Епископ јегарски др Порфирије, О ХРИШЋАНСКОЈ ЉУБАВИ, Грачаница, 27.3.2014.

иди на везу Радија Беседе:

Беседа владике Порфирија

О МОЛИТВИ

   Молитва не мора увек да се изражава речима. Волим ону слику коју спомиње неки књижевник, не сећам се који. Залази сунце и пада вече. Човек седи на обали реке и ћутећи посматра залазак сунца. Задивљен тим призором, осећа Божје присуство у себи и око себе. У њему и око њега влада бескрајна тишина, лепота и хармонија...Удисати ту лепоту и осећати то све - то је, ето, молитва.

   Иначе, што се молитве тиче, чини ми се да се ту човек може држати оног: једи кад ти се једе, пиј кад си жедан. Зато, и моли се кад за то осећаш потребу. (Само, не треба заборавити да "воља за јелом понекад дође и за време самог јела").

   Моли се онако како су те у детињству учили: Царју небесни, Оче наш, Богородице Дјево...Лепа је и молитва Иже на всјакоје времја. Додај још и понешто од себе, али увек у оном смислу: Господе, Ти то расплети! Све предајем у Твоје руке! Нека буде Твоја, а не моја воља!

   У молитви не треба форсирати умилење и сузе - они нису плод нашег труда, већ дар свише. Тим се путем најчешће пада у оно што се назива "прелест".

   Време трајања молитве и положај при молитви нису важни - важно је само да је она од срца, па макар била само од неколико речи.

   Митрополит Антоније(Храповицки) каже: "Ако молитва не иде, посреди је један од три узрока: недовољно везивање пажње за речи молитве, неки неисповеђени грех, или исповеђени грех који имамо намеру да поновимо".

   Понекад ми се чини да су она умиљавања Богу - "Ти си овакав, Ти си онакав", "Ти си Бог над боговима, Цар над царевима"...само подражавање манира како се обраћамо земаљским властодршцима. "Молитва Господња" и "Првосвештеничка молитва у Гетсиманији" не уче нас да се тако обраћамо Богу. Једини "епитет" који се тамо даје Богу јесте: Оче.

Епископ Хризостом , ТИХИ ГЛАС, Београд, 2010.
Епископ Хризостом(Војиновић), 1911-1989.

И гле, Господ пролажаше,
а пред Господом
велик и јак вјетар,
који брда разваљиваше;
и стијене разламаше;
али Господ не бјеше у вјетру;
а иза вјетра дође
трус, али Господ не бјеше у трусу;
а иза труса дође огањ, али Господ не
бјеше у огњу. А иза огња дође глас тих
и танак. И то бјеше Господ.

I Књ. о царевима 19, 11-12.

   Можда је и оно препонизно преклињање и стално наглашавање да смо "слуге" и "робови" такође само одраз времена и чисто земаљских односа. У Новом завету је јасно речено: Ниси више роб, него син" (Гал. 4,7). Зато је захвална и пуна љубави молитва некако најеванђелскија. Кад отац нечим обрадује дете, оно се прибија уз њега и захвално га и с пуно љубави загрли својим ручицама. Мислим да Бог то очекује од нас. Не да Га препонизно преклињемо, него да Га захвално волимо. Увек некако заборављамо да је Спаситељ то назвао првом заповешћу.

   Створило се уверење да се Богу угађа подвизима и мучењем тела. Ниједан земаљски родитељ тако шта не захтева од свога детета. Како би то онда тражио небески Отац?!

   Зато су ми блиски светитељи као свети Серафим Саровски који је љубио сву твар и кога су и животиње волеле. Чини ми се да човек помало вређа Бога кад омаловажава и презире овај свет који је Он створио и проводи дане и ноћи у мрачним и загушљивим земуницама као кртица - док напољу сија Божје сунце, зелене се поља и шуме и теку сребрне реке; играју се деца, цвета хиљадама врста цвећа и тако лепо певају птице и зричу попци...Све је то Божја твар коју треба љубити.

   Близак ми је онај човек који је у молитви рекао: "Дође ми да пољубим и своју руку, јер је и на њој, Господе, Твој дах".

ПРВА МОЛИТВА

   У техници смо напредовали од воловских кола до млазног авиона, у музици од там - тама до симфонијског оркестра, а у молитви се још увек не разликујемо од примитиваца.

   Јер ми се Бога углавном сетимо тек кад се сами очајно заплетемо, па тражимо да Он разреши сплет: сетимо се тек кад треба да нам учини услугу. Желимо да Га натерамо да нам служи, да Га користимо и употребимо по својој вољи...

   А права је молитва стављање себе на располагање Богу.

   У својим молитвама понекад претпостављамо да бисмо управљали светом боље од Бога.

   Никако није на свом месту да ми поучавамо Бога како да поступи, него да молитвом само отворимо свој живот Његовом утицају.

   У Светом Писму има примера услишених (Лука 18, 2-7; Лука 11, 5-8), али и неуслишених молитава ( V Мојс. 34, 1-5; Плач Јерем. 3, 44; Авак. 1, 2; II Кор. 12, 9).

   Бог често одговара на сасвим неочекиван начин. На молбу за ослобођење од невоље која га је прогонила, свети апостол Павле добија одговор: "Доста ти је Моја благодат, јер се Моја сила у слабост показује сасвим" ( II Кор. 12, 9).

   Ко се после молитве дигне са колена као бољи човек, само је томе молитва услишена.

1959.

БЕСЕДА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ И АДМИНИСТРАТОРА ЖИЧКОГ Г. ЈОВАНА Манастир Вазнесење, 15. март 2014.

Манастир Вазнесење

иди на везу Епархије шумадијске:

БЕСЕДА ВЛАДИКЕ ЈОВАНА

Свети владика Николај, СРЦЕ УЗ ЧАСНИ ПОСТ, Четврта недеља

Из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, 
блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога. 
И ово је што погани човека.

                       (Мт. 15, 19)

   1. Ове речи говори Господ твој, сине мој. Ово је Он рекао некрштеним Јеврејима, чија су срца због првородног и личног греха била претворена у извор не живота но смрти и сваке трулежи.
   2. Срце је извор, а уста су поток. А да је ово овако сведочи Свезнајући, који је у телу по земљи ходио, овим речима: уста говоре од сувишка срца (Мт. 12, 34). Наш језик је, дакле, гласоноша срца нашега. Каква слава у срцу таква слава и на језику, и какав гад у срцу такав гад и на језику. Оно што је у срцу, прелива се и излива на уста.
   3. Дубоко је срце човечије, рекао је пророк. О Боже, како је дубоко срце човечије! У срце човечје може све стати а оно једино у Тебе, Боже наш. И чистота ангелска и нечистота паклена може наћи стана у срцу човечјем. Бароматер срца човечјег носи своје бројке од дна пакла до врха небеса.
   4. Зато ти је речено: Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега извире живот. Извире живот, ако га очуваш; извираће сав онај набројани гад, ако га не очуваш.

Посни пут 4. СРЕДИНА ПОСТА: ЧАСНИ КРСТ

Трећа недеља Великог поста се назива Поклоњење Крста. Тога се дана на великом бденију, после великог славословља, у свечаној литији износи Крст на средину храма - где остаје преко целе седмице. После службе је предвиђен посебан обред поклоњења Часном крсту. Важно је да се напомене да тема Крста, која доминира у химнографији те недеље, није страдање, него победа и радост. Штавише ирмоси недељног канона су узети из пасхалне службе - "Дан васкрсења" -а канон је парафразиран Ускршњи канон.

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ, СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА, 15. март 2014.

                            
   "Била је то једна недеља. И било је то после божанствене Литургије. Посматрао сам људе из села док су излазили из Цркве. Мој отац је стајао на степеницама и опраштао се од сваког верника. Присуствовало је цело село, јер недељом нико никада не пропушта божанствену Литургију. Било је ту старих брђана, с белим брадама, сличних лицима праотаца у илустрованој Библији. Било је жена, мушкараца, деце. Сви у недељним оделима, ланеним или вуненим, у сваком случају белим, као млеко и као снег. Бело је национална боја у Петродави. За сваки узраст и за оба пола. Али, беспрекорно бледило одела било је ништавно у поређењу са чистотом погледа и лица. Излазећи са божанствене Литургије, сви су изгледали преображени, ослобођени сваке овоземаљске бриге, посвећени. Чак и више но посвећени: обожени...Знао сам зашто су сва та лица лепа и зашто су сви ти погледи озарени. Ружне жене биле су лепе. Грубе дрвосече носиле су на образима и челу светлост попут ореола светаца. Деца су била као анђели. Излазећи са божанствене Литургије, сви људи и све жене нашег села били су 'богоносци'. Сви су се они причестили...Они су били синови Божији и били су обожени."

