о. Александар Шмеман, СВЕТИЊЕ СВЕТИМА, 9. Потпуно поновно откривање

Манастир Вазнесење

   Прво што нам је потребно јесте да стварно поново откријемо у Цркви право значење Евхаристије као Свете Тајне Цркве, као оног суштинског чина у коме Црква увек постаје оно што јесте: Тело Христово, храм Духа Светога, Дар новог живота, појава Царства Божијега, богопознање и заједничарство са Богом. Све ово Црква постаје преко свете Тајне "окупљања" - многи долазе заједно да би сачинили Цркву, приношењем жртве, као једно тело, уједињено Једном вером, Једном љубављу, Једном надом, Светим Узношењем, приношењем Евхаристије "једним устима и једним срцем" и "печаћењем" овог јединства - у Христу са Богом и у Христу једнога са другим - у учествовању у Светим Даровима.
    Оно што нам је потребно, то је откривање Свете Тајне Причешћа као насушне хране која нас сједињује са Христом, која нас чини учесницима Његовог живота, смрти и васксења, средством да испунимо своје духовне дужности као чланови Цркве и свој духовни живот и раст. Најзад нам је потребно да поново откријемо истинито значење припреме као жиже нашег духовног живота, као духовног напора који нам увек открива нашу недостојност и подгрева нашу жељу за светом Тајном исцелења и опраштања и тако, откривајући нам неизмерну дубину Христове љубави према нама, наводи нас да и ми љубимо Њега и да желимо да будемо са Њим сједињени.
    Ако ми, "поново откријемо" све ово, открићемо да је читав живот Цркве та припрема: да сва наша правила - литургичка и духовна, покајна и дисциплинарна немају никакав други разлог свога постојања него само да нам помогну да наш живот буде стална припрема не само за Свето Причешће него и за оно зашта нас и Свето Причешће припрема: за радост и пуноћу, "дан без вечери" - вечног Царства Божијег.
    На тај начин ћемо поново открити потребу за Св. Тајном Покајања и за светотајинском Исповешћу. У њој нећемо тражити само формално "разрешење" или формални "услов" за Свето Причешће. Тражићемо дубоку духовну обнову, истинито помирење са Богом и повратак Његовој Цркви од које смо, заиста, тако често изопштени због безнадежног секуларизма нашег живљења. Открићемо духовно значење покајних сезона Цркве - Великог поста, Божићњег поста и тако даље; а тада је право време и прави час за светотајинско Покајање. Открићемо и нама самима потребу за стварним духовним вођством. А изнад свега другога, поново ћемо открити, са страхом и радошћу, са духовним трепетом и вером - Свету Тајну Христовог Тела и Крви као извор и центар нашег хришћанског живота.
    Сигурно је да се све ово неће десити одједном. Биће потребно време, много напора, много стрпљења. Али сама чињеница да су се сва ова питања појавила - као глад и жеђ за пунијим учествовањем у суштинском и светотајинском животу Цркве - даје сигурност нашој Цркви и њеним члановима да и у тами и духовном распаду нашег бурног времена, Црква "никада не стари, него се стално подмлађује". Они којима је Бог поверио "да правилно дефинишу Слово Његове Истине" - епископи као чувари Истине, треба да увиде да ова духовна глад мора да буде задовољена и усаглашена са истинитим нормама и истинитим захтевима црквеног Предања.

Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св. Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.