о. Александар Шмеман, СВЕТИЊЕ СВЕТИМА, 6. Значај Свете Тајне

 "Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњег".(1 Кор.11,29). Сада можемо прећи на ове речи Светог Апостола Павла и запитати се какво је њихово стварно значење. Јер, као што смо видели, нити је рана Црква нити су Свети Оци разумевали да оне значе да је алтернатива за "недостојно једење и пијење" у апстинирању од Свете Тајне Причешћа; да је поштовање Свете Тајне и страх од њене профанације имао за резултат одбијање Светих дарова. Очигледно је да таква није била мисао Светог Павла, јер у његовим Посланицама, у његовим беседама, ми налазимо прву формулацију очигледног парадокса, који, у ствари, чини основу хришћанске "етике" и извор хришћанске духовности.

   "Не знате ли", пише Апостол Павле Коринћанима, "да су телеса ваша црква Светога Духа, Који живи у вама, Којега имате од Бога, и ви нисте своји? Јер сте купљени скупо: стога прославите Бога у вашем телу и у вашем духу, који су Божији"(1 Кор.6,19-20). Ове речи су стварни резиме сталног апела хришћанима од стране Апостола Павла: ми морамо да живимо према ономе што се "десило" нама у Христу; ми можемо живети тако само зато што се то десило нама, јер спасење, искупљење, помирење и "скупо куповање" су нам већ дати и ми "не припадамо себи". Ми можемо и морамо радити на нашем спасењу, јер смо спашени и само зато што смо спашени ми и можемо да радимо на нашем спасењу. Морамо увек и у свако време постати и бити оно што у Христу - већ јесмо: "ви сте Христови, а Христос је Божији"(1 Кор.3, 23).

    Ово учење Св Павла је веома важно за хришћански живот уопште и за светотајински живот посебно. Оно открива суштинску напетост на којој је заснован живот, из које он потиче и која не може бити отклоњена, јер то би значило напуштање и радикално сакаћење саме Христове вере: напетост у сваком од нас и између нас, напетост између "старог човека који је покварен похотама тела" и "новог човека обновљеног по слици Онога Који га је створио", преко крсне смрти и васкрсења; између дара новог живота и напора да он буде усвојен и да заистински постане наш властити живот; између благодати "која нам није по мери дана"(Јн.3, 34) и увек непотпуне мере мога духовног живота.

   Међутим, први и суштински плод целокупног хришћанског живота и духовности, како се манифестовао код Светитеља, јесте осећање и свесност не о некој "достојности" него о недостојности. Ближи је Богу онај који постаје свестан своје онтолошке недостојности, то јест, да је недостојнији од свих створења пред Богом и свестан да се Дар Божији даје потпуно слободно. Оваква провобитна духовност је апсолутно неподударна са некаквом идејом о "заслузи", о нечем што би нас могло само по себи учинити "достојним" тога дара. Јер, као што Апостол Павле пише: "...док бејасмо немоћни, умре Христос у одређено време за безбожнике. Јер једва ће ко умрети за праведника, а за доброга, можда би се ко и усудио да умре. Али Бог показује Своју љубав према нама, јер још дој бејасмо грешници Христос умре за нас"(Рм.5,6-8). "Мерити" тај дар са нашим заслугама и нашом достојношћу почетак је оне духовне гордости, која је сама суштина греха.