В. Георгиу, Од 25. часа до вечности, Врњачка Бања, Нови Сад, 2007.

Свети владика Николај, ПОКАЈАЊЕ - ПРЕШНА ПОТРЕБА НАШИХ ДАНА

Манастир Вазнесење

    Неко од Светих Отаца завапио је Богу: Господе, дај ми један, једини дан за који се не морам кајати!

   Ово не може сваки разумети.
   Ово може разумети само онај хришћанин, који је навикао да стоји на стражи своје душе и да у њој запажа најутанчаније покрете добрих и злих жеља, добрих и злих мисли. А жеље и мисли родитељи су речи и дела.

о. Милош Весин, РАСКРШЋА КРИВИЦЕ

Рецензенти: Епископ јегарски др Порфирије (Перић), академик Владета Јеротић, проф. др Исидор Граорац; превод са енглеског: Огњен Маринковић; Ризница, Земун 2013, стр. 442.

Свети владика Николај, СРЦЕ УЗ ЧАСНИ ПОСТ, Трећа недеља

Срце твоје нека не завиди грешницима,
пре буди у страху Господњем вазда

(Приче, 23, 17)

1. Ти си крштен човек, то јест опран од првобитне нечистоте и отребљен од прастарог корова. Првобитна нечистота и прастари коров настали су од првобитног и прастарог прародитељског греха. Да ли ти цениш неизмерну милост и превелики дар што ти је дарован крштењем?

2. Од прљавог обора крштење је створило у теби храм. Какву завист можеш, дакле, имати у срцу према онима који обраћају божански храм поново у прљави обор? Срце твоје нека не завиди грешницима.

3. Или ако се неком почисти дом, осветли, окади и украси, а он место да одржава дом свој у таквом поретку, узме лопату па почне убацивати у почишћен дом сваку нечистоту кроз врата и прозоре - хоћеш ли таквом завидети или ћеш га жалити?

4. Нико мање него Господ Бог почистио је крштењем дом сваког крштеног човека. Нека те страх обузме при тој помисли, страх од Бога, који се јавио у телу да би очистио, осветио, просветио и спасао људе.

5. Као што сузе теку од велике жалости, али и од велике радости, такав страх обузима човека од великог злочина и од велике жртве. Бог се јави у Христу као слуга да почисти дом твој, да од обора направи храм у срцу твом. Зар те не обузима страх од толиког понижења Цара над царевима? И зар те не обузима жалост кад видиш крштена човека како греши? Ваистину тешко да има шта луђе од зависти према грешнику! Луда је и завист према праведнику, веома луда, али завист према грешнику је нешто најлуђе.

6. Шта је то грешник? То је несвесни самоубица. То је човек који као и сваки човек жели себи живот, међутим непрестано уноси у себе смрт. Или: то је човек који жели себи здравље а стално узима отров. Хоћеш ли таквом завидети?

7. Ако завидиш грешнику који јури за пролазним сенкама овога света, друг си му у безумљу. Он је безуман што хвата оно што не може одржати, а ти опет што завишћу трујеш срце своје. Ако ли га жалиш и исправљаш, чиниш добро и себи и њему; своје срце снажиш и његово лечиш.

8. По некој легенди, живела два богата човека у суседству. Један је патио од среброљубља а други од зависти према првоме. Обојица умру у исти дан. Њихови пријатељи посвађају се око тога, који је од њих двојице био бољи човек. Па се реше да окончају свађу тиме што ће распорити оба тела, извадити срца њихова, па по срцима оценити. Кад распоре среброљупца, нађу камен место срца; а кад распоре завидљивца, нађу змију место срца. Скочи змија и подвуче се под онај камен. О брате мој, срце твоје нека не завиди грешницима! Јер је завист змија која се твојим срцем храни.

9. Ове треће недеље Часног поста распространи срце своје, да из њега изађе свака завист. Знаш, како премудри Павле говори Коринћанима: уста наша отворише се к нама и срце наше рашири се (2. Кор. 6, 11). Где је завист, уста се стежу и неће да говоре ближњему, а срце се стеже и грчи и смањује.

10. Замисли, колико би хиљада злочина било мање у твојој отаџбини, кад би нестало зависти човека према човеку? И колико мање свађа, и суђења, и сплеткарења? И колико мање буна, и ратова, и проливања крви и рушења у свету - кад само не би било зависти!

11. Пази да се не обманеш. Завист не иде под својим правим именом. Ниједан порок и ниједна страст не иде под својим правим именом. Блуд под именом љубави, среброљубље под именом самоодржања, коцкање под именом забаве, пијанство и лумповање под именом дружељубља, а завист под именом правде и равноправности. И у самом теби завист се представља као бунт против неправде и неравноправности. И у самом теби завист се представља као бунт против неправде и неравноправности. О сине мој, пази да се не обманеш. Сваки злотвор куцајући на врата виче: ја сам твој добротвор и пријатељ! Чувај се, да те не превари глас његов, и не отварај врата својих.

12. Нека ти је срећна ова трећа недеља Часног поста. Нека ти благи Бог помогне, да се срце твоје потпуно испразни од зависти. Да излечен од злобе, и незлобан као јагње, приступиш ове недеље и поклониш се Часноме Крсту на коме се за тебе распе Јагње Божије.

ПОСТ - ПУТ КА ТРПЕЗИ БОГА ЖИВОГА, Светигора, Цетиње, 2001. 

ОТКРИВЕН КАБЛАРСКИ ЗВОНЧАЦ

Овчар Бања – Међу природњацима се као прворазредна појавила вест да је у Овчарско-кабларској клисури пронађена нова биљка, коју дотад наука није срела. Реч је о ендемичном звончацу изузетне лепоте, израслом на простору од само једног квадратног километра на Каблару, у близини манастира Никоље, а цела популација има нешто мање од 2.000 примерака.– Биљка је одмах након откривања, а пре представљања широј јавности, због малобројности понела неславно својство критично угрожене. Најмање што сада можемо да урадимо јесте да се запитамо да ли ћемо наставити да уништавамо и оно мало преостале дивљине око Овчара и Каблара – истиче биолог Милан Ружић, уредник управо штампаног, четвртог броја „Бележника Овчарско-кабларске клисуре“, чији је издавач Туристичка организација Чачка.

Природњаци веле да иза тог открића стоји професор Биолошког факултета у Београду, др Дмитар Лакушић, који ће ускоро објавити још једну новост из ове клисуре, истог значаја.

Од 2010. године млади биолози из четири државна универзитета (Београд, Нови Сад, Ниш, Крагујевац) и из неколико стручних невладиних организација, удруженим снагама раде на пописивању недовољно истражених група организама у овој клисури и широј околини. Првенствени циљ јесте прикупљање података зарад проширења граница заштићеног подручја (сада је то ток Западне Мораве од Овчар Бање до Пријевора са уским обалним појасом), сагледавање проблема заштите и мудро коришћење простора.

Истраживачи који објављују радове у „Бележнику“ саопштили су и најновије вести о променама у живом свету клисуре. Тако је др Стефан Скорић, из Института за мултидисциплинарна истраживања, навео да поред воденог орашка који се већ две године шири језером у клисури, од лани ту живи још једна унета биљна врста. То је макрофита морска подводница (водена виша биљка), случајно откривена јер се уплела у рибарске мреже између сплавова „Санта Марија“ и „Лантерна“. Он је оценио да појава још једне унете врсте није добра новост.– Током 2013. четири пута је вршен излов рибе у Заграђу и дваред недалеко од бране акумулације „Међувршје“. За разлику од 2012. када је бабушка као унета врста била најзаступљенија у мрежама, лани је њена бројност смањена у корист деверике, скобаља и клена. То је промена набоље. Дошло је до повећања бројности грабљивих врста, првенствено је сом лани био заступљенији него 2012. и уловљене су различите узрасне категорије те рибе, што указује да се врста опоравља – истакао је Скорић.

Узорци су узимани помоћу збирке мрежа и апарата за електрични риболов, а после мерења и пребројавања, шкрге, јетра и месо уловљених риба испитивани су на присуство тешких метала, арсена, кадмијума, хрома, бакра, мангана, олова, живе и цинка. Концентрација је утврђивана методом индуковано стегнуте плазме и оптичке емисионе спектрометрије. Скорић истиче да су сви резултати негативни, тј. да су концентрације испод максимално дозвољених по нашим и европским нормама, и по стандардима ФАО.– Током прошле године прикупљени су и узорци талога из језера ХЕ „Међувршје“, узети такође на две поменуте тачке, и утврђивано је присуство тешких метала у муљу. Сем никла у јулу и септембру и бакра у септембру код Међувршја, када су вредности биле изнад дозвољених, концентрација свих осталих елемената је била испод максимално прихватљивих по мерилима која важе у Србији – објаснио је Скорић.

