До сада смо говорили о Христовом учењу о Великом посту како нам је предато кроз посно богослужење. Али морамо поставити једно питање: како ми ово учење примењујемо у животу? Какав је стварни а не само номинални утицај Великог поста на наш живот? Садашњи живот се сасвим разликује од живота којим су људи живели онда када су стваране и установљене ове службе, химне, канони и прописи. Живело се тада у релативно малим, углавном сеоским заједницама у једном органски православном свету. Ритам човековог живота уобличавала је Црква. Међутим, сада живимо у веома урбанизованом, технолошком друштву које је, по религијском убеђењу плуралистичко, а у свом погледу на свет секуларистичко, у коме ми православни представљамо незнатну мањину. Велики пост није више онако "уочљив" као некада, рецимо у Русији или Грчкој. Стога је наше питање реално: како ми можемо увођењем једне или две "символике"-промене у наш свакодневни живот-одржавати Велики пост?
Очигледно је, на пример, да за већину верника не долази у обзир присуствовање свакодневним посним богослужењима. Они и даље Цркву посећују недељом, а као што већ знамо, недељом за време Великог поста Литургија, бар по спољашњем облику, не одражава Велики пост. На тај начин човек једва да и осети посни тип богослужења, главно средство којим нам се саопштава дух Великог поста. А пошто се Велики пост ни у ком погледу не огледа у култури којој ми припадамо, никакво чудо да, данас углавном, преовладава негативно поимање Великог поста-као времена у коме су забрањене разне ствари као што су месо и масноће, игра и разонода. Популарно питање-"чега ћеш се одрећи за време поста?" је резиме општег негативног приступа. У "позитивном" смислу, Велики пост се посматра као време у коме морамо извршити своју годишњу "обавезу" да се исповедимо и причестимо (...и најкасније до Цветне недеље..." како сам прочитао у билтену једне парохије). Пошто је ова обавеза извршена, остатак поста као да губи свако позитивно значење.
Очигледно је стога да се образовала велика неподударност између духа и "теорије" Великог поста, коју смо покушали да изложимо на бази посних богослужења и, с друге стране, његовог општег и популарног разумевања које поред лаика веома често деле и подржавају и сами свештеници. Увек је лакше свести духовно на нешто формално, него ли тражити духовно иза формалног. Без претеривања можемо да кажемо да је Велики пост, иако га "одржавамо", много изгубио од свог утицаја на наш живот и престао да буде бања покајања и обнове-оно што би требало да буде сагласно литургичком и духовном учењу Цркве. У таквој ситуацији, можемо ли га ми поново оживети, учинити да поново буде духовна снага у свакодневној реалности нашег живота? Одговор на ово питање првенствено зависи, рекао бих скоро искључиво, од тога да ли ми пост узимамо озбиљно или не. Ма колико да су услови у којима данас живимо нови и различити, препреке, саздане нашим модерним временом, стварне и тешке, ниједна од њих не представља апсолутну препреку, ни једна од њих не чини да пост буде "немогућ". Стварни корен што Велики пост прогресивно губи утицај на наш живот, далеко су дубљи. Они се своде на наше свесно или несвесно свођење вере на површни номинализам и символизам који представљају пут за заобилажење и бежање од озбиљности верских захтева у нашем животу, захтева за обавезу и напор. Морамо додати да је ово свођење специфично за Православље. Западни хришћани-католици и протестанти-суочени са нечим што сматрају да је "немогуће", пре ће мењати саму религију, прилагодити је новим условима и тако је учинити "примамљивом". На пример, недавно смо видели како је Римска црква свела пост на занемарљив минимум, па онда га практично сасвим одстранила. Са оправданим згражањем ми такво "прилагођавање" осуђујемо као издају хришћанске традиције и као минимизирање хришћанске вере. И, заиста, истина и слава Православља је у томе да се оно не "прилагођава" и не прави компромис са нижим захтевима, да би Хришћанство учинило "лаким". То је слава Православља, али не и слава нас православаца. Ни данас, чак не ни јуче, него давно пре, ми смо нашли начина да апсолутне захтеве Цркве измиримо са нашим људским слабостима, и то без стида. Пронашли смо и разлоге да у властитим очима изгледамо праведни и да имамо мирну савест. Метод се састоји у символичком испуњавању ових захтева, те символички номинализам прожима данас наш целокупан религијски живот. Тако, на пример, не би нам чак ни на памет пало да вршимо ревизију нашег богослужења и његових монашких прописа-сачувај Боже!