом, вишом силом води, не знајући куда, и не може вршити покрете мисли како би хтели, него у тај час подлеже сили, која је обузима и плени, и не осећа куда је она води. Тада човек нема своју вољу, како сведочи Свето Писмо, по речи апостола Павла, који каже: "Знам човека у Христу који - да ли у телу, не знам, да ли изван тела, не знам, Бог зна - би однесен до трећег неба" (II Кор. 12, 2). Зар онда молитва може бити у ономе који је толико заплењен да не сазнаје самог себе? Зато би свак хулио ако би се усудио тврдити, да је могуће молити се духовном молитвом. Тако говоре само неупућени и горди. А свети и смирени пристају да се уче код светих Отаца, и да признају природне границе у молитви. Шта је то, онда, духовна молитва, и како се можемо удостојити ње? Свети Исак Сирин одговара: "Душевни покрети, који узводе човека у своју строгу непорочност и чистоту, где активно делује Свети Дух, те се духовне, чисте молитве удостојава један између многих хиљада људи: јер је ово тајна будућег стања и живота."
Молитва срца и осећања јесте трећи степен молитве. То је највиши степен молитве. Тада лице које се моли, живо осећа и само потпуно преживљава све што се садржи у молитви. На овом степену молитве, срце човека молиоца гори радошћу при слављењу и величању Бога, а при успомени јеванђелских догађаја молилац са ганућем мисли о личности Спаситељевој, а са жалошћу о грешној подивљалости људској. На овом степену молитве, водећи рачуна о томе да ли је срце у миру, навикнућемо се да држимо "ум закључан у срцу". У почетку ће ум стално бежати, прелазити с једне мисли на другу, бити расејан, или како свети Оци кажу "ум ће бити напољу". Али чувањем срца у непоколебљивом миру, ум ће се постепено навићи да пребива у срцу, унутра, "код своје куће". Тако ће стално бити у срцу, а и кад му се догоди да изађе "напоље" брзо ће бежати натраг у срце, исто као што је раније бежао из срца. У оваквом расположењу можемо почети вршење молитве Исусове: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног." Кад будемо узнапредовали у чувању срца у непоколебљивом миру и у саборности ума у срцу, Бог ће нам према степену наше чежње, раније или касније дати дар сталне умносрдачне молитве. Она ће наједном почети да се врши у срцу лако и неосетно као дисање или рад срца. Без престанка ће тећи у нама и кад радимо, и кад се одмарамо, кад једемо, разговарамо или спавамо. Истина, Господ ће понекад кушати ту нашу смиреност да бисмо разумели, да се ово даје благодаћу Божјом, а не због заслуга и достојанства нас људи. Но ипак у таквим искушењима неће нас Господ дуго оставити, него ће олакшати наш молитвени подвиг, чак више него подвиг пустињака имајући сажаљења према нама због наших слабости, али и због вере наше удружене са молитвом. Ко жели да се убеди у чудотворну силу молитве нека је практикује, па ће се брзо у то уверити.
Молитва је температура духовног Живота, показатељ здравог или болесног стања духа. Не треба тежити томе да се очитају молитве, или да се одстоји нека служба у цркви, већ се треба учити стицању дара молитве, молитвене навике и љубави према молитви. Треба радосно ишчекивати молитвени, богослужбени час у току дана. Стога неће бити погрешно ако кажемо да је молитва најмоћније средство за стицање духовности. Отуд се по љубави према Богослужењу, или пак, по избегавању Богослужења, већ може проценити у ком правцу су усмерене тежње нас православних.
Говорећи о молитви и њеном значењу морамо споменути и свету Литургију, која даје пун смисао и садржину свакој другој молитви, светој Тајни и богослужењу као и свакој нашој хришћанској делатности.
Света Литургија, односно света Евхаристија представља централни део и врхунац свих других молитава и богослужења, и читавог религиозног, црквеног хришћанског живота. Јер, на Литургији се савршава бескрвна жртва Христова, која је наставак оне голготске, на којој је божански Спаситељ принео себе на жртву једном за свагда за искупљење читавог рода људског. Установивши на Тајној вечери свету Тајну Причешћа установио је свету Литургију кад је узнео молитвену хвалу Оцу Свом небеском, и дао себе као духовну храну за живот света.
Највећа жртва и молитва коју ми хришћани приносимо у Цркви за своје живе и упокојене сродније, јесте света Литургија.
Наведимо на крају и неколико мисли светих Отаца Цркве о молитви:
"Молитва обасјава и очишћава ум и срце од злих помисли" (Свети Исихије).