Језеро у Међувршју постаје и све привлачнији зимовник за птице селице чија се бројност у зимским месецима повећава 10 до 15 одсто из године у годину. Недавним пребројавањем (међународни зимски цензус птица водених станишта), испоставило се да дуж читавог тока Западне Мораве, од Пожеге до Сталаћа (208 км) зимује око 6.000 птица, од којих 1.500 или чак 27 одсто на малом простору у Међувршју (12 километара). – На језеру су ове године најбројније глувара, велики вранац и лиска, али ту увек срећемо и неке нове врсте. Тако је 2011. у Међувршју зимовао један орао белорепан, лани су долетели велики лабудови чак из Сибира, а ове године новајлије су патка дупљашица и велики ронац – каже Урош Пантовић, биолог из Туристичке организације Чачка.

Гвозден Оташевић

"Политика", 24.01.2014.

ЗНАЧАЈ СВЕТОГОРСКОГ СТАРАШТВА ЗА МИСИЈУ ЦРКВЕ

 Суштинска одлика истинских хришћанских мисионара је пре свега живот на јеванђелском нивоу, а тек потом ученост и беседнички дар. Двомиленијумско искуство Цркве показује да је сваки други мисионарски приступ или бесплодан или контрапродуктиван - нехришћане према хришћанству првенствено покреће пример живота хришћана, а тек потом убедљивост богословске аргументације. Као потврда тога, сетимо се дијалога између православног мисионара и будистичког ламе у чувеном роману  Христос у руским тамницама: иако је будиста био свестан супериорности хришћанске теологије, ипак није хтео да прими крштење јер је око себе виђао много православаца који су се понашали много горе од незнабожаца.

   Мисионарско сведочење сопственим животом је до данас остало златно правило Православне Цркве. По томе се она и разликује од западних хришћанских заједница, које су често показивале наметљиве методе мисионарења. Та наметљивост је некада подразумевала чак и отворен притисак (наш народ га је ви више пута осетио на својој кожи у случају римокатоличке унијатске делатности), док се у савременом свету више одражава у равни комуникације (пример су протестантске секте чији припадници салећу људе по свим могућим окружењима, гурају брошуре у руке и наводе напамет научене библијске цитате ван контекста). Мисионарској активности Православне Цркве је такво и било какво наметање страно, као што је било страно Христу и његовим Апостолима. А то се можда најбоље види у једном крајње ненаметљивом виду мисије, који није везан за проповед у спољашњем свету, већ за тишину колибе. Тај облик мисије, парадоксално, спроводе људи који су се удаљили од света - монаси. Овде ће неко од читалаца поставити сасвим умесно питање: на који то начин монаси врше мисију ако су телесно и мислено удаљени од световног окружења? Најбољи одговор нам даје светогорско стараштво, сам бисер православног монаштва.

ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ, ЈАНУАР/ФЕБРУАР 2014.

ТЕМА БРОЈА: САВРЕМЕНИ СВЕТОГОРСКИ СТАРЦИ

   Старци Силуан, Јосиф, Јефрем, Тихон, Порфирије, Пајсије, Софроније...само су неки од најпознатијих светогорских стараца у 20. веку који су на најбољи начин потврдили да се не може град сакрити када на гори стоји (Мт 5, 14). Они су напустили свет, али се нису могли од њега сакрити: боготражитељи из света су их пронашли преко трагова свет(л)ости коју су одавали својим начином живота, чак и у пештери. Ови скромни старци су показали да нису толико неодољиве јеванђелске речи саме по себи (у супротном би протестантски мисионари били прави узор), колико су неодољиве личности које су јеванђелске речи учиниле својином свога бића и оваплотили их у себи. Када се Христос постојано усели у човека, онда се Јеванђеље чита са лика таквог човека без иједне изговорене речи. Због тога је стараштво од непроцењивог значаја за мисију Цркве оно приводи људе Христу тако што даје Њему Самом да сија из обоженог човека.

   Обожени људи не морају излазити у свет да би проповедали Христа. У том смислу старац Порфирије Кавсокаливит поучава једно духовно чедо да може бити мисионар и у своме манастиру, ако живи монашки до краја, молећи се за сав свет. Сам тај свети старац је, додуше, у раној монашкој младости по Промислу Божијем морао да изађе са Свете Горе и да служи Богу управо међу људима у свету, у једној атинској поликлиници. Но ни тада није људе приводио Христу толико речима, колико молитвом, начином живота и благодатним даровима које му је Господ подарио. Порфиријева облагодаћена личност је била неодољива, а сведочанства људи који су га познавали су за мисију Цркве ефектнија аргументација него све савремене апологетске студије заједно.

   Постоји и један практични мисионарски допринос светогорскиг стараца, који произилази из чињенице да су они духовници огромног броја пастира Цркве. Њима су пренели свој благодатни дух и кроз њих посредно мисионаре и дан-данас. Тако и међу савременим српским епископима имамо неколико веома угледних прегалаца који су управо духовна деца светогораца.

   У светогорском стараштву сагледавамо истинске орлове духовних висина. Они нам стално подижу поглед горе, ка небу, задивљују нас својом личношћу, покрећу на подвиг, одвраћају нас од гледања у разне баруштине и жабокречине света у коме живимо. И не само то - они нас мотивишу да радимо на томе да нам се "попут орла обнови младост" (Пс 102, 5). Ако успемо у том подвигу, биће нам потребно веома мало речи да би и наша мисија била успешна.

С љубављу у Христу Господу,

презвитер Оливер Суботић

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ, НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА Беседа Младена Миливојевића, ђакона Цркве Светог Ахилија у Ариљу

ПОБЕДА ПРАВОСЛАВЉА
ЦАРИГРАД, 14. век
БРИТАНСКИ МУЗЕЈ У ЛОНДОНУ

Свети владика Николај, СРЦЕ УЗ ЧАСНИ ПОСТ, Друга недеља

   Сврх свега што се чува чувај срце своје,
   јер из њега излази живот (Приче 4, 23)

   1. Домаћин чува посејану њиву од тица; и чува свој воћњак од гусеница; и чува стадо од зверова. Но ништа тако домаћин не чува као свој дом од разбојника, од пожара, од поплаве, од грома, и од сваке нечистоте. Што је дом у домазлуку, то је срце у човеку. Зато је речено: Сврх свега што се чува чувај срце своје.
   2. Из срца извире крв, а у крви је душа. Каква је душа у срцу, таква је у целом човеку. Ако је вода на извору слана, она је слана и у потоку; ако ли је слатка на извору, слатка је и у потоку. Што има на извору, то има и на увору.
   3. Ако змија уједе за прст, отров њен не би шкодио, кад га крв не би пренела у срце. Кад лекар убризга лек у прст, лек не би помогао, кад га крв не би пренела у срце. На срце пада и отров и лек. Све што трује живот и што лечи живот, мора допрети до срца и проћи кроз срце.
   4. Тамо где је средиште телесног крвотока, тамо је и средиште и духовног крвотока. Месано срце орган је духовног срца. Иако је ово стварност, ипак је та стварност велика тајна.
   5. Заиста је то недокучива тајна за наш разум, пошто је разум мањи од срца, и срце обухвата разум а не разум срце. Део не разуме целину, нити оно што је ниже разуме оно што је више. Бог је тако хтео и тако устројио. Благо оном ко мање испитује тајне бића Божијег а више слуша заповести Божије и више осећа љубав Божију у срцу своме!
   6. Душа је обучена у порфиру крви; па кад је одећа тако осетљива, како ли је тек оно што је одећом оденуто? Као што један трун може заразити и покварити крв, тако једна реч, један поглед, једна помисао може заразити и покварити душу.

   7. Послушај због тога човека лекара кад те учи: чувај крв своју! Али, много више послушај Бога лекара кад ти наређује: сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот. Чувај срце у срцу, срж у љусци, пламен у крви, живот у телесној копрени. Изнад свега што се чува чувај срце своје, сине мој, говори Господ.

   8. Кад змија угризе руку, рука се завезује и стеже, да отровна крв у руци не би отишла у срце и заразила извор крви. Кад злу реч чујеш, стегни слух свој, да отров од зле речи не би сишао у срце твоје и заразио извор живота твога, сине мој.

   9. Кад богатство притиче, не прилепљуј срце своје за њ, говори Премудрост у Књизи Живота. Огради срце своје од богатства свога високом оградом до небеса, да се срце твоје, неупрљано и чисто, сачува за Онога који га иште говорећи: Сине мој, дај ми срце твоје.

   10. Речено је још у Књизи Живота: Срце царево у руци је Божијој. Ако царујеш над страстима, онда си прави цар. Тада је срце твоје у руци Божијој. А та рука непогрешно управља срцем твојим и узноси га у царство вечне светлости и вечног живота.