-просто ми ћемо службу која траје један сат назвати "свеноћно бденије", и гордо објаснити да се ради о истој служби коју су служили монаси у Лаври Светог Саве у 9. веку. Што се тиче Великог поста, уместо да постављамо фундаментална питања "шта је пост" или "шта је Велики пост, ми се задовољавамо великопосним символизмом. У црквеним часописима и новинама се појављују рецепти за "деликатесна посна јела" и парохија чак може да прикупи додатна средства на основу добро рекламираног "укусно припремљеног посног ручка". У нашим црквама објашњава се толико много символичких, интересантних, живописних и занимљивих обичаја и традиција, које нас повезују не толико са Богом и новим животом у Богу, него са прошлошћу и обичајима наших предака, тако да је постало веома тешко уздићи се изнад овог религијског фолклора и сагледати крајњу озбиљност вере. Наглашавам да у самим обичајима нема ничег рђавог. Када су се појавили нису били средство и израз одређеног друштва да се вера схвати озбиљно. То нису били симболи; био је то сам живот. Али, како се живот мењао и све мање и мање био формиран од стране вере у својој свеобухватности, десило се да су неки обичаји преживели као символи о начину живота, који више није постојао. А оно што је преживело било је, с једне стране, најживописније, а с друге, најмање тешко. Духовна опасност при томе била је да се, мало по мало, сама вера почела радије разумевати као систем символа и обичаја, уместо да се символи и обичаји схвате као изазов за обнову и напор. Више се труда и напора уложи у припрему посних или васкршњих јела него ли у пост и учествовање у духовној реалности Васкрса. Ово значи да ће Црква остати одвојена од живота и да неће имати никакву моћ над животом све дотле док обичаји и традиција не буду поново повезани са потпуним верским погледом на свет, из кога су и потекли, а символи не буду схваћени озбиљно. Уместо символизовања нашег "богатог наслеђа" морамо почети са његовим укључивањем у наш реални живот.
Озбиљно схватити Велики пост значи, пре свега, да га посматрамо у основи-као духовни изазов, који тражи одговор, план, непрестани подвиг. Ово је, као што знамо, и био разлог да је Црква установила недеље припреме за Велики пост. То је време за одговор, за одлуку и план. најбољи и најлакши пут је да следимо упутство Цркве-било само да размишљамо о пет јеванђелских тема које нам се нуде у пет недеља пред постом: о жељи (Закхеј), о понизности(митар и фарисеј), о повратку из изгнанства (блудни син), о суду (последњи суд) и о праштању (недеља праштања). Ови одељци из јеванђеља нису зато да буду у Цркви само саслушани. Суштина је да се "понесу кући" и да се о њима размишља у терминима мога живота, моје породичне ситуације, мојих службених обавеза, моје бриге за материјалне ствари, мојих односа према конкретним људским бићима, са којима живим.
Ако се овим размишљањима додају молитве: "Отвори ми врата покајања, Животодавче..." и Псалам 137: "На рекама Вавилонским", које се певају пре почетка поста, човек почиње да размишља шта то значи "осећати са Црквом" како литургичко време даје печат свакодневном животу. То је време да се прочита и верска књига. Није циљ овог читања да се повећа наше знање о вери. оно је, углавном, зато да се очисти наш ум од свега оног што га испуњава. Невероватно је колико је наш ум оптерећен са свим врстама брига, интереса, стрепњи и утисака и колико мало контроле имамо над свим тим. Читање верске књиге, концентрација наше пажње на нешто сасвим другачије од обичног садржаја нашег мишљења, само по себи ствара другу менталну и духовну атмосферу. Нису то "рецепти"-могу да постоје и други начини да се човек припреми за Велики пост. Веома је важно да за време ове предпосне сезоне, на Велики пост гледамо са растојања, као на нешто што нам долази од Бога или чак можда нешто што нам Сам Бог шаље, као прилику за опмену, за обнову, за продубљивање. Ту прилику која нам предстоји треба да узмемо озбиљно, тако да кад у недељу праштања кренемо на вечерње богослужење, можемо да будемо спремни да речи Великог Прокимена, којим се објављује Велики пост доживимо као своје властите речи:
"Не окрени лице Своје од слуге Свога, јер сам тужан..."