"Молитва привлачи Духа Светога и чини човека храмом Божјим" (Нил Синајски).
"Молитва умирује и умекшава душу, лечи страсти, весели срце, учи смирењу и засађује све добродетељи" (Свети Јован Касијан).
"Молитва је пристаниште за оне који су у бури, котва за оне које љуљају таласи, ослонац слабих, ризница сиромашних, чуварка здравља, исцелитељка болести. Молитва прогони сваку жалост и доноси добро расположење; она је мати мудрости. Ко може усрдно да се моли тај је богатији од свих" (Свети Јован Златоусти).
"Молитва доноси велика блага: укроћује све страсти, стишава гњев, изгони завист, угушује похоту, слаби љубав према светским стварима, пружа души велико спокојство, узводи на само небо..." (Свети Јован Златоусти).
Молитва не захтева нарочито време - свако време за њу је подесно. Она може да се врши и кад су руке заузете. Ум тада треба и може да се моли" (Свети Василије Велики).
"Ма где се налазио: било да ореш у пољу, било да идеш путем, напасаш ли овце, седиш ли код куће - не остављај молитву. Пази да ни с ким ниси у непријатељству, јер Бог не прима молитве онога, ко мрзи ближњега свога...Молитва има много препрека: сан, млитавост душе, клонулост тела, лутање мисли...а изван свега побуна злих духова, који воде борбу са душом и бране јој да се приближи Богу (Свети Јефрем Сирин).
"Од нас зависи да будемо услишени у молитви. Кад просимо оно што Бог достојно може дати, кад просимо са усрђем; кад сами себе чинимо достојним примања, тада Он чује мољење и даје оно за шта се молимо" (Свети Јован Златоусти).
"Не тугуј ако одмах не добијеш од Бога што просиш у молитви. Бог хоће да ти учини веће добро тиме што те приморава да му са трпљењем дуже предстојиш у молитви. јер, шта има више него разговарати са Богом и бити обузет општењем са Њим" (Свети Нил Синајски).
"Од молитве, чак и дуже, не бива никакве користи, ако онај који се моли остаје у гресима" (Свети Јован Златоусти).
"Везан човек не може да трчи, тако и ум који робује некој страсти не може да се духовно моли" (Свети Нил Синајски).
"Кад станеш у молитви пред Бога, буди у свом разуму као дете које још не може да говори. Не говори пред Богом ништа од знања, него му се приближи дечјим мислима, и ходи пред њим тако, да би се удостојио отачког промишљања, какво оци имају о својој деци" (Свети Исак Сирин).
"Нема потребе много говорити Богу, већ мало са и разумном свешћу. Ко много говори устима у молитви својој не може да буде свестан свега онога што говори" (Свети Симеон Нови Богослов).
"Треба се увек молити и не малаксавати (упор. Лук. 18, 1; I Сол. 5, 18). И ноћу и дању, и сваког часа. Радиш ли, спаваш ли, или се налазиш на путу, или једеш, или пијеш, или лежиш, не прекидај молитву, јер не знаш кад ће доћи да затраже душу твоју...Зато, не остављај нигде молитву, и, кад је могуће, клекни на колена, а кад то није могуће, моли се умом, увече, ујутру и у подне" (Свети Јефрем Сирин).
Многи светитељи и сви свети Оци Цркве говорили су и писали кроз своје молитвено искуство, највише о молитви. Кад би се то све сабрало биле би написане многе књиге. Али ми смо овог пута узели само оно што сматрамо да је најважније, из чега смо могли видети, да се кроз молитву даје благодат Светога Духа према потреби сваког човека. За време молитве Дух Свети сишао је на апостоле и проговорили су реч Божју на разним језицима. Сишао је и на прве хришћане кад су апостоли били у тамници и надахнуо их мудрошћу, храброшћу и пуноћом благодати.
Дух Свети силази и на сваког човека који се искрено и смирено Богу моли, и Бог му помаже. И ако ми и сав наш народ данас схватимо потребу вере и молитве, да се као и они молимо Богу, благодатна сила Светога Духа неће нас заобићи; сићи ће и на нас, и проговорићемо не језиком неслоге, мржње и рата, већ језиком мира и језиком молитвене радости у Духу Светоме.
Архимандрит Јован Радосављевић, ПОЗНАЊЕ ИСТИНЕ, Манастир Благовештење, Овчар Бања, 2002.
Нема коментара:
Постави коментар