   11. Ако си у првој недељи Часног поста утврдио у себи сазнање да срце твоје припада Богу и Оцу твоме и решио се одлучно да га Њему дадеш, то у оној другој недељи Часног поста научи се бранити срце своје. Научи се храброј борби за непорочност и чистоту срца свога, да би га смео понудити као уздарје Ономе који ти га је даровао.

    12. Осветли срце своје вером, укрепи га надом, загреј га љубављу, окади га молитвом, опери га сузама, нахрани га крвљу Христовом, и држи га уздигнуто к небу као запаљено кандило. Само тако моћи ћеш мирно сачекати прелаз из овог земаљског света у свет небесни, без грешничког трзања и гриже савести. Због тога ове друге недеље Часног поста често понављај савет очев: Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот.

                  ПОСТ - ПУТ КА ТРПЕЗИ БОГА ЖИВОГА, Светигора, Цетиње, 2001. 

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ, Архимандрит Тимотеј, Недеља Православља, 24.3.2013.

Поклон хора "Бошко Југовић" из Трстеника Манастиру Вазнесењу, март, 2013.
снимак је направљен на Усековање главе Св.Јована Крститеља, 2007.

О.Тимотеј, Недеља Православља, 2013.

3. Посни пут НЕДЕЉЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА

   Свака недеља Великог поста има две теме, два значења. С једне стране, свака припада једној секвенци у којој се откривају ритам и духовна "дијалектика" Великог поста. С друге стране, током историјског развоја Цркве свака је недеља за време поста добила и другу тему. Тако, прве недеље Црква слави "Недељу Православља" - подсећајући се победе над иконоборством и на поновно увођење прослављања Икона у Цариграду 843. године. Веза ове прославе са Великим постом је чисто историјска. Прва "победа Православља" десила се баш у ову недељу. Исто важи и за прославу Св. Григорија Паламе, друге недеље Великог поста. Осуда његових непријатеља и потврда његовог учења од стране Цркве у 14. веку била је проглашена као друга победа Православља. Због тога је уведено да се његова годишња прослава одржава друге недеље Великог поста. Важне и осмишљене саме по себи, ове су прославе као такве независне од Великог поста и ми их можемо изоставити у нашим разматрањима. Са Великим постом је више повезано прослављање успомене на Св. Јована Лествичника, четврте недеље и Св. Марије Египћанке, пете недеље. У једном и другом Црква види истакнуте носиоце и унапређиваче хришћанског аскетизма. Св. Јован је изразио принципе аскетизма у својим делима, а Св. Марија у свом животу. Њихово прослављање у другој половини поста очигледно је имало за циљ да охрабри и одушеви верне у њиховој решености да издрже у својим посним духовним подвизима. Али пошто аскетизам ипак треба да буде отелотворен кроз праксу, а не само прослављан, прославом наведена два Светитеља циља се на наше личне напоре у посту. У последњој глави ћемо расправљати и о његовом значају.

   Што се тиче прве и основне теме у Недељама поста то је она првенствено истакнута у одељцима који се читају из Светог Писма. Да бисмо разумели њихов ток морамо се још једном подсетити на првобитну везу између Великог поста и Крштења, и значаја поста као припреме за Крштење. Ови одељци су саставни део раних хришћанских катихеза. Они објашњавају и резимирају припреме катихумена за пасхалну тајну Крштења. Крштење је улаз у нови живот, који је објавио Христос. Катихуменима је овај нови живот наговештен и обећан и они га примају вером. Они личе на људе Старог Завета који су живели својом вером у обећању, а његово испуњење нису видели.

   Ово је тема прве недеље. Пошто су поменути праведници Старог Завета, Посланица изводи закључак "...и сви ови, иако су посведочени за своју веру, не примише обећања, пошто је Бог за нас предвидео нешто боље..." (Јевр.11,24-26; 32-40; 12,2)

   Шта то значи? Одговор налазимо у Јеванђељу које се чита прве недеље (Јн.1,43-51):

   "...видећеш и веће од овога. Заиста, заиста вам кажем: од сада ћете видети небо отворено и Анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човечијега".Ово значи: ви оглашени који верујете у Христа, ви, који желите да будете крштени, који се припремате за Пасху - видећете васпостављање Новог доба, испуњење свих обећања, пројаву Царства Божијег. Али видећете то једино ако верујете и покајете се, ако промените свој ум, ако имате жељу, ако прихватите напор.

   На ово нас подсећа читање из посланице на другу недељу:

   "Зато треба већма да пазимо на оно што смо чули, да не промашимо циљ...Како ћемо избећи ако пренебрегнемо толико спасење?" (Јевр.2,1-3)

   У Јеванђељу друге недеље слика овог напора и жеље(Мк.2,1-12) је показана у причи о одузетом, кога су до Христа спустили кроз кров:

"...и кад Исус виде њихову веру рече одузетом: сине, греси су ти опроштени".

   Трећа недеља је недеља Крста. И Јеванђелска тема је о Крсту:

"...Јер користи ли човеку да задобије сав свет а душу изгуби? (Мк.8,36-9) Јер што ће човек дати у замену за душу своју?"

   Од ове недеље па надаље одељци, који се читају из Посланице Јеврејима, откривају нам значај Христове Жртве преко које смо добили приступ у "унутарње одаје иза завесе", тј. у Светињу над светињама Царства Божијег( Трећа недеља, Четврта недеља и Пета недеља) (Јевр.4,14-5,6; Јевр.6,13-20; Јевр.9, 11-14), док се у Јеванђељу Св.Марка објављује добровољно страдање Христово:

   "Син човечији биће предан у руке људи и они ће Га убити..." (Мк.9,17-31) -Четврта недеља,

и Његово Васкрсење:

   "и трећи дан васкрснуће" (мК.10, 32-45) - Пета недеља.

   Катихеза припрема за велику Тајну се приводи крају. Одлучујући час човековог уласка у Христову смрт и васкрсење се приближава.

   Данас не постоји припрема оглашених за Крштење, али мада крштени и миропомазани, нисмо ли ми у извесном смислу још увек "катихумени"? Или, зар се ми сваке године не враћамо у ово стање? Зар не отпадамо све више и више од велике тајне које смо постали учесници? Није ли нам потребан у животу који представља непрестано отуђење од Христа и Његовог Царства-овај годишњи пут који нас враћа до самог извора наше хришћанске вере?