о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.
Очигледно је, на пример, да за већину верника не долази у обзир присуствовање свакодневним посним богослужењима. Они и даље Цркву посећују недељом, а као што већ знамо, недељом за време Великог поста Литургија, бар по спољашњем облику, не одражава Велики пост. На тај начин човек једва да и осети посни тип богослужења, главно средство којим нам се саопштава дух Великог поста. А пошто се Велики пост ни у ком погледу не огледа у култури којој ми припадамо, никакво чудо да, данас углавном, преовладава негативно поимање Великог поста-као времена у коме су забрањене разне ствари као што су месо и масноће, игра и разонода. Популарно питање-"чега ћеш се одрећи за време поста?" је резиме општег негативног приступа. У "позитивном" смислу, Велики пост се посматра као време у коме морамо извршити своју годишњу "обавезу" да се исповедимо и причестимо (...и најкасније до Цветне недеље..." како сам прочитао у билтену једне парохије). Пошто је ова обавеза извршена, остатак поста као да губи свако позитивно значење.
Очигледно је стога да се образовала велика неподударност између духа и "теорије" Великог поста, коју смо покушали да изложимо на бази посних богослужења и, с друге стране, његовог општег и популарног разумевања које поред лаика веома често деле и подржавају и сами свештеници. Увек је лакше свести духовно на нешто формално, него ли тражити духовно иза формалног. Без претеривања можемо да кажемо да је Велики пост, иако га "одржавамо", много изгубио од свог утицаја на наш живот и престао да буде бања покајања и обнове-оно што би требало да буде сагласно литургичком и духовном учењу Цркве. У таквој ситуацији, можемо ли га ми поново оживети, учинити да поново буде духовна снага у свакодневној реалности нашег живота? Одговор на ово питање првенствено зависи, рекао бих скоро искључиво, од тога да ли ми пост узимамо озбиљно или не. Ма колико да су услови у којима данас живимо нови и различити, препреке, саздане нашим модерним временом, стварне и тешке, ниједна од њих не представља апсолутну препреку, ни једна од њих не чини да пост буде "немогућ". Стварни корен што Велики пост прогресивно губи утицај на наш живот, далеко су дубљи. Они се своде на наше свесно или несвесно свођење вере на површни номинализам и символизам који представљају пут за заобилажење и бежање од озбиљности верских захтева у нашем животу, захтева за обавезу и напор. Морамо додати да је ово свођење специфично за Православље. Западни хришћани-католици и протестанти-суочени са нечим што сматрају да је "немогуће", пре ће мењати саму религију, прилагодити је новим условима и тако је учинити "примамљивом". На пример, недавно смо видели како је Римска црква свела пост на занемарљив минимум, па онда га практично сасвим одстранила. Са оправданим згражањем ми такво "прилагођавање" осуђујемо као издају хришћанске традиције и као минимизирање хришћанске вере. И, заиста, истина и слава Православља је у томе да се оно не "прилагођава" и не прави компромис са нижим захтевима, да би Хришћанство учинило "лаким". То је слава Православља, али не и слава нас православаца. Ни данас, чак не ни јуче, него давно пре, ми смо нашли начина да апсолутне захтеве Цркве измиримо са нашим људским слабостима, и то без стида. Пронашли смо и разлоге да у властитим очима изгледамо праведни и да имамо мирну савест. Метод се састоји у символичком испуњавању ових захтева, те символички номинализам прожима данас наш целокупан религијски живот. Тако, на пример, не би нам чак ни на памет пало да вршимо ревизију нашег богослужења и његових монашких прописа-сачувај Боже!