Манастир Вазнесење

   Ова напетост има своју жижу, а такође и свој извор у светотајинском животу. Баш овде, ми поново постајемо свесни Божанске "мреже" у коју смо уловљени и из које, по људском резоновању и људској логици, нема бежања. Јер ако се због своје "недостојности" уздржавамо од приступања Божанским Даровима, ја одбацујем и одбијам Божански Дар љубави, помирења и живота. Ја сам себе изопштавам јер, "ако не једеш Тело Сина Човечјег и не пијеш Његову Крв, немаш живота у себи"(Јн.6,53). Међутим, ако ја "једем и пијем недостојно" ја једем и пијем своју осуду. Ја сам осуђен ако не примим и ја сам осуђен ако примим, јер ко је икад био "достојан" да га дотакне Божански огањ, а да не буде спаљен?
    Још једном, из ове Божанске клопке нема бежања посредством људског резоновања, када ми на Божанске Тајне примењујемо наша људска критерија, мере и умовања. Има нешто духовно застрашујуће у лакоћи и доброј савести са којом епископи, свештеници и световњаци исто тако, али нарочито код оних који претендују да су верзирани у "духовности", прихватају и бране како традиционалну, тако и очигледно савремену светотајинску ситуацију: по једном, члан Цркве сматра се да је "исправан" ако педесет и једну недељу није се приближио Св. Чаши због "недостојности", а одједном у педесет другој недељи, пошто је испунио нека мала правила, дошао на исповест од пет минута и добио разрешење, одједном постаје "достојан" да би се одмах после Св. Причешћа вратио на своју "недостојност". Застрашујуће је то, зато што ова ситуација очигледно одбацује оно што сачињава стварни значај, а такође и крст хришћанског живота који је откривен нама у Евхаристији: немогућност да Хришћанство буде прилагођено нашим мерама и нашим нивоима; немогућност да буде примљено, осим по Божијим а не по нашим мерилима.
    Који су ово термини? Ми их не налазимо нигде боље изречене него у речима које свештеник изговара када уздиже Свети Хлеб и које су у раној Цркви биле речи увођења у Свето Причешће: "Светиње Светима"! Са овим речима и такође са одговором верника - "Један је Свет,један Господ Исус Христос..." - сва људска резоновања се завршавају. Светиња Тела и Крви Христове само су за оне који су свети. А нико није свет осим једнога Господа Исуса Христа. И тако, на нивоу бедне људске "достојности" врата су затворена. Нема ништа што можемо да понудимо и што би нас учинило "достојним" овог Светог Дара. Ништа, заиста, осим светости Самога Христа, коју је у својој бескрајној љубави и милости дао и нама, чинећи нас "изабраним родом, царским свештенством, светим народом" (1Петр.2,9). Његова Светост, а не наша, чини нас светим, па тако и "достојним" да се приближимо и примимо Свете Дарове.Јер, као што каже Никола Кавасила, коментаришући ове речи: "Нико нема светост сам по себи и она није дело људске врлине, него сви они који је поседују, имају је од Њега и по Њему. То је као када би испод сунца било постављено много огледала: сва она сијају и испуштају зраке,а у ствари само једно је сунце које их све обасјава".
    Такав је дакле суштински "парадокс" светотајинског живота. Било би погрешно, ипак, да га сведемо само на Свете Тајне. Грех профанације о коме говори Свети Павле када помиње "једење и пијење недостојно", обухвата целокупан живот, јер цео живот, тело и дух су освећени Христом и учињени светим, и будући светим "они не припадају нама". Једино питање упућено човеку је да ли он хоће, да ли је спреман да прихвати, у скрушености и послушности ову светост тако слободно и са љубављу дату му, пре свега као крст на коме он треба да распне старог човека са његовим пожудама и пропадљивошћу, као нешто што га увек осуђује, а затим као благодат и силу да се стално бори за раст новог човека у њему, за нови и свети живот чији је он учесник. Ми учествујемо у Светој Тајни Причешћа једино зато што нас је Христос учинио светим у Христу; и ми учествујемо у њој да би постали свети, то јест да би испунили дар светости у нашем животу. То је када неко не схвата да "једе и пије недостојно" - када, другим речима, прима Свето Причешће мислећи о самом себи као "достојном" преко своје властите светости, а не преко Христове; или када је неко прима не повезујући је са проценом целокупног свог живота и као силу преображаја тог живота, као опраштања и као неизбежно ступање на "уску стазу" напора и борбе.
    Да бисмо ово схватили не само нашим умом него и целокупним нашим бићем, стварни смисао и садржина наше припреме за Свето Причешће је у томе да нас доведе до покајања, које нам отвара врата Царства Небескога.

Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.