о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

Посни пут 2.СУБОТЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА

 Свети Оци често упоређују Велики пост са путовањем Изабраног народа четрдесет година кроз пустињу. Знамо из Библије да је, за време овога путовања, Бог чинио чуда, да би Свој народ сачувао од очаја и да би му открио Свој крајњи план. По аналогији, Свети Оци дају исти тип објашњења и за четрдесет дана Великог поста.
   Иако је његов крајњи циљ Пасха, обећана земља Царства Божијег, на крају сваке недеље Велики пост има специјални "застој"-очекивање тог циља. То су два "евхаристична" дана-субота и недеља, који имају посебан значај у духовном путовању Великог поста.
   Почнимо са суботама. Њихов специјални статус у нашој традицији, њихово искључивање из посног типа богослужења, захтева извесно објашњење. С тачке гледишта "правила", које смо раније објаснили, субота није дан поста већ дан празновања, јер ју је Сам Бог установио као празник: "и благослови Бог седми дан и освети га јер се тога дана одморио од дела која учини и створи Бог". (1 Мојс.2,3). Не може нико развргнути или укинути оно што је Бог наредио. Истина је да многи хришћани мисле да је божанска установа суботе просто пренета на недељу, која је тада постала хришћански дан одмора или sabbath. Ничим не може бити поткрепљено ово веровање-нити из Светог Писма нити из Светог Предања. Баш напротив, "бројање" недеље од стране Св.Отаца као првог или осмог дана подвлачи њену разлику од седмог дана, дана освећеног и благословеног од Бога. То је дан када је признато да је све што је створено-"врло добро", и такво је његово значење у Старом Завету, које је задржао и Сам Христос и Црква. То значи, да је и поред греха и пада, свет остао добра Божија творевина; он је одржао ону суштинску доброту, којој се Бог радовао: "И виде Бог све што је створио и, гле, бејаше врло добро"(1 Мојс.1.31). Одржавати sabbath (суботу) као што је од почетка замишљено, значи да живот може имати смисла, може бити срећан и стваралачки. Он може да буде оно зашто га је Бог створио. А субота, дан одмора, када се радујемо плодовима нашег рада и наше делатности, остаје за увек благослов који је Бог даровао свету и његовом животу. Овај континуитет хришћанског разумевања суботе у односу на Стари Завет не само да не искључује него логички подржава дисконтинуитет. Јер у Христу ништа не остаје исто, јер је све испуњено, превазиђено и свему је дато ново значење. Ако је субота, у својој крајњој реалности, присутност Божијег "врло доброг" у самој структури овог света, онда је "овај свет" откривен у Христу у новој светлости. Христос је од њега направио нешто ново. Христос је човеку даровао Царство Божије које "није од овога света". И у овоме је врхунски "прелом" који за хришћане чини "све ствари новим". Доброта света и свега у њему, сада се подразумева у њиховом коначном опредељењу и завршетку у Богу, у Царству Божијем, које ће доћи, и појавити се у свој својој слави тек пошто се оконча овај свет. Штавише, овај свет, са одбацивањем Христа, показао је да је у власти "кнеза овога света" и да у "злу лежи"(1 Јн.5,19). За њега пут спасења није у еволуцији, побољшавању или "прогресу" већ у крсту, смрти и васкрсењу. Он "неће оживети ако не умре"(1 Кор 15,36). На тај начин хришћанин живи "двоструки живот"-не тако што овај "световни" живот ставља поред својих "религијских" активности, већ у том смислу што овај живот у својој целовитости чини да буде "предукус" и припрема за Царство Божије, чинећи да свака његова делатност буде потврда и очекивање онога што "треба да дође". Такво је значење и еванђелске привидне контрадикције: Царство Божије је "међу нама" и Царство Божије "треба да дође". Уколико га човек не открије у средишту свога живота не може у њему да види предмет оне љубави, очекивања и жудње, на које нас Јеванђеље призива. Човек може и да верује у казну или награду после смрти, па да ипак не разуме радост и јачину хришћанске молитве: "нека дође Царство Твоје"!-"Дођи, Господе Исусе"! Христос је дошао да бисмо могли да Га чекамо. Он је ушао у живот у времену да би живот и време постали пролаз, пасха у Царство Божије.
   Субота, дан стварања, дан "овог света" постао је-у Христу-дан очекивања, дан пред даном Господњим. Преображај суботе се десио оне велике и свете Суботе у којој је Христос, пошто је "обавио све Своје послове", лежао у гробу. Следећег дана "првог после суботе", Живот је засијао из животодавног Гроба, Мироносицама је речено: "Радујте се!"; ученици не повероваше од радости и чуђаху се, и почео је први дан новог стварања. У томе Новом дану Црква учествује, у њега она улази у недељу. Међутим, још увек она живи и путује у времену "овога света" који је у својој тајанственој дубини постао субота, јер према Апостолу Павлу "ви сте умрли и ваш живот је са Христом сакривен у Богу. Када се јави Христос, Који је наш живот, онда ћете се и ви са њим јавити у слави"(Кол.3,3-4).
   Све ово објашњава јединствено место суботе-седмог дана-у литургичкој традицији:њен двоструки карактер као дана празника и дана смрти. Она је празник зато што је у овом свету и у овом времену Христос победио смрт и прогласио Своје Царство, јер су Његово оваплоћење, Смрт и Васкрсење испуњење стварања коме се Бог радовао у почетку. Она је дан смрти јер је у Христовој смрти умро и свет, и његово спасење, испуњење и преображење су с оне стране гроба, у "веку који треба да дође". Све недеље у литургичкој години имају своје значење од две одлучујуће суботе: оне Лазаревог васкрсења, које се десило у овом свету и представља објаву и сигурност свеопштег васкрсења, и оне велике и свете суботе Пасхе, када је и сама смрт преображена и постала "празник"-Пасха у нови живот новог стварања.
   Ово значење суботе добија посебну јачину за време Великог поста, јер је сврха великог поста баш у томе да поново открије хришћанско значење времена као припреме и ходочашћа и статус хришћанина као "туђина" и "изгнаника" у овоме свету(Петр.2,11). Ове суботе повезују посне напоре са будућим испуњењем, и дају посту посебан ритам. С једне стране, субота у великом посту је "евхаристични" дан обележен служењем Божанске Литургије Св. Јована Златоуста, а Евхаристија је увек празник. Специфичан карактер овог празника је ипак да се он односи на велики пост као путовање, стрпљење и напор, те тако постаје "станка" чија сврха је да размислимо о крајњем циљу тога путовања. Ово је посебно подвучено у одељку из Посланице Јеврејима који се чита сваке суботе Великог поста. Централна мисао се односи на типологију историје спасења, поклонички пут, обећање и веру у ствари које ће доћи.
   Прве суботе, слушамо величанствени предговор Посланици (јевр.1,1-12)са свечаним сведочењем о Стварању, искупљењу и вечном Божијем Царству:

"Бог Који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка, у ове последње дане говорио је нама преко Сина, Којега постави наследником свега, кроз Којега је и векове створио...А Ти си увек исти, и године Твоје неће минути..."
   Ми живимо у овим "последњим данима"-данима крајњег напора. Ми смо још увек у "данас", али приближава се крај. У другу суботу ми слушамо:

   "Пазите, браћо, да не буде у некоме од вас зло(Јевр.3,12-16)срце неверовања, одступањем од Бога Живога. Него бодрите један другога сваки дан, докле год то "данас" траје...Постали смо, наиме, заједничари Христови, само ако првобитну веру до краја чврсто одржимо..."

   Борба је тешка. Страдање и искушења су цена коју плаћамо за "боље и непролазно имање". Из овог(Јевр.10,34) разлога, штиво треће суботе бодри нас(Јевр.10,35-37):

   "Не губите, дакле, поздање своје, које доноси велику награду. Јер вам је трпљење потребно, да пошто извршите вољу Божију примите оно што је обећано. Јер још мало, врло мало, па ће доћи Онај Који треба да дође, и неће одоцнити..."

   Вера, љубав и нада су оружје ове борбе, потврђује(јевр.6,9-12)нам читање четврте суботе.
   Време се скраћује, очекивање постаје све жељније, уверење све радосније. Такав је тон Посланице(Јевр.9,24-28) која се чита пете суботе:

"...Христос ће се, пошто је једном принет на жртву да понесе грехе многих, други пут јавити не због греха него да спасе оне који Га чекају".
   Ово је последње читање из Посланице, све до Лазареве суботе, када са времена очекивања, почињемо да "прелазимо" у време испуњења очекивања.
   За Лазареву суботу су одабрани одељци из Јеванђеља Св. Марка. Кључ његовог значења је дат прве суботе: Христос одбацује фарисејски табу јеврејске суботе, објављујући:

"субота је створена ради човека, а није човек ради суботе. Стога је Син човечији господар и суботе..."(мк.2,23;Мк.3,5)

   Настаје нова ера. Почело је поновно стварање човека. Друге суботе слушамо како губавац говори Христу:

   "Ако хоћеш, можеш ме очистити...и Христос му одговори, хоћу, буди чист..."(Мк.1,35-44)

   Треће недеље видимо како Христос кида све табуе: "...једући са цариницима и грешницима"(Мк.2,14-17). Четврте недеље на оно "врло добро" из Постања Јеванђеље одговара са радосним ускликом: "...све је добро учинио, и глуве чини да чују и неме да говоре..."
   Најзад пете недеље све ово достиже врхунац у одлучном Петровом исповедању: "Ти си Христос!" (Мк.8,29)
   Тиме човек прихвата Тајну Христа, Тајну новог стварања.
   Великопосне суботе, као што смо рекли, имају и другу тему или димензију: то је смрт. Са изузетком прве суботе, која је традиционално посвећена Св. Теодору Тирону, а пета-субота акатиста-остале три суботе су дани општег сећања на оне који су уснули у Господу "у нади на васкрсење и на живот вечни". Ово сећање, како смо већ напоменули, припрема и објављује субота Лазаревог васкрсења и Велика и Света Субота Страсне недеље. не ради се само о делу љубави и "добром делу". Ствар је у том да "овај свет" суштински откривамо као свет који умире и као смрт. У овом свету смо осуђени на смрт, као што је на смрт осуђен и сам свет. Али у Христу је смрт уништена изнутра, као што Апостол Павле каже, изгубила је "жаоку", сама је постала улазак у пунији живот. За сваког од нас овај улазак у пунији живот је почео са Крштењем, које је наша крсна смрт и чини мртвим оне, који су живи ("ви сте сви мртви")(Кол 3,3) и живим оне који су мртви: јер "смрти нема више".
   Због велике искривљености уобичајене свакодневне побожности у односу на право значење хришћанске вере, смрт се поново вратила. Ово символизује на многим местима употреба црних одежди при сахранама и опелима. Ипак треба да знамо да је за хришћане боја смрти бела. Молитве за мртве нису туговање и то није није нигде боље показано него у вези између општег помињања мртвих, са суботом уопште и посним суботама, посебно. Због греха и преступа, радосни дан Стварања је постао даном смрти. И сама творевина Божија "потчињавајући се ништавности" постала је смрт. Али Христова смрт је (Рм. 8,20) васпоставила седми дан чинећи га даном поновног стварања, превазилажењем и уништењем онога што је овај свет учинило триумфом смрти. И крајњи циљ Великог поста је да се у нама пробуди "жељна жудња за откривањем синова Божијих", што је садржина хришћанске вере, љубави и наде. Овим даном смо спашени. Нада, коју сада видимо, није нада. Јер ко се нада оном што види? Али ако се надамо оном што не видимо, то очекујемо са стрпљењем...Светлост Лазареве суботе и радосни мир Велике и Свете Суботе дају значење и значај хришћанској смрти и нашим молитвама за умрле.