-просто ми ћемо службу која траје један сат назвати "свеноћно бденије", и гордо објаснити да се ради о истој служби коју су служили монаси у Лаври Светог Саве у 9. веку. Што се тиче Великог поста, уместо да постављамо фундаментална питања "шта је пост" или "шта је Велики пост, ми се задовољавамо великопосним символизмом. У црквеним часописима и новинама се појављују рецепти за "деликатесна посна јела" и парохија чак може да прикупи додатна средства на основу добро рекламираног "укусно припремљеног посног ручка". У нашим црквама објашњава се толико много символичких, интересантних, живописних и занимљивих обичаја и традиција, које нас повезују не толико са Богом и новим животом у Богу, него са прошлошћу и обичајима наших предака, тако да је постало веома тешко уздићи се изнад овог религијског фолклора и сагледати крајњу озбиљност вере. Наглашавам да у самим обичајима нема ничег рђавог. Када су се појавили нису били средство и израз одређеног друштва да се вера схвати озбиљно. То нису били симболи; био је то сам живот. Али, како се живот мењао и све мање и мање био формиран од стране вере у својој свеобухватности, десило се да су неки обичаји преживели као символи о начину живота, који више није постојао. А оно што је преживело било је, с једне стране, најживописније, а с друге, најмање тешко. Духовна опасност при томе била је да се, мало по мало, сама вера почела радије разумевати као систем символа и обичаја, уместо да се символи и обичаји схвате као изазов за обнову и напор. Више се труда и напора уложи у припрему посних или васкршњих јела него ли у пост и учествовање у духовној реалности Васкрса. Ово значи да ће Црква остати одвојена од живота и да неће имати никакву моћ над животом све дотле док обичаји и традиција не буду поново повезани са потпуним верским погледом на свет, из кога су и потекли, а символи не буду схваћени озбиљно. Уместо символизовања нашег "богатог наслеђа" морамо почети са његовим укључивањем у наш реални живот.
Озбиљно схватити Велики пост значи, пре свега, да га посматрамо у основи-као духовни изазов, који тражи одговор, план, непрестани подвиг. Ово је, као што знамо, и био разлог да је Црква установила недеље припреме за Велики пост. То је време за одговор, за одлуку и план. најбољи и најлакши пут је да следимо упутство Цркве-било само да размишљамо о пет јеванђелских тема које нам се нуде у пет недеља пред постом: о жељи (Закхеј), о понизности(митар и фарисеј), о повратку из изгнанства (блудни син), о суду (последњи суд) и о праштању (недеља праштања). Ови одељци из јеванђеља нису зато да буду у Цркви само саслушани. Суштина је да се "понесу кући" и да се о њима размишља у терминима мога живота, моје породичне ситуације, мојих службених обавеза, моје бриге за материјалне ствари, мојих односа према конкретним људским бићима, са којима живим.
Ако се овим размишљањима додају молитве: "Отвори ми врата покајања, Животодавче..." и Псалам 137: "На рекама Вавилонским", које се певају пре почетка поста, човек почиње да размишља шта то значи "осећати са Црквом" како литургичко време даје печат свакодневном животу. То је време да се прочита и верска књига. Није циљ овог читања да се повећа наше знање о вери. оно је, углавном, зато да се очисти наш ум од свега оног што га испуњава. Невероватно је колико је наш ум оптерећен са свим врстама брига, интереса, стрепњи и утисака и колико мало контроле имамо над свим тим. Читање верске књиге, концентрација наше пажње на нешто сасвим другачије од обичног садржаја нашег мишљења, само по себи ствара другу менталну и духовну атмосферу. Нису то "рецепти"-могу да постоје и други начини да се човек припреми за Велики пост. Веома је важно да за време ове предпосне сезоне, на Велики пост гледамо са растојања, као на нешто што нам долази од Бога или чак можда нешто што нам Сам Бог шаље, као прилику за опмену, за обнову, за продубљивање. Ту прилику која нам предстоји треба да узмемо озбиљно, тако да кад у недељу праштања кренемо на вечерње богослужење, можемо да будемо спремни да речи Великог Прокимена, којим се објављује Велики пост доживимо као своје властите речи:
"Не окрени лице Своје од слуге Свога, јер сам тужан..."
о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.
 |
| Манастир Вазнесење |
Нема коментара:
Постави коментар