o.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

Манастир Вазнесење

Велика Четрдесетница нас поучава да своју свакодневицу живимо скромније него уобичајено, без хулних претеривања, трошења и амбиција! Да разбаштинимо похлепу, да превидимо изазове рекламирања, које непрестано истиче нове лажне потребе, и да се ограничимо на апсолутно неопходно, са достојанственом и намерном довољношћу! Да не будемо потрошачко стадо незаситих, непромишљених и људи без срца, већ друштво осетљивих људи, дајући у љубави место и руку помоћи другоме, нашем "ближњем", који заостаје и који је унесрећен!

Патријарх константинопољски Вартоломеј

Литургија Пређеосвећених дарова 4. ПОРЕДАК СЛУЖБЕ

 У раној Цркви када је било веома мало хришћана, али који су били добро "проверени", постојала је пракса да се освећени Дарови деле верницима на крају недељне Евхаристије ради њиховог свакодневног индивидуалног причешћивања код куће. Тако се колективна и радосна Евхаристија Господњег дана "продужавала" у тоталитет времена и живота. Ова пракса је прекинута када се повећао број чланова Цркве, када је дошло до преображаја Хришћанства у масовну веру и до смањења духовне интензивности, која је красила прве хришћанске генерације. Црквене власти су тада биле принуђене да предузму мере против могуће злоупотребе Светих Дарова. На Западу је ово довело до појаве свакодневне Евхаристије-једне од карактеристичних црта западне литургичке традиције и побожности, али такође извора значајних промена у разумевању саме Евхаристије. Евхаристији је био одузет "празнични" карактер па је она престала да буде празник Цркве. Поставши саставни део свакодневног круга богослужења, била су отворена врата за тзв. "приватне мисе", које су, са своје стране, све више и више мењале све остале елементе богослужења. Међутим, на Истоку је остало неизмењено првобитно есхатолошко, радосно поимање Евхаристије усредсређено на Царство Божије. Та Божанска Литургија, бер теоријски, чак ни данас није само део свакодневног круга богослужења. Њено служење је увек празник, а дан када се служи увек постаје духовна ознака Дана Господњег. Као што смо нагласили више пута Евхаристија се не подудара са постом и не служи се обичним данима Великог поста. На тај начин дневно причешће код куће било је прекинуто и на Истоку, али није замењено свакодневним служењем Евхаристије. Из овога је настао нови облик Причешћа са Даровима задржаним од недеље или од "Свечане" службе. Вероватно је да ова "пређеосвећена " служба није била ограничена само на Велики пост, већ је била уобичајена за време свих црквених постова. Али, пошто се број-већих и мањих-празника повећавао, Евхаристија је служена знатно чешће и Литургија Пређеосвећених Дарова је постала карактеристично обележје великопосног служења. Мало по мало, под утицајем посног литургичког духа, оне "радосне туге" о којој смо говорили, она је постала она духовна лепота и свечаност и у њој су посна боголужења достизала свој врхунац.
   Служба почиње са великим вечерњем, мада је почетна доксологија "евхаристичка"-"Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа..."-које ставља целокупну службу у перпективу Царства Божијег, а она је опет духовна перспектива Великог поста-и уопште поста. Вечерњи Псалам-"Благосиљај душо моја Господа"(Пс.104)-пева се као и обично. После њега је велика јектенија и 18. део катизме из Псалтира. Ова катизма је прописана за време Великог поста за сваки дан у недељи. Састоји се из 120-134 Псалма, који се зову "песме степена". Њих су певали на степеницама Јерусалимског храма као песме процесије, песме народа, који се скупља за богослужење, и припрема се да се сусретне са својим Богом. "Обрадовах се онима који ми рекоше: У дом Господњи пођимо(Пс. 122,1)..." "Ево сада благосиљате Господа све слуге Господње, који стојите у Храму Господњем, у дворовима дома Бога нашега. У ноћима уздигните руке своје ка Светињи, и благословите Господа. Благословиће те Господ са Сиона, Који је створио небо и земљу"(Пс.134).

   Док се ови Псалми певају, свештеник узима освећени хлеб, задржан од претходне недеље, и ставља га на дискос. Пошто је пренео дискос са олтара на жртвеник сипа вино у путир, покрива Дарове као што обично чини пре Литургије. Важно је напоменути да све ово свештеник обавља ћутећи. Ово правило подвлачи прагматични карактер радњи, јер су све евхаристичке молитве изговорене на недељној Литургији.
   После входа и вечерње химне "Светлости тиха...", читају се два одређена одељка из Старог Завета из књиге Постања и Приче. Читање је пропраћено посебним ритуалом, који нас враћа у она времена када је Велики пост био усредсређен на припремање "оглашених" за крштење. Док се чита одељак из Постања, у олтар се ставља упаљена свећа на Јеванђеље, а када се читање заврши, свештеник узима свећу и кадионицу и са њима благосиља окупљене вернике, са возгласом "Светлост Христова просветљава све (људе)". Свећа је литургички символ Христа- Светлост света. Постављена на Јеванђеље за време читања одељка из Старог Завета, означава да су сва пророштва испуњена у Христу, Који је отворио ум Својих ученика "да би могли разумети Писма". Стари Завет води Христу исто као што Велики пост води просветљењу у Тајни Крштења. Светлост Крштења, спајајући оглашене са Христом, отвориће њихов ум за разумевање Христовог учења.
   После другог читања из Старог Завета, правило прописује да се пева пет стихова из вечерњег Псалма(Пс. 141), почињући са стихом 2: "Да исправитсја молитва моја, јако кадило пред Тобоју..."(Нека се молитва моја узнесе према Теби као тамјан...).

 
Пошто је Псалам отпеван на свом месту-пре входа-можда ће неко упитати какво је значење ово друго певање истог стиха. Могло би се, на основу извесних индикација претпоставити да ова пракса потиче из најранијег доба развоја Литургије Пређеосвећених Дарова. Највероватније су се ови стихови певали као причасна стихира у оно давно време када Литургија још није била достигла садашњи свечани и сложени облик, и састојала се само из делења Причешћа за време вечерњег богослужења. међутим, они данас имају облик дивног покајничког увода у други део службе- Литургију Пређеосвећених Дарова. Овај део почиње Литургијом оглашених, тј. низом посебних молитава и јектенија за оне који се припремају за Крштење. У "средопошћу"-у среду четврте недеље-говоре се посебне молитве и читају јектенија за photizomenoi-"за оне који су спремни за просвећење". Кроз ово се још једном потврђује да је порекло поста и његов првобитни смисао био у припреми катихумена за крштење.
   Пошто су оглашени отпуштени, читају се две молитве, као својеврсни увод у "Литургију верних". У првој се молимо за очишћење душе, тела и чула:

"...и око наше нека буде далеко од сваког рђавог гледања, слух наш-недоступан празним причама, а језик-чист од непристојних разговора. Господе, очисти усне наше које Те славе; учини да се руке наше уздржавају од злих дела, а да творе само оно што је Теби угодно; утврди благодаћу Твојом све наше удове и разум".

   Друга је припремна молитва за "вход" (улазак) освећених Дарова:

"   Јер, ево, Његово пречисто Тело и Животворна Крв који овога часа улазе невидљиво праћени од мноштва небеске војске, да буду предложени на овој тајанственој Трпези. Даруј нам да се неосуђено причестимо да бисмо, просвећујући њима очи разума нашег, постали синови светлости дана".

   После тога наступа најсвечанији моменат целе службе: преношење Светих Дарова на Часну Трпезу. По спољашњем облику овај је вход сличан Великом Входу "Евхаристије", али је његово литургичко и духовно значење другачије. У потпуној евхаристичкој служби ради се о жртвеном входу. Црква приноси себе саму, свој живот, живот својих чланова и свега што је створено, на жртву Богу, као понављање потпуне и савршене Христове жртве. Сећајући се Христа, Црква се сећа свих оних чији је живот Он примио ради њихова искупљења и спасења. На Литургији Пређеосвећених Дарова нема ни жртве ни жртвовања, нема Евхаристије, нема посвећења, него је показана и пројављена тајна Христове присутности у Цркви!
   Ваља поменути да се у овом православна традиција разликује од латинске праксе. Она не познаје обожење(adoratio) евхаристичких Дарова мимо и ван Причешћа. Чување Дарова, који се употребљавају за причешћивање болесних или за неке друге ванредне ситуације је традиција, која није  никад оспоравана у Православној Цркви. Напоменули смо да је у раној Цркви чак постојала пракса приватног "самопричешћивања" код куће. На тај начин у Православљу имамо перманентну присутност Дарова и отсутност њиховог обожавања. Одржавајући ова два принципа, Православна Црква је избегла опасни сакраментални рационализам Запада. Латини, подстакнути жељом да, насупрот протестантима, утврде објективност Христове "реалне присутности" у евхаристијским Даровима одвојили су њихово обожење од Причешћа. Тако су отворили широм врата опасном духовном застрањењу од правог циља Евхаристије и саме Цркве. Циљ Цркве и Светих Тајни није да "сакрализира" делове и елементе материје. Да их чини Светим и посвећеним и као такве супротставља обичној профаној материји. Уместо тога она има за циљ да учини да човеков живот постане заједничарство са Богом, богопознање и узношење за Царство Божије.
   Евхаристијски Дарови су пут и начин тога заједничарства, храна новог живота, но они нису сами себи циљ. Јер "Царство Божије" није јело и пиће него радост и мир у Духу Светоме. Као што у овом животу храна испуњава своју функцију само ако је употребљена и преобраћена у живот, тако нам је и нови живот света који долази, дат преко учествовања у "храни бесмртности". Православна Црква доследно избегава свако обожавање Свете Тајне мимо Причешћа, зато што је једино право обожење у томе ако, по пријему Тела и Крви Христове, "делујемо у овом свету онако како је Христос деловао". Што се тиче протестаната, они, у страху од "магичне" примесе, теже да "спиритуализују" Свету Тајну до тих размера да данас негирају присутност Тела и Крви Христове у Светом Причешћу. Православна Црква својом праксом чувања Светих Дарова, држи праву равнотежу. Дарови су за причешћивање, али реалност причешћа зависи од реалности Дарова. Црква не истражује на који је начин Христос присутан у Светим Даровима. Она забрањује да они буду употребљени било за шта друго осим за Причешће. Црква, тако рећи, и не испитује њихово постојање ван Причешћа, али чврсто верује-исто као што је и Царство небеско које треба да дође, "већ у нама", као што се Христос узнео на небо и седи с десне стране Оца-ипак је с нама до краја света-да је и причешће са Христом и Његовим Царством, храна бесмртности, већ присутна у Цркви.
   Ова теолошка примедба нас враћа на Пређеосвећену Литургију и на "епифанију" освећених Дарова, који сачињавају свечани врхунац. Овај "велики вход" развио се из потребе да се изнесу и јавно покажу Свети Дарови, који се нису чували на Часној Трпези него на посебном месту, понекад чак и ван храма. Природно је да би ово преношење захтевало велику свечаност пошто оно литургички символизује долазак Христа и крај дугог поста, молитве и очекивања доласка оне помоћи, утехе и радости, коју смо чекали.

   "Сада са нама невидљиво служе небеске силе,
     јер, гле, улази
    Цар славе!
   Приступимо са вером и љубави
   да бисмо били учесници у вечном
  животу. Алилуја, алилуја, алилуја".

   Свети Дарови су стављени на Трпезу, и ми се молимо припремајући се за Св.Причешће:

   "Освети душе и тела свих нас освећењем неодузимљивим: да чистом савешћу, непостиђена образа, просвећена срца причешћујући се овим божанственим Светињама и оживотворавани њима, сјединимо се са Самим Христом Твојим, истинитим Богом нашим Који је рекао: који једе Моје Тело и пије Моју Крв обитава у Мени и Ја у њему-те да бисмо, Господе, кад се усели и настани Логос Твој у нама, постали храм пресветог и обожаваног Духа Твог, избављени од сваке ђаволске лукавости...и да тако добијемо обећана нам блага са свима Светима".

  Затим следи Молитва Господња, која увек представља нашу последњу молитву припреме за Причешће. Пошто је то Христова молитва, значи да и прихватамо Христов ум уместо нашег ума, Његову молитву Оцу као нашу молитву, Његову вољу, Његову жељу, Његов живот-као своје. Тада почиње Почиње Причешће, а народ пева Причесну песму: "Окусите и видите како је благ Господ..."

 
   Најзад, пошто је служба завршена, позвани смо да "изађемо у миру". Последња молитва даје резиме значаја службе ове вечерње Причести и њене повезаности са нашим подвигом поста:

   "Господе Сведржитљу, Ти си сву твар премудрошћу створио и неисказаним Твојим Промислом и великом добротом увео нас у предивне дане ове-на очишћење душе и тела, на наду васкрсења; Ти си у четрдесети дан уручио богонаписане таблице угоднику Твоме Мојсеју, подај и нама, Благи Господе, да се добрим подвигом подвизавамо, веру неокрњену сачувамо, главе невидљивих змија размрскамо и да се победитељи греха јавимо и да неосуђено достигнемо поклонити се и светом Васкрсењу".

   Напољу се смркава, и ноћ, у коју улазимо, у којој треба да живимо, да се боримо и да истрајемо-биће дуга. Али Светлост коју смо сада видели, осветљава је. Царство Божије, чију присутност у овом свету изгледа, ништа не открива, нама је дато "у тајности". Његова радост и мир нас прате а ми се спремамо да продужимо "ток поста".


о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св. Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

Литургија Пређеосвећених Дарова 3. ВЕЧЕРЊЕ ПРИЧЕШЋЕ

Прва и основна карактеристика Литургије Пређеосвећених дарова у томе је што је то вечерња служба. С формалне тачке гледишта то је служба Причешћа, која се одржава после вечерње. У свом ранијем развоју она је била лишена свечаности коју има данас, тако да је њена везе са свакодневним вечерњем била још изразитија. Намеће се, стога, прво питање у вези вечерњег карактера Литургије.Већ нам је познато да у православној традицији Евхаристији увек претходи период поста. Овај општи принцио објашњава чињеницу да Евхаристија, различита по овоме од свих осталих служби нема свог утврђеног часа, јер време њеног служења првенствено зависи од природе дана у коме треба да буде одслужена. Типик прописује да се на велике Празнике Евхаристија служи врло рано, јер бденије врши функцију поста или припреме. На мање Празнике без бденија, Евхаристија се помера за касније тако да-бар теоретски-у данима преко недеље она треба да се служи у подне. Најзад, у данима када је прописан строг и потпун пост у трајању од једног дана, Св. Причешће-које на одређен начин "прекида" пост-прима се увече. Значење свих ових прописа, који су, данас, сасвим заборављени или занемарени, је просто: Евхаристија, будући да је увек крај припреме и испуњење очекивања, има своје време служења или каирос, у зависности од дужине потпуног поста. А овај последњи или је изражен у свеноћном бденију или у индивидуалном посту. А пошто су среда и петак за време Великог поста дани потпуног уздржавања, служба причешћа, која је испуњење тога поста, постаје вечерња служба или вечерње славље. Иста је логика примењена и за Бадње вече и навечерје Богојављења, такође дана потпуног поста, када се Евхаристија служи после вечерња. Ако се Бадње вече или навечерје  Богојављења догоди у суботу или недељу, који су по православној традицији евхаристични дани, "потпуно" уздржавање се продужава до петка. Још један пример: Ако се Благовести догоде у било који дан Великог поста од понедељка до суботе, прописано је да се Евхаристија служи после вечерњег богослужења. Ова правила, која се многима данас чине архаичним и неважним откривају основни принцип православне литургичке духовности: Евхаристија је увек крај припреме и испуњење очекивања, а дани потпуне уздржљивости и пост, будући да је најинтензивнији израз Цркве као припреме, бивају "крунисани" вечерњим Причешћем.

   За среду и петак Великог поста Црква прописује потпуно уздржавање од хране до заласка сунца. Због тога су ови дани издвојени као подесни за посно причешће, које је као што смо напоменули, једно од суштинских средстава или "оружја" посне духовне борбе. Дани усредсређеног духовног и телесног напора обасјани су очекивањем престојећег причешћа Телом и Крвљу Христовом. Ово очекивање подржава наш напор, духовни и телесни. Оно га чини усмереним на радост вечерњег Причешћа. "Подигнућу очи моје према висини откуда ми долази помоћ".

   И тада, у светлу сусрета са Христом, како је озбиљан и свечан дан који треба да проведем у свакодневном послу. како сићушне и незнатне ствари, које испуњавају моју свакидашњицу, на које сам толико навикао да на њих и не обраћам пажњу, добијају потпуно ново значење. Свака реч коју изговорим, свако дело које учиним, свака мисао која прође кроз мој ум, постаје важна, јединствена, неопозива. Она је или "на линији" мога очекивања Христа, или јој је противна. Само време, које ми тако лако траћимо, открива се у свом пуном значењу као време спаса или осуде. Цео наш живот постаје онаквим каквим га је Христос учинио када је дошао у овај свет-вазнесење к Њему, или бежање од Њега у таму и пропаст.

   Нигде није боље и пуније откривено право значење уопште поста, и Великог поста, него у данима вечерњег Причешћа-значење не само Поста него и Цркве и хришћанског живота у њиховој свеобухватности. Целокупан живот, целокупно време, нада, узношење, сама васељена-у Христу су постали очекивање, припрема, нада и узношење. Христос је дошао, Царство Божије наступа! У "овом свету" можемо само наслућивати Славу и радост Царства небеског, а ипак као Црква, ми у духу већ живимо у томе Царству и окупљамо се за Трпезом Господњом, где у дубини срца созрцавамо Његову нестворену светлост и сјај. Ово нам је наслућивање дано да бисмо могли желети и волети Царство Божије и жудети за савршенијим заједничарством са Богом у предстојећем "дану без вечери", и сваки пут, опет, пошто смо окусили "мир и радост Царства Небеског", враћамо се у овај свет и поново се налазимо на дугом, уском и тешком путу. Од славља се враћамо у живот поста, у живот припреме и очекивања. Очекујемо вечер овог света у коме ћемо учествовати у "тихој светлости свете Божије славе", почетку који неће имати краја.

о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

Манастир Вазнесење

Литургија Пређеосвећених Дарова 2. ДВА ЗНАЧЕЊА ПОСТА

 Поставља се питање: ако се Евхаристија не подудара са постом, зашто се ипак њено служење прописује у суботу и недељу Великог поста, и то без "прекидања" пошћења? У овоме изгледа као да Црквени Канони противрече један другом. Док неки од њих забрањују пост у недељу, други забрањују да пост буде прекидан током свих четрдесет дана Великог поста. Ова противречност је само привидна, јер два правила, која се на први поглед узајамно искључују, у ствари третирају два сасвим различита значења садржана у термину поста. Ово је важно да се разуме, јер ми овде откривамо православну "философију поста", неопходну за наш целокупан духовни напор.
   Постоје два пута и начина поста и они имају корен у Св.Писму и Св.Предању. Они одговарају двојаким стањима и потребама човека. Први може бити означен као тотални пост. Он се састоји у потпуном уздржавању од јела и пића. Други би се могао означити као аскетски пост, јер се, углавном, састоји од уздржавања само од одређене хране и од битног смањења дијеталног режима.Тотални пост, по својој природи је по трајању кратак и ограничен је на један дан или чак део дана. Још од самог настанка Хришћанства, он је био схваћен као стање припреме и очекивања-стање духовне концентрације на оно што треба да дође. Овде физичка глад одговара духовном очекивању испуњења, "отварању", и припреми целог људског бића за радост која се приближава. Стога у литургичкој традицији Цркве наилазимо на тотални пост као на последњу и коначну припрему за Велики пост, за одлучујући духовни догађај. Налазимо га, на пример, уочи Божића и Богојављења, а изнад свега, у Евхаристичком посту, суштинском виду наше припреме за месијанску гозбу за Трпезом Христовом у Његовом Царству. Евхаристији увек претходи овај потпуни пост, који може да варира у трајању, али који за Цркву представља неопходни услов за примање Светог Причешћа. Многи погрешно разумеју ово правило и у њему не виде ништа друго него некакав архаични пропис, и питају се зашто празан стомак треба да буде предуслов за примање Св. Тајне. Сведено на физичко и грубо "физиолошко" поимање, и схваћено само дисциплински, ово правило, разуме се, губи своје значење. Римски католицизам је већ одавно духовни смисао поста заменио јуридичким и дисциплинарним смислом (нпр.право на "ослобођење" од поста, као да је пост потребан Богу а не човеку!). Стога није чудновато да је у садашње време у римокатолицизму у потпуности укинут "евхариситички" пост. Ипак, по свом правом значењу потпуни или тотални пост представља главни израз оног ритма припреме и пуноће којима Црква живи пошто је она и "очекивање" Христа у "овом свету" и улазак овог света у "свет који долази". Овде можемо да додамо да се у раној Цркви овај потпуни пост називао изразом позајмљеним из војног речника-statio, што је означавало гарнизон у стању узбуне и припреме. Црква је "на стражи". Она очекује Женика у потпуној спремности и са радошћу. На тај начин потпуни пост не представља само пост чланова Цркве. Он представља саму Цркву, у очекивању Христа Који јој долази у Евхаристији, Који ће доћи у слави кад се испуни време.
   Сасвим је другачије значење другог вида поста, који ми називамо аскетским. У овом случају је циљ поста да човека ослободи незаконите тираније тела, подчињавања духа телу и његовим прохтевима, што је трагични резултат греха и човековог првородног греха. Лаганим и стрпљивим напором човек открива да "не живи само о хлебу"-да у себи васпоставља примат духа. По неопходности и по својој природи, то је дуг и мукотрпан труд. Фактор време је битан, јер је потребан дуг период времена да се искорени и излечи општа и универзална болест, коју су људи почели да посматрају као своје "нормално" стање. Вештина аскетског поста је профињена и усавршена у оквирима монашке традиције, а затим је прихваћена од стране целокупне Цркве. То је примена Христових речи на човека да демонске силе које човека поробљавају могу да буду побеђене једино "молитвом и постом". Она је заснована на примеру Самога Христа, Који је постио 40 дана, па се онда суочио са Сатаном, и овим сусретом оповргао човекову подчињеност "само хлебу" и објавио његово ослобођење. Црква је издвојила четири временска периода за аскетски пост: пред Васкрс и Божић, пост Св. Ап. Петру и Павлу и пред Успенијем Божије Матере. Четири пута у години она нас позива да се Светом терапијом поста очистимо и ослободима од превласти тела. Терапија зависи од примене неких основних правила, међу којима је најважније "непрекидање" поста, његово непрекидно трајање у времену.
   Ова разлика између два метода поста помаже нам да разумемо привидне контрадикције у Канонима, који регулишу пост. Канон који забрањује пост недељом сматра да је на тај дан "прекид поста" пре свега условљен самом Евхаристијом, која испуњује очекивања и која, будући да је сврха сваког поста, истовремено представља и његов крај. То значи да недеља, дан Господњи, превазилази пост исто као што надмашује време. Другим речима, то значи да недеља, дан царства Божијег не припада оном времену које је означено у посту као путовање према Царству Божијем. И тако недеља остаје не као дан поста већ као дан духовне радости.
   Међутим, док Евхаристија прекида тотални пост, она не прекида аскетски, који од нас, као што смо већ објаснили, сам по себи захтева континуитет напора. То значи да прописи о храни, по којима се управља аскетски пост, остају на снази и за време недеља у Великом посту. Да бисмо били конкретни, месо и масноћа су забрањени, али само због "психо-соматског" карактера аскетског поста, јер Црква зна да тело, ако треба да буде "савладано", мора бити подвргнуто дугој и стрпљивој дисциплини уздржавања. У Русији, нпр.монаси нису никада јели месо. Али ово није значило да су постили на Васкрс или неки други велики празник. Може се рећи да одређени степен аскетског поста припада хришћанском животу као таквом и хришћани треба да га одржавају. Али схватање, нажалост тако распрострањено, да се на Васкрс треба прејести и препити, тужна је и ружна карикатура истинитог духа Пасхе! Трагично је, заиста, да се у неким црквама народ одвраћа да на Васкрс прима Свето Причешће, а дивне речи Св. Јована Златоуста-"трпеза је пуна, сви се наслађујте дивно! Теле је угојено, нека нико не оде гладан"-вероватно су схваћене као да се искључиво односе на богату саджину васкршњег стола. Празник је духовна реалност и да би се прославио како треба потребно је исто толико трезвености и духовне концентарције колико и у посту.
   Према томе, јасно треба да се разуме да нема противречности у чињеници да Црква настоји да се уздржававамо од извесне хране недељом за време поста и осуде поста на дан Евхариситије. Јасно је исто тако да можемо остварити прави духовни циљ поста ако се придржавамо и једног и другог правила-ако одржавамо евхаристички ритуал припреме и испуњења и устрајемо у напору "спасоносних четрдесет дана". Све ово нас води Литургији Пређеосвећених Дарова, која заузима посебно место у богослужењима за време поста.

о. Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

Манастир Вазнесење